U ulici Ive Lole Ribara, u Zrenjaninu, živeli su moji baba i deda, Pavle i Toma. Toma je babino ime, ne dajte se zbuniti. Deda Pavle je umro, bila sam baš mala. U zajedničkom dvorištu, iza čika Alojzove kuće, nalazila se šupa. Volela bih da verujem da se još uvek nalazi.
Od dasaka, potamnela od starosti i banatske vlage, bila je to moja prva kuća, moja brvnara. Nisam imala mnogo imetka, ali je prozor šupe gledao na bašticu. Baštica, kao što joj ime kaže, beše mala, možda po tri metra široka i duga. U tih devet kvadrata stalo je beskonačno mnogo biljnih vrsta.
Šljivbreja, kako smo zvali plodove i drvo nektarine, kleka u zagrljaju s borikom (zlatni bor) koje smo tako zagrljene i doneli s neke planine, paprat s Tare, ruže, znano i neznano cveće i lekovite travke. Beše to bašta iz mašte darovitog boga, lečilište duše, moj privatni komad Zemlje, babino parče zemlje.
U šupi, ispod prozorčeta – tezga. Pored tezge – police, sa svim sitnicama i alatima koji bi baštovanu mogli biti potrebni i značajni. Meni, vlasnici brvnare, najznačajniji su bili nož i sačuvane čaše jogurta, posivele od zemlje.
Babi je zaobljeni nož bio zgodan za vađenje i čišćenje crnog luka, koji je nekim čudom rastao ispod oraha, ispod kojih obično ništa ne raste. Meni je bio zgodan za kuvanje. Sekla bih vazduh za čorbu i mesila zemlju i vodu. Posle bih pažljivo čistila pod, metlicom, dok se sva prašina sa cigala ne zbije u prostor između njih.
U igrama sam uvek bila siromašna, neobično srećna u tom trudu i nemaštini. Poput pepeljuge, samo bez princa. Bundeve iz velike bašte baba je čuvala u velikoj sobi. Nisu se pretvarale u kočije, već u nadev za rukom razvučenu pitu. Slatku. S cimetom. Levo od ulaza u veliku baštu cvetao je jedan jorgovan, ispod njega miloduh (selen, Levisticum officinale).
Igrala sam se, uglavnom, sama. Iz pepeljuge se, svojom voljom, pretvarala u dobru vilu s čarobnom motikom, koja u glatkoj opni i sočnom soku šljivbreje, laticama ruža, listovima paprati, bobicama kleke i mladim izdancima bora vidi čitavo bogatsvo sveta. Tu negde, imeđu šupe i baštice, u portalu prozorčeta, ostala sam zarobljena između dva identiteta.
Kosmički treperim, ja, pepeljuga; kosmički treperim, ja, dobra vila. Baba je umrla. Na moj rođendan, 1998.
Šupa
U ulici Ive Lole Ribara, u Zrenjaninu, živeli su moji baba i deda, Pavle i Toma. Toma je babino ime, ne dajte se zbuniti. Deda Pavle je umro, bila sam baš mala. U zajedničkom dvorištu, iza čika Alojzove kuće, nalazila se šupa. Volela bih da verujem da se još uvek nalazi.
Od dasaka, potamnela od starosti i banatske vlage, bila je to moja prva kuća, moja brvnara. Nisam imala mnogo imetka, ali je prozor šupe gledao na bašticu. Baštica, kao što joj ime kaže, beše mala, možda po tri metra široka i duga. U tih devet kvadrata stalo je beskonačno mnogo biljnih vrsta.
Šljivbreja, kako smo zvali plodove i drvo nektarine, kleka u zagrljaju s borikom (zlatni bor) koje smo tako zagrljene i doneli s neke planine, paprat s Tare, ruže, znano i neznano cveće i lekovite travke. Beše to bašta iz mašte darovitog boga, lečilište duše, moj privatni komad Zemlje, babino parče zemlje.
U šupi, ispod prozorčeta – tezga. Pored tezge – police, sa svim sitnicama i alatima koji bi baštovanu mogli biti potrebni i značajni. Meni, vlasnici brvnare, najznačajniji su bili nož i sačuvane čaše jogurta, posivele od zemlje.
Babi je zaobljeni nož bio zgodan za vađenje i čišćenje crnog luka, koji je nekim čudom rastao ispod oraha, ispod kojih obično ništa ne raste. Meni je bio zgodan za kuvanje. Sekla bih vazduh za čorbu i mesila zemlju i vodu. Posle bih pažljivo čistila pod, metlicom, dok se sva prašina sa cigala ne zbije u prostor između njih.
U igrama sam uvek bila siromašna, neobično srećna u tom trudu i nemaštini. Poput pepeljuge, samo bez princa. Bundeve iz velike bašte baba je čuvala u velikoj sobi. Nisu se pretvarale u kočije, već u nadev za rukom razvučenu pitu. Slatku. S cimetom. Levo od ulaza u veliku baštu cvetao je jedan jorgovan, ispod njega miloduh (selen, Levisticum officinale).
Igrala sam se, uglavnom, sama. Iz pepeljuge se, svojom voljom, pretvarala u dobru vilu s čarobnom motikom, koja u glatkoj opni i sočnom soku šljivbreje, laticama ruža, listovima paprati, bobicama kleke i mladim izdancima bora vidi čitavo bogatsvo sveta. Tu negde, imeđu šupe i baštice, u portalu prozorčeta, ostala sam zarobljena između dva identiteta.
Kosmički treperim, ja, pepeljuga; kosmički treperim, ja, dobra vila. Baba je umrla. Na moj rođendan, 1998.