Iz romana “Trinidad – trostruka svjetla djetinjstva”
ZANAT JE ZLATAN
Stigao je kraj osnovne škole. Na dodjelu knjižica sam došao sa svojima. Razrednica je o svakom rekla par riječi, zaželjela uspjeh u daljem školovanju, spomenula talente koje je ona kod nas zapazila. Obraćala se nama, učenicima, ali i roditeljima koji su došli na svečanost. Kad je došao red na mene, samo je raširila ruke.
“Ti si ekstra odlikaš, sve same petice, od početka do kraja! Za tebe ne brinem“, pa pruži ruku i čestita mi, potom me snažno zagrli.
Ja se radostan okrenuh prema gostima u sali, pogledom sam tražio roditelje. Kad vidjeh da me gledaju, podigoh knjižicu i mahnuh im njome.
“Branislave, ti možeš poći u svaku školu koju poželiš, tvoje ocjene su ti najbolja preporuka. Imaš dara za učenje, ali i za druge stvari. Evo, dobar si u matematici i fizici, ali i u muzici. I kod mene si izvrstan, tvoji likovni radovi su odista posebni, i na tu bi stranu mogao krenuti. Ili na neku drugu.”
Ode prema stolu i s njega uze jednu trakom uvezanu knjigu. Onda doda:
“Srećom, živiš u velikom gradu, na desetine je tu srednjih škola, različitih. Imaš ljeto pred sobom, s roditeljima vidi kuda ćeš dalje.”
Još jednom mi stegnu ruku, potom mi uruči poklon.
I roditelji su imali iznenađenje za mene. Rekli su mi da ću već naredne sedmice ići s majkom na more. Nas dvoje sami, deset dana. Otac je trebao raditi, a sestra, koja je prethodne jeseni pošla u gimnaziju, imala je još dvije sedmice nastave.
Otišli smo u Gradac, u sindikalno odmaralište gdje smo imali plaćene smještaj i hranu. Tih dana mati nije spominjala moje dalje školovanje, pustila me da uživam s vršnjacima, da se igram s njima po parkovima, na plaži, u moru. Znam samo da je ljudima s kojima smo ručali za stolom, a svaki dan je neko drugi sjedao do nas, s ushićenjem govorila kako me povela na more za nagradu što sam odlikaš. I da je jednom, kad smo bili nasamo, rekla da je zbog toga ponosna na mene. Pa je s uzdahom dodala da je i ona kao djevojčica voljela školu, maštala postati učiteljica, ali da je nakon šestog razreda morala stati, roditelji nisu imali novaca da plate dalje školovanje. Pa je maloljetna morala pomagati braći u šnajderaju, a kasnije poći u Fabriku, tamo raditi od zvijezde do zvijezde. Spomenu da joj ni nakon dvadeset godina nije puno lakše, da obavlja teške poslove za malu plaću. I da se svako pravi šef nad njom. Svako joj popuje.
“To ja ne želim za tebe, voljela bih da doguraš visoko, da velike škole pozavršavaš.”
***
Kad smo se vratili s mora, krenula je priča o nastavku mog školovanja. Otac je počeo razgovor riječima koje su po njemu trebale značiti i kraj diskusije.
“Zanat je zlatan. Sa zanatom u rukama čovjek nikada ne može biti gladan.”
Kad on to izusti, mati se usprotivi.
“Eto, ti imaš zanat, a doskora smo teško živjeli. Pa ni danas se ne razmećemo. Nego, nova su vremena, znanje se cijeni, sa školom se može lakše živjeti, daleko dogurati.” Pogleda oca, onda mene.
“Anto, ja sam da i on ide u gimnaziju, kao i Ana, dobar je đak, voli knjigu.”
“Ona je žensko, nju trebamo zaštititi od teških poslova, od napora. On je muško, može biti dobar stolar, bravar, a najradije krojač. Ja sam taj zanat završio, i kad bih se ponovo rodio, opet bih pošao istim putem. Užitak je praviti stvari, uvijek nove, drugačije. Nikad nije isto, svaka mušterija ima svoje posebne želje, svoje zahtjeve. Raditi s papirima, u opštini ili advokaturi, svejedno, to je ubistveno za čovjeka. Nego rukama stvarati, to je pravo zadovoljstvo, posebno ako druge time obraduješ.”
