Toga sam se jutra probudio kao mesna štruca u terminalnoj fazi. Krckan od sinoć u temeljcu na nebroj stupnjeva, bez ikakvog iskustva, zagorio sam naskroz. Košuljica od pancete, pretvorena u tvrd i nejestivi oklop, bila je nizašto. Uzaludno mažena i mazana nadlijevom, nije si vraćala elastičnost. I tako, rastavljen od neprobavljive kore, razgoljen i bez zaštite, bio sam samo za – odbaciti ili poslužiti.
* * *
– Odličan si, bogami – rekla je tiho, zagrne me sjetnim pogledom pa odluta.
Teški od znoja rasuli smo se po pločicama, svatko za sebe. Isparavali smo polagano. Disanje se trudilo vratiti u normalu.
Nemir, hranjen uzvišenim čuđenjem, nosio me daleko odatle, pticama pod krilo, odakle je pucao savršen vidik na kapelicu moje muške uznesitosti. Prošao sam kroz ogledalo i trampio vlastiti odraz za akustiku ponora. Nije mi se vraćalo.
No nije bilo do mene.
Njezina orošena ruka, tik uz moj obraz, položi me natrag na vlažne pločice. Kapljice znoja zablistaju s ruba gusto zaraslih pazuha, tren prije nego se sunovrate na keramički pod. Pomislio sam – sada će me pomilovati, zaslužio sam, valjda. Činilo mi se tako. Već sam je vidio kako mi nježnim pokretom odmiče vlasi sa očiju, onako majčinski, i bi mi neugodno, majkemi. No ništa od toga. Ruka se zaustavi iza mene. Na mašini Zanussi-Končar. Ta je tiho prela na programu za kuhanje i drobila zrak. Prozori su bili zatvoreni zbog susjeda. Ništa nije bilo prepušteno slučaju. Znala je znanje.
Prstima, što su davali na Prodixan, zgrabi kutiju cigareta Filter 57 i parafinke. Pripali. Nakon dva tri dima doda mi balav cigaret.
– Drž! Pušiš valjda?! – to i nije bilo pitanje, utjera mi duvan ne gledajući me.
Da mi se tako obratila na ulici ili na stubištu, morao bi reći ne, u strahu da me ne izda mojima. No tu, na podu njezine kupaonice, vladala su neka druga pravila, daleka svemu što sam do toga ljetnog popodneva iskusio.
Ustane i zagazi preko mene.
Zabacim glavu unazad da joj olakšam preskok. Pogledom zapnem među njezine prepone. Frajerski posišem duvanski smotuljak i nonšalantno otpuhnem dim – k’o veliki, kao da mi je najmanje dvadeset – ravno u raskrečenu pičku. Nevjerovatno! Da, i nije za vjerovati ničemu što se dogodilo toga vrućeg ljeta, gospodnje 1970. godine, u stanu izvjesne K. G., rođene B., treća etaža, u zgradi dvije, e sad, baš ću vam reći, možda i tri, ulice niže od moje.
Kombine, petroleum boje, držao se njenoga mesa svo to vrijeme. Samo je izbacila sise na početku priče, a gaćice i tako nije imala. Pripijen znojem, taj komad imitacije svile s Ponta Rose, ocrtavao je tijelo site ženke što je upravo provarila svoj plijen i krenula dalje, o svom poslu, dok su joj se kapljice cijedile s usmina i jedine odavale minule korake. Jedna takva kaplja, gusta i teška, probije se kroz oblačić duhanskoga dima i zaustavi mi se na licu. Ugasi mi cigaretu i ocijedi se niz bradu.
– A u pičku materinu! A u pičku! Au.. Auu… – stresao sam se od gađenja. Pljunem.
Hraknem na pod kupaonice više puta, i još bi, da mi ne uleti nelagoda što sam opsovao u prisutnosti majčine prijateljice i pljucao po njezinom stanu. To nije pristojno. Tako su me nisu učili. Jok!
Htjedoh se pomaknuti odatle, ali ona je stajala raširena iznad mene, nije mi bilo šanse. Bio sam k’o dodo tica što se ne pomica. No njena se pica micala. Prema dolje.
