Pola veka čitalačkog staža snebdelo me je zavidnim iskustvom. Poput princeze iz bajke, koja oseti zrno graška kroz stotinu dušeka, već posle nekoliko pročitanih rečenica naslućujem ton autentičnog pisca. Tako sam pre dve decenije, u jednoj bečkoj knjižari, otkrio Zebalda.
Nasumice sam otvorio njegov roman Saturnovi prstenovi i naišao na rečenicu: “Mesecima i godinama uspomene spavaju u nama i tiho nastavljaju da bujaju, dok ih ne prizove nekakva sitnica, nakon čega na čudnovat način, zaslepe naše bitisanje.”
Odmah sam naslutio blisku osobu, svog pisca, i nije trebalo mnogo vremena da iščitam njegov ne naročito obiman opus. Po Zebaldu, bez sećanja prošlost ne bi postojala, naše srce izgubilo bi sposobnost da oseća naklonost prema drugome, i čitav život bi nam se sveo na niz besmislenih trenutaka. Dok čitamo mi se sećamo, pronalazimo poznate situacije i vlastite emocije u iskustvu drugoga. Tragajući za smislom našeg boravka na ovom svetu, knjige jesu putokazi koji nas dovode do nas samih.
U okeanu svetske literature stalno otkrivamo nove svetove. Na mapi se upisuju ostrva koja u času otkrića izgledaju i velika, i magična. Ipak, mnoge slavne knjige savremene literature, koje su mi se u trenucima čitanja i nedugo posle toga činile remek–delima, vremenom su bledele u mom pamćenju. Tačnije, snagu jednog dela određuje povratak nakon nekoliko godina. Koliko puta sam uzimao u ruke knjigu koja mi je u nekom periodu života određivala meru sveta, i onda, čitajući je ponovo, uzalud iščekivao uznemirenje. Poput isprane draperije, gde se više ne mogu prepoznati valeri boja koji su me jednom davno opčinili, nizale su se monotone, jednobojne stranice teksta, prema kojem sam ostajao gotovo ravnodušan. Tada bih se vraćao “proverenim” knjigama, koje sa svakim novim čitanjem pojačavaju optiku, postoje u pamćenju nepromenjenog intenziteta, svejedno u kakvom raspoloženju se prepuštao tekstu. Kao po pravilu, brzo bih se našao na teritoriji koju sam prepoznavao, ne kao izvrsno izgrađen literarni svet, već kao paralelno odživljeni život sam.
Takve knjige putuju kroz vreme mimo prolaznih trendova i zvaničnih nagrada. Nastajale u mnogim verzijama, predstavljaju zapravo dnevnik po kojem je autor živeo. Dovoljno je samo pomenuti Pod vulkanom Malkolma Laurija, Zenovu svest Itala Zveva, O junacima i grobovima Ernesta Sabata, Džojsov Uliks ili Maestra i Margaritu Bulgakova. Pisana su decenijama, budući da su odsjaji dugogodišnjih opsesija autora, izvesna korekcija proživljenog, i retko kad u prvom čitanju bivaju prihvaćena bez otpora. Ali, upišu se kao žig, i struje duboko u svesti čitaoca poput vode pod zaleđenom površinom reke. Nakon nekog vremena postaju deo našeg vlastitog iskustva. I ne samo književni junaci, već i gradovi u kojima žive, ulice koje otkucavaju časove njihovih zemaljskih života, sav taj dekor u pamćenju čitaoca ima dubok otisak proživljenog.
Satima sam šetao starim Trstom u nadi da ću uhvatiti senku Zena Kozima. Neki trgovi i uglovi ulica iako prvi put viđeni, bili su samo neuverljiva maketa originala iz romana Itala Zveva. Kao što su i dablinske ulice kojima sam prošao jedne oktobarske večeri, čitav vek nakon “odiseje” Leopolda Bluma, predstavljale samo bledu kopiju Džojsovog grada.
