Ako
Abrakadabra, idemo dalje – ohrabruje se pisac, iako je na samom početku građenja priče. Zna ko će biti glavni lik, gde bi se dešavala radnja, kako će se odvijati, ali… šta ako se upletu neki drugi osetljivi protagonist, šta ako se tada sasvim spontano umetne neka druga namera što bi narušila ton pričanja?
– Otkud sad ovo ako? – naginje se nad kompjuterom pisac, iznerviran što mu se vrzmaju ovakve bockaste misli.
I nove rečenice koje počinje da piše kao da su prisvojile tu nepostojanost i upitnost. A sad, dok ih prepročitava, izgledaju mu sasvim dobre, sa nataloženom kreativnom energijom baš preko sudara i rasprskavanja narativnih putića.
Bizarno
Pisac, strastven čitalac, ponekad i u delima velikih prethodnika, primećuje neočekivane otklone, usputne improvizacije naizgled neprimerne složenom, ispunjenom umetničkom obliku. Ali često ih čita sa osmehom, što i sad čini, dok razmišlja o tome, šetajući se po okolišu, gde su se stare niske kuće šćućurile među novoizgrađenim visokospratnicama.
Rešava da ode do mehane u prizemlju jednog takvog zabačenog kućerka i naručuje lepinju sa pet ćevapa. Odavno ih nije jeo. Zagrize lepinju sa zdravim apetitom.
Dokument
Da li onda nefikcionalno dokumentovanje (i komentiranje) fakata isključuje imaginativno? Evo, topot kišnih kapi po lišću u mom dvorištu, sad, dok ovo pišem, da li to čuva, dokumentuje ove trenutke jer su zapisane u jednoj rečenici?
Tu mi se nadovezuje jedna poželjna piščeva osobina – Detinjastost – sa zadržanom igrivom radoznalošću deteta prema vidljivom iskustvu koje podstiče fantaziju i time čini stvarni život bogatijim i stvarnijim.
Epilog
Glavni lik se obazire unaokolo – i kako dalje? Gleda nagore: pisac se mršti, češka nervozno razbarušenu kosu. Sve je teklo sasvim prirodno, atmosfera je zaista dobro pogođena, kretao se po tekstu sa manjim teškoćama (precrta, pa nađe rešenje), ali se na završetku nekako zaplete. Vraća se tekstu, zastaje na određenim delovima da ga usmere ka efektnom kraju, ali mu taj ne dolazi.
Tada začu glas glavnog lika: – Zašto toliko komplikuješ? Stavi samo tri tačke i videćeš da je tako najbolje.
Кuhinja
Među čitaocima izdvaja se jedna posebna grupa – gurmani sa nijansiranim ukusom, sa prefinjenim čulom za potencijalne arome ponuđenog teksta – koja čeka da bude iznenađena.
Zbog takvih, njemu veoma važnih čitalaca, pisac prihvata ulogu kuvara, bilo u dnevnoj ili noćnoj šemi, jer zna da je u književnosti, kao i u kuhinji, savršenost teško ostvarljiva. Ponekad se i u književnosti stavlja previše zejtina i mlevenog mesa i čitaocu se nudi nešto za što on nema dovoljno enzima za varenje takve hrane. Zbog toga pisac, koliko je to moguće, pazi da pogodi suodnos sastojaka (bez obzira da li će biti posluženi u starinskim porculanskim ili u papirnim tanjirima).
I tada može da očekuje milosrdni podsticaj kritički osetljivog čitaoca.
Mačka
Šta bi trebalo da pisac nauči od mačke? Da se udomi u ono što piše, a pri tom da se ne odrekne nemirne radoznalosti lovca. Mačka koja žmirkajući prede u svom leglu, već razmišlja o sledećem prelazu iz mirovanja u najhitrije kretanje.
Tako i u stvaralačkom procesu, pisac ispunjava predah mekim opisom da bi se pripremio na uspešan, zadihan narativni skok.
Baš kao i mačka naćuljenih ušiju.