– U pišku. U pičku mačkicu. Baš – dolazio mi je šapat odozgo – Na!
Trčao sam kroz mračni zapušteni šumarak kojeg odavno nitko nije kresao. Drače i divlje raslinje tuklo me je po očima, šibalo mi lice, ulazilo u usta, kralo dah. Nije bilo ni zraka ni slike. Trčao sam u mjestu. Trčao sam neko vrijeme, gubio tlo pod nogama, a onda se smirio. Odustao. Svidilo mi se. Možda i nije. Nije mi bilo druge.
Sjela mi je na lice. Mokru i ispunjetanu pičku nabila mi je na nos. Gnjecavim usminama gnječila me strasno. Ritao sam se, no ona je sve držala pod kontrolom jedrim bedrima i čvrstim guzovima. Njena mačkica stavila me pod svoje. Pandžama mi je zgrabila jezik i uvukla ga unutra. Dlakama mi je prikrila svaku odstupnicu. Nisam se mogao iskobeljati. Pomirim se s time. Posišem i posrčem sve šta se nudilo. Naudi mi skoro.
Izbrazdala mi je obraze u ritmu centrifuge. Melem uljem poprska stazu i tako ublaži moje rane. Ludilo necentrirane veš-mašine zagluši njene krikove. Ona i Zanussi-Končar utihnu zajedno. Svaka na svojoj strani kupaone.
Tišina.
– Zraka! Zraka! – čuo sam sebe.
Tišina.
Nije me čula jer nisam mogao doći do riječi. Zarobljene u nutrini, nije im bilo izlaza. Dozvola još nije bila izdana. Ostala je sjedeći nataknuta na moju baburu, pušila je i nijemo ridala. U glavi mi je bubnjalo hiljadu drobilica.
– Nije to ništa – reče odsutno, onako za sebe. Ustane, otirući suze.
Cigaretu zaguši u školjci i… začudi mi se. Kao, odakle ja tu, ej! što radim na podu njene kupaone.
– O mišu mali – pogled joj padne na moje izubijano lice, odjednom dođe sebi – Šta ti je to zločesta teta Kariola napravila? Oooo, oprosti! Oprosti!
Klekla je i položila mi glavu sebi u krilo. Stade me cjelivati u obraze, izljubi mi nos, oči. Ispere sve što je, nema tome, maltretirala svojom međunožnom četkom.
– Oprosti! Oprosti! – nije prestajala.
Do malo mi je faca bila potpuno čista. Samo crvena i nabuhla, kao od plača.
– Oooo, ti bi ponovo i ponovo?! Još? Danas je tvoj Dan borca i Dan ustanka, sve u jednome. O gospe, ne mogu virovat! Tis moje pravo suncee! Muškarac moj! – zablene se i bi joj drag, moj sedamaestogodišnji komad nabrekloga mesa, koji se upravo, prije jedno pola sata, sreo s najdubljom tajnom života, upoznao svjetlo, ma što svjetlo – vatromet! u tunelu usred mraka te tako spoznao da je umrijeti jebeno blagoslovljeno i nepodnošljivo lako pa, ako je to tako, zašto ne umrijeti još jedared. Nije si dozvoljavao pad u formi.
– O, sunce moje, okad ti je ovaki? Ne dam te nikome!!
– Od jutros, ili sinoć. Nije mi pa okad san zna da ću doć kod Vas! – bio sam iskren i na nogama.
Ostala je na koljenima preda mnom, obješena samo o svoju vilicu. O trapez majstorice, o majstorice!
– Mmmbmmbmm sambćemo ga skramtit za tbu blembtavu glambvu, da bti biše me sbeta – dala si je zadatak skresati mi profil, svom dubinom svojega grla.
Iz hodnika se oglasi telefon.
– Jeben ti ja nju jeben, kadli zazvoni telefon – prođe mi kroz glavu jedna stara priča.
– Nemka zvobmni, ko mga jehmbe! – nije odustajala, imala je puna usta posla.
Netko, s druge strane žice, bio je uporan. Zvonilo je i dalje i dalje. Neprestalno. Zvonilo.
