Dani se u mom dnevniku pretvaraju u mesece. Životna iskustva koja se dele u dnevnom ritmu u jednom trenutku postanu neprenosiva, opterećana detaljima, često obeshrabrujuća. Sve ono što sam svedočio sa danima, postojalo je već negde u daljini, u prošlim iskustvima, mesecima i godinama mog života. Bile su to pukotine iz kojih je nadirao mrak. Pukotine koje ne ostavljaju na miru. Težina i bol. Poput senke pratili su me neispisani meseci, svi udaljeni meseci iza mene koji su iz ove perspektive delovali tako daleko i nedohvatljivo da sam izbegavao da svedočim o njima. Bez tih meseci, ne bi bilo dana. U njima je iskustvo čistog disanja, ushićenja i poleta za koje sam mislio, u svojoj mladalačkoj naivnosti, da će me pratiti tokom celog života. Puno vitalnosti, izvorne energije i nadahnuća. Nisam zaboravio mnoge situacije, slike, priče, likove; u svim sećanjima ostao je deo mene, suštinski ja, mnogo toga što se tako intenzivno i bolno ispoljilo u danima o kojima sam pisao. Celina je bitna da se stvori životni kontekst. To je još jedan od razloga zašto pišem unazad; od dana, preko meseci, do godina. Takva introspekcija života najpreciznije određuje mene koji sam uvek u potrazi, željan slobode, završio u nekoj vrsti prisilne zatvorenosti. To nije bio zatvor bez izlaza, doživotna robija, bila je to posledica jednog životnog promašaja. Nevolja je sa takvim promašajima što oni ne prolaze lako, već ostavljaju trajne tragove, rezove i opekotine, vrlo često neizlečive i smrtne rane. Proživljeni meseci su udaljeni, gotovo zaboravljeni iz okrilja intenzivih trenutaka jednog dana, svih sati i minuta koje sam proživeo u maglinama, pokušajima stvaranja, razočarenjima, radostima i tugama, momentima očaja kada sam razmišljao o suicidu, o odlasku u nepoznato i prelomnoj tački koja bi napokon razmrsila čvorove života i oslobodila me svakog pritiska, prisile i očekivanja.
Novembar. Bio je to mesec odlaska. Mesec kada sam odlučio da sve napustim i odem u nepoznato. Početno ushićenje dvadesetogodišnjaka koji napušta roditeljsku kući, mesto topline i istovremeno silne teskobe, bilo je toliko jako da u tim okolnostima nisam mislio ni o čemu osim o trenutku prelaska praga i odlasku zauvek. Bilo mi je stalo do prkosnog čina hrabrosti. Sećam se male torbe prepune stvari, jedne dodatne torbe sa knjigama koju sam nosio na ramenu i ranca u koji sam spakovao najpotrebnije stvari. Bio je to moj protest i tiha pobeda iza koje su ostali roditelji, verovatno razočarani takvim razvojem situacije, ali u tom trenutku to je bio jedini mogući rasplet događaja. Pamtim trenutak odlaska, uplakanu majku koja je prikrivala suze, svaku ulicu kroz koju sam prošao, gotovo svaki korak koji sam napravio u prvim časovima dugo očekivane slobode. Osećanja su bila pomešana, ushićenost i teskoba prekrivali su me i usporavali brzinu mog hoda, bio sam na korak od toga da se vratim i priznam poraz. Ipak sam odlučio da nastavim, još sam i danas ponosan na hrabrost koju sam tada pokazao sebi i drugima.
Na ulazu u železničku stanicu, sa desne strane, bili su poređani prljavi i vlažni kartoni, nekoliko jastuka, ćebe, torbe i sitnice na koje nisam obratio pažnju. U prvom delu stanice, uz radijatore, sedela je grupa beskućnika. Ušli su da se ugreju. Dvoje male dece iz te grupe nestrpljivo su trčali, delovali su srećno, pa sam obratio pažnju na njihov osmeh. Bio je to osmeh srećnog detinjstva. Uznemirila me ta slika, uprkos svemu. Napolju je danima padao sneg, sve je bilo ledeno, a oni beskućni na železničkoj stanici, u čekaonici prepunoj nepoznatih ljudi, pokazivali su svojevrstan prkos životu. U tome je bilo neke neopisive tuge i lepote.