“Može on zanat uvijek završiti, i nakon gimnazije. Hajmo ga tamo poslati kao i Anu, neka sam kasnije odluči na koju će stranu. A i s gimnazijom može svojim rukama stvarati i drugima koristiti. Recimo kao doktor, inženjer, agronom…”
“Jelena, ti ne vidiš o čemu ja govorim. Ja kažem neka ide sad na zanat, sad! A kasnije, ako mu to bude malo, neka ganja visoke škole.” Ovo je izgovorio ozbiljnim tonom, polako, a onda još ozbiljnijim zaključi:
“Ja želim da on brzo do kruha dođe, da može i nama pomoći ako zatreba. O tome govorim. Zato zanat, i tačka.”
Mati je zašutjela i pognula glavu. A onda, nakon poduže stanke, reče:
“Anto imamo samo njih, dajmo im najbolje što možemo. Mogli smo ih roditi desetero, izabrali smo da ih bude dvoje, da im možemo pružiti ono što mi nismo imali. Molim te, dajmo i Brani tu šansu.”
Otac nije ništa rekao. Samo znam da su se tih dana povlačili u sobu i nasamo razgovarali. Ponekad sam čuo majčin povišen glas, ponekad njene jecaje.
Jednog jutra, za doručkom, otac upita u koju školu će se upisati Mišo, moj drugar iz razreda, i Sabina, oboje odlikaši.
“Tata, oni će u gimnaziju. I svi drugi dobri učenici idu u gimnaziju, poneko u tehničku ili ekonomsku školu, malo ko na zanat. Tamo će oni s nižim ocjenama. Duško se upisao za električara, Dragan za autolimara i Zuhra za frizerku. Samo njih troje iz čitavog razreda.”
“Koliko vas je tamo bilo?”
“Trideset dvoje.”
Ništa više ne reče, nego ustade od stola i pozdravi se s nama. Ode na posao.
Istog jutrg sam pošao s majkom u Drugu gimnaziju. Ponijeli smo knjižicu s ocjenama iz osnovne škole i molbu za upis. Na njoj je već odranije stajao očev potpis.
NAPOLITANKE
Od tog dana nisam više koristio uobičajenu rutu prema bakinoj kući. Umjesto da idem uz Džidžikovac, preko Mejtaša i kroz Kevrin potok, iznenada sam izabrao novu, dužu trasu. Ona je vodila preko Dalmatinske i uz Sepetarovac. Njom sam se služio bar nekoliko godina, a za to sam imao dobar razlog.
Izbjegavao sam proći pored samoposluge na Mejtašu, biti joj u blizini. Čim bih bacio pogled u tom pravcu, nelagoda bi me obuzimala. Sjetio bih se sebe kako stojim usred te radnje, skriven iza police sa slatkišima, s rukom koja ustima prinosi komad hrskavog keksa… Sjetio bih se tuđe šake koja me zgrabila za kragnu i zastrašujuće prijetnje koja mi je u toj samoposluzi izrečena.
***
Ušao sam u tu prodavnicu kad sam nakon škole pošao baki na Bjelave i u izlogu primijetio naslagane paketiće napolitanki koje nam je mati jednom davno bila kupila. Mamili su me stojeći tu preda mnom, u prozirnom celofanu, a na dohvat ruke skoro. Želja da ponovo pojedem bar jednu slasnu kocku vukla me unutra. A priča koju sam čuo u razredu, ohrabrila me da kročim u prodavnicu. Prisjetih se da sam prethodnog dana slušao drugara kako se hvali da redovno ulazi u tu samoposlugu, tada jedinu u gradu, prošeta njome, u džep gurne čokoladu, nekada koju trešnju s pulta ili jabuku. pa izađe.
Ne, ja nisam kanio ništa ukrasti, to nikako. Takva pomisao mi je bila tuđa, kilometrima daleko od mene. Roditelji su osuđivali nerad i nepoštenje, pred nama se zgražali na lopovluke i krađe. Ja sam samo poželio da pojedem jedan keks. Samo jedan.
Ušao sam u radnju. Čim zađoh u odjel slatkiša, osvrnuh se da vidim da li me iko gleda. Onda krišom zgrabih paketić napolitanki s police. Otvorih ga i uzeh jednu kocku. Bila je veličine kutije šibica, prevelika da bih je čitavu stavio u usta. Pa je zagrizoh. Doživjeh čudesnu slast u ustima, mnogo ljepšu od one koju sam zamišljao stojeći pred izlogom. I onda, dok sam gutao slatki zalogaj, neko me grubo zgrabi za kragnu školske kecelje. Okrenuh glavu da vidim ko me to ščepao, šaku s ostatkom zagriženog keksa brzo sakrih iza leđa. Ugledah ljudeskaru u plavom mantilu kojeg su nosile sve poslovođe granapa[1], nadvio se nada mnom.
