U kvartu Russian Hill u San Francisku u kući pravoslavnog ruskog popa posmatrao sam završetak utakmice San Francisco Giants protiv ekipe San Diego Padres. Kalifornijski derbi meč u profesionalnoj američkoj bejzbol ligi. Mog domaćina ta utakmica sigurno nije mnogo interesovala. Želeo je da razgovara sa mnom na druge teme, ali eto slučajno je televizor bio upaljen i slučajno je na kanalu FoX News bio emitovan live prenos te utakmice. Kuća je mirisala na tamjan i na sveže pečenu pitu od višanja. Zamišljao sam je istom kao u seriji Twin Peaks. Bio sam gladan. Moj put iz New Yorka trajao je relativno dugo. Avion me je dotukao. U glavi mi je konstantno zujalo. Sa zidova su me posmatrale tužne Hristove oči, svuda su visile ikone. Ličio je ruski Hristos na onog našeg srpskog. Istom su ih emocijom slikali fresko-slikari. Isti je mrak izbijao iz pozadine, čitao sam ga između redova u purpuru i zlatu. U raskoši vizantijskog slikarskog zanata. Pop Evgenij ušao je u dnevnu sobu obučen u civilno odelo, veselog izraza lica. Seo je preko puta mene na sofu i pažljivo me posmatrao. Rukom je gladio svoju dugačku sedu bradu.
“Ti si, Marko, pevao u crkvi i ranije?” – izgovorio je na engleskom jeziku.
Setio sam se te Badnje večeri u mojoj rodnoj Novoj Varoši. Sa Zlatara i iz pravca Sjenice vejali su oštri snegovi na čaršiju. Grad je mirisao na led i topao hleb. Pravoslavni hram u centru grada bio je pun vernika. Badnjak je svojom žuto-narandžastom nijansom obojio kuće svih žitelja čaršije. Dok je sveštenik molio za mir i pokoj duše kosovskih junaka od 1389. godine pa do danas mi smo pevci složno pojali u pozadini “Slavite Gospoda jer je dobar aliluja, jer je do veka milost njegova aliluja!”
“Da, jesam oče Evgenije… Tamo u Srbiji. Od deteta. Baba me je vodila u crkvu. Tako sam i počeo. Dobro sam naučio da čitam crkveno-slovenski jezik, kao i slavjano-serpski. Poznajem rusku azbuku. Mislim da bih se lako snašao i bez muke se uključio u liturgije u Vašem hramu.” – dodao sam takođe na engleskom jeziku.
Obojica smo zaćutali. Za San Francisco Giants bacao je četrdeset-dvogodišnji veteran Justin Verlander.
Za ekipu San Diego Padres udarao je Danny Machado.
Komentator je znalački dizao atmosferu. Stadion u San Francisku bio je ispunjen do poslednjeg mesta. Nikako nisam mogao da sklonim pogled sa televizora. Strašno me je zanimalo kako će se utakmica završiti, ko će pobediti. Nisam mogao da se usredsredim na popa Evgenija iako mi je budućnost i egzistencija zavisila od njegove dobre volje i Ruske pravoslavne crkve u USA.
“Srpski narod… Čudna je to i tragična priča. Vi se “sjećate prve svoje slave” kako je pevao veliki Njegoš.” – dodade pop Evgenij setno.
Šta da radim i da ne dobijem boravak i posao ovde u San Francisku, razmišljao sam. Ne mogu se ubiti. Nisam imao hrabrosti da se ubijem iako su me te suicidne misli uvek radovale kao miris orlovih noktiju. U New Yorku nisam mogao ostati. Bio sam na rubu egzistencije u tom surovom i predivnom gradu. Na kraju, uvek me čeka moja Nova Varoš. I u njoj prošlost. Bila je opipljiva moja prošlost, zarasla u mahovinu sećanja. Sećam se na primer dede kako suče svoje brkove i govori svečano: “Neka nas bombarduju… Zaslužili smo da tako mremo. Junački, bre!”
