LIKOVI IZ MOJE BIBLIOTEKE – F. Garsija Lorka (1898-1936)
U poslednjem objavljenom razgovoru Federika Garsija Lorke, u čijoj se stvaralačkoj sudbini prepliću nepredvidivi putevi nadahnuća, u leto 1936. godine, prisutan je sentimentalan priziv nadolazeće smrti kroz filozofski odgovor na pitanje budućnosti pesništva i života. Zapanjeno osluškujući prirodu i čoveka, svedočio je Garsija Lorka, došao sam do uvida da ne postoji ključ koji bi otključao tajnu sveta. Postoji pesništvo koje oplemenjuje, mesečena i pejzaž, slikovitost Andaluzije i njena ,,estetika deminutiva’’, ali ,,ljudska bol i stalna nepravda kojom zrači svet, moje sopstveno telo i misao, ne dozvoljavaju mi da preselim dom na zvezde’’.
Federiko Garsija Lorka bio je totalni umetnik, zagonetan, maštovit i dovoljno nadahnut da piše poeziju, eseje i drame, da svira, peva, putuje, slika i crta. U njegovom delu postoji iskonska maštovitost koja uvek produbljuje svoje izraze i afirmiše kreaciju narodne melodije i zavičajne raspevanosti. Andaluzija je prepuna zova muzike, izraz je pesnički, duša raspevana. Narodne pesme koje je dečaku na gitari svirala majka toliko su uticale na mladog pesnika da je kasnije svedočio da setna patetika andaluzijske narodne pesme, nazvane kante hondo, kod čoveka stvara neodoljivu i osećajnu snagu koja ,,izaziva neki unutrašnji jecaj, plač koji pročišćuje duh’’ i uzdiže ga do ljubavi.
Muzički obrazovan, sa hiljadama harmonizovanih napeva, brojnim crtežima i dramskim skicama u rukama mladi Garsija Lorka 1919. godine odlazi u Madrid, godinu dana nakon objavljivanja prve knjige Utisci i predeli. U madridskom studentskom domu susreće generaciju izvanrednih stvaralaca poput Salvadora Dalija i Luisa Bunjuela. Podstaknut njihovim vizijama i svojim maštovitim previranjima umetničkog bića Garsija Lorka neprestano crta, piše i usavršava raspevani stih i dramsko pismo. U jednom pismu iz 1927. godine Dalija opisuje kao čoveka čija se ,,najoštrija inteligencija sjedinjuje sa njegovom zbunjujućom detinjarijom, u tako neobičnu smešu koja pleni samoniklošću. Ono što me sada najviše uzbuđuje, jeste njegov zanos stvaralaštva koji ga nagoni da stvara ni iz čega, da se napreže i da se u naletima predaje poslu sa takvom verom i silinom da je to neverovatno’’.
Veliki grad poput Madrida daje mu beskrajne mogućnosti. Susreti sa generacijom vrhunskih umetnika podstiču veru u umetnost i predanost stvaralaštvu. Danju je zaokupljen čitanjem i pisanjem, neprestano se otvara jeziku u nadi da će konačno dospeti na čistinu svojih traganja, dok se noću vraća Andaluziji i vilenjaštvu, ponire u ljudsko, ,,u bahanaliju tela i smeha’’. Sva seta ovog sveta koja se sakuplja u zavičajnom melosu Lorkinog pesništva afirmiše radost kao krajnju otvorenost životu u svim njegovim dimenzijama. Biti radostan, prema Garsija Lorki, naša je potreba i osnovna dužnost. Njegova najpoznatija zbirka pesama Ciganski romansero objavljena je u Madridu 1928. godine. Raspevana romansa crne tuge osvetljena mesečinom i melanholijom doživela je brojna izdanja i postala centralno mesto njegovog opusa. Nigde se kao u ovoj zbirci pesama ne dočarava odbačenost ciganskih nadanja, samoća ciganske tuge i horizont praskozorja dalekog i nedostižnog osećanja bespuća. Crnu tugu koja niče pod žuborom lišća GarsijaLorka će osetiti u Americi, kada će u susretu sa tamošnjim crncima prepoznati melanholiju odbačenih. Iz iskustva toga puta, u periodu od 1929. do 1930. godine, nastaće njegova poznata zbirka Pesnik u Njujorku, koja će postati inspiracija brojnim umetnicima. Leonard Koen će podstaknut ovom zbirkom poezije snimiti više pesama na albumu I’m Your Man iz 1988. godine.
