4. Ovaj tekst ima skromne namjere: nek bude zapisano da je bilo Mićevićevih suvremenika kojim nije naumpadalo da kleknu u stavu adoracije pred prevodilačkim magom i da su analizom kušali objasniti zašto im nije razumljivo slavljenje Mićevićeva čarobnjaštva i pomno obrazložiti sud da to nisu bog zna kakvi prepjevi. Nek Mićević o tačnosti svojih prevoda gusla Nailovoj majci, što rekli u Sarajevu, a meni je jasno da se ta tačnost često sastoji od golih proizvoljnosti. Njegov prepjev Reči na pesku nije tvorba čarobnjaka: ni uz golemu dozu obzirnosti, uljudnosti, učtivosti i ljubaznosti, kakvom raspolažu najveća gospoda, a potpisnik ovih redova je zakleti plebejac, ne bih ga mogao proglasiti korektnim, jer su odveć brojna i teška stradanja kroz koja je u njegovu prepjevu prošao original, a stvar je utoliko gora što banjalučki čarobnjak odavno vergla o tačnosti svojih prevoda i ko zna koliko puta je ponovio: sve mora biti tačno! U pjesmi Kineska figurica (Chinoiseire) Teofil Gotje kaže:
Elle a des yeux retroussés vers les tempes,
Un pied petit, à tenir dans la main,
Le teint plus clair que le cuivre des lampes,
Les ongles longs et rougis de carmin”.
“Ona ima oči pridignute ka sljepoočnicama, malo stopalo, da stane u šaku, put svjetliju od bakra lampi, nokte duge i rumene od karmina”.
Moj prepjev:
Sa k sljepočicama dignutim očima,
S malom nogom, stala u šaku bi meni,
Put svjetliju nego bakar lampi ima.
Nokti dugi i od karmina rumeni.
Mićevićev prepjev:
Kose su joj oči, veđe uzdignute,
Kao kljun labuda stopala malena,
Put svetliju ima no štit lampe žute,
Duge nokte, boje karmina crvena.
Udivljen sam ovim iznašaćem: kako si se setio labudovog kljuna, pesničino, dabili pesničino?! Neostvareni pjesnik koji se diči ovakvim lažima zna biti grozno sitničav čak kad se radi o naslovima pjesama. Doduše ne svagda. Ovom prepjevu je dao naslov Kineska pjesma, mada je riječ o kineskoj figurici, što je važno: ne znate opisuje li kiparski rad, ili zamišlja živu osobu, ili pravi portret Kineskinje kao da vaja figuricu, vlastitu sanjariju pretvara u kip, što je u skladu sa onim što je Gotje rekao u čuvenoj pjesmi Umjetnost: “Ti turpijaj, vajaj, reži; / Tvoj lelujav san se mora / Ubilježit / U blok prema svem otporan!”
Naslov ove pjesme nije mu važan, a njegov prepjev Valerijeve pjesme Ébauche d’un serpent nema naslov Skica zmije, kako Bog miluje, već Nacrt zmijca. Glede prve riječi, razumijem ga: Mićević je jezički purist koji ne voli strane riječi, mada bih ga upozorio da nacrt najčešće ide u tehnički (“nacrt objekta”) i adaministrativni jezik (“nacrt zakona”), a da se skica sama od sebe nudi kad govorimo o umjetnosti, ali, hajde, ukusi su razni. A povodom zmijca bih ga upitao: kad je Valeri postao stručnjak za metilje? Po Mićeviću, ako je u francuskom imenica “zmija” muškog roda, i u prevodu mora doći muški rod, jer sve mora biti točno – eto otkud dijalektalni zmijac u naslovu ove metafizičke pjesme, pa izaberite jedno od dva značenja: a) nacrt zmijinog muža i b) nacrt metilja. Riječju: komedija.
Ili misli da je napravio novu riječ, što bi govorilo o neznanju jezika i nemanju jezičkog sluha, a ko ga iole ima, ne mora znati šta zmijac znači u pokrajinskom jeziku, da se poslužim predratnim terminom, ali će čuti da tanije tu, kako reče Ljubišin junak, krasna definicija jezičkog sluha: narod čuje da ta riječ ne dođe tu! I Biblija i sluh nam vele da je Evu prevarila zmija, a ne zmijin hazbend: ovom nasilju nad jezikom temelj je vjera da srpskohrvatski počinje od Mićevića, što ni približno nije točno.
U prepjevu Laforgove pjesme Umesto ’poslednjeg oprošaja’ Mićević kaže: “A sutradan, već je bio mrca”. Mrca je ime kokoške, pa ispade da je umrli evoluirao u perjaša. U našem jeziku postoji mrc, skraćeno od mrtvac, i da je rekao: “A sutradan prešao u mrca”, sve bi bilo u redu, ali vrač je često uvjeren da s jezikom može raditi šta mu prahne. Još jedan dokaz.
U prepjevu Valerijevog Jutra kaže: “Uzburkanost tugaljiva / koju u snu svome bujmim”! Zašto ne veli: “koju u snu svom obujmim”? Treba su nesvršen glagol, a misli da od njega počinje srpskohrvatski i nema dovoljno jezičkog sluha pa ne čuje da je “bujmiti” jezička nakaza i besmislena riječ, jer glagol ob-ujmiti, to jest ob-uhvatiti, i imenica ob-ujam, to jest ob-uhvat”, složene su riječi, te ako odbaciš predmetak “ob”, ostaje “ujmiti”, to jest “ujam”, a Mićević je prefiksu otfikario “o” i ostavio “b”, jer je dahija koji vjeruje da je naš jezik ono što on misli i kaže da jeste.
Ima i gore. U prepjevu Bodlerove pjesme Ljubav i lobanja Mićević kaže: “A lobanja uz svaki mehur / proklinje i vaja / – ’Toj igri divljoj i smehu / hoće li biti kraja?’” Ma šta vaja, sunce ti poljubim, kako lobanja može bilo šta vajati? Original kaže: “J’entends le crâne à chaque bulle / Prier et gémir”, i tako dalje, to jest: “Čujem lobanju na svaki mjehur da moli i jeca/cvili”. Dakle, od uzvika “vaj” koji je izraz “bespomoćnosti, tuge, žaljenja”, kako piše u rječniku, vrač je skovao glagol “vajati”, jer je ćutuk: u našem jeziku postoji glagol “vajati” i zna se šta znači, a ima i gagol vajkati se, što bukvalno znači govori “vaj”, žaliti se, tužiti se. Samo duduk za jezik mogao je reći da lobanja vaja.
Mogao bih sročiti esej o njegovom jeziku gdje ćete naći čak i “odveć predivan sklad”, kako je preveo Bodlerov stih: “Et l’harmonie est trop exquise”, što znači da je sklad odveć fin, izvrstan, pa ako hoćete i divan, ali amater koji je čarobnjak, ili čarobnjak koji je amater veli: “odveć predivan sklad”. A Valerijeve stihove: “Ô follement que je m’offrais / Cette infertile jouissance” (“O kako ludo sebi nudih ovo neplodno uživanje”), ovako je preveo: “O nesmišljeno kako težih za slašću posnog uživanja”. “Slast uživanja” veli vrač, a što ne bi ako u našem jeziku postoji “memorija pamćenja”? Uz to, pridjev “infertile” ne znači “postan” već neplodan, jalov, i ne znam zašto nije rekao: “O nesmišljeno kako težih slasti neplodnog uživanja”. Mora da mu “posno” poetičnije? Taj ne gleda šta je tačnije već šta je poetičnije. Jedan Bodlerov sonet ima u naslovu imenicu “recueillement” što znači sabranost, pribranost, pribiranje, a Mićević je u svog prepjevu stavio imenicu “zbiranje”. Bodler tu pjeva o trenutku vlastite sabranosti, pribranosti, pribiranja, a kako se to pjesnik ZBIRA, pitajte Mićevića, a ja ću dodati da mu je ta riječ očito bila neodoljivo poetična.
Kad sam mu slušao usmena izlaganja, ili mu čitao tekstove o prevođenju, bio sam žrtva dojma da se radi o Isusu koji sebe na križ točnosti razapinje bar pet-šest puta dnevno, mada ga njegovi prevodi na svakom polukoraku utjeruju u laž i vele da se radi o mistifikatoru koji proizvoljnosti smatra sustvaralaštvom. Ali, kad se sjetim da u Banjoj Luci postoji izdavačko preduzeće Zmijac koje je bujmilo, to jest izdalo nekoliko knjiga njegovih prepjeva, možda je promašeno sve što rekoh protiv te dvije riječi.
Iz analize prepjeva pjesme Paroles sur la dune očito je da Mićević nije sasvim valjano preveo ni jednu od 14 strofa. Svoj prepjev sam dodao zato što smatram da je kritika tuđeg uratka do kraja legitimna ako možeš dati bolji. Za analizu sam odabrao prepjev ni najbolji ni najgori, jedan od onih kakvih u Mićevića ima najviše. Inače, u njega ima prepjeva od kojih ti ježa koži. Evo sonet Žermena Nuvoa Retour (Povratak):
Nous avions fait une lieue,
L’œil en quête d’un sonnet;
Où le hasard nous menait
Nous errions dans la banlieue.
La matinée était bleue,
Et sur nos têtes sonnait
La rime, oiseau qu’on prenait
D’un grain de sel sous la queue.
Tout à coup, le ciel changea:
Il plut. Retournons — déjà! —
Et nous aperçûmes, l’âme
Attristée, au loin, Paris,
Et, grises sur le ciel gris,
Les deux tours de Notre-Dame!
“Napravili smo jednu milju, oko u potrazi za sonetom; lutali smo predgrađem kud nas je slučaj vodio. Jutro je bilo plavo, a nad našim glavama zvonila je rima, ptica koju smo hvatali pomoću zrna soli na repu. Odjednom, nebo se promijeni: pade kiša. Vraćamo se – već! – i spazismo, duše rastužene, u daljini, Pariz, i, siva pod sivim nebom, dva zvonika Naše Gospe!”
Ovo je prevod Sunite Subašić-Thomas: vaktile sam joj predavao književnost u jezičkoj gimnaziji, zatim je završila jugoslovenske književnosti i romanistiku i 18 godina živjela u Francuskoj. Nedavno smo preveli Apolinerove Alkohole, i jednom, kad sam bio zadovoljan prepjevom, poslao sam joj mejl: “Jebem ga ko može bolje”. Evo moj prepjev Povratka pravljen prema njenom “podstročniku”, kako Rusi zovu prevod u prozi:
Napravismo milju: naše
Oči bi da sonet nađu;
Lutali smo po predgrađu
Kojim slučaj nas vođaše.
Nad glavom nam, jutrom plavim,
Stao da zvon rime plovi –
Ptice kojoj, kad je loviš,
Zrno soli na rep stavi.
Svod odjednom posta ini:
Povratak – već! – jer dažd ospe
I spazimo, dok jad skriva
Duša, Pariz u daljini
I, pod sivim nebom, siva
Dva zvonika Naše Gospe.
Evo i Mićevićev prepjev koji ćete naći u njegovoj četvorotomnoj antologiji francuske poezije:
Načinili smo više milja
Okom tražeći nit soneta
Tu gde slučaj odgoneta
Lutamo predgrađem do cilja.
Jutro od modrog obilja,
A naše glave obleta
Rima, ta ptica prokleta
Koju lovismo od milja.
Tad s neba, menu praveć:
Kiša. Vraćamo se – zar već ! –
I videsmo još iz tame
Duše, kroz dalj, rub Pariza
I dok sivilo ih nagriza,
Dva zvonika Notre-Dame.
Umjesto da ovo analiziram, kazaću kao šahovski kibiceri o izgubljenoj poziciji koja je maločas bila dobijena: šta Mićević učinje od pune kuće kuma Milovana! I uputio bih mu popitanje: zašto se nije smilovao da nam kaže šta “slučaj odgoneta”?A glede budiboksnamskih ritmova u ovom prepjevu dodajem: kad bi se meni omakao ovakav prepjev, izvršio bih samoubojstvo! Taj čemerni versifikator nije u stanju ni da napravi prepjev sa jednakim brojem slogova u svakom stihu: ima tri deveterca i dva sedmerca, jer i stih “Dva zvonika Notre-Dame” ima sedam slogova, mada mu je dobra vizuelna rima “tame-Dame” koja se čita “tame–Dam”, i jedino je to u ovoj žvrljotini za pohvalu. Radi se i o samodopadnosti, a nje mu nikad ne manjka, koja veli: “Jutro od modrog obilja” i ne bi me čudilo ako je sebi čestitao na ovoj šupljoj poetizaciji kojom je Žermena nadžermenio.