– Mbbbbmmm, pimzda jebmna! Šta mbe mnermbvira! – gubila je ritam. Koncentracija joj je opala.
Onaj iz hodnika i ona odustali su istovremeno.
– E, umuka je sad kad i nije potriba! – bila je ljuta. Ja nisam znao što ću. Bio sam i dalje ukurčeno ukočen.
Opet zazvoni.
– Da mu ne bi išla ovaka na telefon.
Oštri vonj namočene svile prigrli me. Zvonjava je trajala dok me je privijala uz svoje vruće tijelo. Poljubila me nježno u čelo, majčinski. Isto tako mi je pomakla kosu s očiju, da me ne smeta. Tuga ponovo nađe adresu u njenome pogledu.
Iz hodnika zamukne.
– Šta ću? – potražio sam savjet u najbliže osobe.
– Štaš? Ništa. Lipoš izdrkat!
– Aaaa? Di?
– Tu.
– A di ćete Vi?
– Šta di ću ja?
– Pa neću mas… mas…mastrub… drkat isprid Vas?!
Nitko mi još nikada nije bio svjedok pri tom činu. Bilo mi je iskreno neugodno.
– Mladome gospodičiću neugodno? Posli svega? Šta li je samo fin. Ili ne zna? Drkaš li ti upće? – zabavljala se ona.
– Ahaaa! – spustio sam glavu.
– Evo ga! Baš sam promislila da nije odavno – iz hodnika se opet oglasi zvonjava telefona – Frigaj se, Martine!
– Ne samo da ćeš drkat isprid mene, negoš sve izbacit po meni, a on neka lipo zvoni. Pa ćemo se istuširat zajedno. Nije to ništa, mišu. Znaš. Nemaš srama, posli svega – ohrabri me bestidnica.
Na nekom drugom kraju grada, svijeta, nije bitno, netko neko bio je više nego uporan. Telefon se ispuše tek nakon dosta.
– Šta Van je to?
– Ništa specjalno. Uspomena davna. Hm, gadi ti se?
Kariola je napokon zbacila sa sebe talijanski kombine i po prvi put je, toga vrućeg ljetnoga popodneva, tamo neke davne godine, bila potpuno gola. Pod njenim se predivnim velikim sisama, preko pola stomaka, izpružio ozbiljan ožiljak. Nije mi se gadilo, dapače, samo me zanimalo. Čak mi je bilo i napeto, eto.
– A zato se kupate samo u jednodjelnom kostimu! – ispalim blesavo.
– Molin?
– Ništa, ništa! To ja onako.
– Opa! Nije to samo onako, mangupe. Pa ti si me već onda gledao? Koliko ima ono da smo se zajedno kupali? Preklani?
– Prije četiri lita!
– Aiiii… I još pamtiš?
– A di neću. Kako ću Vas zaboravit u onome crvrnome kostimu na Firulama? Tu sliku nosin sve ove godine. To mi je jedna od najdražih uspomena!
– Ha! Ha! Mišu mali, znala san ja odma das ti moj broj – plesne me nehajno po napetoj batini – Znači, ne gadi ti se?
– Anđel.
– Šta anđel?
– Anđel… tako ste rekli.
– Šta san rekla, i kad?
– Rekli ste da san ja Vaš mali anđel… Tamo na Firule.
– Aha?
– I da ću sletit, kad tad, na Vaš prozor.
– Narafski, nisan ništa falila. Anđel, kažeš? Pa evo te. Ja ti nikada ne lažem, znaš – splete si prste oko mi kurca, privuče me sebi, glavićom pređe uzduž ožiljka – Ne gadi ti se?
– Ma kakvi! Taman! Samo san pita.
– E, pa da ti rečen, ovo mi je uspomena na El Shatt.
– El Shatt? Bili ste u El Shattu? I meni je mater bila tamo.
– Znan. Šta misliš odakle se znamo?
– I šta je bilo? Od čega Van je to?
– Od ingleške bajunete.
– To su Van Englezi napravili? – krv mi skoči u ionako crvrne obraze, došlo mi je da bacim atomsku bombu na London toga momenta.
– Ne svi, samo jedan – ispravi me ona.
– ?