Kupio sam kartu u jednom smeru. U vozu sam nakratko čitao Melvilleovog Moby Dicka, nekoncentrisano i gotovo odsutno, da bih se ubrzo prepustio svojim mislima. Zamišljao sam roditelje koji su ostali i sada nepomično sede na svojim mestima u dnevnoj sobi, majku za trpezarijskim stolom koja priča bez prestanka, traži razloge i prekorava sebe i druge što nije moglo biti drugačije i oca u njegovoj fotelji, odsutnog i ćutljivog, negde daleko u svom svetu. Razmišljao sam potom šta me čeka u nepoznatom gradu, gde sam već bio položio prijemni ispit na Filozofskom fakultetu, ali sam se do pre samo nekoliko dana dvoumio da li da studiram ili jednostavno odustanem. Kako da pomirim prošli život i novi u kome je za mene sve bilo nepoznato i nepristupačno? Na peron beogradske železničke stanice, tada u blizini centra grada, izašao sam odsutno. Već sam se bio dogovorio sa prijateljem da ga pozovem kako bih za početak proveo par dana kod njega, ali sam u trenutku dolaska samo stajao i čekao. Ne znam koga i šta sam čekao, samo sam stajao. Potom sam seo na slobodnu klupu blizu perona broj 3 i gledao u nepoznate ljude koji su žurno negde išli, svako svojim putem. Činilo mi se tada da svako od njih ima neki cilj, svoje odredište, samo sam ja besputan, na pustoj stazi, neobeleženoj i nepoznatoj, negde blizu divljine i izvan ljudi. Niko me nije primećivao dok sam neprekidno buljio u njih, u sva ta lica i boje, pokrete i susrete, opraštanja i zagrljaje. Sve se u meni sjedinilo, sva iskustva drugih ljudi sa mojom osamljenošću, tako da me to uzaludno čekanje na železničkoj stanici bolelo do živca. Možda sam ipak trebao ostati?
Naredni dani prolazili su u monotoniji odlazaka na fakultet i potrage za stanom. Uz to sam morao da pronađem dodatni posao. Predavanja su bila zanimljiva, otkrivao sam nove svetove. Kolege sam izbegavao, ne zato što nisam imao želju da upoznam nekog novog, nego jer sam tada mislio da sam u svojim razmišljanjima previše pesimističan, odsustan i mračan da bih se do kraja posvetio bilo kome. Nisam želeo takav odnos. Roditelje sam kratko obavestio da sam dobro i retko sam se javljao. Posle razgovora sa njima, posebno sa majkom, uvek me je hvatala nepodnošljiva teskoba i krivica što sam otišao na taj način. Grubo i nepoverljivo.
Puno sam šetao. Bio sam srećan što mi je novi grad ponudio toliko toga, pre svega pozorište i ogromne knjižare. Nekoliko knjižara u centru obilazio sam danima, listao knjige, tražio stara, antikvarna izdanja, divio si nepreglednoj količini knjiga u ogromnoj gradskoj bibilioteci u kojoj sam uvek pronalazio nešto novo. Bio mi je izazov da otkrivam knjige i pisce, da kod uličnih prodavaca kupujem stara i zaprljana džepna izdanja knjiga iz čuvene edicije Reč i misao, da ih potom listam zavaljen u udobne fotelje u holu fakulteta. U pozorište sam počeo da idem vrlo brzo po dolasku u Beograd. Za karte sam se snalazio na razne načine, obično sam ih nabavljao na popustu. Gledao sam puno predstava sa strašću koja me obuzimala celog, uvek tražeći kontekst, ispisujući beleške nakon predstava, čitajući potom drame koje sam gledao. Pripremao sam se već tada, možda instiktivno, za pisanje pozorišnih kritika koje ću nakon završetka fakulteta pisati u kontineitetu nekoliko godina. Bio je to možda najlepši period mog života.
