… ILI…
… odmeravajući bogatstvo izraza i dužinu rečenice, setio se da je nekad, pre tridesetak godina, pisao strašno duge rečenice, ubeđen da kao što one rastu, prema prosečnim ljudskim merilima, tako se može naslutiti zaslepljujuća delatnost vremena što se inače zaboravlja dok se u jutarnjoj vrevi guramo da bi ušli u gradski autobus, iako su nam se pre toga, dok smo čekali da autobus stigne, u glavi rojile najrazličitije misli, koje su nam tada sinule, da bi zatim, u gužvi, iščezle, onako uz put, kao slučajni prolaznici, što bi značilo da onda, pre tridesetak i više godina, nije želeo da dozvoli tim važnim sitnicama da iščeznu u nepovrat, nego koliko god može da ih usidri u dugoj, predugoj rečenici, pa kako je tada pisao takozvane kratke priče, doterivao ih je u jednu dugu, nezavršenu rečenicu, znajući da to ipak nisu samo ekspresna mini proza, kako ih je imenovala kritika, već očuvanje trenutne radosti ili tuge što su se inače razvodnjavale u narednim trenucima, još više časovima, još više danima, mada možda je vreme da prizna da je u tom periodu, pre tridesetak i više godina, bio divlji i šutirao iz prve i bilo mu je neophodno da mu se telo i misao ne ukoče, već da ih razmrda, da ih umnoži, da zapamti niz sitnih doživljaja, ponekad da ih izmisli diskretno, koketno, što su neki od poslušnika na vlasti ocenjivali kao incident, a što je u njegovom slučaju bio lek protiv urtikarije i nekih još nezgodnijih manifestacija neprilagođenog organizma, a što je za njega značilo, ili je on u to sebe ubeđivao, odricanje od sebe, te je tako osetio potrebu za pisanjem dugih ili-rečenica, sa tri tačke na početku ili na kraju, jer bez obzira na vežbe koje su prepisali medicinski eksperti, on je znao da se iza njegovog dečjeg lica kriju zastrašujuće opsesije i da iza njegovih bademastih očiju i tamno kestenjaste kose sa mekim loknama vrebaju demoni, spremni da ga užasnu, uguše, a taj osećaj gubitka svesti boli, i te kako boli, iako je doktor trezveno konstatovao da su to predvidljivi simptomi koji se leče, te je on, možda zbog takve izlečive namere, počeo da piše te duge, vrlo duge rečenice, vrlo duge rečenice, bez prisile, jer je tada sebe ubeđivao da će mu bog namignuti, sve će biti ok, odlično, super je, samo tako, pusti glavu, prestani da zuriš, piši tu dugu rečenicu, nemoj da je isteraš do kraja, nemoj prestati, pu, pu, pu, samo uhvati tempo, i tako je on, u onom glupom nevremenu pre trideset i kusur godina, punio stranice, nikako ne završavajući rečenicu, istovremeno mrdajući palce desne noge, što je mnogo godina kasnije ispalo da je upravo jedna od preporučenih vežbica protiv povišenog šećera, ali on tada nije imao povišen šećer, a palac je mrdao tako, nesvesno, jer je bio udubljen u pisanje duge rečenice, a kada se toga posle setio, bilo mu je baš smešno, kao što tada nije primećivao kako je povezivao glagole i veznike, jer što bi rekao korektan kritičar, i duga rečenica ima svoju logiku, ali se ta neka logika topila kao lanjski sneg, propadajući pod rečima, često smetajući onoj drugoj logici, previše značajnoj mada je ponekad bila neprijatna, ali za njega je, da ponovim, pisanje duge rečenice bio i svojevrstan mađioničarski trik, a u magiji se ostatci lažne logike koriste na pravi način, što je u ovom škakljivom slučaju bilo za svaku pohvalu, iako doktor nije bio sasvim siguran u to, ali ko ga jebe, dok ga bajagi poverljivo sluša, sa uperenim bademasto-kafenim pogledom, ne sedi on tamo da bi ga ovaj izlečio, nego samoizlečivo to radi u tišini, pišući duge, veoma duge rečenice…
S makedonskog preveo autor
