Priča se – spram noći punog meseca pletu se zamke za ružne snove. Potom se, kažu, zakače na južnoj strani iznad postelje, za miran san.
Ali on nikako, nikako nije mogao da zaspi.
Razjareni um nagomilavao mu je misli, sve iznova, kao perpetum mobile. Kada bi svet bio normalniji, ostavio bi širom otvoren prozor spavaće sobe da se bar malo osveži. Ali, sa pedesetak metara udaljenog školskog igrališta za košarku, čopor pubertetlija zavijao je kao pobesneo. – Ako pogodim, brate, da ga odseče Blagoju, a?! – derao se najglasniji, udarajući loptu po betonu pre nego što će je baciti prema košu. Tup, tup, tup!, mala pauza, pa dum-durum, lopta se odbija o obruč, što je propraćeno kricima maloletne bande. – Šta kažeš, brate, ako ga pogodim, Pera da pojebe Marinu! – graknu drugi napeti član bande. Tup, tup, tup, nervozno je iščekivao ono dum-durum, ali, lopta je ovog puta uspela da uđe u koš što je odmah izazvalo visok stepen nekontrolisanih emocija: – Pera da je jebe! Pera da je jebe! – navijali su uporno mladi pacovi.
Zlotvori! Zlotvori! Ja bi njih nakljukao barbituratima, a onda tako uspavane, kamionom, lepo, fino, pa pravac neka daleka pustelija gde nema žive duše sem vukova i terorista. Psujući, zatvara Rehau prozore sa najjačom zvučnom izolacijom. Onda spušta i roletne.
Uzalud. Možda se ona buka upola stišala, ali zato iz susednog stana ječi televizor od večernjih vesti o štrajkovima u državi. Komšinica se ispružila na kauču, u trenerkama manjim nego što bi trebalo jer se neprestano goji, čeka da se Dnevnik završi pa da počne njena omiljena indijska serija “Mala nevesta“.
Sve mu izgleda ludo. Zajedno s vremenom. Usred oktobra temperature kao da je leto. A sutra, kao i obično, u 8.00 mora da se nacrta na poslu, čak deset minuta ranije, jer je šef zakazao hitan sastanak. Hitan?! Rinta od jutra do mraka, kao lud, za platu koja, kad plati račune za struju, vodu i parno, ne stiže ni do dvadesetog. Ali ne može da se zaustavi – svakog dana skače kao oparen iz kreveta u 6.45 da uhvati 15-ticu – to je jedini gradski autobus koji ga vozi direktno do posla. Kada se u kupatilu pogleda u ogledalu, lice mu je izobličeno kao posle teškog nokauta. Ispod otežalih kapaka još nazire po neki delić prekinutog sna, ali realnost je neumoljiva, muze ga iz minuta u minut – treba na brzinu da obavi sve fiziološke potrebe, da se obrije, eventualno da pregrize neki zalogaj s nogu, da srkne gutljaj-dve kafe, i onda marš!, četvrtom brzinom prema autobuskoj stanici. Da je bar našao neku partnerku, sočnu provincijalku, da ga cmokne za dobro jutro, da mu spremi doručak, ispegla košulje… Ali, čime bi je zadržao – “Vaš kredit je i suviše mali!”.
* * *
Iako svakog jutra mora da popije “Glukofaž 1000” za dijabetes (a kako da mu šećer ne skače sa ovim svakodnevnim stresovima!), on još uvek izgleda dobro za svoje godine. Iako mu zubi nisu baš zdravi, osmeh mu je još uvek privlačan. Ali uzrast mu je i više nego pristojna – prešao je šezdesetu. U međuvremenu se dva puta razvodio zbog “nepremostivih karakternih razlika”, mada su bivše supruge bile potpuno različite jedna od druge. Prva – visoka (kada bi navukla cipele sa visokim petama bila je viša od njega), plavokosa i plavooka, na plaži bi već prvog dana pocrvenela kao rak i uveče bi uzdisala, namazana kiselim mlekom po leđima. Ali, iako sva izgorela i sa plikovima, jer očigledno nije imala dovoljno pigmenta, ona se bez obzira na posledice, uporno i dalje u bikiniju, pržila na podnevnom suncu. Bio je to još jedan od brojnih dokaza o njenoj nepokolebljivoj upornosti. Svojim tvrdoglavim plavim pogledom kao da mu je postavljala neko mnogo važno pitanje na koje je on morao brzo da odgovori. Da li to ona meni stalno nešto komanduje?, pitao se jednog mučnog popodneva, kada je gluva na njegovo dugo objašnjavanje zašto nije stigao da plati račun za parno grejanje, totalno ga ponizila svojim prezrivim ćutanjem. Da je ta kobna upornost odgovarajući izraz karakterne neosetljivosti pokazalo se i pri razvodu, kada mu je, a da joj oko ne trepne, uzela i dete i stan, čak i “reno”.
Druga supruga je bila sušta suprotnost prvoj – crnomanjasta, izvanredno građena, te uvek obučena u pripijene haljine da istakne obline, živih očiju i brzog govora. Lupetala je sve i svašta, od dosetki, ludosti, do besmislica i tada bi joj se obrazi zarumeneli od uzbuđenja uživajući u sopstvenom govoru. Dešavalo se da se na trenutak zaustavi, “Šta sam ono htela da kažem?“, potpitala bi se da bi odmah, bez čekanja na odgovor, produžila sa svojim slatkim, beskrajnim monologom. Kada ju je upoznao, na jednoj večeri kod kolege sa posla, odmah ga je privukla njena zarazna živost, sasvim drugačija od hladne ravnodušnosti prve supruge. Zaličila mu na vevericu, tako slatku i neumornu. – Dali bi sutra mogli da se vidimo na kafi? – upitao ju je na kraju večeri, i sam iznenađen sopstvenom hrabrošću. – A gde da se nađemo? – uzvratila mu je, i odmah dodala: – U “Pariz”, u podne.
