Kružno putovanje senke

prema motivima istoimene priče Dimitra Soleva

*

________________________Ova se bajka kazuje ljubiteljima animiranog filma…

Scena 1.

Krume, 60-godišnjak, izgledom kao u Solevljevu opisu, ali par godina mlađi: palto isluženog željezničara… na leđima polegnuta, kao tovar po meri, krupno pletena i zemljom nabijena vrećica, korača nekom od predzemljotresnih skopskih ulica. Iz usta na vrećici, kao iz otvora na crepu, izviruje mlad izdanak svojim krhkim stabalcetom. Pored Krumeta, senka deteta, trčkara, brža od njega, zagleda prolaznike i dvospratni autobus koji prolazi ulicom. Dok Krume korača, a dete-senka ga pretiče i vraća se, na grančici na izdanku raste listić, jedan, dva…

Najzad Krume stiže do groblja, po stazi sa dubokim brazdama u crnoj zemlji. Iznad groblja se vidi Vodno. Detinja senka se radoznalo zagleda u grobove, hrišćanske, jevrejske, zastaje za tren, pa produžava da trčkara. Cvrkut ptica. Krume stiže do jednog groba, na njemu se naziru neka slova, ali ne i brojevi. Iz vrećice vadi mladicu, pljosku i lopaticu. Kopa, sadi mladicu, poliva je vodom iz pljoske. Dete-senka mu pomaže u sađenju, iako Krume nije svestan toga.

Pored jednog od susednih grobova kleči starica u crnini. Čuje se njena žalopojka. Krume ne reaguje, ali se dete-senka okreće ka njoj i sluša.

Scena 2.

Krume, stariji nego u prethodnoj sceni, u istom iznošenom paltu hoda jednom od skopskih ulica (možda onom istom od ranije), ali sada neposredno posle zemljotresa. Kuće napukle ili polurazrušene, ruše se ili ih nema, a na njihovim mestima zidaju se zgrade. Krume nosi istu vrećicu, koja sad izgleda veća. Možda zbog drveta koje je već poraslo, sa više grana, lišćem i ponekim cvetom. Dete-senka je tu, istog uzrasta kao i ranije. Igra se, penje se po granama drveta, iako Krume ne oseća njegovu težinu. Ali, on korača nekako drugačije, sporije i ukočeno, mehanički.

Stiže do groblja, drugačijeg nego ranije. Ima više grobova, neki sveži, poređani u pravilnim redovima. Pozadi se vide konture visoke fabrike, po groblju pada beo prah sa nove Cementare. Čuje se oštra buka aviona pred uzletanje sa obližnjeg aerodroma i jedan avion se diže ka nebu, iznad groblja.

Između grobova, Krume dolazi do jednog, s mukom uzdiše i seda na ploču. Jasno se vide slova “Mitruš“, ali su godine još uvek zamagljene. Dete-senka seda do Krumeta, podupire glavu kolenom i posmatra zainteresovano. Izbliza, bore na starčevom licu izbrazdane su kao kora od drveta. Krume se diže uz napor, pokušava da izvadi drvo iz vrećice. Napreže se, ne ide mu lako, drvo se teško vadi. I dete-senka bi htelo da mu pomogne. Na kraju, sa vidljivim naporom, Krume uspeva da iščupa drvo iz vrećice, kao da ga čupa iz sebe. Uz veliki napor, teško dišući, sadi ga i poliva vodom iz pljoske.

Izdaleka se čuje naricanje. Tamo, među redovima grobova, nazire se silueta starice sa crnom maramom. Dete-senka hvata Krumeta za ruku, što ovaj ne primećuje, i okreće se prema starici.

Scena 3.

Krume, vrlo star i poguren, pomera se po skopskoj ulici, veoma izmenjenoj. Zgrade sa reklamama popunjavaju svaki prazan prostor, okićeni izlozi, buka i metež od gustog saobraćaja koji ne jenjava. Krume se kreće teško, kao da ne podiže noge dok hoda, nego kao da se vuče, prilepljen za trotoar. Dete-senka, istog uzrasta, još je rastrčanije: zvera u izloge, ulazi i izlazi iz prodavnica, penje se na leđa skulpture bika i jaše ga.

Vrlo, vrlo sporo, Krume se približava trećim grobljima. Sad se vidi da mu telo nije samo pognuto, nego i deformisano. Buka automobila ne prestaje dok se vuče ulicama groblja, koje je sada kao pravi grad mrtvih. Sa širokim, pa sve tešnjim ulicama, pa sokacima po kojima dete-senka trčkara i šutira kamenčiće, a u pozadini puca panorama prenaseljenog, zagađenog smogom, grada živih.

Sada je vidljivo da se Krumetovo ljudsko telo transformisalo u telo drveta. Nema više vrećice, drvo je prosto usađeno u Krumetovo telo, a grane izbijaju kroz iznošen kaput kao kroz otvore na crepu. Krume i dete-senka najzad stižu do groba.

Na nadgrobnom krstu se vide slova – Mitruš i godine, 1951-1960.

Dete gura Krumeta da stupi i da stane pored groba. Počinje konačna transformacija – Krume se preobražava u listopadno drvo obešenih grana. Dete-senka uzima pljosku i napaja drvo. Iz daljine se čuje, ali ne vidi, starica koja tuguje.

Aleksandar Prokopiev 05. 05. 2013.