Marija, ali zovu je Maca još od detinjstva. Zatim, u pubertetu, prebacila se na Meri, i to ime nosi kroz celu gimnaziju “Orce Nikolov” sa radosnom drskošću (kao ranije nadimak Kami Lica) najzgodnije učenice u generaciji. Njena učionica odmah je do njegove i na velikim odmorima, kada posle profesora sa dnevnikom pod pazuhom nahrupe učenici, u galami, međusobno se gurajući, on je među prvima, jer mu se noge same pokreću i jedva čeka da barem na deset minuta zbriše iz učionice. Meri kao i da ga ne primećuje. Sa drugaricama iz razreda, razume se ružnijim od nje, paradira po školskom dvorištu, kikoćući se, još glasnije, čini mu se, kad prolazi pored njega nego pored drugih dečaka, i on se još više uvlači u sebe, kao na žurkama u Profesorskoj zgradi kod parka.
U Profesorskoj, kao što joj i ime kaže, stanuju univerzitetski profesori sa svojim porodicama; Sliš, sin jednog od tih profesora, dr Stojanova sa Prirodno-matematičkog fakulteta, preuređuje mansard zgrade u “klub”: prostorija je s niskim svodom (zbog čega čak mora da se nagne kad hoće da sedne na sedišta od skaja, bez nogara, kao izvučenim iz nekog fiće, i ne tako udobnim, naročito u letnje večeri kada ti se koža lepi za skaj), ali široka, kao dve spojene sobe, dovoljno da zaigra desetak parova. Rebrasti gramofon od svetlog drveta, “panorama”, sa dve zvučne kutije i četvrtasti sivi magnetofon “grundig” na kome, kad je uklučen, zasvetli dugme na sredini kutije, su “nosači zvuka” u klubu. Sliš, kao inventivni učenik OTO-a, povezao je na tavanu nekoliko sijalica u boji, koje trepere u ritmu (tako se i one pregorele ne primećuju). Po zidovima su izlepljeni posteri raznih rok grupa i pevača iz Džuboksa i devojaka s golim (i velikim) grudima iz Starta. U klubu se sakupljaju uglavnom u petak i subotu uveče, među momcima iz društva su neki još iz vremena poplave, Acko i Mite na primer, samo sada s vraćenim prvim samoglasnicima u imenu i s raščupanim i zamazanim frizurama. Večeri počinju sa Rolingstonsima, Hu ili s brzim singlovima Toma Dzonsa. Improvizovani šank je u obliku obrnutog slova L (zapravo to je nekoliko drvenih sanduka spojenih dvema daskama odozgo), pridruženog sa par stolica (sa nogarima) – po njima glumeći ležernost sedaju oni koji kibicuju igrače. U sredini, na “podijumu”, đuskaju u grupi najstidljiviji koji preko oštrih pokreta rasterećuju svoju nervozu. Plemenski tanc traje i pulsira prilično dugo, za to vreme dvojke se na sedištima grle i ljubakaju poluotvorenih očiju i usana, a onih nekoliko usamljenika koje sede između njih, prave se kao da ih ne primećuju, iako u sebi intenzivno prave izbor i smišljaju kako da nastupe u sledećoj etapi, koju najavljuje “Prokol Harum”, “Igls” ili spore stvari Tom Džonsa. Vazduh postaje gušći i još tamniji (tu dolazi do izražaja majstorstvo Sliša – smanjuje svetlo na samo dve žućkaste sijalice).
Meri, pa ona je najzgodnija, uvek je pozivaju na žurku, zapravo je mole da dođe, a ona se nećka, izmišlja razne izgovore, da bi se ipak pojavila u punom sjaju, kao na premijeri, sa zakašnjenjem i važnija od svih prisutnih. Zna se da je trenutno bez dečka, što je čini još izazovnijom u očima kobicera oko šanka, a i onih na sedištima od skaja.
I tako, na toj žurci, ona je među plesačima na “podijumu”, naravno u središtu grupe, a on, kao i uvek, među usamljenima i nervoznima na sedištima od skaja. Na sebi ima narančastu košulju sa malom kragnom i belim latiničnim slovima po njoj, dole – mini braon suknju sa dve široke falte napred i kaišićem sa zlatnom, okruglom kopčom.