Narednog dana, u kancelariji, svaki čas je gledao na zidni sat. Negde u 15 do 12, zazvonio mu je telefon: – Zadocniću desetak minuta. Moram da svratim do “Rubin karmina“, javili su mi, dobili su “Diorisima” parfeme – požurila je da mu kaže, pa odmah dobaci nekome: – Evo me, Jana, sad dolazim – pa se vrati njemu: Šta sam ono htela da kažem?
Ne može da porekne da ju je tada, kada su se upoznali, iščekivao sa osmehom, koji ni sad ne može da sakrije kada se seti kako joj se koža na rukama ježila od doživljaja kod brzo izrečenih impresija. To živo seksi biće koje je brbljalo, gestikuliralo, smejalo se bez prekida, bilo je zaista autentično privlačno, naročito jednom omalaksalom tipu, ostavljenom samom sebi, kakav je bio posle razvoda. Osobito zbog toga što mu je, osim stana i “renoa”, bivša žena oduzela i Elenu.
Elena, Leni, Lenče, njegova ćerkica. Od majke je nasledila nordijski izgled, plave oči zajedno sa obrvama i dugim trepavicama koje su iskrile kao okice Štrumfete. Kako se udaljavao od žene, tako se zbližavao sa ćerkom. Još kao beba ona ga je prepoznavala smehom, kada bi je uzeo u ruke čvrsto se naslanjala na njegove grudi puneći ih neizmernom radošću, od čega mu je dolazilo da vikne iz sveg glasa “Volim teee!“. Učestvovao je u njenom rastu– prvi koraci, prve reči, prva napisana slova. Dok se brak nije raspao, Leni je završila obdanište i pošla u školu. Izrasla je u srce devojčicu, koja nikako nije mogla da shvati da tata više neće stanovati sa njom.
Kada se tri godine posle razvoda prva supruga ponovo udala za her Bendžamina Švarca, koga je upoznala na letovanju u Grčkoj, povela je sa sobom u Njemačku i devetogodišnju Leni. Ranije je barem mogao da je vidi jednom nedeljno preko vikenda, a sad, otkako su je odveli u Frankfurt, ona je praktično bila brutalno odnesena u tuđinu. Bilo mu je kao da je upao u nabujali Vardar i počeo da se davi, bez izgleda na spas.
U takvom, prilično očajnom periodu, od konačnog nokauta spasla ga je jedna živahna ženica. Sledeća, druga supruga. Ona je, na izvestan način, počela da mu nadoknađuje ćerkino odsustvo. Njen urođeni optimizam oslobađao ga je njegove zatvorenosti, budila ga je iznutra – da je čuva, da je ugreje, da bude njen zaštitnik od tog strašnog spoljašnjeg sveta, punog prljavih napasnika i manijaka (što i nije daleko od istine!). Tada je bio ubeđen da mu je ona poslata radi viših ciljeva. “Ako dugo čekaš svoju šansu, doći će ti druga koju je neko negde propustio“, setio se tada ove izreke pročitane u popularnom ilustrovanom listu.
Dok mu je za prvi brak, sa plavookim ledenim bregom, bilo jasno da će tako da završi, za drugi mu još nije jasno zašto nije duže trajao. Nije bilo ničeg kilavog u njihovom odnosu, u razigranoj druželjubivosti, kao i u zadovoljstvima u krevetu. Druga supruga je presadila deo svog entuzijazma u svoju utrobu, u kojoj se očovečilo njihovo zlatno, razigrano i pametno detence, Zlatko. Ljubitelj dece, kao što je zavoleo Leni, a i ona njega, tako je zavoleo i Zlatka, i ovaj njega.
Mislio je (ili je samo zamišljao) da sve ide kao po loju, kada, u sedmoj godini braka, jedne tople noći, dok je Zlatko mirno spavao u svojoj sobi, ona je, kao pri uobičajenim sladostrasnim spojevima, počela da uzdiše “Oh, Dragane, da, da, Dragane…”, ne previše glasno da se ne razbudi dete, a ipak dovoljno čujno. Ali, ovog puta njeni uzdasi ga nisu ispunjavali gordošću, već naprotiv, bio je kao gromom pogođen! Pre svega, jer se on nije zvao Dragan, nego Georgi, što je prilično različito od Dragan! I tako, u konačnoj razrešnici pitanja o drugom imenu, koja se intenzivirala sledećih dana i noći, od njenog potpunog negiranja zažarenih obraza i naježene kože po rukama do priznanja, uz prkosno “pa šta ako je tako? On je pravi čovek koji zna da se brine o meni i mom detetu!“ ispalo je da ga i Zlatence dobro poznaje, druži se i igra najprisnije sa čikom.
Nije mu preostalo ništa drugo osim da se iseli iz uređenog, konfornog stana gde su ona i mali Zlatko posle samo nekoliko dana veselo dočekali čika Dragana.
Sledećeg leta, kada je porodica Švarc došla u jednonedeljnu posetu Skoplju, duplo razvedeni otac Georgi šetao je gradskim parkom svoje dvoje dece, koji, mada polubrat i polusestra, baš nimalo nisu ličili jedno na drugo, ni po visini, a ni po boji – ona plavooka, plavokosa tinejdžerka, usred intenzivnog preobražaja od devojčice u devojku, on šestogodišnji larmadžija, klinac koji trčkara okolo među drvećem, a onda oko kaveza u zoološkom vrtu.