“Da li mislite da ispunjavam uslove da ostanem u Vašem hramu? Hoćete li da napravimo probu na današnjoj liturgiji? Večernjoj službi? Svakako sam planirao da ostanem i čujem Vas kako govorite u Božiju slavu.”- trudio sam se da pogodim rečnik pravoslavnih vernika što sam mogao verodostojnije. Želeo sam da ostavim utisak verujućeg, poznavaoca Svetog Pisma i reda u crkvi i van nje.
“Naravno… Biće nam svima drago. I sveštenstvu i vernom ruskom narodu rasejanom u Americi i Kaliforniji.” – rekao je otac Evgenij i otišao u kuhinju.
Opet sam ostao sam u prostoriji… Mogao sam na miru nekoliko minuta gledati bejzbol.
Verlander je briljirao. Bacao je strajk za strajkom. Udarač Machado bio je na ivici ispadanja. Verlander je najčešće bacao curvy ball, onu lopticu koja se uvijala i hitro bežala protivničkim bejzbol palicama.
Onda mi je iznenada u misli banuo učitelj istorije u osnovnoj školi. Radenko. Obožavao je da govori o našem rodnom kraju kao o izvoru i temelju srpske države. To je bila Raška za njega.
“Ovde je srce Srbije a ne na Kosovu!”- uzbuđeno bi govorio učitelj Radenko na predugim časovima istorije.
Tada bih posmatrao kroz prozor školsko dvorište zameteno snegom. Vrane bi nesigurno gacale po dubokom snegu i to je bila slika moga detinjstva. Skočene vrane na vejavici. Crno-sive prikaze na velikoj belini.
“Evo i pita od višanja… Moja supruga ih znalački pravi. Verujem da će vam sada dobro leći na stomak, topla pita od višanja je jedno od najvećih Božijih čuda” – pokušavao je otac Evgenij da mi nacrta smešak na lice.
I uspeo je… Hipnotisano sam gledao u tanjirić pred sobom i na njemu parče pite koje se puši od vreline. Testo je upijalo želatin od višnje. Zamišljao sam kako je halapljivo proždirem dok su mi creva horski vrištala.
“Pita od višanja je zaista izvrsna…” – zaključio sam nakon desetak minuta. Tanjirić predamnom bio je prazan. Zbog te pite nikada nisam saznao kako je utakmica završena. Prekorio sam sebe i svoje proste ljudske nagone za hranom, vodom, snom… Propustio sam sjajan završetak kalifornijskog derbija. Na kanalu FoX News već se govorilo o nečemu potpuno drugom… Prilog sa američko-kanadske granice. Ljudi koji se bune. Neke demonstracije i duboki planinski sneg. Ličilo je sve na moj rodni kraj. Nije mi više TV držao pažnju.
Sa popom Evgenijem sam dogovorio da ću se nacrtati u hramu u 19:00h na večernjoj liturgiji. U “Crkvi Svetog Trojstva” kako je pravoslavni ruski hram nosio ime. Do tada sam imao vremena da prošetam kvartom Russian Hill, da upoznam naselje i spustim se do parka Marina Green, velike zelene livade sa koje se pružao nestvaran pogled na San Francisco Bay, ostrvo Alcatraz na kojem se nalazio ozloglašeni zatvor kao i na simbol grada Golden Gate Bridge.
Marina Green bila je idealno mesto da se zadubim u svoje misli i psihički se pripremim za ono što me je čekalo kasnije na “probi”… Sedeo sam u turskom sedu na ogromnoj zelenoj livadi zagledan u pejzaž koji mi se otvarao pred očima. Bio sam impresioniran Golden Gate Bridgeom. Ovakvih mostova u mojoj domovini nije bilo… Uz Ibar i Rašku gradili su neke ćudljive male ćuprije da premoste muku i bol na drugu obalu. Ovde su mostovi bili simboli radosti i ponosa a u našoj tatkovini predstavljali su objekte koji su u ratovima korišćeni za protok droge, ljudskih organa i kapitala. I da se naposletku granatiraju, kada više nije bilo sumnjivih čizama koje bi ih gazile.