U velikim književnim delima prebiva neprolazni oblik stvarnosti koji nam u životu stalno izmiče, jer uvek stižemo kasno, toliko kasno da ono što tražimo ne prepoznajemo kad mu se približimo. Ulica u kojoj smo odrasli, i koju smo napustili, da bi se nakon tri, ili četiri decenije ponovo vratili, nije ista ulica, zatrpana je životima koji su se odvijali u našem odsustvu, i zalud ćemo u detalju sa fasade neke kuće koji je ostao nepromenjen, i lebdi u bezmerju našeg pamćenja kao parče jarbola nakon brodoloma, pokušavati da uspostavimo ulicu koje više nema. Samo prostori koje smo kao čitaoci naseljevali, ostaju za čitav život pouzdana kopna na koja se uvek možemo vratiti. Jer, u literaturi stvarni svet stiče čvrstu kauzalnost koja je zbog razvučenosti svakodnevice u životu skrivena.
Takvo delo ne nastaje na osnovu unapred smišljenog koncepta, za pisaćim stolom, u igri papirnatih likova, u jalovom nadgornjavanju sa književnim precima i savremenicima, u traženju nekakvog ključa kojim bismo otvorili vrata bez brave. Takvo delo se piše koracima koji odjekuju u bezdanu vlastite samoće, kada sa stvari, predmeta i ljudi spadnu koprene, kada se život raspadne u bezbroj mogućnosti, i svaka nepoznata egzistencija postane deo intime onoga ko se toliko odmakao da čitav univerzum pulsira ritmom njegovog srca.
Velika dela uvek nanovo preslože život. I čitalac, nakon što je zaklopio knjigu koju je pročitao, poneće aveti likova u stvarnost svakodnevice, dovršavaće njihove putanje izvan vremena i prostora omeđenih okvirom romana. I ne samo da će modelirati njihove sudbine prema parametrima vlastitog univerzuma, već će ti modeli upisani u talog čitaočevog iskustva na neki posredan način postati orijentiri jedne umetnošću nadograđene stvarnosti.
U večnom ponavljanju istog, svaki čovek ima svoje zemaljsko vreme, i ne samo vreme, već i mogućnost da ostavi nekakav trag, da se ne prepušta stihiji, da se menja i da bude bolji. Kreacija je stalno gubljenje zamišljenog cilja, nošenje peska u mreži. Svako autentično književno delo je Nojeva barka u kojoj je čitav jedan svet, a taj svet, taj DNK pisca, postoji u onoliko verzija koliko je i čitalaca tog dela.
Knjige – plovidbe
jedan novinski esej
*
Pola veka čitalačkog staža snebdelo me je zavidnim iskustvom. Poput princeze iz bajke, koja oseti zrno graška kroz stotinu dušeka, već posle nekoliko pročitanih rečenica naslućujem ton autentičnog pisca. Tako sam pre dve decenije, u jednoj bečkoj knjižari, otkrio Zebalda.
Nasumice sam otvorio njegov roman Saturnovi prstenovi i naišao na rečenicu: “Mesecima i godinama uspomene spavaju u nama i tiho nastavljaju da bujaju, dok ih ne prizove nekakva sitnica, nakon čega na čudnovat način, zaslepe naše bitisanje.”
Odmah sam naslutio blisku osobu, svog pisca, i nije trebalo mnogo vremena da iščitam njegov ne naročito obiman opus. Po Zebaldu, bez sećanja prošlost ne bi postojala, naše srce izgubilo bi sposobnost da oseća naklonost prema drugome, i čitav život bi nam se sveo na niz besmislenih trenutaka. Dok čitamo mi se sećamo, pronalazimo poznate situacije i vlastite emocije u iskustvu drugoga. Tragajući za smislom našeg boravka na ovom svetu, knjige jesu putokazi koji nas dovode do nas samih.
U okeanu svetske literature stalno otkrivamo nove svetove. Na mapi se upisuju ostrva koja u času otkrića izgledaju i velika, i magična. Ipak, mnoge slavne knjige savremene literature, koje su mi se u trenucima čitanja i nedugo posle toga činile remek–delima, vremenom su bledele u mom pamćenju. Tačnije, snagu jednog dela određuje povratak nakon nekoliko godina. Koliko puta sam uzimao u ruke knjigu koja mi je u nekom periodu života određivala meru sveta, i onda, čitajući je ponovo, uzalud iščekivao uznemirenje. Poput isprane draperije, gde se više ne mogu prepoznati valeri boja koji su me jednom davno opčinili, nizale su se monotone, jednobojne stranice teksta, prema kojem sam ostajao gotovo ravnodušan. Tada bih se vraćao “proverenim” knjigama, koje sa svakim novim čitanjem pojačavaju optiku, postoje u pamćenju nepromenjenog intenziteta, svejedno u kakvom raspoloženju se prepuštao tekstu. Kao po pravilu, brzo bih se našao na teritoriji koju sam prepoznavao, ne kao izvrsno izgrađen literarni svet, već kao paralelno odživljeni život sam.