* * *
Oduvek, i dok je bio u braku, i kao samac, imao je problema sa plaćanjem računa. Za kiriju, parno, struju, za telefon, vodu, radiodifuznu taksu, kasnije za internet… i za dve alimentacije pride. Iako je nastojao da sve to plaća na vreme, da se ne zadužuje, i, ne daj bože, da pozajmljuje i vuče sa kreditima, ispalo je obratno – morao je da moli za pozajmicu, prvo od rođaka, pa od drugova, pa od kolega sa posla. Ali, jedno je da ti pomognu sa 1500 denara, a sasvim drugo kada ti treba 1500 eura. Zbog toga je bio prinuđen da uzima, a zatim godinama da otplaćuje kredite – a kad su se na predatorski lanac zakačili notari i izvršioci, nije bilo načina da se situacija poboljša. Upao je u klopku večitog dužnika. A kao kiradžija je imao lošu sreću da unajmi jednosoban stan koji ga je koštao 120 eura mesečno i još je bio samo pedesetak metara udaljen od košarkaškog igrališta gde su razni delinkventi zavijali po 24 časa dnevno.
Pomisli kako bi mnogo bolje bilo da umesto što trči kao lud za autobusom, pođe, mirno, peške i bez obaveza, ulicom, pa nekom od sporednih uličica, te nekim šumskim puteljkom, nagore, ka Vodnu, gde još uvek nema košarkaške vike, niti komšinica, ljubiteljki indijskih serija. Ali maštanje biva poraženo realnošću – padine na Vodnu već je okupirala urbana mafija, zgrada do zgrade, u njih se uselili obogaćeni, bajagi zbog planinskog vazduha, a kao gušteri bez sunca ne mogu ni šumicu da vide od predvidljive geometrijske zbijenosti zgradurina. Baš dok mu se po glavi vrtela rasprava o urbanoj agresiji, istovremeno da stigne 15-icu, put mu preseče crni mačor glavonja. Otkud pa sad ovaj?! I gde sad? Zastade, gleda unaokolo, kao za baksuz – nikoga na vidiku ni sa njegove, ni sa suprotne strane! Preostalo mu je samo da se vrati i preko zaobilazne uličice izbije opet na Partizansku, da je pređe i da stigne na autobus. Ubrzava, žuri, vidi, 15-ica je dovoljno daleko da se dočepa, kad: – Gospodine! – preseče ga jasan i strog glas: – Stanite, molim vas! Gospodine!
Pred njim se isprči namršten, uniformisan lik: – Napravili ste prekršaj, gospodine! Prešli ste ulicu na crveno.
Ulica, u ovom slučaju polovina bulevara Partizanski odredi, bila je razdeljena od druge, suprotne strane kolovozne trake zelenom alejom sa žbunjem. Sada je, za razliku od ranijih prelaza, kada bi, kao uostalom i većina građana, jednostavno pretrčao bulevar, prešao je jednu polovinu bulevara po pešačkom prelazu, dok je na semaforu bilo zeleno. Ali, osim ovog, na istom pešačkom, bio je postavljen još jedan semafor, koji nije radio sinhrono sa onim prvim! To je značilo da su pešaci koji bi savladali prvi deo bulevara, bili prinuđeni da zastanu na ostrvu između dve trake, zbijeni, udišući otrovne izduvne gasove iz zahuhtalih automobile koji su jurišali na korak od njih.
Kada se trkalište za moment ispraznilo od poludelih, smrdljivih mašina, on je odlučio da pređe ulicu da ne zakasni na taj prokleti sastanak na poslu, i da uhvati 15-icu koja je već pristizala. I tada, negde iz senke banu uniformisano lice da ga kazni, bez prava na prigovor i to sa 60 eura. Šezdeset eura! A mesečna rata za parno i to kod notara Vučića?! A alimentacije za septembar?
U međuvremenu, dok mu je cajkan zapisivao kaznu, 15-ica prođe.
Zbog ovakvih nepravdi, pridružio se javnim protestima, iako je ponekad, među tom mlađarijom, sebi ličio na čoveka iz prošlog veka. Ali to mu nije smetalo da se buni i diže galamu, da duva u pištaljku i da nosi transparente na kojima je crnim flomasterom napisao, a crvenom još prebrojio uskličnike: KVALITET – DA!!! PARTIJALITET – NE!!! SLOBODA ILI PARTIJA!!! Drugi demonstranti su ga čudno zagledali, a i kolege su ga upozorile da pazi da ga ne izbace sa posla jer mu je gazda povezan sa vlašću i neće mu oprostiti. Oseti se totalno odbačen. Prestade da ide na demonstracije. Počeo je da nosi tamne naočare i da se pokriva kapuljačom svog starog đubretarca.
* * *
Tada mu je snalažljiva prijateljica Vesna ponudila lep kaput od kašmira po nevelikoj ceni. Crn, lak kaput sa reverima i kosim dubokim džepovima dobro mu je stajao, a u Skoplju, neverovatno vreli jesenji dani naglo se smenjuju sa oštrim, maglovitim jesenjim noćima, pa je pomislio, s obzirom na kvalitet kaputa i cenu, kako je ovo dobra prilika da se ponovi.
Jedina mana na kaputu bile su naramenice koje su mu naglašavale ionako široka ramena, pa je rešio da ga odnese kod poznatog skopskog šnajdera čiji se salon nalazio blizu njegove zgrade.
Stari šnajder koji je redovno šio odela njegovom ocu, odmah ga je prepoznao iako je bio pognut nad šivaćom mašinom: – Kako ste mladi gospodine Georgi? Odavno vas nisam video. Vaš otac mi je bio stalna mušterija. Tako elegantna mušterija kao što je bio vaš otac, to je prava retkost, pogotovu u poslednje vreme – dižući pogled iznad naočara koje su mu pale na nos: – A vi, gospodine Georgi, šta ste mi doneli?
Izvukao je kaput iz velike plastične kese: – Širok mi je na ramenima – objasnio je.
– Obucite ga – skoči krojač sa stolice, neobično lako za starijeg čoveka – Aha. Tako… – poče sapunom da iscrtava konture na naramenicama – Tako. Treba da dođete na još jednu probu, gospodine Georgi. Sutra, prekosutra. Još jednom da vidim kako će da stoji. Dajte mi, molim vas, broj vašeg mobilnog da vam se javim.