Docnije, kad Sliš pušta Prokol Harum, odvaži se da je pozove na tango. To što se poznaju tolike godine, iz vremena Kami Lice i dečjih bicikala, ne čini ga nimalo opuštenijim, naprotiv, izgleda mu da je s godinama njena drskost porasla koliko i njegova zbunjenost. Siguran je da ima mnogo veće ljubavno iskustvo od njega (što, iskreno rečeno, uopšte i nije čudno!). Na košulji, pod pazuhom, pojavile su joj se vlažne fleke od znoja od prethodnog đuskanja, diše ubrzano, ali joj se još igra (da li zato što je svesna da je glavna na žurki i da svi, otvoreno ili prikriveno, bulje u nju), te tako i tango igra brže nego što treba, povremeno čak poskakujući ubrzava tempo. On je sledi, prilično ukočen, odvojen od njenog razigranog tela, korake tera po šemi, a nepravilno, kao da ne zna gde se kreće, dok ona ubrzava, on usporava, i sve vreme brblja nešto bez veze, a ona, izgleda mu, kao da uzvraća smehom, ne slušajući ga (sigurno joj je dosadan!), ali začudo, na kraju pesme ne odvaja se od njega, nego čeka, s rukama oko njegovog vrata, da započne sledeći tango. Pogleda ga, još uvek nasmejana. Primećuje da ima rupice na obrazima. Sliš pušta “Nights in white satin”. – Ledene su ti ruke – šapuće mu. – Izgleda da se bojiš da budeš s nekim. – Sa kim? – Pa, na primer, sa mnom. I najneočekivanije, što se ona više pripija, lepi uz njega, a dlanovi na njegovim leđima postaju joj sve topliji, i topliji, to njega sve više preplavljuje pomisao da su mu se usne već navlažile pljuvačkom, koja se neumereno luči kad su mu misli usmerene na poljupce koji neumitno slede tih tanga u klubu, a on još uvek ne zna da se ljubi jezikom, zapravo nije mu jasno šta treba da čini sa jezikom, prosto rečeno ne može ništa da uradi jer stvari tako stoje kada se ona približava usnama, tako blizu njegovih i nešto mu šapuće, nešto nejasno (i šta sad!?), sav se iskrivi ošamućen, oznojen i prihvati tu lepljivost usana, koja se polako otvara da mu usisa jezik koji on nevešto pruža kao da se plazi…
Posle poljubaca na žurci, polazi da je doprati. Silaze, štikle na njenim čizmama odzvanjaju na svakoj nižoj stepenici. Pokušava da je zagrli, ali mu ona zaustavlja ruku: tesno je, saplešćemo se… Kada otvaraju ulazna vrata zgrade, spolja nadolazi studen sa mirisom vlage. Pozni novembar, kiše, i kada ne padaju, dugo ostavljaju za sobom barice po ulicama i memljiv miris po ulazima. Kaže mu: – Parka je blizu. Da odemo tamo?
U luna parku ringišpili bespomoćno vise kao da im je ostao još jedan, poslednji lanac. Meri ga povlači na jednu klupu, uvučenu među žbunjem, kad sednu, prebacuje svoju levu preko njegove desne noge. Njen jezik mu se već marljivo migolji kroz usta. Iako ga bocka pozlaćena kopča njenog kaiša, noge mu podrhtavaju kao poludele (od slasti?, od straha?, šta li?), a između njih se diže i poskakuje nabubrela pečurka. Ljigavih usana, zažaren (verovatno sav crven u licu), spušta glavu među njene dojke (tako bi trebalo!), upravo između slova M i L, pokušavajući da joj otkopča košulju. Jedno od dugmadi puca (normalno!) i otkotrlja se, zvecnuvši jednom o klupu, u bešumni zagrljaj trave.
I šta sad? Šta? Ali ona, ne čekajući, preko pantalona mu obuhvati podignut penis svojom vrelom šakom, čiji ubrzani pokreti gore-dole probijaju platno. Istog momenta, on prsnu (ma zašto tako?). Dok ona produžava da ga mazi, penis se obesi ko surla, a lepljiva sperma se razmazuje po gaćama.
U barici pred klupom njegov izgubljeni pogled suočava se sa nekoliko šišarki odbačenih u blato. Oseća da treba da ode odavde, od ove prevruće, zajapurene devojke se raskopčanom košuljom bez jednog, otkinutog dugmeta, od zabrljanog, pustog parka, od svoje bezvezne, nedolične pojave.