– Bilo mi je niti četrnaest, kad su me dva crna i jedan bili, svi engleski vojnici, dočekali vanka logora, odvukli u kamion, svukli i… natakli.
– Na bjuneeet?
– Ma ne, blentone… Na svoje batine.
– Si… sil… silovali? Vas?
– Epa ne bi se reklo baš, i sad, čini mi se, i nije to bilo tako loše da znaš… Ha! Ha! – smjeh joj rastrese tijelo, razigra sise, rastjera tugu iz očiju.
– Molin? – nije mi bilo jasno što je u silovanju neloše i smiješno.
– Pa kažen ti, nije mi bilo mrsko to prvo iskustvo, ka ni tebi danas, samo da me taj bili nije… Ha! Ha!… Smijen se tebi mladiću… Odkad san rekla da su me trojica pošteno ispritiskala, nisi presta razvlačit kožicu, vamo-tamo… Ha! Ha!
Stvarno. Sjedila je raskrećena na rubu kade, sise su joj podrhtavale. Pratio sam taj ritam.
– Ja ću ti pričat, a ti drkaj! Ha! Ha! Kad svršin s pričon, tiš mi svršit u facu i po sisama. Ha! Ha! Može? – sise su joj bile nezaustavljive, a, bogami, i ja.
Slobodnom rukom dodao sam joj Filter 57 i parafinke. U hodniku je opet zazvonio telefon.
* * *
– Alo, Kariola, zagospu, pa dis do sad? Zoven te već po ure. Zvonilo je da bi i mrtve probudilo!
– Evo me. Nean pojma da je zvonilo. Ovi sekund san ušla u kuću. A šta je? Di gori?
– Ma ne gori, samo san te tila čut.
– Je, je, kako da ne. Ti bi toliko visila na telefon samo da me čuješ, pričaj to kome drugome. Reci.
– A di si bila?
– Di san bila? Bila san vanka.
– A di?
– Na kafu, sa onon Ozretićkon.
– I nis se mogla meni javit, pa da…
– Ma slučajno san je srela, božja ženo. Išla san mužu kupit novu košuju i par mudanat, i tako skontrala nju. Nismo se ništa dogovarale… Popile po jedan aero-konjak…
– Oš me pustit da ti rečen, bogati?… Ustvari, sile smo na kafu, na štekat u Dubrovnika, na Rivi, dojde konobar i Ozretička bubne, jedan aero-konjak, a ja šta ću, uzmen i ja jednoga… i tako, malo nan udre na smijadu… Ha! Ha!.. Išćakulamo se i eto, to ti je cila misa.
– Biće ste me ogovarale?
– Nismo, majkemi. Nisan ja ka ti!
– O! O! O!… Pari mi se da se jidimo?
– Ko? Ja? Taman posla! Skužaj, ma te se nismo njanci sitile. Nije bilo kad, da znaš. Bile smo zauzete gledanjen i ocjenjivanjen muških guzic i nog.
– Pa jelsu bile čemu? Lito je, ima tega obilato ovih dan, a vas dvi pijana posla, ha.
– Dvi tri lipe čvrste su ušle u finale. Ne više. Ovi omladinci imaju guzice šta obećavaju, ma su noge puno boje u ovih starijih i ozbilnijih. Noge su ti, Rakela moja, ajme meni, uglavnon, da znaš. Nakotilo se ovih vlaji, sve sami balvani ili okserice, jebate, to po ravnome ne zna hodit. Pukne mene rečeni konjak i rečen jednomu… „Kako te ni sram pokazivat tako grube O noge, ili obuci daleke gaće ili stoj doma, ne mogu te o gada gledat!“… Je, to san mu rekla.
– Dobro si mu rekla. Neka, neka.
– A znaš šta je on meni reka?
– Al ti je šta reka?
– Da reka? Samo da znaš!
– Jebote, ne znan! Gukni!
– Znaš šta mi je reka?… Reka mi je da on ima i jednu ravnu, do poda, taman za me, i da bi me rado sakramenta šnjon, sve do jaj, sve do noći! Ma zamisli kretena vlaškega! I to isprid cilega svita!