Ivan i ja smo se prepoznali prema istim interesovanjima. U početku sam ga izbegavao, ali sam na kraju ostao zatečen njegovim poznavanjem umetnosti. Pričao je o umetnosti sa takvim nadahnućem da je sve oko sebe hipnotisao. U razgovoru, ili bolje rečeno monologu, neprestano je postavljao pitanja gledajući pravo u mene, kao da je osećao da unatar mog bića već postoji toliko toga neizrečenog, pa me je na taj način iskušavao i podsticao. On je rođen u Beogradu, već upoznat sa brojnim alternativnim mestima okupljanja, manjim i nezavisnim pozorišnim produkcijama, neobičnim ljudima, zanesenjacima i pesnicima. Tako smo postali nerazdvojni. Putovali smo u istom danu na različite krajeve grada, na jednoj strani tribina koju nije trebalo propustiti, na drugoj književno veče, na trećem pozorišna predstava, na četvrtom svirka… Polako sam se oslobađao i sve je dobijalo smisao. Osećao sam da dišem punim plućima, izvan malog grada koji me je gušio. Konačno sam bio slobodan, nezavistan i prihvaćen. Tako su otpočeli moji meseci u Beogradu, meseci krajnjeg ushićenja i krajnjeg razočarenja, intenzivni i surovi, prepuni nepredvidivih događaja, novih lica i mesta. U svemu tome ja sam postajao onaj koji sam zapravo istinski bio.
U dubini sebe ipak sam ostao setan, najviše zbog odlaska koji je bio toliko neprijatan za mene i moje roditelje, i zbog toga što sam još uvek bio zatvoren u sebe i nespreman da volim. Tako je protekao moj prvi novembar u Beogradu, ledeni mesec potrage za samim sobom, prepun uzbuđenja i iskušenja. Iz jedne knjige koju sam poneo sa sobom, ne sećam se više koje, u novom gotovo nenameštenom stanu, ispada stara fotografija. Otac i ja, godina je 1988, on me drži u naručju, verovatno nekoliko dana nakon prvog rođendana. Ovo je jedina fotografija iz tog perioda na kojoj ne plačem. Možda sam već tada pokazao svoju duboku osetljivost prema životu; postajao sam svoj jedino u zagrljaju, u osećaju topline dodira, u krajnjoj ljubavi. Dok sam gledao ovu fotografiju, zaplakao sam.
Odlazak. Jedna zima
Dani se u mom dnevniku pretvaraju u mesece. Životna iskustva koja se dele u dnevnom ritmu u jednom trenutku postanu neprenosiva, opterećana detaljima, često obeshrabrujuća. Sve ono što sam svedočio sa danima, postojalo je već negde u daljini, u prošlim iskustvima, mesecima i godinama mog života. Bile su to pukotine iz kojih je nadirao mrak. Pukotine koje ne ostavljaju na miru. Težina i bol. Poput senke pratili su me neispisani meseci, svi udaljeni meseci iza mene koji su iz ove perspektive delovali tako daleko i nedohvatljivo da sam izbegavao da svedočim o njima. Bez tih meseci, ne bi bilo dana. U njima je iskustvo čistog disanja, ushićenja i poleta za koje sam mislio, u svojoj mladalačkoj naivnosti, da će me pratiti tokom celog života. Puno vitalnosti, izvorne energije i nadahnuća. Nisam zaboravio mnoge situacije, slike, priče, likove; u svim sećanjima ostao je deo mene, suštinski ja, mnogo toga što se tako intenzivno i bolno ispoljilo u danima o kojima sam pisao. Celina je bitna da se stvori životni kontekst. To je još jedan od razloga zašto pišem unazad; od dana, preko meseci, do godina. Takva introspekcija života najpreciznije određuje mene koji sam uvek u potrazi, željan slobode, završio u nekoj vrsti prisilne zatvorenosti. To nije bio zatvor bez izlaza, doživotna robija, bila je to posledica jednog životnog promašaja. Nevolja je sa takvim promašajima što oni ne prolaze lako, već ostavljaju trajne tragove, rezove i opekotine, vrlo često neizlečive i smrtne rane. Proživljeni meseci su udaljeni, gotovo zaboravljeni iz okrilja intenzivih trenutaka jednog dana, svih sati i minuta koje sam proživeo u maglinama, pokušajima stvaranja, razočarenjima, radostima i tugama, momentima očaja kada sam razmišljao o suicidu, o odlasku u nepoznato i prelomnoj tački koja bi napokon razmrsila čvorove života i oslobodila me svakog pritiska, prisile i očekivanja.