Maca
Marija, ali zovu je Maca još od detinjstva. Zatim, u pubertetu, prebacila se na Meri, i to ime nosi kroz celu gimnaziju “Orce Nikolov” sa radosnom drskošću (kao ranije nadimak Kami Lica) najzgodnije učenice u generaciji. Njena učionica odmah je do njegove i na velikim odmorima, kada posle profesora sa dnevnikom pod pazuhom nahrupe učenici, u galami, međusobno se gurajući, on je među prvima, jer mu se noge same pokreću i jedva čeka da barem na deset minuta zbriše iz učionice. Meri kao i da ga ne primećuje. Sa drugaricama iz razreda, razume se ružnijim od nje, paradira po školskom dvorištu, kikoćući se, još glasnije, čini mu se, kad prolazi pored njega nego pored drugih dečaka, i on se još više uvlači u sebe, kao na žurkama u Profesorskoj zgradi kod parka.
U Profesorskoj, kao što joj i ime kaže, stanuju univerzitetski profesori sa svojim porodicama; Sliš, sin jednog od tih profesora, dr Stojanova sa Prirodno-matematičkog fakulteta, preuređuje mansard zgrade u “klub”: prostorija je s niskim svodom (zbog čega čak mora da se nagne kad hoće da sedne na sedišta od skaja, bez nogara, kao izvučenim iz nekog fiće, i ne tako udobnim, naročito u letnje večeri kada ti se koža lepi za skaj), ali široka, kao dve spojene sobe, dovoljno da zaigra desetak parova. Rebrasti gramofon od svetlog drveta, “panorama”, sa dve zvučne kutije i četvrtasti sivi magnetofon “grundig” na kome, kad je uklučen, zasvetli dugme na sredini kutije, su “nosači zvuka” u klubu. Sliš, kao inventivni učenik OTO-a, povezao je na tavanu nekoliko sijalica u boji, koje trepere u ritmu (tako se i one pregorele ne primećuju). Po zidovima su izlepljeni posteri raznih rok grupa i pevača iz Džuboksa i devojaka s golim (i velikim) grudima iz Starta. U klubu se sakupljaju uglavnom u petak i subotu uveče, među momcima iz društva su neki još iz vremena poplave, Acko i Mite na primer, samo sada s vraćenim prvim samoglasnicima u imenu i s raščupanim i zamazanim frizurama. Večeri počinju sa Rolingstonsima, Hu ili s brzim singlovima Toma Dzonsa. Improvizovani šank je u obliku obrnutog slova L (zapravo to je nekoliko drvenih sanduka spojenih dvema daskama odozgo), pridruženog sa par stolica (sa nogarima) – po njima glumeći ležernost sedaju oni koji kibicuju igrače. U sredini, na “podijumu”, đuskaju u grupi najstidljiviji koji preko oštrih pokreta rasterećuju svoju nervozu. Plemenski tanc traje i pulsira prilično dugo, za to vreme dvojke se na sedištima grle i ljubakaju poluotvorenih očiju i usana, a onih nekoliko usamljenika koje sede između njih, prave se kao da ih ne primećuju, iako u sebi intenzivno prave izbor i smišljaju kako da nastupe u sledećoj etapi, koju najavljuje “Prokol Harum”, “Igls” ili spore stvari Tom Džonsa. Vazduh postaje gušći i još tamniji (tu dolazi do izražaja majstorstvo Sliša – smanjuje svetlo na samo dve žućkaste sijalice).
Meri, pa ona je najzgodnija, uvek je pozivaju na žurku, zapravo je mole da dođe, a ona se nećka, izmišlja razne izgovore, da bi se ipak pojavila u punom sjaju, kao na premijeri, sa zakašnjenjem i važnija od svih prisutnih. Zna se da je trenutno bez dečka, što je čini još izazovnijom u očima kobicera oko šanka, a i onih na sedištima od skaja.
I tako, na toj žurci, ona je među plesačima na “podijumu”, naravno u središtu grupe, a on, kao i uvek, među usamljenima i nervoznima na sedištima od skaja. Na sebi ima narančastu košulju sa malom kragnom i belim latiničnim slovima po njoj, dole – mini braon suknju sa dve široke falte napred i kaišićem sa zlatnom, okruglom kopčom.