– Aaaaaaaa! To ti je reka?… Ma dobro ti je i reka! Eto ti ga na sad! Napiješ se i greš se intrigavat di te ni misto. Prva si počela pa ti je čovik, bija vlah ili ne, lipo vratija. Propja meritaš. Neš više, tako lako, lajat štamuga drago.
– Jebatee sramote. Ozretička je propala u zemju, a ni ja nisan bila daleko. Vas svit je gleda u nas, smija se, počeli su komentari, dobacivanje.
– A taj vlah?
– Nesta, kurba vlaška. Nean pojma. Zasra me i nesta!
– Istina, istinabog, dobro te je ištrapa! I? Šta je bilo posli?
– Ha! Ha! Saš vidit. Pobigle ti mi dvi sa štekata unutra da ćemo ka platit i, prije toga, uletile u WC. Nismo izašle petnaes dvajes minuti.
– A šta ste se usrale u gaće?
– Ma jok! Umrle smo o smija, da znaš. Bile smo obadvi, jebatebog, mokre do kolina! Uzbudila se ona, uzbudila se je. Na toga vlaja i njegovu ravnu nogu! Ha! Ha! Eeeej! Čoviče, nisan ni znala, jebemisvemrtveižive, da bi se i sa vlajen pukla! Ha! Ha! Jebajiga, čovik nika ne zna sebe sama do kraja. Ha! Ha!
– Nosce te ipsum!
– Je, ima je kus nosa. Kako znaš? Ha! Ha! Zaključale smo se unutra, dok nismo svršile. Moš zamislit? Ha! Ha! Obedvi! Ha! Ha!… Ka smo izašle, konobari su nas u čudu gledali i rekli su da ne triba ništa platit, da smo in ulipšali dan! Zamisli, sve se čulo! Ha! Ha!
– Jebame ko me nije, majkemi! Ja sirota stojin doma, mužu i sinu parićajen obid…
– A šta in lipega spremaš?
– Ma mesnu štrucu… dok ti greš okolo…
– Ono u košuljici od pancete?
– Je, ono u košuljici… Nategnen ti ja sve te košuljice i kožice… dok ti, drugarice carice, mužu kupuješ košuju i cidi ti se niz bedra! Blago ti se.
– I mudante.
– Šta mudante?
– Dva para. Sebi i Ozretički. Častila san je! One smo mokre, jebešga, ostavile u Dubrovnika!!! Ha! Ha! Ha!
– Ha! Ha! Ha!!!!!
– Eto, to bi ti bilo to. Iden, moran spakovat muža. On i njegovo export-import Južno voće! Ide na službeni put. Njegova je podružnica pozvana na službeni ručak, pače, praznički, u hotel Moskva, da znaš.
– Opet? A di ga vrazi nose ovi put?
– Pa u Beograd, bogati, u centralu, avionon.
– Caravelleon? Martin u oblacima! Blago mu se.
– Blago mu se s onon njegovon kravon Adelon!
– Sekretaricon?
– E! Okada je dobija tu fuficu za sekretaricu, cili se prominija… Izbjegava me, ima tome misec dva, da znaš. Samo tu i tamo, pinkicu, na brzake, da se ne rasušin… „Dušo, ti znaš da ja ne gledan mlađe, taman posla, di bi ja druge poželija kraj tebe!“… Govorija je pizda do nedavno. A sada stoji kuco, udrila mu donja u gornju i vuče tu sučijavu svugdi sa sobon… Strefila je i njega kriza srednjih godina, majkumu, dabogda ga strefilo štagod drugo. Eto ga tamo, sritan mu put!
– Ma je? Nemoj tako.
– Ma jel? Nju vodi, svako malo, okolo na večere… Kako znan? Pa rekli su mi!… A mene ponižava bananama!… „Znaš li pošto su, jebote?“, reka mi je, „A nama su mukte!“… Morala bi mu bit zahvalna, zato šta je drug glavni zastupnik? Na bâki!… Nabijen mu banane i cilo njegovo južno voće, od Nkrumaha do Sékou Touréa, na Kalemegdan. Stan mi izgleda ka imigracijski ured za majmune. Banane simo, banane tamo!
– Kare, govoriš pizdarije.