Kad god u njega nađem ovakve stvari, unaprijed znam da je slagao. U Bodlerovoj pjesmi Zmijakoja pleše (Le serpent qui danse) ženska kosa je “Mer odorante et vagabonde / Aux flots bleus et bruns” (“More mirisno i nemirno s plavim i smeđim talasima”), a u Mićevića je “more mirisno i bludno / puno modrog sklada”. Pridjev “bludno” još jedan je dokaz da je nagluh za jezik: vjeruje da je rekao kako more bludi, to jest luta, a kazao je da je more razvratno, poročno. A o “modrom skladu” bi, mada zvuči veličajno, jedan ruski pisac rekao: “Na njega se, zapravo, možemo popišati!” Radi se jednoj od čestih ubleha koje pravi držeći se načela: sve mora biti točno. I ne daj bože da se u njegovu prepjevu Povratka pojavi prozaizam koji ima i u našem jeziku: odbijajući da ptici na rep stavi sol, lirski raspilavljeni prepjevalac “lovi od milja”, našta bi Zogović rekao: “Auf!” Opet 1: 0 za Vešovića.
Kad mu čitam ovakve prepjeve, pomišljam da Mićević koji je preveo brdo knjiga veće no Šehitluci kod Banje Luke ne zna šta je poezija. Evo jedan dokaz. Bodlerova Zmija koja pleše završava se stihovima:
Comme un flot grossi par la fonte ___Des glaciers grondants,
Quand l’eau de ta bouche remonte ___Au bord de tes dents,
Je crois boire un vin de Bohême, ___Amer et vainqueur,
Un ciel liquide qui parsème ___D’étoiles mon coeur!
“Kao val koji raste topljenjem lednika što tutnje, kad voda tvojih usta opet se popne do ruba tvojih zuba, vjerujem da pijem vino Boeme, gorko i pobjedno, tečno nebo što sije zvijezdama moje srce”.
Evo Mićevićev prepjev:
Kao val topeć uzana ___ledna grotla gruba,
kad voda s tvojih usana ___takne ti rub zuba,
ja pijem vino Boeme, ___pehar gorkog slavlja,
svod tečan što zvezda seme ___sred mog srca stavlja.
Prva dva stiha prve strofe, koji su u originalu savršeno jasni, ne mereš uhvati ni za glavu ni za rep, i nije se jednom desilo da pomislim: Šarla Bodlera, “najkonciznijeg i najjasnijeg među ukletim pesnicima” koji “katedarski jasnim i kolokvijalnim jezikom pokazuje i dokazuje apstraktnosti”, kako reče Isidora Sekulić, Mićević pretvara u sljedbenika “tamnog Malarmea”, istoriju književnosti okreće naglavce, jer Malarme je Bodlerov sljedbenik. Malarme jeste izbjegavao imenovanje, ali ovo je karikatura njegovog postupka: da dobije rimu, Mićević umjesto “lednici” veli “uzana ledna grotla gruba”, što je da se upišaš od šege: ko ne zna original, neće ukapirati da se radi o glečerima.
U pjesmi Bertine oči Bodler kaže: “Grands yeux de mon enfant, arcanes adorés, / Vous ressemblez beaucoup à ces grottes magiques / Où, derrière l’amas des ombres léthargiques, / Scintillent vaguement des trésors ignorés!” (“Velike oči mog djeteta, tajne obožavane, vi mnogo ličite na one čarobne špilje gdje, iza gomile letargičnih sjenki, blistaju nejasno nepoznata blaga/riznice”), a Mićević veli: “Krupne oči moga čeda, tajne divne / vi ličite jako na magične špilje / gde nejasno bleska skriveno obilje / pred kojim se kupe mrkline beživne!” U poetičnu riječ “obilje” naprosto je zaljubljen i kad Nuvo kaže “Jutro je bilo plavo”, osjeća se dužnim da pojača tu sliku: “Jutro od modrog obilja”. A stih “pred kojim se kupe mrkline beživne” (tako je preveo Bodlerov iskaz “iza gomile letargičnih sjenki”) – to je parodirani Malarme! Taj neumorno proizvodi ovakve mutave prevode i još neumornije se hvali njihovom tačnošću. U akrobatskoj rimi “divne”-“beživne”, skovao je novu riječ, jer se, dok prevodi Bodlera, ćuti obaveznim da se “ponaša kao pesnik” i misli da će od epiteta “beživne” njegov polumrtvi prepjev da živne. Efektna je i rima “uzana”-“usana”: zbog bravuroznih rima taj često pravi rusvaj od originala. Na internetu sam čitao njegove pjesme koje ne valjaju pet para, ali su njihove rime akrobatkinje koje na užetu igraju ljepše nego Andrićeva Švabica.
Ali je sve ovo mila majka u poredbi sa “vodom s tvojih usana”, slika koja te sili da se pitaš: baca li to draga ključ na grlo? Kakva voda, okle voda na ženskim usnama, je li Mićević pri sebi? Jeste, pri sebi je, ali ne razumije ove stihove, ne kapira da se radi o genitivnoj metafori i da mora napisati “voda tvojih usana”: usne su voda koja se penje do ivice zuba koji su kao obalsko stijenje, ili, kako moj prepjev kaže:
Ko rast vala što topljenjem ___Lednika ga poji,
Do ruba se zuba penje ___Voda usta tvojih:
Vino, gorko i pobjedno, ___Boeme tad pijem,
Zvijezde tečno nebo jedno ___U srce mi sije!
Metafora “voda usta” motivisana je poredbom sa “valom” u
prvoj strofi: Bodler je prvi moderni pjesnik pored ostalog, ili možda prvenstveno zato što precizan stvarač slika, jer u njihovu nastanku sudjeluju i mašta i “kritički duh”, što je nagoviješteno i slikom vala koji raste topljenjem lednika hladnog neduhovnog tavorenja, čemu je suprotnost Boema, a zatim postaje voda ženskih usta, a ne usana, kao u Mićevića, jer usta sugerišu i govor, “voda usta” je vizuelna i pomalo auditivna slika. Nisu rijetki trenuci kad je očito da Mićević ne razumije ono što prevodi. Evo odlomak iz Valerijeve Mlade Parke:
Et quel silence parle à mon seul possesseur?
Dieux! Dans ma lourde plaie une secrète soeur
Brûle, qui se préfère à l’extrême attentive.
Va! je n’ai plus besoin de ta race naïve.
“Kakva tišina/muk govori mom jedinom vlasniku? Bogovi! U mojoj teškoj rani jedna tajna/skrivena sestra gori, koja se više voli od krajnje pažljive/pomne. Odlazi! Ne treba mi više tvoja naivna vrsta”. Jedna komentar drugog i trećeg stiha kaže se: kad čula ovako gore, ona to više voli nego inteligenciju (“krajnje pažljivu”).
Evo Mićevićev prepjev:
I kakav mir zbori mome posedniku?
Bozi! Tajna sestra u mom teškom kriku
Plamti, jer beskrajnom čekanju se poda.
Idi! Ne treba mi naivnost tvog roda.
U prvom stihu izostala je riječ “jedini”, povodom koje je, u Galimarovom izdanju Mlade Parke, napravljeno osam redaka komentara; u drugom je “ranu” zamijenio “krikom” da je rimuje sa “posednikom”, u četvrtom, umjesto “ne treba mi više”, kaže “ne treba mi”, a prevod trećeg stiha: “jer beskrajnom čekanju se poda” bjelodan je dokaz nije shvatio original. Evo moj prepjev pravljen prema bukvalnom prevodu Sunite Subašić:
Jedinom vlasniku mom kakav muk zbori?
Bozi! U teškoj mi rani skrita gori
Sestra: od krajnje se pomne voli više!
Idi! tvoj naivni rod ne trebam više!
Ovdje je iz originala u naš jezik preneseno sve što živ stvor može prenijeti. I mada o poeziji koju prevodi umuje kao sa Olimpa, njegova prevodilačka praksa svaki čas otkriva rupe i u njegovu jeziku i u njegovu znanju o poeziji i nudi brojne dokaze da je njegovo osjećanje i poimanje poezije problematično: nekad pomišljam da Mićevića mogu hvaliti jedino oni koji nikad nisu upoređivali njegove prepjeve sa originalima.
Evo i katrena iz Malarmeovog soneta Zdravica (Salut):
Rien, cette écume, vierge vers
A ne désigner que la coupe;
Telle loin se noie une troupe
De sirènes mainte à l’envers.
Nous naviguons, ô mes divers
Amis, moi déjà sur la poupe
Vous l’avant fastueux qui coupe
Le flot de foudres et d’hivers.
“Ništa, ta pjena, čedan stih ne naznačuju, osim kupu; tako se u daljini davi stado sirena mnogih naopačke. Plovimo, o moji razni prijatelji, ja već na krmi, vi raskošni pramac koji siječe talas munja i zima”.
Ovo je Mićević preveo ovako:
Ništa, stih čedni, ova pena
Da naznače tek sjaj pehara;
Tako daljinom kao para
Nauznak tone roj sirena.
Mi plovimo, o nebrojena
Družbo, za mene krma stara
Vi slavni pramac koji para
Val gromova i nevremena.
Mićevićev prepjev je sačuvao rime originala (abba abba) što se u njega podrazumijeva pod tačnošću prevoda, ali tu formalnu tačnost često vrlo skupo plaća, što je lako dokazati analizom bilo kojeg njegovog prepjeva, a ovdje navodim katrene iz Eredijinog soneta Otmica Andromede:
D’un vol silencieux, le grand Cheval ailé
Soufflant de ses naseaux élargis l’air qui fume,
Les emporte avec un frémissement de plume
A travers la nuit bleue et l’éther étoilé.
Ils vont. L’Afrique plonge au gouffre flagellé,
Puis l’Asie… un désert… le Liban ceint de brume…
Et voici qu’apparaît, toute blanche d’écume,
La mer mystérieuse où vint sombrer Hellé.
“Tihim letom, golemi konj krilati, pušući raširenim nozdrvama vazduh što se dimi, odnosi ih, uz treperenje perja, kroz plavu noć i ozvjezdani etir. Idu. Afrika tone u šibani ponor, Zatim Azija… Pustinja… Liban ovjenčan maglom… I najzad se pojavi, posve bijelo od pjene, tajanstveno more gde je nestala Hela”.
Hela je, u grčkome mitu, pala u more sa zlatorunog ovna kad je prelijetao Dardanele, a Liban je kratica za libansko gorje. Mada se kašto zainatim i kažem si: prevešćeš sve kako je u originalu, ili ćeš poginuti, ovaj oblik formalne točnosti najčešće ne bendam i lako sam napravio prepjev ovih katrena, zbijen ali tačan:
Golemi krilati konj, dok tiho leti,
Raširene nozdre pušu mu zrak diman,
I, drhtavog perja, odlazi sa njima
Kroz noć plavu i kroz ozvjezdani etir.
Afrika u ponor šiban tone, eno
Azije… pustinje… Libana s maglenim
Vijencem i, najzad, u bijeloj pjeni,
Gdje nestade Hela, more tajanstveno.
A evo šta je Mićević napravio:
Tihim letom, silan konj krilatog tela,
Dok mu vazduh srču nozdrve vatrene
Stresavši se blago s njima će da krene
Ispod modre noći i zvezdanog vela.
Prolaze. Afrika u ponoru cela,
Pa Azija… pustoš… nad Libanom sene…
Najzad se pomalja, puno bele pene,
Tajanstveno more u kom nesta Hela.
Prevodilac koji se u tačnost svojih prepjeva kune ko majka u jedinca treći i četvrti stih drugog katrena preveo je točno, a ostalo je stradalo, ali ovdje je bar nešto preživjelo, a nekad urniše oba katrena da sačuva rime originala. Mićević našu maštu često stavlja na ozbiljne kušnje: sili nas zamislimo let “ispod modre noći”, a kome to ne uspijeva, utoliko gore po njega, ali zašto ne veli: “kroz noć modru, ispod zvezdanoga vela”?
Prvo, zato što ne treba očekivati da o takvim sitnicama mozga prevodilački Balzak sa više od 100 knjiga. Moje iskustvo veli da je, u prosjeku, lakše napisati svoju nego prevesti tuđu pjesmu, u svakom slučaju treba manje vremena za prvo. Zamislite pjesnika koji je na našem jeziku napisao 100 knjiga pjesama, nekad vrlo obimnih, i koji za godinu napravi tri knjige stihova od 300 strana. Zar bi iko ozbiljno uzimao to štancanje? Mićevićevo prevodilačko štancanje budi nepodijeljeno divljenje.
A drugo, morao je sačuvati “i” iz originala koje je dokaz da je njegovim prepjevima sve točno. U njega nisu rijetkost dvanesterci koji su klecavi ne samo zato što su riječi u njima krivo poredane već i zašto što imaju slog više: “nađoh ga drhtavog i mršavog gde stenje”, kaže u prepjevu Laforgove pjesme Umesto ‘poslednjeg oproštaja’. Zašto nije napisao: “nađoh ga drhtavog, / mršavog gde stenje”? Zato što u originalu postoji “i”, a Mićević se živ odrije od priče da u njegovom prepjevu mora biti sve kao u orginalu. Ovakve traljavosti u versifikaciji česte su u prevodioca koji je objavio dobar konjski tovar prevedenih knjiga,rečeno zogovićevski.