Takve knjige putuju kroz vreme mimo prolaznih trendova i zvaničnih nagrada. Nastajale u mnogim verzijama, predstavljaju zapravo dnevnik po kojem je autor živeo. Dovoljno je samo pomenuti Pod vulkanom Malkolma Laurija, Zenovu svest Itala Zveva, O junacima i grobovima Ernesta Sabata, Džojsov Uliks ili Maestra i Margaritu Bulgakova. Pisana su decenijama, budući da su odsjaji dugogodišnjih opsesija autora, izvesna korekcija proživljenog, i retko kad u prvom čitanju bivaju prihvaćena bez otpora. Ali, upišu se kao žig, i struje duboko u svesti čitaoca poput vode pod zaleđenom površinom reke. Nakon nekog vremena postaju deo našeg vlastitog iskustva. I ne samo književni junaci, već i gradovi u kojima žive, ulice koje otkucavaju časove njihovih zemaljskih života, sav taj dekor u pamćenju čitaoca ima dubok otisak proživljenog.
Satima sam šetao starim Trstom u nadi da ću uhvatiti senku Zena Kozima. Neki trgovi i uglovi ulica iako prvi put viđeni, bili su samo neuverljiva maketa originala iz romana Itala Zveva. Kao što su i dablinske ulice kojima sam prošao jedne oktobarske večeri, čitav vek nakon “odiseje” Leopolda Bluma, predstavljale samo bledu kopiju Džojsovog grada.
U velikim književnim delima prebiva neprolazni oblik stvarnosti koji nam u životu stalno izmiče, jer uvek stižemo kasno, toliko kasno da ono što tražimo ne prepoznajemo kad mu se približimo. Ulica u kojoj smo odrasli, i koju smo napustili, da bi se nakon tri, ili četiri decenije ponovo vratili, nije ista ulica, zatrpana je životima koji su se odvijali u našem odsustvu, i zalud ćemo u detalju sa fasade neke kuće koji je ostao nepromenjen, i lebdi u bezmerju našeg pamćenja kao parče jarbola nakon brodoloma, pokušavati da uspostavimo ulicu koje više nema. Samo prostori koje smo kao čitaoci naseljevali, ostaju za čitav život pouzdana kopna na koja se uvek možemo vratiti. Jer, u literaturi stvarni svet stiče čvrstu kauzalnost koja je zbog razvučenosti svakodnevice u životu skrivena.
Takvo delo ne nastaje na osnovu unapred smišljenog koncepta, za pisaćim stolom, u igri papirnatih likova, u jalovom nadgornjavanju sa književnim precima i savremenicima, u traženju nekakvog ključa kojim bismo otvorili vrata bez brave. Takvo delo se piše koracima koji odjekuju u bezdanu vlastite samoće, kada sa stvari, predmeta i ljudi spadnu koprene, kada se život raspadne u bezbroj mogućnosti, i svaka nepoznata egzistencija postane deo intime onoga ko se toliko odmakao da čitav univerzum pulsira ritmom njegovog srca.
Velika dela uvek nanovo preslože život. I čitalac, nakon što je zaklopio knjigu koju je pročitao, poneće aveti likova u stvarnost svakodnevice, dovršavaće njihove putanje izvan vremena i prostora omeđenih okvirom romana. I ne samo da će modelirati njihove sudbine prema parametrima vlastitog univerzuma, već će ti modeli upisani u talog čitaočevog iskustva na neki posredan način postati orijentiri jedne umetnošću nadograđene stvarnosti.
U večnom ponavljanju istog, svaki čovek ima svoje zemaljsko vreme, i ne samo vreme, već i mogućnost da ostavi nekakav trag, da se ne prepušta stihiji, da se menja i da bude bolji. Kreacija je stalno gubljenje zamišljenog cilja, nošenje peska u mreži. Svako autentično književno delo je Nojeva barka u kojoj je čitav jedan svet, a taj svet, taj DNK pisca, postoji u onoliko verzija koliko je i čitalaca tog dela.