– Nije bija smenon u posteju, Rake moja, ima tome, rekla san ti… A di su ona naša nekadašnja lipa zajednička putovanja… Ljubljana, eh Ljubljana… pa München, eeee… Zapustija me, zapustila san se. Prestala san se i brijat. I pazuhe i doli. Pička mi pari šuma Striborova… To bananama ne smeta. Ha! Ka da one imadu oči… Zato se pripita i palin na svakega vlaja i konobara, i bogzna koga sve još ne… Ošla san u kurac, Rake moja, pukla… Oću kurca! Kurca! Kurca! Pičku na kurcu oću! Daću oglas u novine, Rake, da znaš.
– Ala, smiri se.
– Šmrc…
– Ala!
– Imaš prav. Imaš prav. Šmrc… Imaš prav….Iden! Moran ga spakovat prin nego dojde doma. Popizdiće skroz ako nije valiža složena pic-pic, i sve na svojen mistu. Gren. Gren ća. Aj bog!
– Čekaaaaj!!!!!!!
– Šta ti je sad?
– Iman te nešto pitat. Zato san te i zvala.
– Samo brzo, ala!
– Ne radi mi makinja.
– A šta šiješ?
– Ma ne ta, nego ona o robe, Candy, veš-mašina po najnovijen.
– E pa?
– Pa san mislila, mogul u tebe oprat, i tako, ako je tvoja zdrava?
– Zanussi-Končar, ta ti je besramno besmrtna!
– Samo za oprat, ovdi ću stavit sušit.
– Dogovoreno, samo nemoj danas.
– A kad?
– Čekaj… Koliko toga imaš?
– Dvi makinje… Jedna bijankarija, druga škura.
– Okej… Sutra popodne te čekan.
– Ne mogu ja.
– A šta ti je sad?
– Ne mogu. Moran na Firule, naručena san za popodne, na prijemni. Neće me bit koji dan, a tila san da in bude čisto i skuvano. Ko zna oćul moć šta, ka se vratin.
– A je, znan. Mislila san da je to u četvrtak. Sutra? Baš san koza, skužaj. Ne brini se ništa… Pošalji muža sutra popodne.
– Vidi nje? Nisan popizdila da ti pošaljen muža po ovoj vrućini. Arija uspaljena, on uspaljen, a o tebi da i ne govorin, ko zna kako bi to bilo. Jok!… Ha! Ha! Šalin se. On gre smenon. Poslaću po Alenu.
– Komu?
– Po Alenu. Alen, bogati!
– Ooo, moj ljubimac. A za njega te nije straj? Ha! Ha!
– On je još dite.
– Dite, dite. Je, je. Taman! Vidila san kako ga gledaju već i neke starije. To ti je pravi muškardin. Bija je grub, o gospe, šta je bija, stvarno, ka mali, ma je sad propja lip. Bonbon pravi.
– Još nema ni punih sedamnaest.
– Pusti ti to. Biće tebi kuća ubrzo prometna, krcata, ka kolodvor pun ženske eskurzije. Vidićeš. Kal ti govorin… Nego, nego slušaj… Neka nazove, prije nego se uputi, da ne bi dolazija bez veze i…
– Pa sa si rekla daš bit doma, jel tako?
– Ma je, samo, ne znan, za svaki slučaj… Nema, nema veze… Ako me slučajno ne bude kada dojde, neka ostavi u suside, ove Karamanke, vizavi… Ja ću joj već reć za njega, za svaki slučaj. Ako.
– Fala ti Kare, zlato si.
– Aj! Znaš ti mene. Poslaću ti kesu banana po malome. Toga u mene ne fali. Ha! Ha!… Rake, neka ti je sa srićon. Čuvaj se. Doću te povirit do koji dan.
– Neka, neka. Ne triba, on će već. Pusti… Zlato moje, bog! I avižaj me u svako doba… E, poželi Martinu sritan put, u moje ime.
