Cijelu noć me proganjao junak moje nenapisane priče.
Banuo je u san kao pripit čovjek u kafanu pred zatvaranje, na samo još jedno piće, pred odlazak kući, na večeru, a onda još jedno, pa još jedno i sve tako dok premoreno osoblje ne pozove policiju da ga izvede. Ja nisam imao koga pozvati jer, koliko znam, još nema policije za odvođenje dosadnih osoba iz sna.
„Hoću da budem junak tvoje priče!“ odlučno je rekao čim je bahato otvorio vrata sna.
„Nemam više nijedne priče koju bih mogao za tebe makar malo odškrinuti, da se smjestiš u nju kao promrzao namjernik kraj peći kad ga pustimo u kuću“, odgovorio sam.
„Piši novu!“ počeo je da naređuje. „Ja neću u bilo kakvu priču, već u onu u kojoj ću biti glavni junak.“
Okrenuo sam se na drugu stranu, da sam što dalje od njega, i umalo nisam pao s kreveta. A on je, bezobraznik, kao bljesak fara automobila koji je u taj pozni čas upravo projurio ulicom, takođe preletio na drugu stranu i žarom vlastitog lica kezio mi se sa tame zida.
„Upravo sam završio zbirku priča i čim ustanom poslaću je elektronskom poštom uredniku“, rekao sam mu istinu. „Sada pišem pjesme i…“
„Neću u pjesmu, to niko danas ne čita!“ proderao se. „Hoću da budem glavni junak jedne tvoje priče. Pozitivan, nipošto negativac!“
„Dobro“, pokušao sam da ga zavaram i otjeram iz sna. „Sutra ću pisati priču o tebi. Bićeš u njoj činovnik. U pošti, na primjer, na šalteru za prijem i isporuku pošiljki. Tu ti nikada neće biti dosadno, sretaćeš razne ljude, neki od njih će ti možda, predajući preporučena pisma, pokloniti i djelić svoje životne priče“
„Ne interesuju me tuđi životi, ja hoću o svom da čitam u tvojoj priči.“
„Pa onda“, nastavio sam, „dolaziće ti pred šalter i dosta lijepih djevojaka. Ako nisi oženjen…“
„Moja ženidba je moja stvar!“ odbrusio je ljutito. „Osim, naravno, ako njome ne želiš protkati priču o meni. I neću da budem neki činovničić u zagušljivoj poštanskoj hali, punoj kojekakvih virusa i bakterija. Neću da mi dišu u lice, pa makar to bile i lijepe djevojke.“
Zastao je da obriše usta iz kojih su vrcale sitne kapljice pljuvačke.
„Neću da budem beznačajan lik. Želim da budem nešto više od činovnika, neki šef, ako ne mogu da budem glavni menadžer ili direktor.“
„Rekao si da hoćeš da budeš glavni lik i uz to pošten, a jesi li ti sreo nekog poštenog čovjeka na višem položaju? Čim se dočepa udobne fotelje, tobožnjem poštenjačini prsti počnu da se produžavaju, ne da bi svirao klavir, nego da bi lakše mogao da grabi krupnije novčanice iz tuđeg zabrana.“
Bezobraznik iz košmarnog sna malo se zamislio. Ja sam se za to vrijeme u krevetu okrenuo na onu stranu na kojoj sam bio kad je on svojom bahatošću pokidao niti mog sna, ali i on je u trenu bio na toj istoj strani i sada me molećivo gledao u oči.