“Najzad da sam nečim zadovoljan”, pomisli po izlasku iz radnje. I zamisli sebe kako u novom kaputu sa Zlatencetom šeta po G.T.C-u, pri čemu ga presreću poznanice i poznanici sa osmehom, i kako ne bi, kada su toliko doterana i upečatljiva dvojka, tata i sin (a ne deda i unuk, kako neki znaju zlobno da komentarišu).
Takvo dobro raspoloženje držalo ga je celog dana, te je uveče zaspao mirno i spokojno, ne slušajući indijsku seriju iz komšinicinog stana ili pak krike sa košarkaškog igrališta.
Ali, sledeći dan prođe, za njim drugi, treći, a krojača ni od korova.
I ponovo se iznervirao sopstvenim neznanjem da ukuca telefonske brojeve u svoj mobilni, te i ovog puta nije mogao da pozvoni krojaču.
Ipak, na kafe susretu sa Vesnom, požali joj se da ga stari krojko još nije pozvao na probu. Ona ga pogleda, najblaže rečeno, veoma začuđena: – Pa zar ti, Georgi, ne znaš?
– A šta to treba da znam?
– Pa on je… zar nisi čuo… u novinama… on više nije živ. Juče je… umro.
Sedeli su napolju, na visokim stolicama ispred kafića “Lee”, pa iako je nad njim gorela zidna grejalica, a on je bio zakopčan do guše u svom đubretarcu, sa šalom oko vrata, osetio je kako mu po leđima gmižu ledeni žmarci. I šta će sad? Kada je već angažovao čoveka da mu popravi kaput, a on više nije živ, kakva zajebancija, kaput je tamo, a krojač mrtav. Treba ga što pre uzeti. Ali kako da to izvede?
Zatvorio se u kuću, seo na rasklimatan kauč, koji mu je posle razvoda “ledeni breg” dozvolio da ga zadrži i poče intenzivno da razmišlja kako da se izvuče iz neugodne situacije. Preznojio se od napora dok nije došao do nekakvog rešenja (sa još uvek oznojenim dlanovima): poći će u šnajdersku radnju, dok je zbog vetra koji mu je duvao u lice zadržavao dah i zamoliće onog koji će eventualno tamo biti da mu vrati kaput. Onda će ga odneti drugom krojaču koji, setio se, radi blizu Pedagoške.
Krojačeva ćerka ga je dočekala u dućanu, srednje tužna, iscrpljena minulim događajima.
– Izvinite – zamuca – Ja… dao sam kaput za… pre dva dana… možda tri, u četvrtak…
Žena ga je bledo gledala. Unutra, po stolovima, čak i po podu, bila su razbacana razna odela, pantalone, sakoi, kao da je neko provalio i u grčevitoj potrazi za novcem, ostavio sve razbacano. A možda je ovaj nered ostavio stari krojač, poslednje večeri svog života, u nameri da se odmori i malo odspava preko noći, pa da rano izjutra nastavi sa svojim poslom. A možda je umro baš tu, u dućanu i sam napravio sav taj nered pri padu, i u predsmrtnom hropcu se vukao po podu.
– Kakav je bio vaš kaput? – upitala ga je žena ravnodušno.
– Crn. Od kašmira.
Ona započe da traži po garderoberu, gde su na drvenim vešalicama visili izmešani odela i kaputi svakakve veličine, kroja i materijala.
– Eno ga! – izviknu on nekontrolisano kad je u svoj toj zbrci najzad ugleda svoj kaput. Žena ga pogleda sa neskrivenim prezirom: – Otac nije stigao da ga popravi. Da vam ga spakujem u kesu?
– Hvala vam. Nije potrebno. Zaista ne treba.
Sigurno ova žena nije šnajderka, kada mu ovako nezainteresovano uzvraća, pomisli u sebi i odahnu.
* * *
Izašao je napolje, sa kaputom preko ruke. Severo-zapadni vetar nije prestajao da duva po Partizanskoj i da šiba po licu. Da li da zaustavi taksi i da potroši sto denara do Pedagoške ili da samo produži peške. Rešio je da izdrži na nogama do kraja, da odnese kaput kod novog krojača, a onda da pričeka dan ili dva, dok se ne srede naramenice. Zlatuljka nije video danima, pomisli koračajući nasuprot vetru, a i Leni se već nedeljama ne javlja na skajp. Uzalud ju je čekao pred kompjuterom. Bila je nedostupna, a i kad bi joj ostavio poruku da mu se javi, nije stizao odgovor. Bio je siguran da ju je majka, ledeni breg, nakljukala pričama o njemu i devojčica se kompletno otuđila.
Na pešačkom je opet imao problema sa semaforom. Prebrzo se smenio u “Zabranjeno za pešake”, te je morao da pretrči do trotoara. U žurbi se sapleo u ivicu i ispružio se koliko je dug i širok, držeći pri padu ruku iznad glave da mu se kaput ne isprlja.
Kaput se samo malo naprašio, ali pantalone su se skroz iskidale na levom okrvavljenom kolenu. Od udara je dobio posekotine i otoke takoreći na svim zglobovima.
Čemu služi noć?, pitao se dok je dugo ležao budan na rasklimanom kauču, sa povređenim kolenima koja su ga nesnosno bolela. Glavu je naprezao mislima o kiriji, kaznenim ratama, o dva maloletna deteta ukradena iz očevog gnezda, o tome da on, ostavljeni otac, radi kao skot za mizernu platu, nemajući kome da se obrati za pomoć, jer mu je niko ne bi ni dao. Kada je najzad uspeo da zaspi, sav iscrpljen uzburkanim mislima, začudo sanjao je cveće. Veštačko.
* * *
Sledeće subote obukao je novi kaput i pošao peške, šepajući, prema kancelariji notara Vućića, sa neplaćenom ratom za parno u jednom džepu, i osam oraha u drugom.
Mesečna rata duga bila je tačno 8000,00 denara.