I, umjesto “pustinja”, kaže “pustoš”, u čemu je, ponavljam, bit njegovog postupka: trosložna pustinja ne može stati u metar, pa je stavio pustoš, što bi pilo vode u pjesmi o unutranjem, o duševnom krajoliku, ali kad letiš nad Zemljom, obavezan si vidjeti bukvalnu pustinju. I uljepšalo mi je dan otkriće da konji imaju “krilato telo” da bi se rimovalao sa “velom”, a ko zna imaju li i dušu krilatu. Konjske nozdrve nisu raširene, kao u originalu, već vatrene, čak možda iz njih “modar plamen suče” kao konjima u guslarskim pjesmama, jer pridjev “raširen” nije mogao stati u metar. Taj zna francuski ko vodu, a ne zna da u srpskom jeziku postoje nozdrve i nozdre i da može reći: “dok mu vazduh srču nozdre raširene”, što bi bilo tačnije i ostalo bi nam jedino da se čudimo kako je uspio čuje “srkanje vazduha”? Nikako: u originalu konj vazduh izdiše, vidljiv je, to jest dimi se.
I u njegovom prepjevu katrenā iz Malarmeove Zdravice formalna tačnost je plaćena sa pet grešaka:
1) Mjesto kupe, pehara, nudi “sjaj pehara”, na šta ga sili rima, a u originalu pehar je tek “naznačen”, računa se samo s njegovim obrisima, što je u skladu s Malarmeovim poimanjem sugestije, a naznačavanje sjaja ide u poetizacije koje najčešće doživljavam kao sjeftinjenje izvornika, nekad i kao smrt istinske poezije.
2) Od “stada sirena” Mićević je napravio “roj”, jer mu treba jednosložna riječ, a ne zna dobro srpski jezik u kojem ima riječ “krd”. Te sirene, koje samo što nisu prešle u kukce, “daljinom tonu”, a ovako nategnutih sintagmi koje su često posljedica stihotvoračke nevještine u njegovim prepjevima ima ko Rokića, ali ovaj put moram se pitati: zašto ne tonu “u dalji”? Zato što prevodilac koji je objavio više od sto knjiga nema vremena da svoj prepjev dvaput pročita i štogod popravi. Uz to, “stado” koje je unaprijeđeno u “roj” tone “kao para”, dopisana da se rimuje sa “pehara”, a čitatelj je obavezan zamisliti roj nalik na paru koja se ne diže, za šta je i plaćena, nego joj prahnulo da tone. I ovu besmislicu diktirala je rima: takve su “vlažne lokve žablje” koje “na rake liče” u prepjevu pjesme Neprijatelj, takav je čas kad Mićević “pognut, ne dižuć glave” vidi “zlokobne oči lune”. Te besmislice, koje vele da vrač zbog rime okreće svijet naglavce, dokaz su amaterizma, ali i koječeg drugog.
3) Krma je postala “stara” da dobije rimu sa “para”, i zalud bi Mićevića bilo upozoravati da jedan od najvećih novatora u francuskoj lirici nije mogao stajati na “krmi staroj”, dok mu je pramac “slavan”, a ne “raskošan” ili “sjajan”, jer prvi pridjev nije mogao upotrijebiti, pošto je trosložan, a ni drugi, jer je u pjesmu prije toga turio “sjaj”: druga laž je posljedica je prve.
4) Metrom i rimom je prisljen da, umesto “val munja i zima”, kaže “val gromova i nevremena”, čime je urnisao najsugestivniji stih u oba katrena. Ovaj stih sadrži u malom poetiku modernog pjesništva: stavljanje konkretnog (munja) i apstraktnog (zima) u istu ravan, što je Mićević surovo uništio, jer “nevreme” je gotovo isto što i grom. To je, rekoh, jedno od prevodilačkih mu načela: ako te rima sprečava da kažeš “zima”, stavi nešto slično, mada je pitanje je li zima nevrijeme ili sasma legitimno godišnje doba. U originalu nema “gromova” već “munja”: u rječniku Lepetit Robert piše da “foudre” dođe od latinskog fulgur, što znači sjaj. Ti gromovi bitno mijenjaju stih: umjesto vizuelne, pravi auditivnu sliku: munje se vide, a gromovi se čuju. Valjda ga je na “gromove” prisilio metar, jer mu treba trosložna riječ, ali zašto ne kaže: “talas munja i nevremena”? Mora da poetični “val” nije htio žrtvovati zarad tačnosti.
Mićević je sačuvao rime originala uz višestruko nasilje nad smislom stihova, a za me rime nisu ćivot Sv. Vasilija Ostroškog u koji ne smiješ ticati i ove katrene sam preveo ovako:
Ništa, stih čedan, ova pjena
Da naznače sem kupu: tako
U daljini mnogih sirena
Stado se davi naopako.
Mi plovimo, o razno moje
Društvo, na krmi ja već stao
A vi raskošni pramac što je
Munja i zima val sjekao.
Ovdje je sve gotovo kao u originalu. Pramac koji siječe val munja i zima genijalna je slika, riječ je o čamcu koji možda plovi, možda ne plovi vodom, ali je sigurno da plovi nebesima i kroz vrijeme u kojem se nižu zime, a ne treba previdjeti ni jedan fin detalj: pjesnik je na krmi, oni na pramcu, ali ne kaže tako: društvo jednači sa pramcem, taj halucinatni čamac ima pramac sazdan od ljudi! Moj prepjev Mićević bi proglasio grozno netočnim, jer rime smatra svetim kravama, a sebi dopušta da, na primjer, od Bodlerovog soneta Le guignon radi šta mu prahne:
Pour soulever un poids si lourd,
Sisyphe, il faudrait ton courage!
Bien qu’on ait du coeur à l’ouvrage,
L’Art est long et le Temps est court.
Loin des sépultures célèbres,
Vers un cimetière isolé,
Mon coeur, comme un tambour voilé,
Va battant des marches funèbres.
Maint joyau dort enseveli
Dans les ténèbres et l’oubli,
Bien loin des pioches et des sondes ;
Mainte fleur épanche à regret
Son parfum doux comme un secret
Dans les solitudes profondes.
“Da se digne tako težak teret, Sizife, treba tvoja hrabrost! Premda se ima srca za djelo, umjetnost je duga, a vijeme je kratko. Daleko od slavnih grobnica, ka usamljenom groblju, moje srce, kao mukli bubanj, ide bijući mrtvačke marševe. Mnogi dragulj spava pokopan u tami i zaboravu, vrlo daleko od pijuka i sondi; mnogi cvijet prosipa nevoljko svoj miris blag kao tajna u dubokim samoćama”.
Moj prevod:
ZLA SREĆA
Sifize, treba tvoja smelost
Za dići tako teško breme!
Umetnost je duga, a vreme
Kratko, prem srčan sam za delo.
Ne među slavne te grobnice –
K samotnom groblju srce moje
Ko bubanj mukli hodilo je
Bijuć mrtvačke koračnice.
Pokopan mnogi dragulj spava
Ispod tmine i zaborava
Dalek pijuku i sondama.
I nevoljko cvet mnogi lije
Kâd blag ko tajna koja krije
U dubokim se samoćama.
Mićevićev prevod:
ZLOKOB
Da podigne se to teško breme
Sizife, teba tvoja odlučnost!
Mada u srcu živi mogućnost,
Umetnost je duga, a kratko vreme.
Ne dotičući spomenike gorde,
Prema groblju nedostupnom,
Moje srce, nalik bubnju muklom,
Stupa bijuć posmrtne akorde.
Mnofi dragulj skriven spava
Sred pomrčine i zaborava
Dalek krampovima i sondama;
Mnogi cvet nerado ostaje
Bez mirisa svog blažeg od tajne
Pod najdubljim samoćama.
Neću ni ovo razmatrati, jer kome nisu ispale vidi kakav je ovo uradak, ali ću dodati da je stih “Mada u srcu živi mogućnost” još jedan dokaz da Mićević od Bodlera pravi Malarmea, i razmotriću samo versifikaciju: ovaj sonet je preveo sa sedam vrsta stihova! U prvom katrenu, prva tri stiha su jampski deseterci, a četvrti je jedanaesterac sa cezurom iza šestog sloga. U drugom katrenu, prvi stih je jedanaesterac sa cezurom iza petog sloga, drugi je osmerac, treći i četvrti su trohejski deseterci. U prvoj tercini, prvi stih je osmerac, drugi je jampski deseterac, treći je deseterac sa cezurom poslije šestog sloga, a takav stih u našem jeziku nije mi poznat. U drugoj tercini prvi stih je deveterac sa cezurom iza četvrtog sloga, drugi je trohejski desterac, treći je omerac.
I da u njemu nema laganja (groblje mu nije “samotno” već “nedostupno” da se rimuje sa “muklo” što, valaj, i nije neki srok, a Mićevićev “mnogi cvet nerado ostaje bez mirisa svog blažeg od tajne”, mada Bodlerov “mnogi cvijet prosipa nevoljko svoj miris blag kao tajna”) – bio bi sprdnja prevod gdje stihovi i ritmovi biju ko u Knin, ko u ploču, mada nam je vrač dojadio pričom da u njega sve mora biti kao u originalu. Pa i mora: ne izostavi ni jedno “i”, ni “o”, ni “oh”, ni “ah” i tačno prevodi rime u sonetima, odakle potiče dobar dio njegovih proizvoljnosti: da sačuva rime, Zdravici je dopisao “sjaj”, “para” i “stara”, napisao “roj” umjesto “stada” i “nevrijeme” umjesto “zime”: preveliku žrtvu prinio je na oltar Njegovog Visokopreosveštenstva Sroka. Od Valerijeva krajnje jednostavnog stiha: “Spavao sam kratko” (“Je dormirais furtivement”), napravio je sprdačinu: “Zavladao sam tajom pretnje”, da dobije rimu sa “kretnje”! U ovom stihu je nadmašio sam sebe i postavio rekord u silovanju originala: iskaz je sazdan od samih proizvoljnosti, čak i riječ “tajom” sadrži laž, jer “furtivement” ne znači tajno, krišom, nego kratkotrajno. I on mi brblja o tačnosti svojih prevoda!
5. Mićeviću sam napunio mrežu zgodicima, jer čarobnjak, kao zastario pojav, u tekmi sa profesionalcem nema šansi, što mogu potkrijepiti sa još dvadesetak navoda, a uzeću tek jedan:
Oh! dites, voulez-vous? Je serais votre enfant.
Vous sauriez endormir mes tristesses sans causes,
Vous auriez des douceurs pour mes heures moroses,
Et peut-être qu’à l’heure où viendrait le néant
Baigner mon corps brisé de fraîcheur infinie,
Je mourrais doucement, consolé de la vie.
“Oh, recite, hoćete li? Biću vaše dijete. Vi ćete uspavati moje tuge bez razloga, imaćete blagosti za moje sumorne časove, i možda, u času kad dođe ništavilo da okupa moje slomljeno tijelo beskrajnom svježinom, umrijeću slatko, utješen od života”.
Ove tercine iz Laforgovog soneta Melanholično izvinjenje Mićević je ovako preveo:
Oh! Zbilja, recite! Bio bih vam čedo.
Snom biste ljuljkali prazne moje tuge,
slašću bi ste slili čame moje duge,
I možda u času kada bih smrt gled’o
gde svežinom večnom skršen trup mi mota,
preblago bih umro, smiren od života.
Ovo je škrabotina običnog šmokljana koji tvrdi da je u njega sve mora biti tačno. Moj tekst je taj mit razvalio. Inventarisaću očite laži: u originalu tuge nisu prazne već bezrazložne, nema čama već časova, koji su sumorni a ne dugi, žena ih ne sliva slašću nego je blaga prema njima, pjesnik ne gleda smrt već ništavilo dolazi, nema motanja već kupanja, svježina nije vječna već beskrajna, pjesnik nije od života smiren već utješen, a ovoliki pokor mogao je napaviti samo teški šmokljan. U petom stihu, pošto metar ne dopušta tačnu riječ, taj šmokljan veli nešto slično: svježina nije beskrajna no vječna, misli da je to isto i da su isto smrt i ništavilo, zato ne vidi da mu je jedna smrt viška i vjeruje da je motati išto i omotati. Sad evo mog prepjeva:
Daj, nešto recite? Biću vam dijete.
Uspavaćete mi bezrazložne sjete,
Biti blagi za sve sumorne mi trene,
I možda, svježinom kojoj kraja nije,
Kad Ništa okupa slomljenoga mene,
Od žića utješen, slatko ću umrijet.
