Od veljače do veljače

Oden ti ja danas do banke, okej, šetan već kroz Marjan i uzmore ovu sedmicu, ali ovo iziđen po prvi put da zađen u neku ustanovu zatvorenog tipa, među ljudski rod i nakot, sve zarad onog ispisa od ž.računa za prijavu poreza, koji, nota bene, moraš lično, osobno, personalno te inokosno predić, pače doć ravno njima na noge, zatražit i uplatit, posrednik verboten!, itd… bla… bla… bla…; uđen i objasnim kako i zašto nije baš poželjno da se zadržavan unutra, te ako mi može koja šalter frau izić u susret, i tako mi izručit potrebite dokumente ispred banke (prošao sam već istoimenu proceduru prošle veljače, pa mi je ljubazno djevojče, šta mi otodobno preda dokumentaciju eksteritorijalno, reče da zna o čem se radi jer je i njezina mater prošla isto – to je bilo lani!); službenica ovogodišnja me gleda u čudu, ne sluša šta govorin, a ako sluša onda površno vrlo, pa kaže, Vi to trebate za mirovinu? (!!!!!!), jebote!, koja penzija?!, na što sličim toj nakinđurenoj polu prisutnoj i polu sortie, ama korporativnoj, polu dobroljetnoj i polu punjenoj kokoši?, pitam se pa se usput i oglednem u ogledalo tamo neko montirano i mislin se, koji je je njoj kurac, valjda sam još na nekom žemskom spisku za dans-strijel a ne za ab-strel!, pa ponovin sve ispočetka, a ona će, Ako ste bolesni, sjednite i pričekajte!; vidin, nema me, ne čuje me, treći put rečem već rečeno, te je priupitan, za kraj, jel ipak uspila pohvat gradivo, jel konta zašto stojim na distanci i sve joj to pričam, a ona će, Nemam vas vremena kad slušat, samo me ometate, vidite da imam stranku, smirite se lijepo i sjednite tu, u miru me pričekajte, sredit ćemo to, nema problema, tu vašu mirovinu!; na to ja popizdin skroz naskroz, razapnem se visoko kao oroz i na zadnje noge se stavin kao kokot, Concordu kano da sam okot, no samo tren, prije neg kriknem s visine, Ovo je pljačka! Pljačka van materina!, pa da ih vidim dal će me čut i primijetit ili ne, evo ti ispred mene mačke u liku zgodne šefica smjene i ljubazno, gotovo mazno reče, Sve sam čula, razumijem vas, dajte mi vaše isprave i pričekajte vani, donit ću vam osobno. Ima nade za me, tješim se dok čekam randevu s njom ispod onog javnog sata pred bankom; buket ću joj kupit čim mi preda dokument. Deset minuta kasnije iziđe čuvar revolveraš i preda mi brdo ispisa, po kila karte, bogami, Evo!, kaže, pa upita, Dobra vam je penzija?
Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!!!
Dali su mi krivo! Zajebali su se! Dali su mi šup-kartu! Nisam ja taj! Da li?
Možda, ovako radiaktivan, ipak svitlin u mraku, al u odrazu korporativne veljače više ne!

Alem Ćurin 16. 02. 2014.