Setio sam se mog prvog prelaska jednog takvog mosta… Preko jezera Gazivode. Išao sam u posetu kosovsko-metohijskim manastirima sa grupom vernika iz Nove Varoši preko Sjenice i Pešteri, Novog Pazara i Tutina. Bila je 2006. godina. Zaustavile su nas KFOR-ove patrolne jedinice prilikom ulaska na teritoriju Kosova. Bio sam mlad i preplašen, osećao sam se kao Palestinac u poseti svojim maslinjacima otetim od strane izraelskih vlasti na Zapadnoj Obali. Samo sam želeo da se bezbedan vratim kući a naša ruta nije ni počela. Kako sam samo bio srećan kada smo sedam dana kasnije ugledali Novu Varoš sa Zlatara. Kućerke skutrene brdima. Nikada se nisam osećao sigurnije. Te sam se godine na Kosmetu nahvatao straha za čitav život.
Golden Gate Bridge… Zaista, na suncu se crvena boja konstrukcije mosta pretvarala u zlatnu prosjaktanu vodenim nijansama. Kako je lep zalasak sunca u ovom gradu. Most mi je odjednom zaličio na onaj Badnjak koji se u Novoj Varoši ukazao za Božić. Na svom telefonu u aplikaciji Spotify ukucao sam evergreen hit koji izvodi Scott McKenzie “San Francisco”… Stavio sam slušalice u uši, povezao ih na telefon preko BlueTooth-a i pojačao do kraja.
Zavalio sam se na livadu Marina Green parka i uživao u prvim taktovima pesme, u muzici koja je formirala jednu čitavu generaciju mladih Amerikanaca.
Nisam čuo kada su crkvena zvona ruske pravoslavne crkve “Svetog Trojstva” u kvartu Russian Hill zvonila za večernju liturgiju.
Golden Gate Bridge
U kvartu Russian Hill u San Francisku u kući pravoslavnog ruskog popa posmatrao sam završetak utakmice San Francisco Giants protiv ekipe San Diego Padres. Kalifornijski derbi meč u profesionalnoj američkoj bejzbol ligi. Mog domaćina ta utakmica sigurno nije mnogo interesovala. Želeo je da razgovara sa mnom na druge teme, ali eto slučajno je televizor bio upaljen i slučajno je na kanalu FoX News bio emitovan live prenos te utakmice. Kuća je mirisala na tamjan i na sveže pečenu pitu od višanja. Zamišljao sam je istom kao u seriji Twin Peaks. Bio sam gladan. Moj put iz New Yorka trajao je relativno dugo. Avion me je dotukao. U glavi mi je konstantno zujalo. Sa zidova su me posmatrale tužne Hristove oči, svuda su visile ikone. Ličio je ruski Hristos na onog našeg srpskog. Istom su ih emocijom slikali fresko-slikari. Isti je mrak izbijao iz pozadine, čitao sam ga između redova u purpuru i zlatu. U raskoši vizantijskog slikarskog zanata. Pop Evgenij ušao je u dnevnu sobu obučen u civilno odelo, veselog izraza lica. Seo je preko puta mene na sofu i pažljivo me posmatrao. Rukom je gladio svoju dugačku sedu bradu.
“Ti si, Marko, pevao u crkvi i ranije?” – izgovorio je na engleskom jeziku.
Setio sam se te Badnje večeri u mojoj rodnoj Novoj Varoši. Sa Zlatara i iz pravca Sjenice vejali su oštri snegovi na čaršiju. Grad je mirisao na led i topao hleb. Pravoslavni hram u centru grada bio je pun vernika. Badnjak je svojom žuto-narandžastom nijansom obojio kuće svih žitelja čaršije. Dok je sveštenik molio za mir i pokoj duše kosovskih junaka od 1389. godine pa do danas mi smo pevci složno pojali u pozadini “Slavite Gospoda jer je dobar aliluja, jer je do veka milost njegova aliluja!”
