Kako me je Srđa branio

Nema više Srđe Popovića među nama. Viđao sam ga retko, ali slušao i čitao često. Njegovi komentari naše društveno-političke situacije uvek su mi bili reperna tačka, orijentir i najsažetija dijagnoza naših hroničnih bolesti. Poslednje što je rekao, a što mi se duboko urezalo u pamćenje, bilo je: Srbija je opljačkana i ponižena zemlja! Njegovim odlaskom naše siromaštvo je kudikamo veće.

Baš nekako usred slavnog, kako danas kulturtregeri vele, Periklovog doba, potpomognutog tehnološkim preporodom i liberalnim strujanjima, krajem sedamdesetih, smognem hrabrosti, uprkos dobronamernih upozorenja ozbiljnih urednika i cenzora da taj rukopis ne nudim nikom, dakle uprkos svemu postojećem, skupim svu hrabrost, nešto novca i prenumeranata, te solidarno sa Slobodanom Mašićem, jedinim nezavisnim izdavačem u zemlji, objavim, šest godina ranije napisan i nuđen bezuspešno raznim izdavačima, roman, kratak i već samim naslovom neinteresantan našem čoveku, divu samoupravljanja i herojskih stremljenja – Ljudske slabosti. Knjiga uđe u uži izbor za NIN-ovu nagradu ’78. – Kovačeva Vrata od utrobe dobiju nagradu sredinom januara, a mene početkom februara ’79, ne sasvim iznenađenog, u ranim jutarnjim časovima posete dva druga iz 29. novembra na mom radnom mestu u Biblioteci. Ljubazniji i stari drug prezimenom sasvim utešnim Mraković, saopšti mi da je javni okružni tužilac P. Jerinić izdao nalog za povlačenje knjige iz prodaje, kao i svih primeraka koje poseduje autor. Siroti moji prenumeranti čija su imena bila na zadnjoj korici, kako su se jadno osećali usred Periklovog doba naše umetnosti!

A ja, tek privezan za državne jasle u Biblioteci i na samom dnu društvene lestvice usred tehnološkog preporoda zemlje i liberalizma! Sedam s njima u maricu, inspektor Mraković korektan, a njegov mladi kolega, željan promocije pravde, trza desnicu kao da će već tu u kolima početi sa deobom pravde. U iznajmljenom stanu supruga i sin. Traže sve sakrivene primerke kao drogu, spisak prijatelja kojima sam knjigu poklonio, prenumerante. Izdaju mi potvrdu o zaplenjenim primercima i odlaze. Kud ću, šta ću, ja kod mog izdavača Slobodana Mašića, od milošte smo ga zvali maštić. On, stari lisac, kao da uživa, nije mu prva zabranjena knjiga, samo se smeška i priča o jurnjavi po knjižarama čitalaca i policajaca, a i njegovi knjižari su onda bili drugačiji, liberalniji.

Mašić kaže: Idemo kod Srđe!

Kod Srđe, u kancelariji preko puta TV Bastilje, atmosfera prijatna, da nije moje panike. Srđa sa svojim poluosmehom čoveka koji je odavno prošao sve Scile i Haribde, zapali, uzme Krležinu Opću enciklopediju i kaže: Roman ćemo braniti od 135. člana, citirajući enciklopedijsku odrednicu za roman kao fikciju, a ne informaciju koja lažnim vestima i tvrđenjima može uznemiriti javnost.