I ovo je pravio profesionalac. Koji je morao sačuvati “Neant” (Ništavilo) iz filozofskog jezika i priznanje da se pjesnika mora tješiti od života koje je Mićević sveo na banalno smirenje, ali je sačuvao “oh”, valjda misli da ohovi i ahovi stihovima daju dušu, jer zašto bi nježno prenosio u naš jezik poštapalice koje su često tu da popune metar i uspostave ritam? Profesionalac je i onaj koji se ne trka s velikim pjesnicima, mada vrač veli da je Bodler “naučio i navikao svoje prevodioce da se ponašaju kao pesnici”, što će reći i da, kad god uluče priliku, jame duboke kao grobovi pretvore u “vlažne lokve žablje”.
6. U knjizi Tunjo Veliki i u Tunje Mali razvalio sam akademika Muhameda Filipovića, i šta se potom desilo? Ništa. Jer Tunjo je bošnjačka institucija na dvije noge. Mićevićeve prepjeve sa talijanskog Milan Komnenić je pocepao kao crnorukci ukaz kralja Petra iz 1902. godine, i šta se potom desilo? Ništa. Jer Mićević je srpska institucija na dvije noge. Znam da mu ovim tekstom neću odbiti ni perke, niti mu pokvariti probavu, ali moram dodati da se prištim od institucija, ponajprije zato što oko sebe šire dosadu i mrtvilo. Stoga ću ove analize okončati sa četiri primjera koji pokazuju kako banjalučka institucija ubija veliku poeziju, najteži od svih grijehova.
1) Evo završne strofe iz pjesme Lepeza gospođice Malarme (Éventail de Mademoiselle Mallarmé) :
Ô rêveuse, pour que je plonge
Au pur délice sans chemin,
Sache, par un subtil mensonge,
Garder mon aile dans ta main.
“O sanjarko, da uronim u slast čistu bez puta, znaj, finom izmišljotinom čuvati moje krilo u svojoj ruci”. Ovo je prevod Sunite Subašić-Thomas.
Mićevićev prepjev:
O sanjarko da na kraj
Čiste slasti prodrem čilo,
Prenežnim lukavstvom znaj
Da sačuvaš moje krilo.
Evo mog prepjeva:
Sanjarko, da u slast ronim
Čistu i bez puta, milom
Rukom znaj opčinom onim
Finim čuvat moje krilo.
U Mićevićevu prepjevu nestalo je srce strofe: ruka gospođice Malarme koja treba da sačuva pjesnikovo krilo. Uništio je nezaboravnu sliku: lepeza u kćerkinoj ruci postaje krilo kojim otac leti! Ali ovo treba ubrojiti u prevodilačke slobode, a ne u netačnosti, jer u ovim prepjevima sve mora biti tačno, stoga kad kaže: “da na kraj čiste slasti prodrem čilo” to treba čitati kao neumoljivo točan prevod Malarmevog iskaza: “da u slast ronim čistu i bez puta”.
2) Evo pete strofe iz Laforgove pjesme Pakao:
Quand je regarde aller [le] troupeau de mes frères
Fourmilière emportée à travers le ciel sourd
Devant cette mêlée aux destins éphémères,
Devant ces dieux, ces arts, ces fanges, ces misères,
Je suis pris de nausée et je saigne d’amour!
“Kad gledam da ide stado moje braće / Mravinjak odnošen preko gluvog neba / Pred tom gužvom prolaznih sudbina, / Pred tim bogovima, tim umjetnostima, tim blatom, tom bijedom, / Obuzima me mučnina i ja krvarim od ljubavi”.
Što je Mićević ovako upjevao:
Kad posmatram kako ide brat za bratom
Mravinjak odnesen preko gluvog neba
Pred tim mnoštvom gde je svako atom,
Pred tim bogovima, tom bedom, tim blatom,
Mučnina me hvata i srce koleba.
Izbacio je umjetnost, što razumijem: i meni pada mrak na oči kad jednosložnu riječ “art” moram prevesti trosložnom, a u padežu i četvorosložnom “umjetnošću”. U posljednji stih nije moglo stati krvarenje od ljubavi, pa je kazaonešto slično: “i srce koleba”, čime je uništio nabolje mjesto u strofi, što mu je osveštani običaj. U mene je Laforgova strofa prevedena bez laži, a posljednji stih sačuvao sam sa tetkinskom nježnošću:
Kad vidim da ide stado mojih brata
Mravinjak po gluvom nebu odnošeni
Od te gužve sudbi prolaznih, tog blata,
Bijede, bogova, umjetnosti, hvata
Muka me, i ljubav krvari u meni.
Teško je zaboraviti ovu smjesu muke i ljubavi koja krvari jer je ostala bez ičeg za šta bi se mogla vezati.
3) Evo i odlomak iz Valerijeve Mlade Parke:
Tu regardais dormir ma belle négligence…
Mais avec mes périls, je suis d’intelligence,
Plus versatile, ô Thyrse, et plus perfide qu’eux.
Fuis-moi! du noir retour reprends le fil visqueux!
Bukvalni prevod Sunite Subašić-Thoms: “Ti gledaše spavati moj lijepi nehaj…Ali sa svojim pogibeljima ja sam u dosluhu, nestalnija, o Tirse, i podmuklja od njih! Bježi od mene! Crnog povratka opet kreni ljepljivim tragom”.
Moj prepjev:
Gledaše mi spati lep nehaj, al stojim
U dosluhu sa svim pogiblima svojim.
Nestalnija od njih, podmuklija, Tirse!
Nazad! crnim tragom lepljivim vrati se.
Mićevićev prepjev:
Gledao si kako lep moj nehaj spava… Al’ uz sve pogibli umna sam i prava, Veštija, o Tirse, i zlija neg oni.
Beži! crnog traga nit sluznu ukloni.
Drugi stih, stavljen u kurziv, u originalu je velika poezija koju je Mićević divljački uništio i zato što je loš prevodilac i zato što stih nije razumio. Jezik njegovih prevoda priča je za sebe, a njegova traljavost ide toliko daleko da u stihu koji je urnisao zanemaruje i kongruenciju – “pogibli” su ONE a ne ONI, ali rima je tražila muški rod!
Evo još ovakvih primjera. U Drugoj lepezi Malarme kaže: “Ce blanc vol fermé que tu poses / Contre le feu d’un bracelet” (“Taj bijeli let zatvoreni koji ti stavljaš / spram vatre brazletne”). Mićević prepjevu veli: “To je, taj let, sklopljen, tih, / Što stavljaš spram plama grivne”, a treba da ga stavlja. Pod prisilom metra često kvari jezik upravo ovako. U prepjevu Bodlerovog Tužnog madrigala kaže: “Znam da ti srce što je strla / ljubavi davnih moć velika”, a treba: što ga je strla. U prepjevu Valerijevog Nacrta zmijca kaže: “Gorčina ova nedeljiva / Što nađeš ispod svojih grudi”, a treba da je nađe. U istoj pjesmi veli: “Vižljasta ljubav da l’ te prođe / Što oteh Ocu snagom htenja”, a treba da je otme. U prepjevu Malarmeova soneta Dar pjesme veli: “kroz stakla što prže začini i zlato”, mada bi trebalo da ih prže, dok u Malarmeovoj Plaveti kaže: “Krpiš modre rupe što zle ptice prave”, a morale bi da ih prave: bez “ih”, rupe su subjekti koji prave ptice kao objekte, jer na pitanje: šta rade “modre rupe”, odgovor je: prave zle ptice, što priziva u sjećanje stih iz njegova prepjeva soneta Neprijatelj: “A možda cvet novi koji san moj vidi”. Sve ove i mnoge stvari koje ovdje ne mogu biti razmatrane pute ka nedostatku sluha za jezik i mukama s metrom: da je u prva dva primjera stavio “ga”, u trećem i četvrtom “je”, a u potonja dva “ih”, svud bi imao bi slog više!
Drugi put veli: “I kakva sumračna žeđ večne svetlosti” – tako je preveo Valerijev stih: “Et quelle sombre soif de la limpidité!” (“I kakva mračna žeđ za prozirnošću!”). Nek vrag nosi amatera koji misli da prozirnost (vlastitog bića i svijeta) može zamijeniti “večnom svetlošću”, ali taj ne vidi da je rekao: vječna svjetlost je žedna! Doduše, da je kazao: “I kakva sumračna žeđ za večnom svetlosti”, imao bi slog više, ali zašto nije rekao: “I kakva žeđ mračna za večnom svetlosti”? Zato što je loš stihotvorac i zato što mu je epitet “sumračan” poetičniji od “mračan”. A zašto u Malarmeovoj pjesmi o lepezi nije rekao: “Što ga stavljaš uz plam grivne”? Hoće da mu je sve tačno: u originalu se veli “contre” i mora reći “spram” pod cijenu nasilja nad jezikom.
4) Evo i najgroznijeg primjera. U završnoj strofi pjesme Ponoćni ispit Bodler kaže:
Enfin, nous avons, pour noyer
Le vertige dans le délire,
Nous, prêtre orgueilleux de la Lyre,
Dont la gloire est de déployer
L’ivresse des choses funèbres,
Bu sans soif et mangé sans faim !…
Vite soufflons la lampe, afin
De nous cacher dans les ténèbres !
“Najzad, mi smo, da bismo utopili vrtoglavicu u delirij, mi, oholi sveštenik na Liri čija je slava da razvija/širi pjanstvo od grobnih stvari, pili smo bez žeđi, a bez gladi jeli!… – Brzo ugasimo lampu da se skrijemo u pomrčine”. Mićević veli:
Najzad, da htenja vrtoglava
u zanosu se punom smire,
mi, oholi sveštenik Lire,
čija se sastoji sva slava
da širi pjanost grobnih čina,
jedino za žeđ znah i za glad!…
Ugasnimo tu lampu najzad
i skrijmo se sred pomrčina!
Ostavljajući drugo po strani (mada bi ga trebalo pitati: kakov je to zanos koji smiruje?), kazaću da je samo dripac koji ne benda šta kaže Bodler od velikog stiha: “Bu sans soif et mangé sans faim” (“pili smo bez žeđi, a bez gladi jeli”) mogao napraviti 100% invalida: “jedino za žeđ znah i za glad”. Eto zašto prepjevi te prevodilačke institucije često šire dosadu i mrtvilo: ubija ono najživlje, najuzbudljivije, najnezaboravnije u pjesmi, a misli da će se iskupiti jeftinim poetizacijama, i u pravu je: zahvaljujući i tim lažima stekao je reputaciju čarobnjaka, tvrdu kao Skadar na Bojani. Stih “Jedino za žeđ znah i za glad” napravio je blećak koji sanja o prevodima Bodlera “koji će činiti da se poezija prima kao svetlost, ili zvuk, ili znak, ili sve to objedinjeno”, što je izišlo iz pera zbilja veličanstvenog lažova. Evo moj prepjev:
Najzad, da bismo utopili
Vrtoglavicu u delirij,
Mi, sveštenik ohol na Liri
Čija je slava da omili
Pjanstvo od grobni stvari, pili
Bez žeđi smo, jeli bez glada!…
Gasimo brzo lampu sada
Da bismo sebe u mrak skrili!
Slažem se s Mićevićem da se “vlastita ubeđenja” moraju “bespoštedno braniti”, ali njegovo uvjerenje da u sonetima rime treba da budu kao u originalu vodi bespoštednom giljotiniranju poezije. I ja bespoštedno branim uvjerenje da profesionalcima ne pada na um da izmišljaju stopala mala kao kljun labuda i da o poeziji moraju znati mnogo, što znači i da svagda, ako su prisiljeni da iz originala nešto izostave, moraju znati ili osjećati šta je u pjesmi bitno i usredsrediti na tu srž, kao što sam maločas uradio u prepjevu tercina iz Laforgovog soneta.
Banjalučki vrač sanja prevodioca sa “nepogrešivim kritičkim osećanjem” koje njemu tragično nedostaje, a profesionalci znaju ono što mićevićima teško ide u glavu: u stopalima tolikom malim da mogu stati u šaku ima stoput više poezije nego u Mićevićevoj ornitološkoj poetizaciji koja je možda nekom ljupka, ali, ko je vidio kljun labuda, zna da je manji od stopala bebe. Ta stopala mala kao kljun labuda minijaturno su ogledalo gdje se oštro zrcali lice lašca koji se godinama izdaje za čarobnjaka, ali nek se izdaje kad mu može biti. Meni, možda i još ponekom ako pročita ovaj tekst, Mićević ne može prodavati rog za svijeću. I nije isključeno da bi nam sto i kusur njegovih knjiga pružile dokaze da i među prevodiocima ima skribomana.
P. S. Vojka Đikić-Smiljanić, drugi po redu čitalac ovog teksta, u telefonskom razgovoru mi je, pored ostalog, kazala: “Tvoji su prevodi lepši od Koljinih”. U šta nisam sumnjao, ali sam rekao: “Ne. Moji prevodi mnogo su tačniji, ali ovdje važi čuveni Kitsov stih: “Ljepota je istina, istina ljepota”.