S makedonskog preveo autor
Putešestvija jednog kaputa
Priča se – spram noći punog meseca pletu se zamke za ružne snove. Potom se, kažu, zakače na južnoj strani iznad postelje, za miran san.
Ali on nikako, nikako nije mogao da zaspi.
Razjareni um nagomilavao mu je misli, sve iznova, kao perpetum mobile. Kada bi svet bio normalniji, ostavio bi širom otvoren prozor spavaće sobe da se bar malo osveži. Ali, sa pedesetak metara udaljenog školskog igrališta za košarku, čopor pubertetlija zavijao je kao pobesneo. – Ako pogodim, brate, da ga odseče Blagoju, a?! – derao se najglasniji, udarajući loptu po betonu pre nego što će je baciti prema košu. Tup, tup, tup!, mala pauza, pa dum-durum, lopta se odbija o obruč, što je propraćeno kricima maloletne bande. – Šta kažeš, brate, ako ga pogodim, Pera da pojebe Marinu! – graknu drugi napeti član bande. Tup, tup, tup, nervozno je iščekivao ono dum-durum, ali, lopta je ovog puta uspela da uđe u koš što je odmah izazvalo visok stepen nekontrolisanih emocija: – Pera da je jebe! Pera da je jebe! – navijali su uporno mladi pacovi.
Zlotvori! Zlotvori! Ja bi njih nakljukao barbituratima, a onda tako uspavane, kamionom, lepo, fino, pa pravac neka daleka pustelija gde nema žive duše sem vukova i terorista. Psujući, zatvara Rehau prozore sa najjačom zvučnom izolacijom. Onda spušta i roletne.
Uzalud. Možda se ona buka upola stišala, ali zato iz susednog stana ječi televizor od večernjih vesti o štrajkovima u državi. Komšinica se ispružila na kauču, u trenerkama manjim nego što bi trebalo jer se neprestano goji, čeka da se Dnevnik završi pa da počne njena omiljena indijska serija “Mala nevesta“.
Sve mu izgleda ludo. Zajedno s vremenom. Usred oktobra temperature kao da je leto. A sutra, kao i obično, u 8.00 mora da se nacrta na poslu, čak deset minuta ranije, jer je šef zakazao hitan sastanak. Hitan?! Rinta od jutra do mraka, kao lud, za platu koja, kad plati račune za struju, vodu i parno, ne stiže ni do dvadesetog. Ali ne može da se zaustavi – svakog dana skače kao oparen iz kreveta u 6.45 da uhvati 15-ticu – to je jedini gradski autobus koji ga vozi direktno do posla. Kada se u kupatilu pogleda u ogledalu, lice mu je izobličeno kao posle teškog nokauta. Ispod otežalih kapaka još nazire po neki delić prekinutog sna, ali realnost je neumoljiva, muze ga iz minuta u minut – treba na brzinu da obavi sve fiziološke potrebe, da se obrije, eventualno da pregrize neki zalogaj s nogu, da srkne gutljaj-dve kafe, i onda marš!, četvrtom brzinom prema autobuskoj stanici. Da je bar našao neku partnerku, sočnu provincijalku, da ga cmokne za dobro jutro, da mu spremi doručak, ispegla košulje… Ali, čime bi je zadržao – “Vaš kredit je i suviše mali!”.
* * *
Iako svakog jutra mora da popije “Glukofaž 1000” za dijabetes (a kako da mu šećer ne skače sa ovim svakodnevnim stresovima!), on još uvek izgleda dobro za svoje godine. Iako mu zubi nisu baš zdravi, osmeh mu je još uvek privlačan. Ali uzrast mu je i više nego pristojna – prešao je šezdesetu. U međuvremenu se dva puta razvodio zbog “nepremostivih karakternih razlika”, mada su bivše supruge bile potpuno različite jedna od druge. Prva – visoka (kada bi navukla cipele sa visokim petama bila je viša od njega), plavokosa i plavooka, na plaži bi već prvog dana pocrvenela kao rak i uveče bi uzdisala, namazana kiselim mlekom po leđima. Ali, iako sva izgorela i sa plikovima, jer očigledno nije imala dovoljno pigmenta, ona se bez obzira na posledice, uporno i dalje u bikiniju, pržila na podnevnom suncu. Bio je to još jedan od brojnih dokaza o njenoj nepokolebljivoj upornosti. Svojim tvrdoglavim plavim pogledom kao da mu je postavljala neko mnogo važno pitanje na koje je on morao brzo da odgovori. Da li to ona meni stalno nešto komanduje?, pitao se jednog mučnog popodneva, kada je gluva na njegovo dugo objašnjavanje zašto nije stigao da plati račun za parno grejanje, totalno ga ponizila svojim prezrivim ćutanjem. Da je ta kobna upornost odgovarajući izraz karakterne neosetljivosti pokazalo se i pri razvodu, kada mu je, a da joj oko ne trepne, uzela i dete i stan, čak i “reno”.
Druga supruga je bila sušta suprotnost prvoj – crnomanjasta, izvanredno građena, te uvek obučena u pripijene haljine da istakne obline, živih očiju i brzog govora. Lupetala je sve i svašta, od dosetki, ludosti, do besmislica i tada bi joj se obrazi zarumeneli od uzbuđenja uživajući u sopstvenom govoru. Dešavalo se da se na trenutak zaustavi, “Šta sam ono htela da kažem?“, potpitala bi se da bi odmah, bez čekanja na odgovor, produžila sa svojim slatkim, beskrajnim monologom. Kada ju je upoznao, na jednoj večeri kod kolege sa posla, odmah ga je privukla njena zarazna živost, sasvim drugačija od hladne ravnodušnosti prve supruge. Zaličila mu na vevericu, tako slatku i neumornu. – Dali bi sutra mogli da se vidimo na kafi? – upitao ju je na kraju večeri, i sam iznenađen sopstvenom hrabrošću. – A gde da se nađemo? – uzvratila mu je, i odmah dodala: – U “Pariz”, u podne.