Novembar. Bio je to mesec odlaska. Mesec kada sam odlučio da sve napustim i odem u nepoznato. Početno ushićenje dvadesetogodišnjaka koji napušta roditeljsku kući, mesto topline i istovremeno silne teskobe, bilo je toliko jako da u tim okolnostima nisam mislio ni o čemu osim o trenutku prelaska praga i odlasku zauvek. Bilo mi je stalo do prkosnog čina hrabrosti. Sećam se male torbe prepune stvari, jedne dodatne torbe sa knjigama koju sam nosio na ramenu i ranca u koji sam spakovao najpotrebnije stvari. Bio je to moj protest i tiha pobeda iza koje su ostali roditelji, verovatno razočarani takvim razvojem situacije, ali u tom trenutku to je bio jedini mogući rasplet događaja. Pamtim trenutak odlaska, uplakanu majku koja je prikrivala suze, svaku ulicu kroz koju sam prošao, gotovo svaki korak koji sam napravio u prvim časovima dugo očekivane slobode. Osećanja su bila pomešana, ushićenost i teskoba prekrivali su me i usporavali brzinu mog hoda, bio sam na korak od toga da se vratim i priznam poraz. Ipak sam odlučio da nastavim, još sam i danas ponosan na hrabrost koju sam tada pokazao sebi i drugima.
Na ulazu u železničku stanicu, sa desne strane, bili su poređani prljavi i vlažni kartoni, nekoliko jastuka, ćebe, torbe i sitnice na koje nisam obratio pažnju. U prvom delu stanice, uz radijatore, sedela je grupa beskućnika. Ušli su da se ugreju. Dvoje male dece iz te grupe nestrpljivo su trčali, delovali su srećno, pa sam obratio pažnju na njihov osmeh. Bio je to osmeh srećnog detinjstva. Uznemirila me ta slika, uprkos svemu. Napolju je danima padao sneg, sve je bilo ledeno, a oni beskućni na železničkoj stanici, u čekaonici prepunoj nepoznatih ljudi, pokazivali su svojevrstan prkos životu. U tome je bilo neke neopisive tuge i lepote.
Kupio sam kartu u jednom smeru. U vozu sam nakratko čitao Melvilleovog Moby Dicka, nekoncentrisano i gotovo odsutno, da bih se ubrzo prepustio svojim mislima. Zamišljao sam roditelje koji su ostali i sada nepomično sede na svojim mestima u dnevnoj sobi, majku za trpezarijskim stolom koja priča bez prestanka, traži razloge i prekorava sebe i druge što nije moglo biti drugačije i oca u njegovoj fotelji, odsutnog i ćutljivog, negde daleko u svom svetu. Razmišljao sam potom šta me čeka u nepoznatom gradu, gde sam već bio položio prijemni ispit na Filozofskom fakultetu, ali sam se do pre samo nekoliko dana dvoumio da li da studiram ili jednostavno odustanem. Kako da pomirim prošli život i novi u kome je za mene sve bilo nepoznato i nepristupačno? Na peron beogradske železničke stanice, tada u blizini centra grada, izašao sam odsutno. Već sam se bio dogovorio sa prijateljem da ga pozovem kako bih za početak proveo par dana kod njega, ali sam u trenutku dolaska samo stajao i čekao. Ne znam koga i šta sam čekao, samo sam stajao. Potom sam seo na slobodnu klupu blizu perona broj 3 i gledao u nepoznate ljude koji su žurno negde išli, svako svojim putem. Činilo mi se tada da svako od njih ima neki cilj, svoje odredište, samo sam ja besputan, na pustoj stazi, neobeleženoj i nepoznatoj, negde blizu divljine i izvan ljudi. Niko me nije primećivao dok sam neprekidno buljio u njih, u sva ta lica i boje, pokrete i susrete, opraštanja i zagrljaje. Sve se u meni sjedinilo, sva iskustva drugih ljudi sa mojom osamljenošću, tako da me to uzaludno čekanje na železničkoj stanici bolelo do živca. Možda sam ipak trebao ostati?