O prevodilačkom čarobnjaku iskosa (2/2)
4. Ovaj tekst ima skromne namjere: nek bude zapisano da je bilo Mićevićevih suvremenika kojim nije naumpadalo da kleknu u stavu adoracije pred prevodilačkim magom i da su analizom kušali objasniti zašto im nije razumljivo slavljenje Mićevićeva čarobnjaštva i pomno obrazložiti sud da to nisu bog zna kakvi prepjevi. Nek Mićević o tačnosti svojih prevoda gusla Nailovoj majci, što rekli u Sarajevu, a meni je jasno da se ta tačnost često sastoji od golih proizvoljnosti. Njegov prepjev Reči na pesku nije tvorba čarobnjaka: ni uz golemu dozu obzirnosti, uljudnosti, učtivosti i ljubaznosti, kakvom raspolažu najveća gospoda, a potpisnik ovih redova je zakleti plebejac, ne bih ga mogao proglasiti korektnim, jer su odveć brojna i teška stradanja kroz koja je u njegovu prepjevu prošao original, a stvar je utoliko gora što banjalučki čarobnjak odavno vergla o tačnosti svojih prevoda i ko zna koliko puta je ponovio: sve mora biti tačno! U pjesmi Kineska figurica (Chinoiseire) Teofil Gotje kaže:
Elle a des yeux retroussés vers les tempes,
Un pied petit, à tenir dans la main,
Le teint plus clair que le cuivre des lampes,
Les ongles longs et rougis de carmin”.
“Ona ima oči pridignute ka sljepoočnicama, malo stopalo, da stane u šaku, put svjetliju od bakra lampi, nokte duge i rumene od karmina”.
Moj prepjev:
Sa k sljepočicama dignutim očima,
S malom nogom, stala u šaku bi meni,
Put svjetliju nego bakar lampi ima.
Nokti dugi i od karmina rumeni.
Mićevićev prepjev:
Kose su joj oči, veđe uzdignute,
Kao kljun labuda stopala malena,
Put svetliju ima no štit lampe žute,
Duge nokte, boje karmina crvena.
Udivljen sam ovim iznašaćem: kako si se setio labudovog kljuna, pesničino, dabili pesničino?! Neostvareni pjesnik koji se diči ovakvim lažima zna biti grozno sitničav čak kad se radi o naslovima pjesama. Doduše ne svagda. Ovom prepjevu je dao naslov Kineska pjesma, mada je riječ o kineskoj figurici, što je važno: ne znate opisuje li kiparski rad, ili zamišlja živu osobu, ili pravi portret Kineskinje kao da vaja figuricu, vlastitu sanjariju pretvara u kip, što je u skladu sa onim što je Gotje rekao u čuvenoj pjesmi Umjetnost: “Ti turpijaj, vajaj, reži; / Tvoj lelujav san se mora / Ubilježit / U blok prema svem otporan!”
Naslov ove pjesme nije mu važan, a njegov prepjev Valerijeve pjesme Ébauche d’un serpent nema naslov Skica zmije, kako Bog miluje, već Nacrt zmijca. Glede prve riječi, razumijem ga: Mićević je jezički purist koji ne voli strane riječi, mada bih ga upozorio da nacrt najčešće ide u tehnički (“nacrt objekta”) i adaministrativni jezik (“nacrt zakona”), a da se skica sama od sebe nudi kad govorimo o umjetnosti, ali, hajde, ukusi su razni. A povodom zmijca bih ga upitao: kad je Valeri postao stručnjak za metilje? Po Mićeviću, ako je u francuskom imenica “zmija” muškog roda, i u prevodu mora doći muški rod, jer sve mora biti točno – eto otkud dijalektalni zmijac u naslovu ove metafizičke pjesme, pa izaberite jedno od dva značenja: a) nacrt zmijinog muža i b) nacrt metilja. Riječju: komedija.
Ili misli da je napravio novu riječ, što bi govorilo o neznanju jezika i nemanju jezičkog sluha, a ko ga iole ima, ne mora znati šta zmijac znači u pokrajinskom jeziku, da se poslužim predratnim terminom, ali će čuti da ta nije tu, kako reče Ljubišin junak, krasna definicija jezičkog sluha: narod čuje da ta riječ ne dođe tu! I Biblija i sluh nam vele da je Evu prevarila zmija, a ne zmijin hazbend: ovom nasilju nad jezikom temelj je vjera da srpskohrvatski počinje od Mićevića, što ni približno nije točno.
U prepjevu Laforgove pjesme Umesto ’poslednjeg oprošaja’ Mićević kaže: “A sutradan, već je bio mrca”. Mrca je ime kokoške, pa ispade da je umrli evoluirao u perjaša. U našem jeziku postoji mrc, skraćeno od mrtvac, i da je rekao: “A sutradan prešao u mrca”, sve bi bilo u redu, ali vrač je često uvjeren da s jezikom može raditi šta mu prahne. Još jedan dokaz.
U prepjevu Valerijevog Jutra kaže: “Uzburkanost tugaljiva / koju u snu svome bujmim”! Zašto ne veli: “koju u snu svom obujmim”? Treba su nesvršen glagol, a misli da od njega počinje srpskohrvatski i nema dovoljno jezičkog sluha pa ne čuje da je “bujmiti” jezička nakaza i besmislena riječ, jer glagol ob-ujmiti, to jest ob-uhvatiti, i imenica ob-ujam, to jest ob-uhvat”, složene su riječi, te ako odbaciš predmetak “ob”, ostaje “ujmiti”, to jest “ujam”, a Mićević je prefiksu otfikario “o” i ostavio “b”, jer je dahija koji vjeruje da je naš jezik ono što on misli i kaže da jeste.
Ima i gore. U prepjevu Bodlerove pjesme Ljubav i lobanja Mićević kaže: “A lobanja uz svaki mehur / proklinje i vaja / – ’Toj igri divljoj i smehu / hoće li biti kraja?’” Ma šta vaja, sunce ti poljubim, kako lobanja može bilo šta vajati? Original kaže: “J’entends le crâne à chaque bulle / Prier et gémir”, i tako dalje, to jest: “Čujem lobanju na svaki mjehur da moli i jeca/cvili”. Dakle, od uzvika “vaj” koji je izraz “bespomoćnosti, tuge, žaljenja”, kako piše u rječniku, vrač je skovao glagol “vajati”, jer je ćutuk: u našem jeziku postoji glagol “vajati” i zna se šta znači, a ima i gagol vajkati se, što bukvalno znači govori “vaj”, žaliti se, tužiti se. Samo duduk za jezik mogao je reći da lobanja vaja.
Mogao bih sročiti esej o njegovom jeziku gdje ćete naći čak i “odveć predivan sklad”, kako je preveo Bodlerov stih: “Et l’harmonie est trop exquise”, što znači da je sklad odveć fin, izvrstan, pa ako hoćete i divan, ali amater koji je čarobnjak, ili čarobnjak koji je amater veli: “odveć predivan sklad”. A Valerijeve stihove: “Ô follement que je m’offrais / Cette infertile jouissance” (“O kako ludo sebi nudih ovo neplodno uživanje”), ovako je preveo: “O nesmišljeno kako težih za slašću posnog uživanja”. “Slast uživanja” veli vrač, a što ne bi ako u našem jeziku postoji “memorija pamćenja”? Uz to, pridjev “infertile” ne znači “postan” već neplodan, jalov, i ne znam zašto nije rekao: “O nesmišljeno kako težih slasti neplodnog uživanja”. Mora da mu “posno” poetičnije? Taj ne gleda šta je tačnije već šta je poetičnije. Jedan Bodlerov sonet ima u naslovu imenicu “recueillement” što znači sabranost, pribranost, pribiranje, a Mićević je u svog prepjevu stavio imenicu “zbiranje”. Bodler tu pjeva o trenutku vlastite sabranosti, pribranosti, pribiranja, a kako se to pjesnik ZBIRA, pitajte Mićevića, a ja ću dodati da mu je ta riječ očito bila neodoljivo poetična.
Kad sam mu slušao usmena izlaganja, ili mu čitao tekstove o prevođenju, bio sam žrtva dojma da se radi o Isusu koji sebe na križ točnosti razapinje bar pet-šest puta dnevno, mada ga njegovi prevodi na svakom polukoraku utjeruju u laž i vele da se radi o mistifikatoru koji proizvoljnosti smatra sustvaralaštvom. Ali, kad se sjetim da u Banjoj Luci postoji izdavačko preduzeće Zmijac koje je bujmilo, to jest izdalo nekoliko knjiga njegovih prepjeva, možda je promašeno sve što rekoh protiv te dvije riječi.
Iz analize prepjeva pjesme Paroles sur la dune očito je da Mićević nije sasvim valjano preveo ni jednu od 14 strofa. Svoj prepjev sam dodao zato što smatram da je kritika tuđeg uratka do kraja legitimna ako možeš dati bolji. Za analizu sam odabrao prepjev ni najbolji ni najgori, jedan od onih kakvih u Mićevića ima najviše. Inače, u njega ima prepjeva od kojih ti ježa koži. Evo sonet Žermena Nuvoa Retour (Povratak):
Nous avions fait une lieue,
L’œil en quête d’un sonnet;
Où le hasard nous menait
Nous errions dans la banlieue.
La matinée était bleue,
Et sur nos têtes sonnait
La rime, oiseau qu’on prenait
D’un grain de sel sous la queue.
Tout à coup, le ciel changea:
Il plut. Retournons — déjà! —
Et nous aperçûmes, l’âme
Attristée, au loin, Paris,
Et, grises sur le ciel gris,
Les deux tours de Notre-Dame!
“Napravili smo jednu milju, oko u potrazi za sonetom; lutali smo predgrađem kud nas je slučaj vodio. Jutro je bilo plavo, a nad našim glavama zvonila je rima, ptica koju smo hvatali pomoću zrna soli na repu. Odjednom, nebo se promijeni: pade kiša. Vraćamo se – već! – i spazismo, duše rastužene, u daljini, Pariz, i, siva pod sivim nebom, dva zvonika Naše Gospe!”
Ovo je prevod Sunite Subašić-Thomas: vaktile sam joj predavao književnost u jezičkoj gimnaziji, zatim je završila jugoslovenske književnosti i romanistiku i 18 godina živjela u Francuskoj. Nedavno smo preveli Apolinerove Alkohole, i jednom, kad sam bio zadovoljan prepjevom, poslao sam joj mejl: “Jebem ga ko može bolje”. Evo moj prepjev Povratka pravljen prema njenom “podstročniku”, kako Rusi zovu prevod u prozi:
Napravismo milju: naše
Oči bi da sonet nađu;
Lutali smo po predgrađu
Kojim slučaj nas vođaše.
Nad glavom nam, jutrom plavim,
Stao da zvon rime plovi –
Ptice kojoj, kad je loviš,
Zrno soli na rep stavi.
Svod odjednom posta ini:
Povratak – već! – jer dažd ospe
I spazimo, dok jad skriva
Duša, Pariz u daljini
I, pod sivim nebom, siva
Dva zvonika Naše Gospe.
Evo i Mićevićev prepjev koji ćete naći u njegovoj četvorotomnoj antologiji francuske poezije:
Načinili smo više milja
Okom tražeći nit soneta
Tu gde slučaj odgoneta
Lutamo predgrađem do cilja.
Jutro od modrog obilja,
A naše glave obleta
Rima, ta ptica prokleta
Koju lovismo od milja.
Tad s neba, menu praveć:
Kiša. Vraćamo se – zar već ! –
I videsmo još iz tame
Duše, kroz dalj, rub Pariza
I dok sivilo ih nagriza,
Dva zvonika Notre-Dame.
Umjesto da ovo analiziram, kazaću kao šahovski kibiceri o izgubljenoj poziciji koja je maločas bila dobijena: šta Mićević učinje od pune kuće kuma Milovana! I uputio bih mu popitanje: zašto se nije smilovao da nam kaže šta “slučaj odgoneta”?A glede budiboksnamskih ritmova u ovom prepjevu dodajem: kad bi se meni omakao ovakav prepjev, izvršio bih samoubojstvo! Taj čemerni versifikator nije u stanju ni da napravi prepjev sa jednakim brojem slogova u svakom stihu: ima tri deveterca i dva sedmerca, jer i stih “Dva zvonika Notre-Dame” ima sedam slogova, mada mu je dobra vizuelna rima “tame-Dame” koja se čita “tame–Dam”, i jedino je to u ovoj žvrljotini za pohvalu. Radi se i o samodopadnosti, a nje mu nikad ne manjka, koja veli: “Jutro od modrog obilja” i ne bi me čudilo ako je sebi čestitao na ovoj šupljoj poetizaciji kojom je Žermena nadžermenio.