O, kako mi se tada to učinilo jednostavnim, čak sasvim prostim. Da sam bio u normalnom stanju, i sam bih se toga setio. Ono što sam ja u svojoj paranoji jedino mogao da mislim, bilo je kako ću takvom jednom advokatu platiti honorar, jer sam u svom životu uvek plaćao advokate sporeći se sa nedavnim stanodavcima, moje iskustvo sa advokatima nije išlo dalje od toga. Zato sam očekivao od čuvenog advokata da će početi neku učenu, strogo stručnu pravničku priču koju ja neću moći ni razumeti, te da će tu biti nekih citiranja, stavova, članova, paragrafa i šta ti ja znam kakvih pravnih zavrzlama od rimskog prava pa do Titovih zakona kojih se ne moramo držati kao pijani plota…

Srđa je meni tad izgledao kao neko ko ne želi da su udubljuje u moju tragediju, jer, eto, ja i nisam neki klijent za tako velikog advokata. Međutim, Mašićev optimizam i kao nekakvo zadovoljstvo što je još jednom, po ko zna koji put upao u ralje pravosuđa, zadovoljstvo koje mu se ogledalo na licu i mene je ohrabrivalo da ne umrem tu na licu mesta. I baš zato sam smogao snage da pitam velikog advokata.

– A mogu li me posle zabrane krivično goniti? – zamišljajuši već svoju malu porodicu kako prosi na ulici, sasvim melodramski kao kod Dikensa.

– Mogu još večeras da nas sve skupa bace u Dunav!

Bio je februar, po Dunavu su plovile sante, nisam imao više nikakvih pitanja. Bilo mi je jasno moje pravo na odbranu i pravedno suđenje jednom zauvek.

Onda su mi, kao prijateljski zabrinuti, govorili: – Uuuh, nisi trebao Srđu angažovati! Zašto Srđa, zašto baš Srđu. Da nisi uzeo Srđu, sve bi bilo u redu! Znaš li ti ko je Srđa? Šta ti bi!

I ja sam posle svih tih dušebrižnika znao da je Srđa Popović bio i ostao jedini mogući izbor.

Srđa je napisao izvrsnu odbranu proze kao fikcije, koju je kasnije uvrstio u svoju knjigu Poslednja instanca.

Međutim, Vrhovni sud je, ne ulazeći u raspravu da li roman-fikcija može biti vest i tvrđenje, ustanovio, onako po čistom urođeničkom pravu, da se ta fikcija kao štampana stvar može opipati, te da kao takva podleže pod udar navedenog zakona. U međuvremenu, propao je komunizam, propalo je samoupravljanje skupa s radničkom klasom i kasom, propale su sve svetinje kojima se rugala jedna štampana stvar, samo nije propala, tj. nije povučena zabrana jednog romana kao fikcije i pored autoriteta Krležine Enciklopedije.

U međuvremenu sam Srđu viđao ponekad u Dečjoj biblioteci sa Cvetom, Višnjom i Dunjom, bilo je neobično, dirljivo i lepo videti ga u ulozi oca velike cvetne familije, daleko od sudnice i javnosti. U biblioteci, od duga vremena, otkrio sam da je u mladosti pisao poeziju, i baš onoliko koliko je to za mene bilo iznenađenje, toliko mi je bilo i drago da se jedan takav stamen čovek ogledao u lirici, pogotovo što je, dolazeći u Biblioteku, govorio u šali da sam siroti lirski pesnik bez zaštite.

Srđu sam poslednji put video na promociji najnovijeg izdanja Ljudskih slabosti proletos. Nisam mu nikad dovoljno otvoreno izrazio svoju zahvalnost za ono što je učinio za moju malenkost, jer sam osećao da on to ne očekuje, niti traži. Kao vitak sredovečni gospodin, u suštini stoik koji ume da trpi, nije pokazivao nikakve znake fizičke posustalosti, pribran i određen, bio je osoba koja govori malo, ali ubedljivo. Rekao je, pored ostalog, da mu se činilo i onda i sada kako se hrabrost autora Slabosti graniči sa ludilom. Meni se pak čini da te njegove reči o građanskoj hrabrosti koja se graniči sa ludilom više važe za njega nego za bilo koga od onih koji su se bavili angažovanom književnošću ili bilo kojom vrstom društvenog angažmana u vučjoj jazbini pravnih normi u kojoj živimo.

*
Republika 564-565

Predrag Čudić 05. 01. 2014.