U periodu nakon Ciganskog romansera Garsija Lorka drži predavanja i intezivno putuje. Čileanskom diplomati i bliskom prijatelju Karlosu Morli Linku, u leto 1929. godine, piše: ,,Zadržaću se u Madridu dva dana, da obavim neke poslove, a zatim krećem u Pariz i London, gde ću se ukrcati za Njujork. Iznenađuje te? I ja sam iznenađen. Umirem od smeha zbog te odluke. U Americi ću provesti šest ili sedam meseci, a onda se vraćam u Pariz gde ću ostati do kraja godine. Osećam da je Njujork užasan, ali upravo zbog toga idem tamo.” Tih godina putuje i u Argentinu stičući veliku popularnost tamošnje publike predavanjima i muzičkim performansima. Teme njegovih predavanja su raznovrsne, najčešće osenčene potragom za odgovorom na pitanje granica nadahnuća. Pesnička uobrazilja putuje, traga i beži, dok pesnik neprestano ,,šeta kroz svoju maštu, omeđen njome’’. Duboko pesništvo podstaknuto izvornom maštom zasniva se na teoriji vilenjaštva čijoj poetici Garsija Lorka posvećuje jedno svoje neobično predavanje naslovljeno Teorija i igra vilenjaštva. U njemu se razotkriva izvorni smisao potrage za totalnim aspektom umetnosti.
Slike anđela, muze i vilenjaka predstavljaju arhetipske simbole umetničkog izražaja. Sve umetnosti i sve zemlje, prema Garsija Lorki, podložne su uticaju vilenjaka, muze ili anđela. Dok anđeo i muza nadahnjuju i beže pred dolaskom smrti, vilenjak ranjava i vida ranu. U dodiru sa smrću anđeo leti u laganim krugovima, muza se povlači i ,,piše epitaf voštanom rukom, ali odmah ponovo počinje da grebe svoj lovor ćutanjem koje se koleba između dva povetarca’’, dok vilenjak smrti daje draž herojstva, on ,,uživa u obalama virova i poštenoj borbi sa stvaraocem’’. Španija je zemlja vilenjaštva, u njoj plesačice tradicionalne andaluzijske melodije igraju tako da vilenjak deluje na telo devojke kao što vetar deluje na pesak, ona postaje paralitičarka mesečine. Bikovi u borbi umiru herojski, sa prizvukom krajnje napetosti, u grču borbe, u predstavi razotkrivanja umetničke istine vilenjaštva. U španskoj igri i borbi sa bikovima ,,niko se ne zabavlja: vilenjak uzima na sebe da nanese bol putem drame, živim oblicima i da pripremi stepenice za bekstvo od stvarnosti koja nas okružuje’’. Muza nadahnjuje mirnoćom i osećajnom predanošću metafizičkoj dimenziji umetničkog delovanja, anđeo zrači svu raskoš umetničkog genija i stvaralačke ostvarenosti, dok vilenjak luta ,,u potrazi za novim predelima i neznanim naglascima… on je vetar što miriše na dečiju pljuvačku, sažvakanu travu i na meduzin veo koji najavljuje stalno krštavanje novonastalih stvari’’.
Uronjen u poeziju i muziku do krajnjih granica bića, svestan da se umetnost istinski iskazuje jedino ako prepozna boje krajolika i duha naroda kome pripada, plašeći se pritom da teatar ne postane igralište i mesto ubijanja vremena, ostao je dosledan zagovornik individualnog podviga autentične predanosti umetnosti i životu kao takvom. To je potvrdio i 1932. godine kada osniva putujuću pozorišnu trupu La Barraca približavajući se narodu, njihovim sudbinama i licima, odlazeći pritom u zabačena sela kako bi tim zaboravljenim ljudima predao trunke radosti. Bio je, paradoksalno, van vremena uronjen u vreme u kome je živeo i stvarao. Sav od poleta, uporan i osetljiv, drugačiji i svoj, poništio je sve granice i životu pristupio kao goloj otvorenosti. U njegovoj ličnosti, kao u životu malo kog umetnika, dominira okeansko osećanje života, krajnja prepuštenost i detinjasta zaigranost.
Federiko Garsija Lorka je brutalno ubijen od strane španskih fašista u leto 1936. godine, samo nekoliko dana pre nego što je planirao da otpuje u Meksiko na premijeru svoje drame Dom Bernarde Albe. Streljan je u zoru, na nekoliko kilometara od Granade, suočen sa optužbama da svojim delovanjem širi evropski duh koji je suprostavljen španskoj tradiciji. Pesnik koji je Granadi podario lice otvorenosti, zemlji radost i maštu, a suncu Andaluzije odsjaj vilenjaka, umro je okrutno i bez milosti. On koji je pejzaže svoje zemlje opisao kroz zagrljaj mašte i mišljenja, kao mesto gde zalasci odlaze slikama ,,neizrecivih svetlosti koje kao da kraja nemaju’’ stradao je okrutno, u nemilosrdnoj pobedi mržnje nad radošću. Španski građanski rat počeo je, kako je napisao Pablo Neruda, tako što su fašisti ubili svog najboljeg pesnika.