Narednog dana, u kancelariji, svaki čas je gledao na zidni sat. Negde u 15 do 12, zazvonio mu je telefon: – Zadocniću desetak minuta. Moram da svratim do “Rubin karmina“, javili su mi, dobili su “Diorisima” parfeme – požurila je da mu kaže, pa odmah dobaci nekome: – Evo me, Jana, sad dolazim – pa se vrati njemu: Šta sam ono htela da kažem?
Ne može da porekne da ju je tada, kada su se upoznali, iščekivao sa osmehom, koji ni sad ne može da sakrije kada se seti kako joj se koža na rukama ježila od doživljaja kod brzo izrečenih impresija. To živo seksi biće koje je brbljalo, gestikuliralo, smejalo se bez prekida, bilo je zaista autentično privlačno, naročito jednom omalaksalom tipu, ostavljenom samom sebi, kakav je bio posle razvoda. Osobito zbog toga što mu je, osim stana i “renoa”, bivša žena oduzela i Elenu.
Elena, Leni, Lenče, njegova ćerkica. Od majke je nasledila nordijski izgled, plave oči zajedno sa obrvama i dugim trepavicama koje su iskrile kao okice Štrumfete. Kako se udaljavao od žene, tako se zbližavao sa ćerkom. Još kao beba ona ga je prepoznavala smehom, kada bi je uzeo u ruke čvrsto se naslanjala na njegove grudi puneći ih neizmernom radošću, od čega mu je dolazilo da vikne iz sveg glasa “Volim teee!“. Učestvovao je u njenom rastu– prvi koraci, prve reči, prva napisana slova. Dok se brak nije raspao, Leni je završila obdanište i pošla u školu. Izrasla je u srce devojčicu, koja nikako nije mogla da shvati da tata više neće stanovati sa njom.
Kada se tri godine posle razvoda prva supruga ponovo udala za her Bendžamina Švarca, koga je upoznala na letovanju u Grčkoj, povela je sa sobom u Njemačku i devetogodišnju Leni. Ranije je barem mogao da je vidi jednom nedeljno preko vikenda, a sad, otkako su je odveli u Frankfurt, ona je praktično bila brutalno odnesena u tuđinu. Bilo mu je kao da je upao u nabujali Vardar i počeo da se davi, bez izgleda na spas.
U takvom, prilično očajnom periodu, od konačnog nokauta spasla ga je jedna živahna ženica. Sledeća, druga supruga. Ona je, na izvestan način, počela da mu nadoknađuje ćerkino odsustvo. Njen urođeni optimizam oslobađao ga je njegove zatvorenosti, budila ga je iznutra – da je čuva, da je ugreje, da bude njen zaštitnik od tog strašnog spoljašnjeg sveta, punog prljavih napasnika i manijaka (što i nije daleko od istine!). Tada je bio ubeđen da mu je ona poslata radi viših ciljeva. “Ako dugo čekaš svoju šansu, doći će ti druga koju je neko negde propustio“, setio se tada ove izreke pročitane u popularnom ilustrovanom listu.
Dok mu je za prvi brak, sa plavookim ledenim bregom, bilo jasno da će tako da završi, za drugi mu još nije jasno zašto nije duže trajao. Nije bilo ničeg kilavog u njihovom odnosu, u razigranoj druželjubivosti, kao i u zadovoljstvima u krevetu. Druga supruga je presadila deo svog entuzijazma u svoju utrobu, u kojoj se očovečilo njihovo zlatno, razigrano i pametno detence, Zlatko. Ljubitelj dece, kao što je zavoleo Leni, a i ona njega, tako je zavoleo i Zlatka, i ovaj njega.
Mislio je (ili je samo zamišljao) da sve ide kao po loju, kada, u sedmoj godini braka, jedne tople noći, dok je Zlatko mirno spavao u svojoj sobi, ona je, kao pri uobičajenim sladostrasnim spojevima, počela da uzdiše “Oh, Dragane, da, da, Dragane…”, ne previše glasno da se ne razbudi dete, a ipak dovoljno čujno. Ali, ovog puta njeni uzdasi ga nisu ispunjavali gordošću, već naprotiv, bio je kao gromom pogođen! Pre svega, jer se on nije zvao Dragan, nego Georgi, što je prilično različito od Dragan! I tako, u konačnoj razrešnici pitanja o drugom imenu, koja se intenzivirala sledećih dana i noći, od njenog potpunog negiranja zažarenih obraza i naježene kože po rukama do priznanja, uz prkosno “pa šta ako je tako? On je pravi čovek koji zna da se brine o meni i mom detetu!“ ispalo je da ga i Zlatence dobro poznaje, druži se i igra najprisnije sa čikom.
Nije mu preostalo ništa drugo osim da se iseli iz uređenog, konfornog stana gde su ona i mali Zlatko posle samo nekoliko dana veselo dočekali čika Dragana.
Sledećeg leta, kada je porodica Švarc došla u jednonedeljnu posetu Skoplju, duplo razvedeni otac Georgi šetao je gradskim parkom svoje dvoje dece, koji, mada polubrat i polusestra, baš nimalo nisu ličili jedno na drugo, ni po visini, a ni po boji – ona plavooka, plavokosa tinejdžerka, usred intenzivnog preobražaja od devojčice u devojku, on šestogodišnji larmadžija, klinac koji trčkara okolo među drvećem, a onda oko kaveza u zoološkom vrtu.
