U Hrvatskoj sam bio prvi put sa Monjom 2016. Puštali smo Zaveštanje u Zagrebu. Monja je prešla granicu prvi put od 1991, dakle posle 25 godina. Neko bi pomislio da je to veliki vremenski period, ali po njenom stanju ja sam shvatio da je tih četvrt veka ništa ako si traumatskim tunelom snažno spojen sa nekim mestom. Ja sam odrastao u monoetničkoj sredini u kojoj nije postojala slična napetost. Monja je pokušala da mi tu napetost objasni, sve te sitne znakove, komunikacijske zamke, pokušala je da mi objasni skriveni kod tog prostora. Ništa nisam razumeo i to sam joj priznao. Rekla mi je da joj je to moje iskreno priznanje mnogo značilo – to prosto “volim te više od života ali ovaj deo tebe, deo koji se zove Hrvatska i ti i tvoja porodica u toj Hrvatskoj – ja to nemam kapacitet da shvatim”. Ta iskrenost joj je značila, nisam se pravio da shvatam nešto što ne shvatam. Podsećam da sam ja punih pet godina snimao svedočenja ljudi koji su preživeli genocid u NDH. Na jednoj ravni ja sam to radio u pokušaju da potpunije shvatim ženu koju volim, majku svoje dece i istoriju njene porodice, koja je i istorija moje dece. I sve sam to uradio da bih 2016. shvatio da ja to i dalje ne razumem. Kad smo krenuli kod njenog ujaka, povratnika na Baniju, video sam da će se emocionalno raspasti i odlučio sam da se posvađamo oko neke gluposti – mislio sam, skrenuću joj pažnju ako se budemo svađali što je uvek čekam beskonačno ispred supermarketa. Dopola je upalilo, bavila se mojim plitkim sranjem ali je svejedno nisam sačuvao od njenog dubokog sranja. Mislio sam – ako se isprazni na mene, pustiće iz sebe makar deo toga što u njoj raste do grla. Slaba vajda. Opet se kod ujaka raspala i skupljao sam je nedeljama posle te Hrvatske. Fizički je bila bolesna, to se desi sa telom kad te emocije satru.
Sve ovo pišem zato što se tokom te posete desio jedan važan trenutak koji je uključivao Miljenka Jergovića. Pred odlazak iz Zagreba u Sisak, Monja mu je poslala jednu uznemirenu poruku. Izlazili smo iz Katedrale u kojoj je neki sveštenik držao nacionalistički govor, bilo je to oko nekog državnog praznika i nju je to baš uznemirilo, preplašilo. Valjda joj se učinilo da je i dalje u 1991. Pored toga, imali smo nekog ludaka na recepciji hotela koji je bio vrlo neprijatan na nacionalnoj osnovi, a na ulici je neki drugi nasumični ludak pokazivao srednji prst našoj beogradskoj registraciji. Ali istovremeno, pokvario nam se auto i neki normalni i čestiti ljudi su ga popravili i sve u svemu – sa izuzetkom tih nekoliko neprijatnosti sretali smo sesa normalnim svetom.
I Miljenko joj je odmah odgovorio. I to što joj je on tad napisao pripremilo ju je za odlazak u Sisak. Jer je on dobro znao kako taj povratak izgleda, šta to čini osobi. Mislim da ne zna koliko joj je tad pomogao, a time posredno i meni.
Danas je taj Miljenko meta. Ja bih rekao meta zato što je ceo život činio napor da shvati Drugog. Bez tog osnovnog napora nemoguće je išta valjano napisati ili stvoriti. Bez toga da budeš taj Drugi u svojoj glavi i duši.
A ta Hrvatska, koju ja i dalje, dakle, ne shvatam, to izgleda ne toleriše. Ko čini napor da shvati Drugog i sam postane Drugi. I tako je Miljenko tamo Drugi, iako je Hrvat. Ima toga i ovde kod nas, ali je drugačije kvalitativno, to je za posebno razmatranje, ta specifična razlika izmeđudve sredine. Ovo naše zlo bolje shvatam, nekako je kriminogenije i u toj svojoj kriminogenosti racionalnije i proračunatije, vođeno mafijaškim interesom, a on je uvek izračunljiv. Ovo tamo je neko autentično ludilo, bez računa i koristi, iracionalno i bez kalkulacije. U Srbiji je svaka mržnja, kad zagrebeš – interes, naći ćeš iza nje nečiju knjigu prihoda i rashoda, to nam je i ova vlast pokazala. Naši ispisivači grafita su poslušna vojska bez stvarne ideologije, sa direktnom koristi od toga što se nekom useravaju u život. Profesionalci takoreći. Utisak je da ovi po Hrvatskoj u ova sranja veruju, rade to iz vere u tu priču – ni prihoda i rashoda, neko mrzi što voli da mrzi. Teško je odrediti šta je gore i od čega hvata veća jeza, osim što su ovi naši predvidljiviji.
Žao mi je prijatelja, šta je svojom dobrotom zaslužio.
Uz njega smo mislima. Uz svakog Miljenka u Hrvatskoj smo mislima – jer nije on jedan, samo je sad najvidljiviji. Čitav niz čestitih Hrvata su u opasnosti da postanu novi Srbi u Hrvatskoj, sad kad je ovih pravih ponestalo.
