Dva rukopisa je Aleksandar Simović (1967-1999) spremio do početka bombardovanja. Prozu i poeziju. I hteo je da to bude objavljeno istovremeno. Tako je i bilo, ali posthumno
Znao je sve o džezu i o alternativnoj muzici, hteo je da bude samo pesnik, ubijen je što je Srbin. Aleksandar Simović.
Neoprostivo je lako napisati biografiju žrtve. Toliko lako da izaziva nelagodnost i grižu savesti. Dovoljno je nekoliko reči, datum, oružje i rečenica žalosti. Čitav jedan niz pitanja podrazumevaš, ali ih ne postavljaš. Podrazumevaju ih i oni koji čitaju, isto u sebi, jer odgovor, unapred je jasno, uporno izmiče. Neka od tih prećutanih pitanja su za egzekutore i sačesnike, ali ih se gadimo, pa ne bismo da ih išta pitamo. U toj biografiji se ne pominju ni oni koji su uzrokovali pakao.
Simovića sam prvi put sreo u kafiću „Avalon“. Neko nas je uzgred upoznao, Simović mi je odmah nagovestio da priprema rukopis i raspitivao se kako bi mogao da ga objavi. To se iscrpelo u nekoliko razmenjenih rečenica, a onda je prešao na muziku. Dok se nisam gotovo onesvestio. A nisam mogao da ga prekinem, jer sam i sam unekoliko inicirao temu, smatrajući da je teže ukoliko razgovaramo o rukopisu koji nisam pročitao, o temi gde bih bio neravnopravan. Ispalo je da sam tek neravnopravan u razglabanju o muzici.
Od upoznavanja je počeo redovno da mi prilazi, da me ubija imenima iz milion džez-orkestara, da bi mi jednog dana predao i disketu sa rukopisom. Biće da je to bila ’94. Možda i ’93… Morao sam da se nosim sa jezivo neurednim tekstom, sa šumom u kojoj je bilo mnogo plemenite građe. Potom sam objašnjavao kako da se ta građa pravilno upotrebi, kako da postane gradivo. To ga je povredilo, te narednih meseci, ili čitavu godinu, nisam bio u prilici da čujem ime niti jednog meni nepoznatog džezera, a mnoge je, i balkanske i svetske, lično poznavao, družio se ili bio bar u prepisci sa njima.
Kada ga je prošla ljutnja, opet mi je predao rukopis, ali ne onaj stari, no potpuno nov. Jednako neuredan. Pozvao sam ga da zajedno prođemo kroz tekst. Napadno sam hvalio uspela mesta, uzdržano ukazivao na jezičke pogreške, na suvišna nabrajanja (njih je naročito imao), na opšte ili grube pasaže… Preboleo je nekako, ali nije blistao. U tom je rukopisu bila i pesma koju sam poluupamtio i kasnije je prepoznao u objavljenoj knjizi:
VEST
Bio sam neznan
I običan grob
Poznatog datuma nastanka
Sada
Hiljadu godina kasnije
Opet neznan
Ali neobičan grob
Nepoznatog datuma nastanka
Vest u arheološkim krugovima
Siguran sam da mi nije pokazao pesmu “Tanatas” ili sam žrtva sopstvenog previda, pa nisam tada uočio finalni distih: “Smrt će nadoknaditi / nemoć moje mašte”.
Nastavio je da piše uporno i mnogo. Pokazao mi je i nekoliko eseja o muzici. Odličnih. Nastavio je da mi prilazi kada sam u “Avalonu”, ali sa promenjenom taktikom. Pokazivao bi mi po jednu ili dve pesme na papiru i pitao šta mislim. I meni se to više dopadalo no da me zasipa novim obimnim rukopisima (faktor lenjosti uvek me prati). Nakon tri ili četiri godine počeo sam da ga upozoravam da je vreme i da objavi prvu knjigu.
Dva rukopisa je spremio do početka bombardovanja. Prozu i poeziju. I hteo je da to bude objavljeno istovremeno. Tako je i bilo, ali posthumno. U jednoj su i stihovi:
Prepešačio je pustinju božje milosti
I video mladu Sfingu – tek isklesanu
Putovao je kroz mnoga vremena
I slep slikao neslućene horizonte
Nasmejan je dočekao drugo rođenje – u ruke smrti
Aleksandar Simović je smatrao da nije u opasnosti, smatrao je da nema neprijatelja, da pesnik nikome nije neprijatelj. Zato je 1999. ostao u Prištini. Dva meseca je bio u pravu.