„Ne budi takav! Šta ti smeta da sjedneš za svoj radni sto, kao što to činiš svakog jutra, i da uz prve gutljaje kafe započneš priču o meni.“
„Ali“, prekinuo sam ga, „život glavnog junaka po nečemu mora biti zanimljiv.“
„Pa“, sad je on prekinuo mene, „eto, mogu biti dobrovoljni davalac krvi i spasavati nečije živote, Ili, recimo, naučnik koji je konačno otkrio lijek protiv raka. Šta kažeš na to?“
„Neuvjerljivo“, branio sam se. „Da bih o tome pisao, morao bih dobro da poznajem medicinu, a ja zapravo ne znam ni kako izgledaju ćelije karcinoma koje halapljivo jedu ljudske organe i šta bi moglo da ih u tome spriječi.“
„Mogu biti ratnik“, nije se dao zbuniti. „Svaki čovjek u prosječnom ljudskom vijeku na našim prostorima preživi makar dva rata, o stradalištu ne moramo da saznajemo iz enciklopedija i drugih knjiga.“
Spavalo mi se i nisam imao želju da nastavimo razgovor.
„Ako ne voliš da u priči oslikavaš junaštva koja prati prolivanje krvi, mogu da budem psihijatar i da neprestano zavirujem u ljudske duše, tamo se može naći mnogo toga što je zanimljivo za priču. Ili, sudija za krvne delikte. Ej, to bi preraslo priču, otelo bi se u roman i to kakav roman, da se za njega otimaju u knjižarama!“
Njegove riječi su se pretvorile u kovitlac i prijetile da mi raznesu kosti lobanje.
„Dobro“, rekao sam pomirljivo. „Napisaću priču u kojoj ćeš biti glavni junak, A sad me pusti da na miru razmislim ko ćeš biti i kroz šta ćeš sve prolazati,“
Nestao je odjednom, kao što je nenajavljen banuo u moj san.
Ujutro sam odmah uključio laptop, s namjerom da uz kafu počnem pisati priču o njemu. Do predaje rukopisa zbirke priča izdavaču, prema roku utvrđenom ugovorom, još imam dva dana.
Po običaju, prvo sam želio da pregledam elektronsku poštu. Kad, na moje veliko iznenađenje, vidim da sam sinoć, u želji da iznenadim urednika koji se ljutio što uvijek kasnim bar nekoliko dana, poslao završen rukopis. Poslao, a zaboravio.
Tako mu i treba! Mogao je nenajavljeni i neprijatni posjetilac u moj san doći koju noć ranije.
Junak nenapisane priče
Cijelu noć me proganjao junak moje nenapisane priče.
Banuo je u san kao pripit čovjek u kafanu pred zatvaranje, na samo još jedno piće, pred odlazak kući, na večeru, a onda još jedno, pa još jedno i sve tako dok premoreno osoblje ne pozove policiju da ga izvede. Ja nisam imao koga pozvati jer, koliko znam, još nema policije za odvođenje dosadnih osoba iz sna.
„Hoću da budem junak tvoje priče!“ odlučno je rekao čim je bahato otvorio vrata sna.
„Nemam više nijedne priče koju bih mogao za tebe makar malo odškrinuti, da se smjestiš u nju kao promrzao namjernik kraj peći kad ga pustimo u kuću“, odgovorio sam.
„Piši novu!“ počeo je da naređuje. „Ja neću u bilo kakvu priču, već u onu u kojoj ću biti glavni junak.“
Okrenuo sam se na drugu stranu, da sam što dalje od njega, i umalo nisam pao s kreveta. A on je, bezobraznik, kao bljesak fara automobila koji je u taj pozni čas upravo projurio ulicom, takođe preletio na drugu stranu i žarom vlastitog lica kezio mi se sa tame zida.
„Upravo sam završio zbirku priča i čim ustanom poslaću je elektronskom poštom uredniku“, rekao sam mu istinu. „Sada pišem pjesme i…“
„Neću u pjesmu, to niko danas ne čita!“ proderao se. „Hoću da budem glavni junak jedne tvoje priče. Pozitivan, nipošto negativac!“
„Dobro“, pokušao sam da ga zavaram i otjeram iz sna. „Sutra ću pisati priču o tebi. Bićeš u njoj činovnik. U pošti, na primjer, na šalteru za prijem i isporuku pošiljki. Tu ti nikada neće biti dosadno, sretaćeš razne ljude, neki od njih će ti možda, predajući preporučena pisma, pokloniti i djelić svoje životne priče“
„Ne interesuju me tuđi životi, ja hoću o svom da čitam u tvojoj priči.“
„Pa onda“, nastavio sam, „dolaziće ti pred šalter i dosta lijepih djevojaka. Ako nisi oženjen…“
„Moja ženidba je moja stvar!“ odbrusio je ljutito. „Osim, naravno, ako njome ne želiš protkati priču o meni. I neću da budem neki činovničić u zagušljivoj poštanskoj hali, punoj kojekakvih virusa i bakterija. Neću da mi dišu u lice, pa makar to bile i lijepe djevojke.“
Zastao je da obriše usta iz kojih su vrcale sitne kapljice pljuvačke.