Prvi put u Zagrebu s Monjom
U Hrvatskoj sam bio prvi put sa Monjom 2016. Puštali smo Zaveštanje u Zagrebu. Monja je prešla granicu prvi put od 1991, dakle posle 25 godina. Neko bi pomislio da je to veliki vremenski period, ali po njenom stanju ja sam shvatio da je tih četvrt veka ništa ako si traumatskim tunelom snažno spojen sa nekim mestom. Ja sam odrastao u monoetničkoj sredini u kojoj nije postojala slična napetost. Monja je pokušala da mi tu napetost objasni, sve te sitne znakove, komunikacijske zamke, pokušala je da mi objasni skriveni kod tog prostora. Ništa nisam razumeo i to sam joj priznao. Rekla mi je da joj je to moje iskreno priznanje mnogo značilo – to prosto “volim te više od života ali ovaj deo tebe, deo koji se zove Hrvatska i ti i tvoja porodica u toj Hrvatskoj – ja to nemam kapacitet da shvatim”. Ta iskrenost joj je značila, nisam se pravio da shvatam nešto što ne shvatam. Podsećam da sam ja punih pet godina snimao svedočenja ljudi koji su preživeli genocid u NDH. Na jednoj ravni ja sam to radio u pokušaju da potpunije shvatim ženu koju volim, majku svoje dece i istoriju njene porodice, koja je i istorija moje dece. I sve sam to uradio da bih 2016. shvatio da ja to i dalje ne razumem. Kad smo krenuli kod njenog ujaka, povratnika na Baniju, video sam da će se emocionalno raspasti i odlučio sam da se posvađamo oko neke gluposti – mislio sam, skrenuću joj pažnju ako se budemo svađali što je uvek čekam beskonačno ispred supermarketa. Dopola je upalilo, bavila se mojim plitkim sranjem ali je svejedno nisam sačuvao od njenog dubokog sranja. Mislio sam – ako se isprazni na mene, pustiće iz sebe makar deo toga što u njoj raste do grla. Slaba vajda. Opet se kod ujaka raspala i skupljao sam je nedeljama posle te Hrvatske. Fizički je bila bolesna, to se desi sa telom kad te emocije satru.
Sve ovo pišem zato što se tokom te posete desio jedan važan trenutak koji je uključivao Miljenka Jergovića. Pred odlazak iz Zagreba u Sisak, Monja mu je poslala jednu uznemirenu poruku. Izlazili smo iz Katedrale u kojoj je neki sveštenik držao nacionalistički govor, bilo je to oko nekog državnog praznika i nju je to baš uznemirilo, preplašilo. Valjda joj se učinilo da je i dalje u 1991. Pored toga, imali smo nekog ludaka na recepciji hotela koji je bio vrlo neprijatan na nacionalnoj osnovi, a na ulici je neki drugi nasumični ludak pokazivao srednji prst našoj beogradskoj registraciji. Ali istovremeno, pokvario nam se auto i neki normalni i čestiti ljudi su ga popravili i sve u svemu – sa izuzetkom tih nekoliko neprijatnosti sretali smo sesa normalnim svetom.
I Miljenko joj je odmah odgovorio. I to što joj je on tad napisao pripremilo ju je za odlazak u Sisak. Jer je on dobro znao kako taj povratak izgleda, šta to čini osobi. Mislim da ne zna koliko joj je tad pomogao, a time posredno i meni.
Danas je taj Miljenko meta. Ja bih rekao meta zato što je ceo život činio napor da shvati Drugog. Bez tog osnovnog napora nemoguće je išta valjano napisati ili stvoriti. Bez toga da budeš taj Drugi u svojoj glavi i duši.
A ta Hrvatska, koju ja i dalje, dakle, ne shvatam, to izgleda ne toleriše. Ko čini napor da shvati Drugog i sam postane Drugi. I tako je Miljenko tamo Drugi, iako je Hrvat. Ima toga i ovde kod nas, ali je drugačije kvalitativno, to je za posebno razmatranje, ta specifična razlika izmeđudve sredine. Ovo naše zlo bolje shvatam, nekako je kriminogenije i u toj svojoj kriminogenosti racionalnije i proračunatije, vođeno mafijaškim interesom, a on je uvek izračunljiv. Ovo tamo je neko autentično ludilo, bez računa i koristi, iracionalno i bez kalkulacije. U Srbiji je svaka mržnja, kad zagrebeš – interes, naći ćeš iza nje nečiju knjigu prihoda i rashoda, to nam je i ova vlast pokazala. Naši ispisivači grafita su poslušna vojska bez stvarne ideologije, sa direktnom koristi od toga što se nekom useravaju u život. Profesionalci takoreći. Utisak je da ovi po Hrvatskoj u ova sranja veruju, rade to iz vere u tu priču – ni prihoda i rashoda, neko mrzi što voli da mrzi. Teško je odrediti šta je gore i od čega hvata veća jeza, osim što su ovi naši predvidljiviji.
Žao mi je prijatelja, šta je svojom dobrotom zaslužio.
Uz njega smo mislima. Uz svakog Miljenka u Hrvatskoj smo mislima – jer nije on jedan, samo je sad najvidljiviji. Čitav niz čestitih Hrvata su u opasnosti da postanu novi Srbi u Hrvatskoj, sad kad je ovih pravih ponestalo.
Facebook, 29. augusta 2025.