Naredni dani prolazili su u monotoniji odlazaka na fakultet i potrage za stanom. Uz to sam morao da pronađem dodatni posao. Predavanja su bila zanimljiva, otkrivao sam nove svetove. Kolege sam izbegavao, ne zato što nisam imao želju da upoznam nekog novog, nego jer sam tada mislio da sam u svojim razmišljanjima previše pesimističan, odsustan i mračan da bih se do kraja posvetio bilo kome. Nisam želeo takav odnos. Roditelje sam kratko obavestio da sam dobro i retko sam se javljao. Posle razgovora sa njima, posebno sa majkom, uvek me je hvatala nepodnošljiva teskoba i krivica što sam otišao na taj način. Grubo i nepoverljivo.
Puno sam šetao. Bio sam srećan što mi je novi grad ponudio toliko toga, pre svega pozorište i ogromne knjižare. Nekoliko knjižara u centru obilazio sam danima, listao knjige, tražio stara, antikvarna izdanja, divio si nepreglednoj količini knjiga u ogromnoj gradskoj bibilioteci u kojoj sam uvek pronalazio nešto novo. Bio mi je izazov da otkrivam knjige i pisce, da kod uličnih prodavaca kupujem stara i zaprljana džepna izdanja knjiga iz čuvene edicije Reč i misao, da ih potom listam zavaljen u udobne fotelje u holu fakulteta. U pozorište sam počeo da idem vrlo brzo po dolasku u Beograd. Za karte sam se snalazio na razne načine, obično sam ih nabavljao na popustu. Gledao sam puno predstava sa strašću koja me obuzimala celog, uvek tražeći kontekst, ispisujući beleške nakon predstava, čitajući potom drame koje sam gledao. Pripremao sam se već tada, možda instiktivno, za pisanje pozorišnih kritika koje ću nakon završetka fakulteta pisati u kontineitetu nekoliko godina. Bio je to možda najlepši period mog života.
Ivan i ja smo se prepoznali prema istim interesovanjima. U početku sam ga izbegavao, ali sam na kraju ostao zatečen njegovim poznavanjem umetnosti. Pričao je o umetnosti sa takvim nadahnućem da je sve oko sebe hipnotisao. U razgovoru, ili bolje rečeno monologu, neprestano je postavljao pitanja gledajući pravo u mene, kao da je osećao da unatar mog bića već postoji toliko toga neizrečenog, pa me je na taj način iskušavao i podsticao. On je rođen u Beogradu, već upoznat sa brojnim alternativnim mestima okupljanja, manjim i nezavisnim pozorišnim produkcijama, neobičnim ljudima, zanesenjacima i pesnicima. Tako smo postali nerazdvojni. Putovali smo u istom danu na različite krajeve grada, na jednoj strani tribina koju nije trebalo propustiti, na drugoj književno veče, na trećem pozorišna predstava, na četvrtom svirka… Polako sam se oslobađao i sve je dobijalo smisao. Osećao sam da dišem punim plućima, izvan malog grada koji me je gušio. Konačno sam bio slobodan, nezavistan i prihvaćen. Tako su otpočeli moji meseci u Beogradu, meseci krajnjeg ushićenja i krajnjeg razočarenja, intenzivni i surovi, prepuni nepredvidivih događaja, novih lica i mesta. U svemu tome ja sam postajao onaj koji sam zapravo istinski bio.
U dubini sebe ipak sam ostao setan, najviše zbog odlaska koji je bio toliko neprijatan za mene i moje roditelje, i zbog toga što sam još uvek bio zatvoren u sebe i nespreman da volim. Tako je protekao moj prvi novembar u Beogradu, ledeni mesec potrage za samim sobom, prepun uzbuđenja i iskušenja. Iz jedne knjige koju sam poneo sa sobom, ne sećam se više koje, u novom gotovo nenameštenom stanu, ispada stara fotografija. Otac i ja, godina je 1988, on me drži u naručju, verovatno nekoliko dana nakon prvog rođendana. Ovo je jedina fotografija iz tog perioda na kojoj ne plačem. Možda sam već tada pokazao svoju duboku osetljivost prema životu; postajao sam svoj jedino u zagrljaju, u osećaju topline dodira, u krajnjoj ljubavi. Dok sam gledao ovu fotografiju, zaplakao sam.