Mesečina i melanholija
LIKOVI IZ MOJE BIBLIOTEKE – F. Garsija Lorka (1898-1936)
U poslednjem objavljenom razgovoru Federika Garsija Lorke, u čijoj se stvaralačkoj sudbini prepliću nepredvidivi putevi nadahnuća, u leto 1936. godine, prisutan je sentimentalan priziv nadolazeće smrti kroz filozofski odgovor na pitanje budućnosti pesništva i života. Zapanjeno osluškujući prirodu i čoveka, svedočio je Garsija Lorka, došao sam do uvida da ne postoji ključ koji bi otključao tajnu sveta. Postoji pesništvo koje oplemenjuje, mesečena i pejzaž, slikovitost Andaluzije i njena ,,estetika deminutiva’’, ali ,,ljudska bol i stalna nepravda kojom zrači svet, moje sopstveno telo i misao, ne dozvoljavaju mi da preselim dom na zvezde’’.
Federiko Garsija Lorka bio je totalni umetnik, zagonetan, maštovit i dovoljno nadahnut da piše poeziju, eseje i drame, da svira, peva, putuje, slika i crta. U njegovom delu postoji iskonska maštovitost koja uvek produbljuje svoje izraze i afirmiše kreaciju narodne melodije i zavičajne raspevanosti. Andaluzija je prepuna zova muzike, izraz je pesnički, duša raspevana. Narodne pesme koje je dečaku na gitari svirala majka toliko su uticale na mladog pesnika da je kasnije svedočio da setna patetika andaluzijske narodne pesme, nazvane kante hondo, kod čoveka stvara neodoljivu i osećajnu snagu koja ,,izaziva neki unutrašnji jecaj, plač koji pročišćuje duh’’ i uzdiže ga do ljubavi.
Muzički obrazovan, sa hiljadama harmonizovanih napeva, brojnim crtežima i dramskim skicama u rukama mladi Garsija Lorka 1919. godine odlazi u Madrid, godinu dana nakon objavljivanja prve knjige Utisci i predeli. U madridskom studentskom domu susreće generaciju izvanrednih stvaralaca poput Salvadora Dalija i Luisa Bunjuela. Podstaknut njihovim vizijama i svojim maštovitim previranjima umetničkog bića Garsija Lorka neprestano crta, piše i usavršava raspevani stih i dramsko pismo. U jednom pismu iz 1927. godine Dalija opisuje kao čoveka čija se ,,najoštrija inteligencija sjedinjuje sa njegovom zbunjujućom detinjarijom, u tako neobičnu smešu koja pleni samoniklošću. Ono što me sada najviše uzbuđuje, jeste njegov zanos stvaralaštva koji ga nagoni da stvara ni iz čega, da se napreže i da se u naletima predaje poslu sa takvom verom i silinom da je to neverovatno’’.
Veliki grad poput Madrida daje mu beskrajne mogućnosti. Susreti sa generacijom vrhunskih umetnika podstiču veru u umetnost i predanost stvaralaštvu. Danju je zaokupljen čitanjem i pisanjem, neprestano se otvara jeziku u nadi da će konačno dospeti na čistinu svojih traganja, dok se noću vraća Andaluziji i vilenjaštvu, ponire u ljudsko, ,,u bahanaliju tela i smeha’’. Sva seta ovog sveta koja se sakuplja u zavičajnom melosu Lorkinog pesništva afirmiše radost kao krajnju otvorenost životu u svim njegovim dimenzijama. Biti radostan, prema Garsija Lorki, naša je potreba i osnovna dužnost. Njegova najpoznatija zbirka pesama Ciganski romansero objavljena je u Madridu 1928. godine. Raspevana romansa crne tuge osvetljena mesečinom i melanholijom doživela je brojna izdanja i postala centralno mesto njegovog opusa. Nigde se kao u ovoj zbirci pesama ne dočarava odbačenost ciganskih nadanja, samoća ciganske tuge i horizont praskozorja dalekog i nedostižnog osećanja bespuća. Crnu tugu koja niče pod žuborom lišća Garsija Lorka će osetiti u Americi, kada će u susretu sa tamošnjim crncima prepoznati melanholiju odbačenih. Iz iskustva toga puta, u periodu od 1929. do 1930. godine, nastaće njegova poznata zbirka Pesnik u Njujorku, koja će postati inspiracija brojnim umetnicima. Leonard Koen će podstaknut ovom zbirkom poezije snimiti više pesama na albumu I’m Your Man iz 1988. godine.