* * *
Oduvek, i dok je bio u braku, i kao samac, imao je problema sa plaćanjem računa. Za kiriju, parno, struju, za telefon, vodu, radiodifuznu taksu, kasnije za internet… i za dve alimentacije pride. Iako je nastojao da sve to plaća na vreme, da se ne zadužuje, i, ne daj bože, da pozajmljuje i vuče sa kreditima, ispalo je obratno – morao je da moli za pozajmicu, prvo od rođaka, pa od drugova, pa od kolega sa posla. Ali, jedno je da ti pomognu sa 1500 denara, a sasvim drugo kada ti treba 1500 eura. Zbog toga je bio prinuđen da uzima, a zatim godinama da otplaćuje kredite – a kad su se na predatorski lanac zakačili notari i izvršioci, nije bilo načina da se situacija poboljša. Upao je u klopku večitog dužnika. A kao kiradžija je imao lošu sreću da unajmi jednosoban stan koji ga je koštao 120 eura mesečno i još je bio samo pedesetak metara udaljen od košarkaškog igrališta gde su razni delinkventi zavijali po 24 časa dnevno.
Pomisli kako bi mnogo bolje bilo da umesto što trči kao lud za autobusom, pođe, mirno, peške i bez obaveza, ulicom, pa nekom od sporednih uličica, te nekim šumskim puteljkom, nagore, ka Vodnu, gde još uvek nema košarkaške vike, niti komšinica, ljubiteljki indijskih serija. Ali maštanje biva poraženo realnošću – padine na Vodnu već je okupirala urbana mafija, zgrada do zgrade, u njih se uselili obogaćeni, bajagi zbog planinskog vazduha, a kao gušteri bez sunca ne mogu ni šumicu da vide od predvidljive geometrijske zbijenosti zgradurina. Baš dok mu se po glavi vrtela rasprava o urbanoj agresiji, istovremeno da stigne 15-icu, put mu preseče crni mačor glavonja. Otkud pa sad ovaj?! I gde sad? Zastade, gleda unaokolo, kao za baksuz – nikoga na vidiku ni sa njegove, ni sa suprotne strane! Preostalo mu je samo da se vrati i preko zaobilazne uličice izbije opet na Partizansku, da je pređe i da stigne na autobus. Ubrzava, žuri, vidi, 15-ica je dovoljno daleko da se dočepa, kad: – Gospodine! – preseče ga jasan i strog glas: – Stanite, molim vas! Gospodine!
Pred njim se isprči namršten, uniformisan lik: – Napravili ste prekršaj, gospodine! Prešli ste ulicu na crveno.
Ulica, u ovom slučaju polovina bulevara Partizanski odredi, bila je razdeljena od druge, suprotne strane kolovozne trake zelenom alejom sa žbunjem. Sada je, za razliku od ranijih prelaza, kada bi, kao uostalom i većina građana, jednostavno pretrčao bulevar, prešao je jednu polovinu bulevara po pešačkom prelazu, dok je na semaforu bilo zeleno. Ali, osim ovog, na istom pešačkom, bio je postavljen još jedan semafor, koji nije radio sinhrono sa onim prvim! To je značilo da su pešaci koji bi savladali prvi deo bulevara, bili prinuđeni da zastanu na ostrvu između dve trake, zbijeni, udišući otrovne izduvne gasove iz zahuhtalih automobile koji su jurišali na korak od njih.
Kada se trkalište za moment ispraznilo od poludelih, smrdljivih mašina, on je odlučio da pređe ulicu da ne zakasni na taj prokleti sastanak na poslu, i da uhvati 15-icu koja je već pristizala. I tada, negde iz senke banu uniformisano lice da ga kazni, bez prava na prigovor i to sa 60 eura. Šezdeset eura! A mesečna rata za parno i to kod notara Vučića?! A alimentacije za septembar?
U međuvremenu, dok mu je cajkan zapisivao kaznu, 15-ica prođe.
Zbog ovakvih nepravdi, pridružio se javnim protestima, iako je ponekad, među tom mlađarijom, sebi ličio na čoveka iz prošlog veka. Ali to mu nije smetalo da se buni i diže galamu, da duva u pištaljku i da nosi transparente na kojima je crnim flomasterom napisao, a crvenom još prebrojio uskličnike: KVALITET – DA!!! PARTIJALITET – NE!!! SLOBODA ILI PARTIJA!!! Drugi demonstranti su ga čudno zagledali, a i kolege su ga upozorile da pazi da ga ne izbace sa posla jer mu je gazda povezan sa vlašću i neće mu oprostiti. Oseti se totalno odbačen. Prestade da ide na demonstracije. Počeo je da nosi tamne naočare i da se pokriva kapuljačom svog starog đubretarca.
* * *
Tada mu je snalažljiva prijateljica Vesna ponudila lep kaput od kašmira po nevelikoj ceni. Crn, lak kaput sa reverima i kosim dubokim džepovima dobro mu je stajao, a u Skoplju, neverovatno vreli jesenji dani naglo se smenjuju sa oštrim, maglovitim jesenjim noćima, pa je pomislio, s obzirom na kvalitet kaputa i cenu, kako je ovo dobra prilika da se ponovi.
Jedina mana na kaputu bile su naramenice koje su mu naglašavale ionako široka ramena, pa je rešio da ga odnese kod poznatog skopskog šnajdera čiji se salon nalazio blizu njegove zgrade.
Stari šnajder koji je redovno šio odela njegovom ocu, odmah ga je prepoznao iako je bio pognut nad šivaćom mašinom: – Kako ste mladi gospodine Georgi? Odavno vas nisam video. Vaš otac mi je bio stalna mušterija. Tako elegantna mušterija kao što je bio vaš otac, to je prava retkost, pogotovu u poslednje vreme – dižući pogled iznad naočara koje su mu pale na nos: – A vi, gospodine Georgi, šta ste mi doneli?
Izvukao je kaput iz velike plastične kese: – Širok mi je na ramenima – objasnio je.
– Obucite ga – skoči krojač sa stolice, neobično lako za starijeg čoveka – Aha. Tako… – poče sapunom da iscrtava konture na naramenicama – Tako. Treba da dođete na još jednu probu, gospodine Georgi. Sutra, prekosutra. Još jednom da vidim kako će da stoji. Dajte mi, molim vas, broj vašeg mobilnog da vam se javim.