Situacije/7
… ILI…
… odmeravajući bogatstvo izraza i dužinu rečenice, setio se da je nekad, pre tridesetak godina, pisao strašno duge rečenice, ubeđen da kao što one rastu, prema prosečnim ljudskim merilima, tako se može naslutiti zaslepljujuća delatnost vremena što se inače zaboravlja dok se u jutarnjoj vrevi guramo da bi ušli u gradski autobus, iako su nam se pre toga, dok smo čekali da autobus stigne, u glavi rojile najrazličitije misli, koje su nam tada sinule, da bi zatim, u gužvi, iščezle, onako uz put, kao slučajni prolaznici, što bi značilo da onda, pre tridesetak i više godina, nije želeo da dozvoli tim važnim sitnicama da iščeznu u nepovrat, nego koliko god može da ih usidri u dugoj, predugoj rečenici, pa kako je tada pisao takozvane kratke priče, doterivao ih je u jednu dugu, nezavršenu rečenicu, znajući da to ipak nisu samo ekspresna mini proza, kako ih je imenovala kritika, već očuvanje trenutne radosti ili tuge što su se inače razvodnjavale u narednim trenucima, još više časovima, još više danima, mada možda je vreme da prizna da je u tom periodu, pre tridesetak i više godina, bio divlji i šutirao iz prve i bilo mu je neophodno da mu se telo i misao ne ukoče, već da ih razmrda, da ih umnoži, da zapamti niz sitnih doživljaja, ponekad da ih izmisli diskretno, koketno, što su neki od poslušnika na vlasti ocenjivali kao incident, a što je u njegovom slučaju bio lek protiv urtikarije i nekih još nezgodnijih manifestacija neprilagođenog organizma, a što je za njega značilo, ili je on u to sebe ubeđivao, odricanje od sebe, te je tako osetio potrebu za pisanjem dugih ili-rečenica, sa tri tačke na početku ili na kraju, jer bez obzira na vežbe koje su prepisali medicinski eksperti, on je znao da se iza njegovog dečjeg lica kriju zastrašujuće opsesije i da iza njegovih bademastih očiju i tamno kestenjaste kose sa mekim loknama vrebaju demoni, spremni da ga užasnu, uguše, a taj osećaj gubitka svesti boli, i te kako boli, iako je doktor trezveno konstatovao da su to predvidljivi simptomi koji se leče, te je on, možda zbog takve izlečive namere, počeo da piše te duge, vrlo duge rečenice, vrlo duge rečenice, bez prisile, jer je tada sebe ubeđivao da će mu bog namignuti, sve će biti ok, odlično, super je, samo tako, pusti glavu, prestani da zuriš, piši tu dugu rečenicu, nemoj da je isteraš do kraja, nemoj prestati, pu, pu, pu, samo uhvati tempo, i tako je on, u onom glupom nevremenu pre trideset i kusur godina, punio stranice, nikako ne završavajući rečenicu, istovremeno mrdajući palce desne noge, što je mnogo godina kasnije ispalo da je upravo jedna od preporučenih vežbica protiv povišenog šećera, ali on tada nije imao povišen šećer, a palac je mrdao tako, nesvesno, jer je bio udubljen u pisanje duge rečenice, a kada se toga posle setio, bilo mu je baš smešno, kao što tada nije primećivao kako je povezivao glagole i veznike, jer što bi rekao korektan kritičar, i duga rečenica ima svoju logiku, ali se ta neka logika topila kao lanjski sneg, propadajući pod rečima, često smetajući onoj drugoj logici, previše značajnoj mada je ponekad bila neprijatna, ali za njega je, da ponovim, pisanje duge rečenice bio i svojevrstan mađioničarski trik, a u magiji se ostatci lažne logike koriste na pravi način, što je u ovom škakljivom slučaju bilo za svaku pohvalu, iako doktor nije bio sasvim siguran u to, ali ko ga jebe, dok ga bajagi poverljivo sluša, sa uperenim bademasto-kafenim pogledom, ne sedi on tamo da bi ga ovaj izlečio, nego samoizlečivo to radi u tišini, pišući duge, veoma duge rečenice…
S makedonskog preveo autor