U periodu nakon Ciganskog romansera Garsija Lorka drži predavanja i intezivno putuje. Čileanskom diplomati i bliskom prijatelju Karlosu Morli Linku, u leto 1929. godine, piše: ,,Zadržaću se u Madridu dva dana, da obavim neke poslove, a zatim krećem u Pariz i London, gde ću se ukrcati za Njujork. Iznenađuje te? I ja sam iznenađen. Umirem od smeha zbog te odluke. U Americi ću provesti šest ili sedam meseci, a onda se vraćam u Pariz gde ću ostati do kraja godine. Osećam da je Njujork užasan, ali upravo zbog toga idem tamo.” Tih godina putuje i u Argentinu stičući veliku popularnost tamošnje publike predavanjima i muzičkim performansima. Teme njegovih predavanja su raznovrsne, najčešće osenčene potragom za odgovorom na pitanje granica nadahnuća. Pesnička uobrazilja putuje, traga i beži, dok pesnik neprestano ,,šeta kroz svoju maštu, omeđen njome’’. Duboko pesništvo podstaknuto izvornom maštom zasniva se na teoriji vilenjaštva čijoj poetici Garsija Lorka posvećuje jedno svoje neobično predavanje naslovljeno Teorija i igra vilenjaštva. U njemu se razotkriva izvorni smisao potrage za totalnim aspektom umetnosti.
Slike anđela, muze i vilenjaka predstavljaju arhetipske simbole umetničkog izražaja. Sve umetnosti i sve zemlje, prema Garsija Lorki, podložne su uticaju vilenjaka, muze ili anđela. Dok anđeo i muza nadahnjuju i beže pred dolaskom smrti, vilenjak ranjava i vida ranu. U dodiru sa smrću anđeo leti u laganim krugovima, muza se povlači i ,,piše epitaf voštanom rukom, ali odmah ponovo počinje da grebe svoj lovor ćutanjem koje se koleba između dva povetarca’’, dok vilenjak smrti daje draž herojstva, on ,,uživa u obalama virova i poštenoj borbi sa stvaraocem’’. Španija je zemlja vilenjaštva, u njoj plesačice tradicionalne andaluzijske melodije igraju tako da vilenjak deluje na telo devojke kao što vetar deluje na pesak, ona postaje paralitičarka mesečine. Bikovi u borbi umiru herojski, sa prizvukom krajnje napetosti, u grču borbe, u predstavi razotkrivanja umetničke istine vilenjaštva. U španskoj igri i borbi sa bikovima ,,niko se ne zabavlja: vilenjak uzima na sebe da nanese bol putem drame, živim oblicima i da pripremi stepenice za bekstvo od stvarnosti koja nas okružuje’’. Muza nadahnjuje mirnoćom i osećajnom predanošću metafizičkoj dimenziji umetničkog delovanja, anđeo zrači svu raskoš umetničkog genija i stvaralačke ostvarenosti, dok vilenjak luta ,,u potrazi za novim predelima i neznanim naglascima… on je vetar što miriše na dečiju pljuvačku, sažvakanu travu i na meduzin veo koji najavljuje stalno krštavanje novonastalih stvari’’.
Uronjen u poeziju i muziku do krajnjih granica bića, svestan da se umetnost istinski iskazuje jedino ako prepozna boje krajolika i duha naroda kome pripada, plašeći se pritom da teatar ne postane igralište i mesto ubijanja vremena, ostao je dosledan zagovornik individualnog podviga autentične predanosti umetnosti i životu kao takvom. To je potvrdio i 1932. godine kada osniva putujuću pozorišnu trupu La Barraca približavajući se narodu, njihovim sudbinama i licima, odlazeći pritom u zabačena sela kako bi tim zaboravljenim ljudima predao trunke radosti. Bio je, paradoksalno, van vremena uronjen u vreme u kome je živeo i stvarao. Sav od poleta, uporan i osetljiv, drugačiji i svoj, poništio je sve granice i životu pristupio kao goloj otvorenosti. U njegovoj ličnosti, kao u životu malo kog umetnika, dominira okeansko osećanje života, krajnja prepuštenost i detinjasta zaigranost.
Federiko Garsija Lorka je brutalno ubijen od strane španskih fašista u leto 1936. godine, samo nekoliko dana pre nego što je planirao da otpuje u Meksiko na premijeru svoje drame Dom Bernarde Albe. Streljan je u zoru, na nekoliko kilometara od Granade, suočen sa optužbama da svojim delovanjem širi evropski duh koji je suprostavljen španskoj tradiciji. Pesnik koji je Granadi podario lice otvorenosti, zemlji radost i maštu, a suncu Andaluzije odsjaj vilenjaka, umro je okrutno i bez milosti. On koji je pejzaže svoje zemlje opisao kroz zagrljaj mašte i mišljenja, kao mesto gde zalasci odlaze slikama ,,neizrecivih svetlosti koje kao da kraja nemaju’’ stradao je okrutno, u nemilosrdnoj pobedi mržnje nad radošću. Španski građanski rat počeo je, kako je napisao Pablo Neruda, tako što su fašisti ubili svog najboljeg pesnika.