„Neću da budem beznačajan lik. Želim da budem nešto više od činovnika, neki šef, ako ne mogu da budem glavni menadžer ili direktor.“
„Rekao si da hoćeš da budeš glavni lik i uz to pošten, a jesi li ti sreo nekog poštenog čovjeka na višem položaju? Čim se dočepa udobne fotelje, tobožnjem poštenjačini prsti počnu da se produžavaju, ne da bi svirao klavir, nego da bi lakše mogao da grabi krupnije novčanice iz tuđeg zabrana.“
Bezobraznik iz košmarnog sna malo se zamislio. Ja sam se za to vrijeme u krevetu okrenuo na onu stranu na kojoj sam bio kad je on svojom bahatošću pokidao niti mog sna, ali i on je u trenu bio na toj istoj strani i sada me molećivo gledao u oči.
„Ne budi takav! Šta ti smeta da sjedneš za svoj radni sto, kao što to činiš svakog jutra, i da uz prve gutljaje kafe započneš priču o meni.“
„Ali“, prekinuo sam ga, „život glavnog junaka po nečemu mora biti zanimljiv.“
„Pa“, sad je on prekinuo mene, „eto, mogu biti dobrovoljni davalac krvi i spasavati nečije živote, Ili, recimo, naučnik koji je konačno otkrio lijek protiv raka. Šta kažeš na to?“
„Neuvjerljivo“, branio sam se. „Da bih o tome pisao, morao bih dobro da poznajem medicinu, a ja zapravo ne znam ni kako izgledaju ćelije karcinoma koje halapljivo jedu ljudske organe i šta bi moglo da ih u tome spriječi.“
„Mogu biti ratnik“, nije se dao zbuniti. „Svaki čovjek u prosječnom ljudskom vijeku na našim prostorima preživi makar dva rata, o stradalištu ne moramo da saznajemo iz enciklopedija i drugih knjiga.“
Spavalo mi se i nisam imao želju da nastavimo razgovor.
„Ako ne voliš da u priči oslikavaš junaštva koja prati prolivanje krvi, mogu da budem psihijatar i da neprestano zavirujem u ljudske duše, tamo se može naći mnogo toga što je zanimljivo za priču. Ili, sudija za krvne delikte. Ej, to bi preraslo priču, otelo bi se u roman i to kakav roman, da se za njega otimaju u knjižarama!“
Njegove riječi su se pretvorile u kovitlac i prijetile da mi raznesu kosti lobanje.
„Dobro“, rekao sam pomirljivo. „Napisaću priču u kojoj ćeš biti glavni junak, A sad me pusti da na miru razmislim ko ćeš biti i kroz šta ćeš sve prolazati,“
Nestao je odjednom, kao što je nenajavljen banuo u moj san.
Ujutro sam odmah uključio laptop, s namjerom da uz kafu počnem pisati priču o njemu. Do predaje rukopisa zbirke priča izdavaču, prema roku utvrđenom ugovorom, još imam dva dana.
Po običaju, prvo sam želio da pregledam elektronsku poštu. Kad, na moje veliko iznenađenje, vidim da sam sinoć, u želji da iznenadim urednika koji se ljutio što uvijek kasnim bar nekoliko dana, poslao završen rukopis. Poslao, a zaboravio.
Tako mu i treba! Mogao je nenajavljeni i neprijatni posjetilac u moj san doći koju noć ranije.