“Da, jesam oče Evgenije… Tamo u Srbiji. Od deteta. Baba me je vodila u crkvu. Tako sam i počeo. Dobro sam naučio da čitam crkveno-slovenski jezik, kao i slavjano-serpski. Poznajem rusku azbuku. Mislim da bih se lako snašao i bez muke se uključio u liturgije u Vašem hramu.” – dodao sam takođe na engleskom jeziku.
Obojica smo zaćutali. Za San Francisco Giants bacao je četrdeset-dvogodišnji veteran Justin Verlander.
Za ekipu San Diego Padres udarao je Danny Machado.
Komentator je znalački dizao atmosferu. Stadion u San Francisku bio je ispunjen do poslednjeg mesta. Nikako nisam mogao da sklonim pogled sa televizora. Strašno me je zanimalo kako će se utakmica završiti, ko će pobediti. Nisam mogao da se usredsredim na popa Evgenija iako mi je budućnost i egzistencija zavisila od njegove dobre volje i Ruske pravoslavne crkve u USA.
“Srpski narod… Čudna je to i tragična priča. Vi se “sjećate prve svoje slave” kako je pevao veliki Njegoš.” – dodade pop Evgenij setno.
Šta da radim i da ne dobijem boravak i posao ovde u San Francisku, razmišljao sam. Ne mogu se ubiti. Nisam imao hrabrosti da se ubijem iako su me te suicidne misli uvek radovale kao miris orlovih noktiju. U New Yorku nisam mogao ostati. Bio sam na rubu egzistencije u tom surovom i predivnom gradu. Na kraju, uvek me čeka moja Nova Varoš. I u njoj prošlost. Bila je opipljiva moja prošlost, zarasla u mahovinu sećanja. Sećam se na primer dede kako suče svoje brkove i govori svečano: “Neka nas bombarduju… Zaslužili smo da tako mremo. Junački, bre!”
“Da li mislite da ispunjavam uslove da ostanem u Vašem hramu? Hoćete li da napravimo probu na današnjoj liturgiji? Večernjoj službi? Svakako sam planirao da ostanem i čujem Vas kako govorite u Božiju slavu.”- trudio sam se da pogodim rečnik pravoslavnih vernika što sam mogao verodostojnije. Želeo sam da ostavim utisak verujućeg, poznavaoca Svetog Pisma i reda u crkvi i van nje.
“Naravno… Biće nam svima drago. I sveštenstvu i vernom ruskom narodu rasejanom u Americi i Kaliforniji.” – rekao je otac Evgenij i otišao u kuhinju.
Opet sam ostao sam u prostoriji… Mogao sam na miru nekoliko minuta gledati bejzbol.
Verlander je briljirao. Bacao je strajk za strajkom. Udarač Machado bio je na ivici ispadanja. Verlander je najčešće bacao curvy ball, onu lopticu koja se uvijala i hitro bežala protivničkim bejzbol palicama.
Onda mi je iznenada u misli banuo učitelj istorije u osnovnoj školi. Radenko. Obožavao je da govori o našem rodnom kraju kao o izvoru i temelju srpske države. To je bila Raška za njega.
“Ovde je srce Srbije a ne na Kosovu!”- uzbuđeno bi govorio učitelj Radenko na predugim časovima istorije.
Tada bih posmatrao kroz prozor školsko dvorište zameteno snegom. Vrane bi nesigurno gacale po dubokom snegu i to je bila slika moga detinjstva. Skočene vrane na vejavici. Crno-sive prikaze na velikoj belini.
“Evo i pita od višanja… Moja supruga ih znalački pravi. Verujem da će vam sada dobro leći na stomak, topla pita od višanja je jedno od najvećih Božijih čuda” – pokušavao je otac Evgenij da mi nacrta smešak na lice.