Kad god u njega nađem ovakve stvari, unaprijed znam da je slagao. U Bodlerovoj pjesmi Zmija koja pleše (Le serpent qui danse) ženska kosa je “Mer odorante et vagabonde / Aux flots bleus et bruns” (“More mirisno i nemirno s plavim i smeđim talasima”), a u Mićevića je “more mirisno i bludno / puno modrog sklada”. Pridjev “bludno” još jedan je dokaz da je nagluh za jezik: vjeruje da je rekao kako more bludi, to jest luta, a kazao je da je more razvratno, poročno. A o “modrom skladu” bi, mada zvuči veličajno, jedan ruski pisac rekao: “Na njega se, zapravo, možemo popišati!” Radi se jednoj od čestih ubleha koje pravi držeći se načela: sve mora biti točno. I ne daj bože da se u njegovu prepjevu Povratka pojavi prozaizam koji ima i u našem jeziku: odbijajući da ptici na rep stavi sol, lirski raspilavljeni prepjevalac “lovi od milja”, našta bi Zogović rekao: “Auf!” Opet 1: 0 za Vešovića.
Kad mu čitam ovakve prepjeve, pomišljam da Mićević koji je preveo brdo knjiga veće no Šehitluci kod Banje Luke ne zna šta je poezija. Evo jedan dokaz. Bodlerova Zmija koja pleše završava se stihovima:
Comme un flot grossi par la fonte
___Des glaciers grondants,
Quand l’eau de ta bouche remonte
___Au bord de tes dents,
Je crois boire un vin de Bohême,
___Amer et vainqueur,
Un ciel liquide qui parsème
___D’étoiles mon coeur!
“Kao val koji raste topljenjem lednika što tutnje, kad voda tvojih usta opet se popne do ruba tvojih zuba, vjerujem da pijem vino Boeme, gorko i pobjedno, tečno nebo što sije zvijezdama moje srce”.
Evo Mićevićev prepjev:
Kao val topeć uzana
___ledna grotla gruba,
kad voda s tvojih usana
___takne ti rub zuba,
ja pijem vino Boeme,
___pehar gorkog slavlja,
svod tečan što zvezda seme
___sred mog srca stavlja.
Prva dva stiha prve strofe, koji su u originalu savršeno jasni, ne mereš uhvati ni za glavu ni za rep, i nije se jednom desilo da pomislim: Šarla Bodlera, “najkonciznijeg i najjasnijeg među ukletim pesnicima” koji “katedarski jasnim i kolokvijalnim jezikom pokazuje i dokazuje apstraktnosti”, kako reče Isidora Sekulić, Mićević pretvara u sljedbenika “tamnog Malarmea”, istoriju književnosti okreće naglavce, jer Malarme je Bodlerov sljedbenik. Malarme jeste izbjegavao imenovanje, ali ovo je karikatura njegovog postupka: da dobije rimu, Mićević umjesto “lednici” veli “uzana ledna grotla gruba”, što je da se upišaš od šege: ko ne zna original, neće ukapirati da se radi o glečerima.
U pjesmi Bertine oči Bodler kaže: “Grands yeux de mon enfant, arcanes adorés, / Vous ressemblez beaucoup à ces grottes magiques / Où, derrière l’amas des ombres léthargiques, / Scintillent vaguement des trésors ignorés!” (“Velike oči mog djeteta, tajne obožavane, vi mnogo ličite na one čarobne špilje gdje, iza gomile letargičnih sjenki, blistaju nejasno nepoznata blaga/riznice”), a Mićević veli: “Krupne oči moga čeda, tajne divne / vi ličite jako na magične špilje / gde nejasno bleska skriveno obilje / pred kojim se kupe mrkline beživne!” U poetičnu riječ “obilje” naprosto je zaljubljen i kad Nuvo kaže “Jutro je bilo plavo”, osjeća se dužnim da pojača tu sliku: “Jutro od modrog obilja”. A stih “pred kojim se kupe mrkline beživne” (tako je preveo Bodlerov iskaz “iza gomile letargičnih sjenki”) – to je parodirani Malarme! Taj neumorno proizvodi ovakve mutave prevode i još neumornije se hvali njihovom tačnošću. U akrobatskoj rimi “divne”-“beživne”, skovao je novu riječ, jer se, dok prevodi Bodlera, ćuti obaveznim da se “ponaša kao pesnik” i misli da će od epiteta “beživne” njegov polumrtvi prepjev da živne. Efektna je i rima “uzana”-“usana”: zbog bravuroznih rima taj često pravi rusvaj od originala. Na internetu sam čitao njegove pjesme koje ne valjaju pet para, ali su njihove rime akrobatkinje koje na užetu igraju ljepše nego Andrićeva Švabica.
Ali je sve ovo mila majka u poredbi sa “vodom s tvojih usana”, slika koja te sili da se pitaš: baca li to draga ključ na grlo? Kakva voda, okle voda na ženskim usnama, je li Mićević pri sebi? Jeste, pri sebi je, ali ne razumije ove stihove, ne kapira da se radi o genitivnoj metafori i da mora napisati “voda tvojih usana”: usne su voda koja se penje do ivice zuba koji su kao obalsko stijenje, ili, kako moj prepjev kaže:
Ko rast vala što topljenjem
___Lednika ga poji,
Do ruba se zuba penje
___Voda usta tvojih:
Vino, gorko i pobjedno,
___Boeme tad pijem,
Zvijezde tečno nebo jedno
___U srce mi sije!
Metafora “voda usta” motivisana je poredbom sa “valom” u
prvoj strofi: Bodler je prvi moderni pjesnik pored ostalog, ili možda prvenstveno zato što precizan stvarač slika, jer u njihovu nastanku sudjeluju i mašta i “kritički duh”, što je nagoviješteno i slikom vala koji raste topljenjem lednika hladnog neduhovnog tavorenja, čemu je suprotnost Boema, a zatim postaje voda ženskih usta, a ne usana, kao u Mićevića, jer usta sugerišu i govor, “voda usta” je vizuelna i pomalo auditivna slika. Nisu rijetki trenuci kad je očito da Mićević ne razumije ono što prevodi. Evo odlomak iz Valerijeve Mlade Parke:
Et quel silence parle à mon seul possesseur?
Dieux! Dans ma lourde plaie une secrète soeur
Brûle, qui se préfère à l’extrême attentive.
Va! je n’ai plus besoin de ta race naïve.
“Kakva tišina/muk govori mom jedinom vlasniku? Bogovi! U mojoj teškoj rani jedna tajna/skrivena sestra gori, koja se više voli od krajnje pažljive/pomne. Odlazi! Ne treba mi više tvoja naivna vrsta”. Jedna komentar drugog i trećeg stiha kaže se: kad čula ovako gore, ona to više voli nego inteligenciju (“krajnje pažljivu”).
Evo Mićevićev prepjev:
I kakav mir zbori mome posedniku?
Bozi! Tajna sestra u mom teškom kriku
Plamti, jer beskrajnom čekanju se poda.
Idi! Ne treba mi naivnost tvog roda.
U prvom stihu izostala je riječ “jedini”, povodom koje je, u Galimarovom izdanju Mlade Parke, napravljeno osam redaka komentara; u drugom je “ranu” zamijenio “krikom” da je rimuje sa “posednikom”, u četvrtom, umjesto “ne treba mi više”, kaže “ne treba mi”, a prevod trećeg stiha: “jer beskrajnom čekanju se poda” bjelodan je dokaz nije shvatio original. Evo moj prepjev pravljen prema bukvalnom prevodu Sunite Subašić:
Jedinom vlasniku mom kakav muk zbori?
Bozi! U teškoj mi rani skrita gori
Sestra: od krajnje se pomne voli više!
Idi! tvoj naivni rod ne trebam više!
Ovdje je iz originala u naš jezik preneseno sve što živ stvor može prenijeti. I mada o poeziji koju prevodi umuje kao sa Olimpa, njegova prevodilačka praksa svaki čas otkriva rupe i u njegovu jeziku i u njegovu znanju o poeziji i nudi brojne dokaze da je njegovo osjećanje i poimanje poezije problematično: nekad pomišljam da Mićevića mogu hvaliti jedino oni koji nikad nisu upoređivali njegove prepjeve sa originalima.
Evo i katrena iz Malarmeovog soneta Zdravica (Salut):
Rien, cette écume, vierge vers
A ne désigner que la coupe;
Telle loin se noie une troupe
De sirènes mainte à l’envers.
Nous naviguons, ô mes divers
Amis, moi déjà sur la poupe
Vous l’avant fastueux qui coupe
Le flot de foudres et d’hivers.
“Ništa, ta pjena, čedan stih ne naznačuju, osim kupu; tako se u daljini davi stado sirena mnogih naopačke. Plovimo, o moji razni prijatelji, ja već na krmi, vi raskošni pramac koji siječe talas munja i zima”.
Ovo je Mićević preveo ovako:
Ništa, stih čedni, ova pena
Da naznače tek sjaj pehara;
Tako daljinom kao para
Nauznak tone roj sirena.
Mi plovimo, o nebrojena
Družbo, za mene krma stara
Vi slavni pramac koji para
Val gromova i nevremena.
Mićevićev prepjev je sačuvao rime originala (abba abba) što se u njega podrazumijeva pod tačnošću prevoda, ali tu formalnu tačnost često vrlo skupo plaća, što je lako dokazati analizom bilo kojeg njegovog prepjeva, a ovdje navodim katrene iz Eredijinog soneta Otmica Andromede:
D’un vol silencieux, le grand Cheval ailé
Soufflant de ses naseaux élargis l’air qui fume,
Les emporte avec un frémissement de plume
A travers la nuit bleue et l’éther étoilé.
Ils vont. L’Afrique plonge au gouffre flagellé,
Puis l’Asie… un désert… le Liban ceint de brume…
Et voici qu’apparaît, toute blanche d’écume,
La mer mystérieuse où vint sombrer Hellé.
“Tihim letom, golemi konj krilati, pušući raširenim nozdrvama vazduh što se dimi, odnosi ih, uz treperenje perja, kroz plavu noć i ozvjezdani etir. Idu. Afrika tone u šibani ponor, Zatim Azija… Pustinja… Liban ovjenčan maglom… I najzad se pojavi, posve bijelo od pjene, tajanstveno more gde je nestala Hela”.
Hela je, u grčkome mitu, pala u more sa zlatorunog ovna kad je prelijetao Dardanele, a Liban je kratica za libansko gorje. Mada se kašto zainatim i kažem si: prevešćeš sve kako je u originalu, ili ćeš poginuti, ovaj oblik formalne točnosti najčešće ne bendam i lako sam napravio prepjev ovih katrena, zbijen ali tačan:
Golemi krilati konj, dok tiho leti,
Raširene nozdre pušu mu zrak diman,
I, drhtavog perja, odlazi sa njima
Kroz noć plavu i kroz ozvjezdani etir.
Afrika u ponor šiban tone, eno
Azije… pustinje… Libana s maglenim
Vijencem i, najzad, u bijeloj pjeni,
Gdje nestade Hela, more tajanstveno.
A evo šta je Mićević napravio:
Tihim letom, silan konj krilatog tela,
Dok mu vazduh srču nozdrve vatrene
Stresavši se blago s njima će da krene
Ispod modre noći i zvezdanog vela.
Prolaze. Afrika u ponoru cela,
Pa Azija… pustoš… nad Libanom sene…
Najzad se pomalja, puno bele pene,
Tajanstveno more u kom nesta Hela.
Prevodilac koji se u tačnost svojih prepjeva kune ko majka u jedinca treći i četvrti stih drugog katrena preveo je točno, a ostalo je stradalo, ali ovdje je bar nešto preživjelo, a nekad urniše oba katrena da sačuva rime originala. Mićević našu maštu često stavlja na ozbiljne kušnje: sili nas zamislimo let “ispod modre noći”, a kome to ne uspijeva, utoliko gore po njega, ali zašto ne veli: “kroz noć modru, ispod zvezdanoga vela”?
Prvo, zato što ne treba očekivati da o takvim sitnicama mozga prevodilački Balzak sa više od 100 knjiga. Moje iskustvo veli da je, u prosjeku, lakše napisati svoju nego prevesti tuđu pjesmu, u svakom slučaju treba manje vremena za prvo. Zamislite pjesnika koji je na našem jeziku napisao 100 knjiga pjesama, nekad vrlo obimnih, i koji za godinu napravi tri knjige stihova od 300 strana. Zar bi iko ozbiljno uzimao to štancanje? Mićevićevo prevodilačko štancanje budi nepodijeljeno divljenje.
A drugo, morao je sačuvati “i” iz originala koje je dokaz da je njegovim prepjevima sve točno. U njega nisu rijetkost dvanesterci koji su klecavi ne samo zato što su riječi u njima krivo poredane već i zašto što imaju slog više: “nađoh ga drhtavog i mršavog gde stenje”, kaže u prepjevu Laforgove pjesme Umesto ‘poslednjeg oproštaja’. Zašto nije napisao: “nađoh ga drhtavog, / mršavog gde stenje”? Zato što u originalu postoji “i”, a Mićević se živ odrije od priče da u njegovom prepjevu mora biti sve kao u orginalu. Ovakve traljavosti u versifikaciji česte su u prevodioca koji je objavio dobar konjski tovar prevedenih knjiga, rečeno zogovićevski.