“Hoćeš krasti, je li? E vidjet ćeš ti svog boga”, zagalami na mene sav likujući.
“Polazi sa mnom u magacin!” – naredi mi. I krenu tamo vukući me za kragnu.
Žena za kasom nas vidje, zavrtje glavom, te iz daljine dobaci:
“To je danas već peti.”
Dok me vodio, noge su mi klecale. Kad smo kročili u magacin, tamnu prostoriju nakrcanu kartonskim kutijama, počeh se tresti od straha.
On je sjeo na stolicu, mene posadio ispred sebe i odmah zaprijetio da će zvati miliciju da me ona vodi kući. Pitao me za ime i prezime, zapisivao u blok adresu i imena roditelja. Tražio da kažem u koju školu idem, koji sam razred, kako mi se zove učiteljica. Sav u suzama, grcajući, odgovarao sam iskreno, sve kako jeste.
Nakon duge pridike o lopovluku i nepoštenju, povuče me za uho, i zavrnu ga. Jauknuh od bola.
“Sad idi kući, i više da te nisam vidio u mojoj radnji“, kaza strogim glasom i pusti moje uho.
“A zapamti, ovih dana ću doći tvom ocu na vrata i sve mu kazati. Sramota kako te odgaja.”
Ja obrisah suze, pa istrčah iz samoposluge. Nakon nekoliko desetina metara zastadoh, osvrnuh se da vidim da nije pošao za mnom. Kad se uvjerih da ga nema, krenuh sporim korakom prema bakinoj kući, sav drhteći od pretrpljenog šoka.
Danima sam živio u velikom strahu, stalno sam mislio na poslovođu koji će zakucati na vrata i sve ispričati roditeljima. Noću, kada bih bio u krevetu, jecao sam ispod jorgana, tiho, da me moji ne čuju. Imao sam noćne more, sanjao snove od kojih sam se u znoju budio, i do svanuća budan ostajao.
U jedno od tih jutara počeo sam se pitati zašto neki mogu imati sve, sve što požele, a drugi ne
[1] Kolokvijalizam – ime za sve prodavnice hrane koje su bile u lancu Gradskog nabavnog preduzeća, skraćeno nazivanog GRANAP
Dva fragmenta
Iz romana “Trinidad – trostruka svjetla djetinjstva”
ZANAT JE ZLATAN
Stigao je kraj osnovne škole. Na dodjelu knjižica sam došao sa svojima. Razrednica je o svakom rekla par riječi, zaželjela uspjeh u daljem školovanju, spomenula talente koje je ona kod nas zapazila. Obraćala se nama, učenicima, ali i roditeljima koji su došli na svečanost. Kad je došao red na mene, samo je raširila ruke.
“Ti si ekstra odlikaš, sve same petice, od početka do kraja! Za tebe ne brinem“, pa pruži ruku i čestita mi, potom me snažno zagrli.
Ja se radostan okrenuh prema gostima u sali, pogledom sam tražio roditelje. Kad vidjeh da me gledaju, podigoh knjižicu i mahnuh im njome.
“Branislave, ti možeš poći u svaku školu koju poželiš, tvoje ocjene su ti najbolja preporuka. Imaš dara za učenje, ali i za druge stvari. Evo, dobar si u matematici i fizici, ali i u muzici. I kod mene si izvrstan, tvoji likovni radovi su odista posebni, i na tu bi stranu mogao krenuti. Ili na neku drugu.”
Ode prema stolu i s njega uze jednu trakom uvezanu knjigu. Onda doda:
“Srećom, živiš u velikom gradu, na desetine je tu srednjih škola, različitih. Imaš ljeto pred sobom, s roditeljima vidi kuda ćeš dalje.”
Još jednom mi stegnu ruku, potom mi uruči poklon.
I roditelji su imali iznenađenje za mene. Rekli su mi da ću već naredne sedmice ići s majkom na more. Nas dvoje sami, deset dana. Otac je trebao raditi, a sestra, koja je prethodne jeseni pošla u gimnaziju, imala je još dvije sedmice nastave.