I uspeo je… Hipnotisano sam gledao u tanjirić pred sobom i na njemu parče pite koje se puši od vreline. Testo je upijalo želatin od višnje. Zamišljao sam kako je halapljivo proždirem dok su mi creva horski vrištala.
“Pita od višanja je zaista izvrsna…” – zaključio sam nakon desetak minuta. Tanjirić predamnom bio je prazan. Zbog te pite nikada nisam saznao kako je utakmica završena. Prekorio sam sebe i svoje proste ljudske nagone za hranom, vodom, snom… Propustio sam sjajan završetak kalifornijskog derbija. Na kanalu FoX News već se govorilo o nečemu potpuno drugom… Prilog sa američko-kanadske granice. Ljudi koji se bune. Neke demonstracije i duboki planinski sneg. Ličilo je sve na moj rodni kraj. Nije mi više TV držao pažnju.
Sa popom Evgenijem sam dogovorio da ću se nacrtati u hramu u 19:00h na večernjoj liturgiji. U “Crkvi Svetog Trojstva” kako je pravoslavni ruski hram nosio ime. Do tada sam imao vremena da prošetam kvartom Russian Hill, da upoznam naselje i spustim se do parka Marina Green, velike zelene livade sa koje se pružao nestvaran pogled na San Francisco Bay, ostrvo Alcatraz na kojem se nalazio ozloglašeni zatvor kao i na simbol grada Golden Gate Bridge.
Marina Green bila je idealno mesto da se zadubim u svoje misli i psihički se pripremim za ono što me je čekalo kasnije na “probi”… Sedeo sam u turskom sedu na ogromnoj zelenoj livadi zagledan u pejzaž koji mi se otvarao pred očima. Bio sam impresioniran Golden Gate Bridgeom. Ovakvih mostova u mojoj domovini nije bilo… Uz Ibar i Rašku gradili su neke ćudljive male ćuprije da premoste muku i bol na drugu obalu. Ovde su mostovi bili simboli radosti i ponosa a u našoj tatkovini predstavljali su objekte koji su u ratovima korišćeni za protok droge, ljudskih organa i kapitala. I da se naposletku granatiraju, kada više nije bilo sumnjivih čizama koje bi ih gazile.
Setio sam se mog prvog prelaska jednog takvog mosta… Preko jezera Gazivode. Išao sam u posetu kosovsko-metohijskim manastirima sa grupom vernika iz Nove Varoši preko Sjenice i Pešteri, Novog Pazara i Tutina. Bila je 2006. godina. Zaustavile su nas KFOR-ove patrolne jedinice prilikom ulaska na teritoriju Kosova. Bio sam mlad i preplašen, osećao sam se kao Palestinac u poseti svojim maslinjacima otetim od strane izraelskih vlasti na Zapadnoj Obali. Samo sam želeo da se bezbedan vratim kući a naša ruta nije ni počela. Kako sam samo bio srećan kada smo sedam dana kasnije ugledali Novu Varoš sa Zlatara. Kućerke skutrene brdima. Nikada se nisam osećao sigurnije. Te sam se godine na Kosmetu nahvatao straha za čitav život.
Golden Gate Bridge… Zaista, na suncu se crvena boja konstrukcije mosta pretvarala u zlatnu prosjaktanu vodenim nijansama. Kako je lep zalasak sunca u ovom gradu. Most mi je odjednom zaličio na onaj Badnjak koji se u Novoj Varoši ukazao za Božić. Na svom telefonu u aplikaciji Spotify ukucao sam evergreen hit koji izvodi Scott McKenzie “San Francisco”… Stavio sam slušalice u uši, povezao ih na telefon preko BlueTooth-a i pojačao do kraja.
Zavalio sam se na livadu Marina Green parka i uživao u prvim taktovima pesme, u muzici koja je formirala jednu čitavu generaciju mladih Amerikanaca.
Nisam čuo kada su crkvena zvona ruske pravoslavne crkve “Svetog Trojstva” u kvartu Russian Hill zvonila za večernju liturgiju.