Nevinost
Nikako nisam mogao da im kažem „baba“. Bile su jake, lepe i dinamične žene, nana Nevenka i nana Rodna. Pamtim dobro kako su mi pričale o njihovim detinjstvima (kada bi ugrabile vreme od brojnih domaćih obaveza), male, intimne i nevine priče sa sitnim detaljima koje samo žensko dete može da primeti, pa čak i kad su bili najsuroviji, kao atentat na nana Nevenkinog oca, mog pradede, na stepeništu ispred ulaza u njihovu kuću.
Ogrebotina
I to baš dok piše o ozbiljnoj duševnoj rani koja muči glavni lik, pisac se priseća jedne davne epizode sa ogrebotinom, kada se, kao desetogodišnjak na školskoj ekskurziji, sliznuo na kamenom uzvišenju kraj reke. Tada ga je drug sa kojim se bio udaljio od odeljenja posavetovao da se ispiša po ogrebotini da bi mu brže zarasla.
Rešava da napadne slabu, šmrcavu tačku u priči sa detaljnim opisom kratkih pantalona i cipela glavnog lika.
Predvidljivost
Autori, čak i oni sa najnepredvidljivijim postupkom, koji iniciraju uzbudljive poetičke iskorake, kasnije, sa mnogobrojnim oduševljenjim čitanjima i tumačenjima, a naročito sa umnožavanjem poklonika iz nove generacije pisaca koji koriste nekonvencionalna otkrića svojih prethodnika, i sami postaju predvidljivi.
Relativnost
Kiničar Anisten Atinjanin, koga je Platon sa blagim podsmehom nazvao “starac koji je prekasno počeo sa uči”, bio je najstariji, ali i jedan od najvernijih Sokratovih sledbenika, koji je toliko bio oduševljen dijalozima i ličnošću velikog filozofa, te je i sopstvene učenike usmeravao da zajedno s njim postanu Sokratovi. Iako je stanovao u Pireji, u svojim docnijim godinama svakog dana je pešačio po sedam kilometara (i sedam nazad) samo da bi slušao Sokrata.
Vrlo malo se zna o delima Anistena, ali je sigurna pretpostavka da je dugo živeo.
Iz slovara jednog odraslog pisca/1
Ako
Abrakadabra, idemo dalje – ohrabruje se pisac, iako je na samom početku građenja priče. Zna ko će biti glavni lik, gde bi se dešavala radnja, kako će se odvijati, ali… šta ako se upletu neki drugi osetljivi protagonist, šta ako se tada sasvim spontano umetne neka druga namera što bi narušila ton pričanja?
– Otkud sad ovo ako? – naginje se nad kompjuterom pisac, iznerviran što mu se vrzmaju ovakve bockaste misli.
I nove rečenice koje počinje da piše kao da su prisvojile tu nepostojanost i upitnost. A sad, dok ih prepročitava, izgledaju mu sasvim dobre, sa nataloženom kreativnom energijom baš preko sudara i rasprskavanja narativnih putića.
Bizarno
Pisac, strastven čitalac, ponekad i u delima velikih prethodnika, primećuje neočekivane otklone, usputne improvizacije naizgled neprimerne složenom, ispunjenom umetničkom obliku. Ali često ih čita sa osmehom, što i sad čini, dok razmišlja o tome, šetajući se po okolišu, gde su se stare niske kuće šćućurile među novoizgrađenim visokospratnicama.
Rešava da ode do mehane u prizemlju jednog takvog zabačenog kućerka i naručuje lepinju sa pet ćevapa. Odavno ih nije jeo. Zagrize lepinju sa zdravim apetitom.
Dokument
Da li onda nefikcionalno dokumentovanje (i komentiranje) fakata isključuje imaginativno? Evo, topot kišnih kapi po lišću u mom dvorištu, sad, dok ovo pišem, da li to čuva, dokumentuje ove trenutke jer su zapisane u jednoj rečenici?
Tu mi se nadovezuje jedna poželjna piščeva osobina – Detinjastost – sa zadržanom igrivom radoznalošću deteta prema vidljivom iskustvu koje podstiče fantaziju i time čini stvarni život bogatijim i stvarnijim.
