Stajao na astalu
drveni radio Olimpija.
Marko ga ne znade upaliti,
te da ga nikad ne pali
ubjeđivao je inkasanta,
dvanaest puta godišnje,
i svaki put taksu bi platio.
Plašio se: inkasant mu zvučalo
kao inspektor.
Jedan ga je poslao na Otok,
devet godina.
On ništa nije uradio,
samo čuvao tajnu da je čuvao stražu,
dok je Anđelko
ljude u pećini
jedne na druge slagao.
Anđelima ih slao.
Dedo Marko, šesta
U Markov podrum
s jeseni bih ubacivao drva.
Pomagao mi njegov unuk.
Trebao sam s njim podijeliti nagradu,
bombone s astala.
Pravio se pametan,
nije htio pitati šta je astal.
Ja sam gledao u suprotnom pravcu
dok ne zamače niz avliju.
“Ni moje maslo nije za ramazana” – izusti,
uz kuckanje štapa o šipod.
Majka reče da je to metafora.
Metafore mi nisu potrebne,
želio sam samo bombone.
Dedo Marko, sedma
Veliki žuti mravi
pojavili bi se niotkuda,
bili su agresivniji od smeđih,
koji bi nestajali s njihovim dolaskom.
Brzo su zauzimali prostorije,
peckali za prste,
nalazili ih u kruhu,
u špajzu među slatkom.
Dedo Marko nije mrzio nikoga
sem velike žute mrave.
Zvali smo ih Švabama.
Dedo Marko ih zvao
Srbi.
Dedo Marko, osma
Dedo Marko nije mogao
shvatiti zašto ljudi znaju reći:
“Glup kao ovca”.
Čuvao ih dosta godina,
od njih učio
i lakše kroz život gazio.
Dva dana na planini ih
do vode tjerao.
Kad su je našli,
napravile krug oko bare
i kako bi se koja napila
izlazila iz kruga i ustupala mjesto
sljedećoj žednoj, što je strpljivo čekala.
Ovca kad se izdvaja od stada,
kasni, neće da ide za svojima,
pase gdje ostale neće,
čobani kažu da je poludjela
i odmah je nožu vode.
Dedo Marko, pretposljednja
Sunce je žeglo.
Svojim leđima dedo Marko
pravio hlad sadnici bora.
Sadnica je sporo rasla.
Noge bose, kamen na Otoku oštar.
Suncu, sadnici, kamenu, sebi,
pa Anđelku halalio Marko.
I bratu halalio nekoliko mrginja.
Svojoj Danki nije mogao.
Oprao se njenim mirišljavim safunom.
Zamirisao šipak.
Ćaća na postelji smrtnoj pomislio
s njom ženske poslove čini,
sok od šipka da cijedi.
Dedo Marko (nastavak)
Dedo Marko, peta
Stajao na astalu
drveni radio Olimpija.
Marko ga ne znade upaliti,
te da ga nikad ne pali
ubjeđivao je inkasanta,
dvanaest puta godišnje,
i svaki put taksu bi platio.
Plašio se: inkasant mu zvučalo
kao inspektor.
Jedan ga je poslao na Otok,
devet godina.
On ništa nije uradio,
samo čuvao tajnu da je čuvao stražu,
dok je Anđelko
ljude u pećini
jedne na druge slagao.
Anđelima ih slao.
Dedo Marko, šesta
U Markov podrum
s jeseni bih ubacivao drva.
Pomagao mi njegov unuk.
Trebao sam s njim podijeliti nagradu,
bombone s astala.
Pravio se pametan,
nije htio pitati šta je astal.
Ja sam gledao u suprotnom pravcu
dok ne zamače niz avliju.
“Ni moje maslo nije za ramazana” – izusti,
uz kuckanje štapa o šipod.
Majka reče da je to metafora.
Metafore mi nisu potrebne,
želio sam samo bombone.
Dedo Marko, sedma
Veliki žuti mravi
pojavili bi se niotkuda,
bili su agresivniji od smeđih,
koji bi nestajali s njihovim dolaskom.
Brzo su zauzimali prostorije,
peckali za prste,
nalazili ih u kruhu,
u špajzu među slatkom.
Dedo Marko nije mrzio nikoga
sem velike žute mrave.
Zvali smo ih Švabama.
Dedo Marko ih zvao
Srbi.
Dedo Marko, osma
Dedo Marko nije mogao
shvatiti zašto ljudi znaju reći:
“Glup kao ovca”.
Čuvao ih dosta godina,
od njih učio
i lakše kroz život gazio.
Dva dana na planini ih
do vode tjerao.
Kad su je našli,
napravile krug oko bare
i kako bi se koja napila
izlazila iz kruga i ustupala mjesto
sljedećoj žednoj, što je strpljivo čekala.
Ovca kad se izdvaja od stada,
kasni, neće da ide za svojima,
pase gdje ostale neće,
čobani kažu da je poludjela
i odmah je nožu vode.
Dedo Marko, pretposljednja
Sunce je žeglo.
Svojim leđima dedo Marko
pravio hlad sadnici bora.
Sadnica je sporo rasla.
Noge bose, kamen na Otoku oštar.
Suncu, sadnici, kamenu, sebi,
pa Anđelku halalio Marko.
I bratu halalio nekoliko mrginja.
Svojoj Danki nije mogao.
Oprao se njenim mirišljavim safunom.
Zamirisao šipak.
Ćaća na postelji smrtnoj pomislio
s njom ženske poslove čini,
sok od šipka da cijedi.