I, umjesto “pustinja”, kaže “pustoš”, u čemu je, ponavljam, bit njegovog postupka: trosložna pustinja ne može stati u metar, pa je stavio pustoš, što bi pilo vode u pjesmi o unutranjem, o duševnom krajoliku, ali kad letiš nad Zemljom, obavezan si vidjeti bukvalnu pustinju. I uljepšalo mi je dan otkriće da konji imaju “krilato telo” da bi se rimovalao sa “velom”, a ko zna imaju li i dušu krilatu. Konjske nozdrve nisu raširene, kao u originalu, već vatrene, čak možda iz njih “modar plamen suče” kao konjima u guslarskim pjesmama, jer pridjev “raširen” nije mogao stati u metar. Taj zna francuski ko vodu, a ne zna da u srpskom jeziku postoje nozdrve i nozdre i da može reći: “dok mu vazduh srču nozdre raširene”, što bi bilo tačnije i ostalo bi nam jedino da se čudimo kako je uspio čuje “srkanje vazduha”? Nikako: u originalu konj vazduh izdiše, vidljiv je, to jest dimi se.
I u njegovom prepjevu katrenā iz Malarmeove Zdravice formalna tačnost je plaćena sa pet grešaka:
1) Mjesto kupe, pehara, nudi “sjaj pehara”, na šta ga sili rima, a u originalu pehar je tek “naznačen”, računa se samo s njegovim obrisima, što je u skladu s Malarmeovim poimanjem sugestije, a naznačavanje sjaja ide u poetizacije koje najčešće doživljavam kao sjeftinjenje izvornika, nekad i kao smrt istinske poezije.
2) Od “stada sirena” Mićević je napravio “roj”, jer mu treba jednosložna riječ, a ne zna dobro srpski jezik u kojem ima riječ “krd”. Te sirene, koje samo što nisu prešle u kukce, “daljinom tonu”, a ovako nategnutih sintagmi koje su često posljedica stihotvoračke nevještine u njegovim prepjevima ima ko Rokića, ali ovaj put moram se pitati: zašto ne tonu “u dalji”? Zato što prevodilac koji je objavio više od sto knjiga nema vremena da svoj prepjev dvaput pročita i štogod popravi. Uz to, “stado” koje je unaprijeđeno u “roj” tone “kao para”, dopisana da se rimuje sa “pehara”, a čitatelj je obavezan zamisliti roj nalik na paru koja se ne diže, za šta je i plaćena, nego joj prahnulo da tone. I ovu besmislicu diktirala je rima: takve su “vlažne lokve žablje” koje “na rake liče” u prepjevu pjesme Neprijatelj, takav je čas kad Mićević “pognut, ne dižuć glave” vidi “zlokobne oči lune”. Te besmislice, koje vele da vrač zbog rime okreće svijet naglavce, dokaz su amaterizma, ali i koječeg drugog.
3) Krma je postala “stara” da dobije rimu sa “para”, i zalud bi Mićevića bilo upozoravati da jedan od najvećih novatora u francuskoj lirici nije mogao stajati na “krmi staroj”, dok mu je pramac “slavan”, a ne “raskošan” ili “sjajan”, jer prvi pridjev nije mogao upotrijebiti, pošto je trosložan, a ni drugi, jer je u pjesmu prije toga turio “sjaj”: druga laž je posljedica je prve.
4) Metrom i rimom je prisljen da, umesto “val munja i zima”, kaže “val gromova i nevremena”, čime je urnisao najsugestivniji stih u oba katrena. Ovaj stih sadrži u malom poetiku modernog pjesništva: stavljanje konkretnog (munja) i apstraktnog (zima) u istu ravan, što je Mićević surovo uništio, jer “nevreme” je gotovo isto što i grom. To je, rekoh, jedno od prevodilačkih mu načela: ako te rima sprečava da kažeš “zima”, stavi nešto slično, mada je pitanje je li zima nevrijeme ili sasma legitimno godišnje doba. U originalu nema “gromova” već “munja”: u rječniku Le petit Robert piše da “foudre” dođe od latinskog fulgur, što znači sjaj. Ti gromovi bitno mijenjaju stih: umjesto vizuelne, pravi auditivnu sliku: munje se vide, a gromovi se čuju. Valjda ga je na “gromove” prisilio metar, jer mu treba trosložna riječ, ali zašto ne kaže: “talas munja i nevremena”? Mora da poetični “val” nije htio žrtvovati zarad tačnosti.
Mićević je sačuvao rime originala uz višestruko nasilje nad smislom stihova, a za me rime nisu ćivot Sv. Vasilija Ostroškog u koji ne smiješ ticati i ove katrene sam preveo ovako:
Ništa, stih čedan, ova pjena
Da naznače sem kupu: tako
U daljini mnogih sirena
Stado se davi naopako.
Mi plovimo, o razno moje
Društvo, na krmi ja već stao
A vi raskošni pramac što je
Munja i zima val sjekao.
Ovdje je sve gotovo kao u originalu. Pramac koji siječe val munja i zima genijalna je slika, riječ je o čamcu koji možda plovi, možda ne plovi vodom, ali je sigurno da plovi nebesima i kroz vrijeme u kojem se nižu zime, a ne treba previdjeti ni jedan fin detalj: pjesnik je na krmi, oni na pramcu, ali ne kaže tako: društvo jednači sa pramcem, taj halucinatni čamac ima pramac sazdan od ljudi! Moj prepjev Mićević bi proglasio grozno netočnim, jer rime smatra svetim kravama, a sebi dopušta da, na primjer, od Bodlerovog soneta Le guignon radi šta mu prahne:
Pour soulever un poids si lourd,
Sisyphe, il faudrait ton courage!
Bien qu’on ait du coeur à l’ouvrage,
L’Art est long et le Temps est court.
Loin des sépultures célèbres,
Vers un cimetière isolé,
Mon coeur, comme un tambour voilé,
Va battant des marches funèbres.
Maint joyau dort enseveli
Dans les ténèbres et l’oubli,
Bien loin des pioches et des sondes ;
Mainte fleur épanche à regret
Son parfum doux comme un secret
Dans les solitudes profondes.
“Da se digne tako težak teret, Sizife, treba tvoja hrabrost! Premda se ima srca za djelo, umjetnost je duga, a vijeme je kratko. Daleko od slavnih grobnica, ka usamljenom groblju, moje srce, kao mukli bubanj, ide bijući mrtvačke marševe. Mnogi dragulj spava pokopan u tami i zaboravu, vrlo daleko od pijuka i sondi; mnogi cvijet prosipa nevoljko svoj miris blag kao tajna u dubokim samoćama”.
Moj prevod:
ZLA SREĆA
Sifize, treba tvoja smelost
Za dići tako teško breme!
Umetnost je duga, a vreme
Kratko, prem srčan sam za delo.
Ne među slavne te grobnice –
K samotnom groblju srce moje
Ko bubanj mukli hodilo je
Bijuć mrtvačke koračnice.
Pokopan mnogi dragulj spava
Ispod tmine i zaborava
Dalek pijuku i sondama.
I nevoljko cvet mnogi lije
Kâd blag ko tajna koja krije
U dubokim se samoćama.
Mićevićev prevod:
ZLOKOB
Da podigne se to teško breme
Sizife, teba tvoja odlučnost!
Mada u srcu živi mogućnost,
Umetnost je duga, a kratko vreme.
Ne dotičući spomenike gorde,
Prema groblju nedostupnom,
Moje srce, nalik bubnju muklom,
Stupa bijuć posmrtne akorde.
Mnofi dragulj skriven spava
Sred pomrčine i zaborava
Dalek krampovima i sondama;
Mnogi cvet nerado ostaje
Bez mirisa svog blažeg od tajne
Pod najdubljim samoćama.
Neću ni ovo razmatrati, jer kome nisu ispale vidi kakav je ovo uradak, ali ću dodati da je stih “Mada u srcu živi mogućnost” još jedan dokaz da Mićević od Bodlera pravi Malarmea, i razmotriću samo versifikaciju: ovaj sonet je preveo sa sedam vrsta stihova! U prvom katrenu, prva tri stiha su jampski deseterci, a četvrti je jedanaesterac sa cezurom iza šestog sloga. U drugom katrenu, prvi stih je jedanaesterac sa cezurom iza petog sloga, drugi je osmerac, treći i četvrti su trohejski deseterci. U prvoj tercini, prvi stih je osmerac, drugi je jampski deseterac, treći je deseterac sa cezurom poslije šestog sloga, a takav stih u našem jeziku nije mi poznat. U drugoj tercini prvi stih je deveterac sa cezurom iza četvrtog sloga, drugi je trohejski desterac, treći je omerac.
I da u njemu nema laganja (groblje mu nije “samotno” već “nedostupno” da se rimuje sa “muklo” što, valaj, i nije neki srok, a Mićevićev “mnogi cvet nerado ostaje bez mirisa svog blažeg od tajne”, mada Bodlerov “mnogi cvijet prosipa nevoljko svoj miris blag kao tajna”) – bio bi sprdnja prevod gdje stihovi i ritmovi biju ko u Knin, ko u ploču, mada nam je vrač dojadio pričom da u njega sve mora biti kao u originalu. Pa i mora: ne izostavi ni jedno “i”, ni “o”, ni “oh”, ni “ah” i tačno prevodi rime u sonetima, odakle potiče dobar dio njegovih proizvoljnosti: da sačuva rime, Zdravici je dopisao “sjaj”, “para” i “stara”, napisao “roj” umjesto “stada” i “nevrijeme” umjesto “zime”: preveliku žrtvu prinio je na oltar Njegovog Visokopreosveštenstva Sroka. Od Valerijeva krajnje jednostavnog stiha: “Spavao sam kratko” (“Je dormirais furtivement”), napravio je sprdačinu: “Zavladao sam tajom pretnje”, da dobije rimu sa “kretnje”! U ovom stihu je nadmašio sam sebe i postavio rekord u silovanju originala: iskaz je sazdan od samih proizvoljnosti, čak i riječ “tajom” sadrži laž, jer “furtivement” ne znači tajno, krišom, nego kratkotrajno. I on mi brblja o tačnosti svojih prevoda!
5. Mićeviću sam napunio mrežu zgodicima, jer čarobnjak, kao zastario pojav, u tekmi sa profesionalcem nema šansi, što mogu potkrijepiti sa još dvadesetak navoda, a uzeću tek jedan:
Oh! dites, voulez-vous? Je serais votre enfant.
Vous sauriez endormir mes tristesses sans causes,
Vous auriez des douceurs pour mes heures moroses,
Et peut-être qu’à l’heure où viendrait le néant
Baigner mon corps brisé de fraîcheur infinie,
Je mourrais doucement, consolé de la vie.
“Oh, recite, hoćete li? Biću vaše dijete. Vi ćete uspavati moje tuge bez razloga, imaćete blagosti za moje sumorne časove, i možda, u času kad dođe ništavilo da okupa moje slomljeno tijelo beskrajnom svježinom, umrijeću slatko, utješen od života”.
Ove tercine iz Laforgovog soneta Melanholično izvinjenje Mićević je ovako preveo:
Oh! Zbilja, recite! Bio bih vam čedo.
Snom biste ljuljkali prazne moje tuge,
slašću bi ste slili čame moje duge,
I možda u času kada bih smrt gled’o
gde svežinom večnom skršen trup mi mota,
preblago bih umro, smiren od života.
Ovo je škrabotina običnog šmokljana koji tvrdi da je u njega sve mora biti tačno. Moj tekst je taj mit razvalio. Inventarisaću očite laži: u originalu tuge nisu prazne već bezrazložne, nema čama već časova, koji su sumorni a ne dugi, žena ih ne sliva slašću nego je blaga prema njima, pjesnik ne gleda smrt već ništavilo dolazi, nema motanja već kupanja, svježina nije vječna već beskrajna, pjesnik nije od života smiren već utješen, a ovoliki pokor mogao je napaviti samo teški šmokljan. U petom stihu, pošto metar ne dopušta tačnu riječ, taj šmokljan veli nešto slično: svježina nije beskrajna no vječna, misli da je to isto i da su isto smrt i ništavilo, zato ne vidi da mu je jedna smrt viška i vjeruje da je motati išto i omotati. Sad evo mog prepjeva:
Daj, nešto recite? Biću vam dijete.
Uspavaćete mi bezrazložne sjete,
Biti blagi za sve sumorne mi trene,
I možda, svježinom kojoj kraja nije,
Kad Ništa okupa slomljenoga mene,
Od žića utješen, slatko ću umrijet.