Otišli smo u Gradac, u sindikalno odmaralište gdje smo imali plaćene smještaj i hranu. Tih dana mati nije spominjala moje dalje školovanje, pustila me da uživam s vršnjacima, da se igram s njima po parkovima, na plaži, u moru. Znam samo da je ljudima s kojima smo ručali za stolom, a svaki dan je neko drugi sjedao do nas, s ushićenjem govorila kako me povela na more za nagradu što sam odlikaš. I da je jednom, kad smo bili nasamo, rekla da je zbog toga ponosna na mene. Pa je s uzdahom dodala da je i ona kao djevojčica voljela školu, maštala postati učiteljica, ali da je nakon šestog razreda morala stati, roditelji nisu imali novaca da plate dalje školovanje. Pa je maloljetna morala pomagati braći u šnajderaju, a kasnije poći u Fabriku, tamo raditi od zvijezde do zvijezde. Spomenu da joj ni nakon dvadeset godina nije puno lakše, da obavlja teške poslove za malu plaću. I da se svako pravi šef nad njom. Svako joj popuje.
“To ja ne želim za tebe, voljela bih da doguraš visoko, da velike škole pozavršavaš.”
***
Kad smo se vratili s mora, krenula je priča o nastavku mog školovanja. Otac je počeo razgovor riječima koje su po njemu trebale značiti i kraj diskusije.
“Zanat je zlatan. Sa zanatom u rukama čovjek nikada ne može biti gladan.”
Kad on to izusti, mati se usprotivi.
“Eto, ti imaš zanat, a doskora smo teško živjeli. Pa ni danas se ne razmećemo. Nego, nova su vremena, znanje se cijeni, sa školom se može lakše živjeti, daleko dogurati.” Pogleda oca, onda mene.
“Anto, ja sam da i on ide u gimnaziju, kao i Ana, dobar je đak, voli knjigu.”
“Ona je žensko, nju trebamo zaštititi od teških poslova, od napora. On je muško, može biti dobar stolar, bravar, a najradije krojač. Ja sam taj zanat završio, i kad bih se ponovo rodio, opet bih pošao istim putem. Užitak je praviti stvari, uvijek nove, drugačije. Nikad nije isto, svaka mušterija ima svoje posebne želje, svoje zahtjeve. Raditi s papirima, u opštini ili advokaturi, svejedno, to je ubistveno za čovjeka. Nego rukama stvarati, to je pravo zadovoljstvo, posebno ako druge time obraduješ.”
“Može on zanat uvijek završiti, i nakon gimnazije. Hajmo ga tamo poslati kao i Anu, neka sam kasnije odluči na koju će stranu. A i s gimnazijom može svojim rukama stvarati i drugima koristiti. Recimo kao doktor, inženjer, agronom…”
“Jelena, ti ne vidiš o čemu ja govorim. Ja kažem neka ide sad na zanat, sad! A kasnije, ako mu to bude malo, neka ganja visoke škole.” Ovo je izgovorio ozbiljnim tonom, polako, a onda još ozbiljnijim zaključi:
“Ja želim da on brzo do kruha dođe, da može i nama pomoći ako zatreba. O tome govorim. Zato zanat, i tačka.”
Mati je zašutjela i pognula glavu. A onda, nakon poduže stanke, reče:
“Anto imamo samo njih, dajmo im najbolje što možemo. Mogli smo ih roditi desetero, izabrali smo da ih bude dvoje, da im možemo pružiti ono što mi nismo imali. Molim te, dajmo i Brani tu šansu.”
Otac nije ništa rekao. Samo znam da su se tih dana povlačili u sobu i nasamo razgovarali. Ponekad sam čuo majčin povišen glas, ponekad njene jecaje.
Jednog jutra, za doručkom, otac upita u koju školu će se upisati Mišo, moj drugar iz razreda, i Sabina, oboje odlikaši.
“Tata, oni će u gimnaziju. I svi drugi dobri učenici idu u gimnaziju, poneko u tehničku ili ekonomsku školu, malo ko na zanat. Tamo će oni s nižim ocjenama. Duško se upisao za električara, Dragan za autolimara i Zuhra za frizerku. Samo njih troje iz čitavog razreda.”
“Koliko vas je tamo bilo?”
“Trideset dvoje.”
Ništa više ne reče, nego ustade od stola i pozdravi se s nama. Ode na posao.
Istog jutrg sam pošao s majkom u Drugu gimnaziju. Ponijeli smo knjižicu s ocjenama iz osnovne škole i molbu za upis. Na njoj je već odranije stajao očev potpis.
NAPOLITANKE
Od tog dana nisam više koristio uobičajenu rutu prema bakinoj kući. Umjesto da idem uz Džidžikovac, preko Mejtaša i kroz Kevrin potok, iznenada sam izabrao novu, dužu trasu. Ona je vodila preko Dalmatinske i uz Sepetarovac. Njom sam se služio bar nekoliko godina, a za to sam imao dobar razlog.