Docnije, kad Sliš pušta Prokol Harum, odvaži se da je pozove na tango. To što se poznaju tolike godine, iz vremena Kami Lice i dečjih bicikala, ne čini ga nimalo opuštenijim, naprotiv, izgleda mu da je s godinama njena drskost porasla koliko i njegova zbunjenost. Siguran je da ima mnogo veće ljubavno iskustvo od njega (što, iskreno rečeno, uopšte i nije čudno!). Na košulji, pod pazuhom, pojavile su joj se vlažne fleke od znoja od prethodnog đuskanja, diše ubrzano, ali joj se još igra (da li zato što je svesna da je glavna na žurki i da svi, otvoreno ili prikriveno, bulje u nju), te tako i tango igra brže nego što treba, povremeno čak poskakujući ubrzava tempo. On je sledi, prilično ukočen, odvojen od njenog razigranog tela, korake tera po šemi, a nepravilno, kao da ne zna gde se kreće, dok ona ubrzava, on usporava, i sve vreme brblja nešto bez veze, a ona, izgleda mu, kao da uzvraća smehom, ne slušajući ga (sigurno joj je dosadan!), ali začudo, na kraju pesme ne odvaja se od njega, nego čeka, s rukama oko njegovog vrata, da započne sledeći tango. Pogleda ga, još uvek nasmejana. Primećuje da ima rupice na obrazima. Sliš pušta “Nights in white satin”. – Ledene su ti ruke – šapuće mu. – Izgleda da se bojiš da budeš s nekim. – Sa kim? – Pa, na primer, sa mnom. I najneočekivanije, što se ona više pripija, lepi uz njega, a dlanovi na njegovim leđima postaju joj sve topliji, i topliji, to njega sve više preplavljuje pomisao da su mu se usne već navlažile pljuvačkom, koja se neumereno luči kad su mu misli usmerene na poljupce koji neumitno slede tih tanga u klubu, a on još uvek ne zna da se ljubi jezikom, zapravo nije mu jasno šta treba da čini sa jezikom, prosto rečeno ne može ništa da uradi jer stvari tako stoje kada se ona približava usnama, tako blizu njegovih i nešto mu šapuće, nešto nejasno (i šta sad!?), sav se iskrivi ošamućen, oznojen i prihvati tu lepljivost usana, koja se polako otvara da mu usisa jezik koji on nevešto pruža kao da se plazi…
Posle poljubaca na žurci, polazi da je doprati. Silaze, štikle na njenim čizmama odzvanjaju na svakoj nižoj stepenici. Pokušava da je zagrli, ali mu ona zaustavlja ruku: tesno je, saplešćemo se… Kada otvaraju ulazna vrata zgrade, spolja nadolazi studen sa mirisom vlage. Pozni novembar, kiše, i kada ne padaju, dugo ostavljaju za sobom barice po ulicama i memljiv miris po ulazima. Kaže mu: – Parka je blizu. Da odemo tamo?
U luna parku ringišpili bespomoćno vise kao da im je ostao još jedan, poslednji lanac. Meri ga povlači na jednu klupu, uvučenu među žbunjem, kad sednu, prebacuje svoju levu preko njegove desne noge. Njen jezik mu se već marljivo migolji kroz usta. Iako ga bocka pozlaćena kopča njenog kaiša, noge mu podrhtavaju kao poludele (od slasti?, od straha?, šta li?), a između njih se diže i poskakuje nabubrela pečurka. Ljigavih usana, zažaren (verovatno sav crven u licu), spušta glavu među njene dojke (tako bi trebalo!), upravo između slova M i L, pokušavajući da joj otkopča košulju. Jedno od dugmadi puca (normalno!) i otkotrlja se, zvecnuvši jednom o klupu, u bešumni zagrljaj trave.
I šta sad? Šta? Ali ona, ne čekajući, preko pantalona mu obuhvati podignut penis svojom vrelom šakom, čiji ubrzani pokreti gore-dole probijaju platno. Istog momenta, on prsnu (ma zašto tako?). Dok ona produžava da ga mazi, penis se obesi ko surla, a lepljiva sperma se razmazuje po gaćama.
U barici pred klupom njegov izgubljeni pogled suočava se sa nekoliko šišarki odbačenih u blato. Oseća da treba da ode odavde, od ove prevruće, zajapurene devojke se raskopčanom košuljom bez jednog, otkinutog dugmeta, od zabrljanog, pustog parka, od svoje bezvezne, nedolične pojave.