Pored svetskih, govorio je i „domaće strane“ jezike: albanski, turski i romski. Radio je prvo kao prevodilac, a potom kao novinar u švajcarskoj agenciji Media action international. Do 21. avgusta. Oko podneva, sa prijateljima Albancima, ili je samo mislio da su mu prijatelji, svratio je u baštu kafića u centru Prištine. Poslednji napisan tekst izvukao je iz džepa ili iz torbe i pročitao ga društvu za stolom dok je konobar donosio poručeno. Onda su prišli uniformisani Albanci i odveli ga. Na stolu, pritisnut tacnom da ga vetar ne ponese, ostala je hartija na kojoj je pisalo:
„Koliko li samo smrt daje snage životu? Ne želim više da čekam, želim samo da strah i bol nestanu na ivici sečiva koje će sila teže bez samilosti povući na moj vrat, nešto više izdužen nego obično.
Ima li nekog ko bi poželeo ono što sam ja danas, živ još za dva metra putanje sečiva do moje glave. Gledam komešanje slobodnih po slovu zakona ljudskog; čekaju da im svojom smrću učinim živote vrednijim i ulijem životnu radost. Zar ja, koji posedujem samo poslednji trenutak, dug koliko sunčev odblesak na ivici giljotine?
Završio sam ispovest svih grehova svojih i ne sećam se više jesam li poljubio krst mučenički. Sada klečim i čekam, jer ostalo je samo nekoliko trenutaka, koji me napuštaju u istom, jednoličnom ritmu života na koji sam navikao.
Muči me samo još jedno: hoće li mi se oči ponovo otvoriti ako ih sada sklopim i hoću li sa poslednjim zrakom svetlosti što padne u moje zenice videti gospođu u prvom redu, koja je preblizu gubilištu?
Hoću li videti kako joj moja krv prlja belu svečanu haljinu?“
Čak kod Glogovca, u blizini sela Obrinje, mnogo kasnije, pronađeni su ostaci nezakopanog tela. Lobanja i manji deo kostiju. Potrvđuje se identitet i konstatuju tragovi mučenja. U stvari, potvrđuje se ono što je Aleksandar Simović napisao.
Aleksandar Simović, pesnik
Dva rukopisa je Aleksandar Simović (1967-1999) spremio do početka bombardovanja. Prozu i poeziju. I hteo je da to bude objavljeno istovremeno. Tako je i bilo, ali posthumno
Znao je sve o džezu i o alternativnoj muzici, hteo je da bude samo pesnik, ubijen je što je Srbin. Aleksandar Simović.
Neoprostivo je lako napisati biografiju žrtve. Toliko lako da izaziva nelagodnost i grižu savesti. Dovoljno je nekoliko reči, datum, oružje i rečenica žalosti. Čitav jedan niz pitanja podrazumevaš, ali ih ne postavljaš. Podrazumevaju ih i oni koji čitaju, isto u sebi, jer odgovor, unapred je jasno, uporno izmiče. Neka od tih prećutanih pitanja su za egzekutore i sačesnike, ali ih se gadimo, pa ne bismo da ih išta pitamo. U toj biografiji se ne pominju ni oni koji su uzrokovali pakao.
Simovića sam prvi put sreo u kafiću „Avalon“. Neko nas je uzgred upoznao, Simović mi je odmah nagovestio da priprema rukopis i raspitivao se kako bi mogao da ga objavi. To se iscrpelo u nekoliko razmenjenih rečenica, a onda je prešao na muziku. Dok se nisam gotovo onesvestio. A nisam mogao da ga prekinem, jer sam i sam unekoliko inicirao temu, smatrajući da je teže ukoliko razgovaramo o rukopisu koji nisam pročitao, o temi gde bih bio neravnopravan. Ispalo je da sam tek neravnopravan u razglabanju o muzici.
Od upoznavanja je počeo redovno da mi prilazi, da me ubija imenima iz milion džez-orkestara, da bi mi jednog dana predao i disketu sa rukopisom. Biće da je to bila ’94. Možda i ’93… Morao sam da se nosim sa jezivo neurednim tekstom, sa šumom u kojoj je bilo mnogo plemenite građe. Potom sam objašnjavao kako da se ta građa pravilno upotrebi, kako da postane gradivo. To ga je povredilo, te narednih meseci, ili čitavu godinu, nisam bio u prilici da čujem ime niti jednog meni nepoznatog džezera, a mnoge je, i balkanske i svetske, lično poznavao, družio se ili bio bar u prepisci sa njima.