Izbjegavao sam proći pored samoposluge na Mejtašu, biti joj u blizini. Čim bih bacio pogled u tom pravcu, nelagoda bi me obuzimala. Sjetio bih se sebe kako stojim usred te radnje, skriven iza police sa slatkišima, s rukom koja ustima prinosi komad hrskavog keksa… Sjetio bih se tuđe šake koja me zgrabila za kragnu i zastrašujuće prijetnje koja mi je u toj samoposluzi izrečena.
***
Ušao sam u tu prodavnicu kad sam nakon škole pošao baki na Bjelave i u izlogu primijetio naslagane paketiće napolitanki koje nam je mati jednom davno bila kupila. Mamili su me stojeći tu preda mnom, u prozirnom celofanu, a na dohvat ruke skoro. Želja da ponovo pojedem bar jednu slasnu kocku vukla me unutra. A priča koju sam čuo u razredu, ohrabrila me da kročim u prodavnicu. Prisjetih se da sam prethodnog dana slušao drugara kako se hvali da redovno ulazi u tu samoposlugu, tada jedinu u gradu, prošeta njome, u džep gurne čokoladu, nekada koju trešnju s pulta ili jabuku. pa izađe.
Ne, ja nisam kanio ništa ukrasti, to nikako. Takva pomisao mi je bila tuđa, kilometrima daleko od mene. Roditelji su osuđivali nerad i nepoštenje, pred nama se zgražali na lopovluke i krađe. Ja sam samo poželio da pojedem jedan keks. Samo jedan.
Ušao sam u radnju. Čim zađoh u odjel slatkiša, osvrnuh se da vidim da li me iko gleda. Onda krišom zgrabih paketić napolitanki s police. Otvorih ga i uzeh jednu kocku. Bila je veličine kutije šibica, prevelika da bih je čitavu stavio u usta. Pa je zagrizoh. Doživjeh čudesnu slast u ustima, mnogo ljepšu od one koju sam zamišljao stojeći pred izlogom. I onda, dok sam gutao slatki zalogaj, neko me grubo zgrabi za kragnu školske kecelje. Okrenuh glavu da vidim ko me to ščepao, šaku s ostatkom zagriženog keksa brzo sakrih iza leđa. Ugledah ljudeskaru u plavom mantilu kojeg su nosile sve poslovođe granapa[1], nadvio se nada mnom.
“Hoćeš krasti, je li? E vidjet ćeš ti svog boga”, zagalami na mene sav likujući.
“Polazi sa mnom u magacin!” – naredi mi. I krenu tamo vukući me za kragnu.
Žena za kasom nas vidje, zavrtje glavom, te iz daljine dobaci:
“To je danas već peti.”
Dok me vodio, noge su mi klecale. Kad smo kročili u magacin, tamnu prostoriju nakrcanu kartonskim kutijama, počeh se tresti od straha.
On je sjeo na stolicu, mene posadio ispred sebe i odmah zaprijetio da će zvati miliciju da me ona vodi kući. Pitao me za ime i prezime, zapisivao u blok adresu i imena roditelja. Tražio da kažem u koju školu idem, koji sam razred, kako mi se zove učiteljica. Sav u suzama, grcajući, odgovarao sam iskreno, sve kako jeste.
Nakon duge pridike o lopovluku i nepoštenju, povuče me za uho, i zavrnu ga. Jauknuh od bola.
“Sad idi kući, i više da te nisam vidio u mojoj radnji“, kaza strogim glasom i pusti moje uho.
“A zapamti, ovih dana ću doći tvom ocu na vrata i sve mu kazati. Sramota kako te odgaja.”
Ja obrisah suze, pa istrčah iz samoposluge. Nakon nekoliko desetina metara zastadoh, osvrnuh se da vidim da nije pošao za mnom. Kad se uvjerih da ga nema, krenuh sporim korakom prema bakinoj kući, sav drhteći od pretrpljenog šoka.
Danima sam živio u velikom strahu, stalno sam mislio na poslovođu koji će zakucati na vrata i sve ispričati roditeljima. Noću, kada bih bio u krevetu, jecao sam ispod jorgana, tiho, da me moji ne čuju. Imao sam noćne more, sanjao snove od kojih sam se u znoju budio, i do svanuća budan ostajao.
U jedno od tih jutara počeo sam se pitati zašto neki mogu imati sve, sve što požele, a drugi ne
[1] Kolokvijalizam – ime za sve prodavnice hrane koje su bile u lancu Gradskog nabavnog preduzeća, skraćeno nazivanog GRANAP