Epilog
Glavni lik se obazire unaokolo – i kako dalje? Gleda nagore: pisac se mršti, češka nervozno razbarušenu kosu. Sve je teklo sasvim prirodno, atmosfera je zaista dobro pogođena, kretao se po tekstu sa manjim teškoćama (precrta, pa nađe rešenje), ali se na završetku nekako zaplete. Vraća se tekstu, zastaje na određenim delovima da ga usmere ka efektnom kraju, ali mu taj ne dolazi.
Tada začu glas glavnog lika: – Zašto toliko komplikuješ? Stavi samo tri tačke i videćeš da je tako najbolje.
Кuhinja
Među čitaocima izdvaja se jedna posebna grupa – gurmani sa nijansiranim ukusom, sa prefinjenim čulom za potencijalne arome ponuđenog teksta – koja čeka da bude iznenađena.
Zbog takvih, njemu veoma važnih čitalaca, pisac prihvata ulogu kuvara, bilo u dnevnoj ili noćnoj šemi, jer zna da je u književnosti, kao i u kuhinji, savršenost teško ostvarljiva. Ponekad se i u književnosti stavlja previše zejtina i mlevenog mesa i čitaocu se nudi nešto za što on nema dovoljno enzima za varenje takve hrane. Zbog toga pisac, koliko je to moguće, pazi da pogodi suodnos sastojaka (bez obzira da li će biti posluženi u starinskim porculanskim ili u papirnim tanjirima).
I tada može da očekuje milosrdni podsticaj kritički osetljivog čitaoca.
Mačka
Šta bi trebalo da pisac nauči od mačke? Da se udomi u ono što piše, a pri tom da se ne odrekne nemirne radoznalosti lovca. Mačka koja žmirkajući prede u svom leglu, već razmišlja o sledećem prelazu iz mirovanja u najhitrije kretanje.
Tako i u stvaralačkom procesu, pisac ispunjava predah mekim opisom da bi se pripremio na uspešan, zadihan narativni skok.
Baš kao i mačka naćuljenih ušiju.
Nevinost
Nikako nisam mogao da im kažem „baba“. Bile su jake, lepe i dinamične žene, nana Nevenka i nana Rodna. Pamtim dobro kako su mi pričale o njihovim detinjstvima (kada bi ugrabile vreme od brojnih domaćih obaveza), male, intimne i nevine priče sa sitnim detaljima koje samo žensko dete može da primeti, pa čak i kad su bili najsuroviji, kao atentat na nana Nevenkinog oca, mog pradede, na stepeništu ispred ulaza u njihovu kuću.
Ogrebotina
I to baš dok piše o ozbiljnoj duševnoj rani koja muči glavni lik, pisac se priseća jedne davne epizode sa ogrebotinom, kada se, kao desetogodišnjak na školskoj ekskurziji, sliznuo na kamenom uzvišenju kraj reke. Tada ga je drug sa kojim se bio udaljio od odeljenja posavetovao da se ispiša po ogrebotini da bi mu brže zarasla.
Rešava da napadne slabu, šmrcavu tačku u priči sa detaljnim opisom kratkih pantalona i cipela glavnog lika.
Predvidljivost
Autori, čak i oni sa najnepredvidljivijim postupkom, koji iniciraju uzbudljive poetičke iskorake, kasnije, sa mnogobrojnim oduševljenjim čitanjima i tumačenjima, a naročito sa umnožavanjem poklonika iz nove generacije pisaca koji koriste nekonvencionalna otkrića svojih prethodnika, i sami postaju predvidljivi.
Relativnost
Kiničar Anisten Atinjanin, koga je Platon sa blagim podsmehom nazvao “starac koji je prekasno počeo sa uči”, bio je najstariji, ali i jedan od najvernijih Sokratovih sledbenika, koji je toliko bio oduševljen dijalozima i ličnošću velikog filozofa, te je i sopstvene učenike usmeravao da zajedno s njim postanu Sokratovi. Iako je stanovao u Pireji, u svojim docnijim godinama svakog dana je pešačio po sedam kilometara (i sedam nazad) samo da bi slušao Sokrata.
Vrlo malo se zna o delima Anistena, ali je sigurna pretpostavka da je dugo živeo.