Kada ga je prošla ljutnja, opet mi je predao rukopis, ali ne onaj stari, no potpuno nov. Jednako neuredan. Pozvao sam ga da zajedno prođemo kroz tekst. Napadno sam hvalio uspela mesta, uzdržano ukazivao na jezičke pogreške, na suvišna nabrajanja (njih je naročito imao), na opšte ili grube pasaže… Preboleo je nekako, ali nije blistao. U tom je rukopisu bila i pesma koju sam poluupamtio i kasnije je prepoznao u objavljenoj knjizi:
VEST
Bio sam neznan
I običan grob
Poznatog datuma nastanka
Sada
Hiljadu godina kasnije
Opet neznan
Ali neobičan grob
Nepoznatog datuma nastanka
Vest u arheološkim krugovima
Siguran sam da mi nije pokazao pesmu “Tanatas” ili sam žrtva sopstvenog previda, pa nisam tada uočio finalni distih: “Smrt će nadoknaditi / nemoć moje mašte”.
Nastavio je da piše uporno i mnogo. Pokazao mi je i nekoliko eseja o muzici. Odličnih. Nastavio je da mi prilazi kada sam u “Avalonu”, ali sa promenjenom taktikom. Pokazivao bi mi po jednu ili dve pesme na papiru i pitao šta mislim. I meni se to više dopadalo no da me zasipa novim obimnim rukopisima (faktor lenjosti uvek me prati). Nakon tri ili četiri godine počeo sam da ga upozoravam da je vreme i da objavi prvu knjigu.
Dva rukopisa je spremio do početka bombardovanja. Prozu i poeziju. I hteo je da to bude objavljeno istovremeno. Tako je i bilo, ali posthumno. U jednoj su i stihovi:
Prepešačio je pustinju božje milosti
I video mladu Sfingu – tek isklesanu
Putovao je kroz mnoga vremena
I slep slikao neslućene horizonte
Nasmejan je dočekao drugo rođenje – u ruke smrti
Aleksandar Simović je smatrao da nije u opasnosti, smatrao je da nema neprijatelja, da pesnik nikome nije neprijatelj. Zato je 1999. ostao u Prištini. Dva meseca je bio u pravu.
Pored svetskih, govorio je i „domaće strane“ jezike: albanski, turski i romski. Radio je prvo kao prevodilac, a potom kao novinar u švajcarskoj agenciji Media action international. Do 21. avgusta. Oko podneva, sa prijateljima Albancima, ili je samo mislio da su mu prijatelji, svratio je u baštu kafića u centru Prištine. Poslednji napisan tekst izvukao je iz džepa ili iz torbe i pročitao ga društvu za stolom dok je konobar donosio poručeno. Onda su prišli uniformisani Albanci i odveli ga. Na stolu, pritisnut tacnom da ga vetar ne ponese, ostala je hartija na kojoj je pisalo:
„Koliko li samo smrt daje snage životu? Ne želim više da čekam, želim samo da strah i bol nestanu na ivici sečiva koje će sila teže bez samilosti povući na moj vrat, nešto više izdužen nego obično.
Ima li nekog ko bi poželeo ono što sam ja danas, živ još za dva metra putanje sečiva do moje glave. Gledam komešanje slobodnih po slovu zakona ljudskog; čekaju da im svojom smrću učinim živote vrednijim i ulijem životnu radost. Zar ja, koji posedujem samo poslednji trenutak, dug koliko sunčev odblesak na ivici giljotine?
Završio sam ispovest svih grehova svojih i ne sećam se više jesam li poljubio krst mučenički. Sada klečim i čekam, jer ostalo je samo nekoliko trenutaka, koji me napuštaju u istom, jednoličnom ritmu života na koji sam navikao.
Muči me samo još jedno: hoće li mi se oči ponovo otvoriti ako ih sada sklopim i hoću li sa poslednjim zrakom svetlosti što padne u moje zenice videti gospođu u prvom redu, koja je preblizu gubilištu?
Hoću li videti kako joj moja krv prlja belu svečanu haljinu?“
Čak kod Glogovca, u blizini sela Obrinje, mnogo kasnije, pronađeni su ostaci nezakopanog tela. Lobanja i manji deo kostiju. Potrvđuje se identitet i konstatuju tragovi mučenja. U stvari, potvrđuje se ono što je Aleksandar Simović napisao.