I ovo je pravio profesionalac. Koji je morao sačuvati “Neant” (Ništavilo) iz filozofskog jezika i priznanje da se pjesnika mora tješiti od života koje je Mićević sveo na banalno smirenje, ali je sačuvao “oh”, valjda misli da ohovi i ahovi stihovima daju dušu, jer zašto bi nježno prenosio u naš jezik poštapalice koje su često tu da popune metar i uspostave ritam? Profesionalac je i onaj koji se ne trka s velikim pjesnicima, mada vrač veli da je Bodler “naučio i navikao svoje prevodioce da se ponašaju kao pesnici”, što će reći i da, kad god uluče priliku, jame duboke kao grobovi pretvore u “vlažne lokve žablje”.
6. U knjizi Tunjo Veliki i u Tunje Mali razvalio sam akademika Muhameda Filipovića, i šta se potom desilo? Ništa. Jer Tunjo je bošnjačka institucija na dvije noge. Mićevićeve prepjeve sa talijanskog Milan Komnenić je pocepao kao crnorukci ukaz kralja Petra iz 1902. godine, i šta se potom desilo? Ništa. Jer Mićević je srpska institucija na dvije noge. Znam da mu ovim tekstom neću odbiti ni perke, niti mu pokvariti probavu, ali moram dodati da se prištim od institucija, ponajprije zato što oko sebe šire dosadu i mrtvilo. Stoga ću ove analize okončati sa četiri primjera koji pokazuju kako banjalučka institucija ubija veliku poeziju, najteži od svih grijehova.
1) Evo završne strofe iz pjesme Lepeza gospođice Malarme (Éventail de Mademoiselle Mallarmé) :
Ô rêveuse, pour que je plonge
Au pur délice sans chemin,
Sache, par un subtil mensonge,
Garder mon aile dans ta main.
“O sanjarko, da uronim u slast čistu bez puta, znaj, finom izmišljotinom čuvati moje krilo u svojoj ruci”. Ovo je prevod Sunite Subašić-Thomas.
Mićevićev prepjev:
O sanjarko da na kraj
Čiste slasti prodrem čilo,
Prenežnim lukavstvom znaj
Da sačuvaš moje krilo.
Evo mog prepjeva:
Sanjarko, da u slast ronim
Čistu i bez puta, milom
Rukom znaj opčinom onim
Finim čuvat moje krilo.
U Mićevićevu prepjevu nestalo je srce strofe: ruka gospođice Malarme koja treba da sačuva pjesnikovo krilo. Uništio je nezaboravnu sliku: lepeza u kćerkinoj ruci postaje krilo kojim otac leti! Ali ovo treba ubrojiti u prevodilačke slobode, a ne u netačnosti, jer u ovim prepjevima sve mora biti tačno, stoga kad kaže: “da na kraj čiste slasti prodrem čilo” to treba čitati kao neumoljivo točan prevod Malarmevog iskaza: “da u slast ronim čistu i bez puta”.
2) Evo pete strofe iz Laforgove pjesme Pakao:
Quand je regarde aller [le] troupeau de mes frères
Fourmilière emportée à travers le ciel sourd
Devant cette mêlée aux destins éphémères,
Devant ces dieux, ces arts, ces fanges, ces misères,
Je suis pris de nausée et je saigne d’amour!
“Kad gledam da ide stado moje braće / Mravinjak odnošen preko gluvog neba / Pred tom gužvom prolaznih sudbina, / Pred tim bogovima, tim umjetnostima, tim blatom, tom bijedom, / Obuzima me mučnina i ja krvarim od ljubavi”.
Što je Mićević ovako upjevao:
Kad posmatram kako ide brat za bratom
Mravinjak odnesen preko gluvog neba
Pred tim mnoštvom gde je svako atom,
Pred tim bogovima, tom bedom, tim blatom,
Mučnina me hvata i srce koleba.
Izbacio je umjetnost, što razumijem: i meni pada mrak na oči kad jednosložnu riječ “art” moram prevesti trosložnom, a u padežu i četvorosložnom “umjetnošću”. U posljednji stih nije moglo stati krvarenje od ljubavi, pa je kazao nešto slično: “i srce koleba”, čime je uništio nabolje mjesto u strofi, što mu je osveštani običaj. U mene je Laforgova strofa prevedena bez laži, a posljednji stih sačuvao sam sa tetkinskom nježnošću:
Kad vidim da ide stado mojih brata
Mravinjak po gluvom nebu odnošeni
Od te gužve sudbi prolaznih, tog blata,
Bijede, bogova, umjetnosti, hvata
Muka me, i ljubav krvari u meni.
Teško je zaboraviti ovu smjesu muke i ljubavi koja krvari jer je ostala bez ičeg za šta bi se mogla vezati.
3) Evo i odlomak iz Valerijeve Mlade Parke:
Tu regardais dormir ma belle négligence…
Mais avec mes périls, je suis d’intelligence,
Plus versatile, ô Thyrse, et plus perfide qu’eux.
Fuis-moi! du noir retour reprends le fil visqueux!
Bukvalni prevod Sunite Subašić-Thoms: “Ti gledaše spavati moj lijepi nehaj…Ali sa svojim pogibeljima ja sam u dosluhu, nestalnija, o Tirse, i podmuklja od njih! Bježi od mene! Crnog povratka opet kreni ljepljivim tragom”.
Moj prepjev:
Gledaše mi spati lep nehaj, al stojim
U dosluhu sa svim pogiblima svojim.
Nestalnija od njih, podmuklija, Tirse!
Nazad! crnim tragom lepljivim vrati se.
Mićevićev prepjev:
Gledao si kako lep moj nehaj spava…
Al’ uz sve pogibli umna sam i prava,
Veštija, o Tirse, i zlija neg oni.
Beži! crnog traga nit sluznu ukloni.
Drugi stih, stavljen u kurziv, u originalu je velika poezija koju je Mićević divljački uništio i zato što je loš prevodilac i zato što stih nije razumio. Jezik njegovih prevoda priča je za sebe, a njegova traljavost ide toliko daleko da u stihu koji je urnisao zanemaruje i kongruenciju – “pogibli” su ONE a ne ONI, ali rima je tražila muški rod!
Evo još ovakvih primjera. U Drugoj lepezi Malarme kaže: “Ce blanc vol fermé que tu poses / Contre le feu d’un bracelet” (“Taj bijeli let zatvoreni koji ti stavljaš / spram vatre brazletne”). Mićević prepjevu veli: “To je, taj let, sklopljen, tih, / Što stavljaš spram plama grivne”, a treba da ga stavlja. Pod prisilom metra često kvari jezik upravo ovako. U prepjevu Bodlerovog Tužnog madrigala kaže: “Znam da ti srce što je strla / ljubavi davnih moć velika”, a treba: što ga je strla. U prepjevu Valerijevog Nacrta zmijca kaže: “Gorčina ova nedeljiva / Što nađeš ispod svojih grudi”, a treba da je nađe. U istoj pjesmi veli: “Vižljasta ljubav da l’ te prođe / Što oteh Ocu snagom htenja”, a treba da je otme. U prepjevu Malarmeova soneta Dar pjesme veli: “kroz stakla što prže začini i zlato”, mada bi trebalo da ih prže, dok u Malarmeovoj Plaveti kaže: “Krpiš modre rupe što zle ptice prave”, a morale bi da ih prave: bez “ih”, rupe su subjekti koji prave ptice kao objekte, jer na pitanje: šta rade “modre rupe”, odgovor je: prave zle ptice, što priziva u sjećanje stih iz njegova prepjeva soneta Neprijatelj: “A možda cvet novi koji san moj vidi”. Sve ove i mnoge stvari koje ovdje ne mogu biti razmatrane pute ka nedostatku sluha za jezik i mukama s metrom: da je u prva dva primjera stavio “ga”, u trećem i četvrtom “je”, a u potonja dva “ih”, svud bi imao bi slog više!
Drugi put veli: “I kakva sumračna žeđ večne svetlosti” – tako je preveo Valerijev stih: “Et quelle sombre soif de la limpidité!” (“I kakva mračna žeđ za prozirnošću!”). Nek vrag nosi amatera koji misli da prozirnost (vlastitog bića i svijeta) može zamijeniti “večnom svetlošću”, ali taj ne vidi da je rekao: vječna svjetlost je žedna! Doduše, da je kazao: “I kakva sumračna žeđ za večnom svetlosti”, imao bi slog više, ali zašto nije rekao: “I kakva žeđ mračna za večnom svetlosti”? Zato što je loš stihotvorac i zato što mu je epitet “sumračan” poetičniji od “mračan”. A zašto u Malarmeovoj pjesmi o lepezi nije rekao: “Što ga stavljaš uz plam grivne”? Hoće da mu je sve tačno: u originalu se veli “contre” i mora reći “spram” pod cijenu nasilja nad jezikom.
4) Evo i najgroznijeg primjera. U završnoj strofi pjesme Ponoćni ispit Bodler kaže:
Enfin, nous avons, pour noyer
Le vertige dans le délire,
Nous, prêtre orgueilleux de la Lyre,
Dont la gloire est de déployer
L’ivresse des choses funèbres,
Bu sans soif et mangé sans faim !…
Vite soufflons la lampe, afin
De nous cacher dans les ténèbres !
“Najzad, mi smo, da bismo utopili vrtoglavicu u delirij, mi, oholi sveštenik na Liri čija je slava da razvija/širi pjanstvo od grobnih stvari, pili smo bez žeđi, a bez gladi jeli!… – Brzo ugasimo lampu da se skrijemo u pomrčine”. Mićević veli:
Najzad, da htenja vrtoglava
u zanosu se punom smire,
mi, oholi sveštenik Lire,
čija se sastoji sva slava
da širi pjanost grobnih čina,
jedino za žeđ znah i za glad!…
Ugasnimo tu lampu najzad
i skrijmo se sred pomrčina!
Ostavljajući drugo po strani (mada bi ga trebalo pitati: kakov je to zanos koji smiruje?), kazaću da je samo dripac koji ne benda šta kaže Bodler od velikog stiha: “Bu sans soif et mangé sans faim” (“pili smo bez žeđi, a bez gladi jeli”) mogao napraviti 100% invalida: “jedino za žeđ znah i za glad”. Eto zašto prepjevi te prevodilačke institucije često šire dosadu i mrtvilo: ubija ono najživlje, najuzbudljivije, najnezaboravnije u pjesmi, a misli da će se iskupiti jeftinim poetizacijama, i u pravu je: zahvaljujući i tim lažima stekao je reputaciju čarobnjaka, tvrdu kao Skadar na Bojani. Stih “Jedino za žeđ znah i za glad” napravio je blećak koji sanja o prevodima Bodlera “koji će činiti da se poezija prima kao svetlost, ili zvuk, ili znak, ili sve to objedinjeno”, što je izišlo iz pera zbilja veličanstvenog lažova. Evo moj prepjev:
Najzad, da bismo utopili
Vrtoglavicu u delirij,
Mi, sveštenik ohol na Liri
Čija je slava da omili
Pjanstvo od grobni stvari, pili
Bez žeđi smo, jeli bez glada!…
Gasimo brzo lampu sada
Da bismo sebe u mrak skrili!
Slažem se s Mićevićem da se “vlastita ubeđenja” moraju “bespoštedno braniti”, ali njegovo uvjerenje da u sonetima rime treba da budu kao u originalu vodi bespoštednom giljotiniranju poezije. I ja bespoštedno branim uvjerenje da profesionalcima ne pada na um da izmišljaju stopala mala kao kljun labuda i da o poeziji moraju znati mnogo, što znači i da svagda, ako su prisiljeni da iz originala nešto izostave, moraju znati ili osjećati šta je u pjesmi bitno i usredsrediti na tu srž, kao što sam maločas uradio u prepjevu tercina iz Laforgovog soneta.
Banjalučki vrač sanja prevodioca sa “nepogrešivim kritičkim osećanjem” koje njemu tragično nedostaje, a profesionalci znaju ono što mićevićima teško ide u glavu: u stopalima tolikom malim da mogu stati u šaku ima stoput više poezije nego u Mićevićevoj ornitološkoj poetizaciji koja je možda nekom ljupka, ali, ko je vidio kljun labuda, zna da je manji od stopala bebe. Ta stopala mala kao kljun labuda minijaturno su ogledalo gdje se oštro zrcali lice lašca koji se godinama izdaje za čarobnjaka, ali nek se izdaje kad mu može biti. Meni, možda i još ponekom ako pročita ovaj tekst, Mićević ne može prodavati rog za svijeću. I nije isključeno da bi nam sto i kusur njegovih knjiga pružile dokaze da i među prevodiocima ima skribomana.
P. S. Vojka Đikić-Smiljanić, drugi po redu čitalac ovog teksta, u telefonskom razgovoru mi je, pored ostalog, kazala: “Tvoji su prevodi lepši od Koljinih”. U šta nisam sumnjao, ali sam rekao: “Ne. Moji prevodi mnogo su tačniji, ali ovdje važi čuveni Kitsov stih: “Ljepota je istina, istina ljepota”.