“Najzad da sam nečim zadovoljan”, pomisli po izlasku iz radnje. I zamisli sebe kako u novom kaputu sa Zlatencetom šeta po G.T.C-u, pri čemu ga presreću poznanice i poznanici sa osmehom, i kako ne bi, kada su toliko doterana i upečatljiva dvojka, tata i sin (a ne deda i unuk, kako neki znaju zlobno da komentarišu).
Takvo dobro raspoloženje držalo ga je celog dana, te je uveče zaspao mirno i spokojno, ne slušajući indijsku seriju iz komšinicinog stana ili pak krike sa košarkaškog igrališta.
Ali, sledeći dan prođe, za njim drugi, treći, a krojača ni od korova.
I ponovo se iznervirao sopstvenim neznanjem da ukuca telefonske brojeve u svoj mobilni, te i ovog puta nije mogao da pozvoni krojaču.
Ipak, na kafe susretu sa Vesnom, požali joj se da ga stari krojko još nije pozvao na probu. Ona ga pogleda, najblaže rečeno, veoma začuđena: – Pa zar ti, Georgi, ne znaš?
– A šta to treba da znam?
– Pa on je… zar nisi čuo… u novinama… on više nije živ. Juče je… umro.
Sedeli su napolju, na visokim stolicama ispred kafića “Lee”, pa iako je nad njim gorela zidna grejalica, a on je bio zakopčan do guše u svom đubretarcu, sa šalom oko vrata, osetio je kako mu po leđima gmižu ledeni žmarci. I šta će sad? Kada je već angažovao čoveka da mu popravi kaput, a on više nije živ, kakva zajebancija, kaput je tamo, a krojač mrtav. Treba ga što pre uzeti. Ali kako da to izvede?
Zatvorio se u kuću, seo na rasklimatan kauč, koji mu je posle razvoda “ledeni breg” dozvolio da ga zadrži i poče intenzivno da razmišlja kako da se izvuče iz neugodne situacije. Preznojio se od napora dok nije došao do nekakvog rešenja (sa još uvek oznojenim dlanovima): poći će u šnajdersku radnju, dok je zbog vetra koji mu je duvao u lice zadržavao dah i zamoliće onog koji će eventualno tamo biti da mu vrati kaput. Onda će ga odneti drugom krojaču koji, setio se, radi blizu Pedagoške.
Krojačeva ćerka ga je dočekala u dućanu, srednje tužna, iscrpljena minulim događajima.
– Izvinite – zamuca – Ja… dao sam kaput za… pre dva dana… možda tri, u četvrtak…
Žena ga je bledo gledala. Unutra, po stolovima, čak i po podu, bila su razbacana razna odela, pantalone, sakoi, kao da je neko provalio i u grčevitoj potrazi za novcem, ostavio sve razbacano. A možda je ovaj nered ostavio stari krojač, poslednje večeri svog života, u nameri da se odmori i malo odspava preko noći, pa da rano izjutra nastavi sa svojim poslom. A možda je umro baš tu, u dućanu i sam napravio sav taj nered pri padu, i u predsmrtnom hropcu se vukao po podu.
– Kakav je bio vaš kaput? – upitala ga je žena ravnodušno.
– Crn. Od kašmira.
Ona započe da traži po garderoberu, gde su na drvenim vešalicama visili izmešani odela i kaputi svakakve veličine, kroja i materijala.
– Eno ga! – izviknu on nekontrolisano kad je u svoj toj zbrci najzad ugleda svoj kaput. Žena ga pogleda sa neskrivenim prezirom: – Otac nije stigao da ga popravi. Da vam ga spakujem u kesu?
– Hvala vam. Nije potrebno. Zaista ne treba.
Sigurno ova žena nije šnajderka, kada mu ovako nezainteresovano uzvraća, pomisli u sebi i odahnu.
* * *
Izašao je napolje, sa kaputom preko ruke. Severo-zapadni vetar nije prestajao da duva po Partizanskoj i da šiba po licu. Da li da zaustavi taksi i da potroši sto denara do Pedagoške ili da samo produži peške. Rešio je da izdrži na nogama do kraja, da odnese kaput kod novog krojača, a onda da pričeka dan ili dva, dok se ne srede naramenice. Zlatuljka nije video danima, pomisli koračajući nasuprot vetru, a i Leni se već nedeljama ne javlja na skajp. Uzalud ju je čekao pred kompjuterom. Bila je nedostupna, a i kad bi joj ostavio poruku da mu se javi, nije stizao odgovor. Bio je siguran da ju je majka, ledeni breg, nakljukala pričama o njemu i devojčica se kompletno otuđila.
Na pešačkom je opet imao problema sa semaforom. Prebrzo se smenio u “Zabranjeno za pešake”, te je morao da pretrči do trotoara. U žurbi se sapleo u ivicu i ispružio se koliko je dug i širok, držeći pri padu ruku iznad glave da mu se kaput ne isprlja.
Kaput se samo malo naprašio, ali pantalone su se skroz iskidale na levom okrvavljenom kolenu. Od udara je dobio posekotine i otoke takoreći na svim zglobovima.
Čemu služi noć?, pitao se dok je dugo ležao budan na rasklimanom kauču, sa povređenim kolenima koja su ga nesnosno bolela. Glavu je naprezao mislima o kiriji, kaznenim ratama, o dva maloletna deteta ukradena iz očevog gnezda, o tome da on, ostavljeni otac, radi kao skot za mizernu platu, nemajući kome da se obrati za pomoć, jer mu je niko ne bi ni dao. Kada je najzad uspeo da zaspi, sav iscrpljen uzburkanim mislima, začudo sanjao je cveće. Veštačko.
* * *
Sledeće subote obukao je novi kaput i pošao peške, šepajući, prema kancelariji notara Vućića, sa neplaćenom ratom za parno u jednom džepu, i osam oraha u drugom.
Mesečna rata duga bila je tačno 8000,00 denara.
S makedonskog preveo autor