* * *
– Pa se ti ajde sad vozit avionon. Druga avio-nesrića u samo dva dana! Prvo je oni danski pa kraj Barcelone, a danas izgorija ovi u Kanadi. Pa to je epidemija, jebote! – komentirao je otac materi tv-dnevnik, te nastavi:
– Ma šta mi govoriš? Martin? Jebale ga banane, blesava. Avionon gre u Beograd? Pa gleda li on televiziju, čita li novine? A lud li je, zagospu. Padaju ka muve. Ka da idu na diditi, a ne kerozin. Evo, evo ja, na primjer…
– Lipi si mi ti primjer – rekla bi mu moja mater, samo da je smjela i da je nisu istesali drugačije.
– … nisan nikad bija u avionu i, ajde reci, šta mi fali? Ajde, molin te, reci iskreno, šta mi fali?
– Pet za napravit šest! – to nije rekla mater, to je izletilo meni, onako nemisleći, jebiga, tu smo di smo.
– Šta si reka? Aaaa? Aj ponovi, ako smiš? – otac jurne iz svoje fotelje ravno na mene, ruka mu već poleti, no ipak zastane i pokaže put hodnika – U sobu, majmune! Takoš razgovarat s rođenin ocen? Balavac jedan! Da te nisan vidija do sutra! Ćeš ti meni tako? Kretenu, jedan!
Bio je više nego u kratko s tolerancijom. Nije dozvoljavao nikakav komentar, pogotovo ne nama, bratu i meni.
– Izvini, nisan tija. Izletilo mi, majkemi – pokušao sam ublažiti situaciju, ali.
– Još si tu?… Šta mater spominješ? Jel te ona tako odgojila?
– Ma nije, samo san eto…
– Nema ništa! Učili smo te da misliš, a ne da bališ bez veze. Imališ ti mozak ili punjetu u toj tikvi? I da znaš, samo nas probaj osramotit sutra prid Kariolon.
– Šta sutra? Šta Kariola?
– Buzdo, ona je za tebe teta Kariola. Jes razumija?!… Mater će ti reć – vrati se otac u fotelju.
– Sutraš, ka mi dvoje odemo u bolnicu, odnit robu u nje, tamo su ti dvi borše. Zna ona sve.
– A zašto ja? Oni njeni su mlađi o mene. Da me ko vidi sa dvi borše šporke robe priko grada, taman posla. Neću! Iden se ja kupat.
– Ako ti dan jednu, za to neću, zid će ti dat drugu! – otac napravi pokret kao da će se ponovo podići iz fotelje.
Držao sam ga na oku, jednom nogom prema sobi. Mater nije ni trznula na oca.
– Dica su joj na Šolti, muž na putu, uostalon, ona meni čini uslugu. Dunkve, ostaješ samo ti… Imaš komodne dvi tri ure vrimena za se okupat, taman dok se opere. Kad se budeš vraća sa mora, proćeš opet priko nje i pokupit robu. Eto.
– A sad u kamaru! Staviću ja tebe u red, da znaš – njegova je morala biti zadnja jer red je bio temeljac svake obitelji.
* * *
„… Now Suzanne takes your hand And she leads you to the river She is wearing rags and feathers From Salvation Army counters And the sun pours down like honey On our lady of the harbour And she shows you where to look Among the garbage and the flowers There are heroes in the seaweed There are children in the morning They are leaning out for love And they will lean that way forever While Suzanne holds the mirror And you want to travel with her And you want to travel blind And you know that you can trust her For she’s touched your perfect body with her mind.”
Leonard Cohen se dobacivao sa Supraphona, ja sam listao Startove, tragajući za sisama. Što veće, to bolje. Kao sise u Kariole. Dva ogromna balona što sam ih pohranio u svojoj glavi, od prije četiri ljeta.
*
Bilo je to čoporativno kupanje nedjeljom. Porodični prijatelji s djecom. Dok je brat imao slobodno, mene su odvukli sa sobom, držali su me još za dijete.
U svojem uskom uskom crvrnom kostimu i obrijanih pazuha, Kariola je bila u centru pažnje. Iako je jedina nosila demode jednodijelni kupaći, s tim obrijanim pazusima bila je najmodernija. Sve su majčine prijateljice, u ime mode, šetale pupak, leđa i bokove, razgolitile se u bikinijima. No nisu bili Karioli ni do koljena, a kamo li do sisa. Eh, te sise!
– Kare, bogareti, šta ti neaš doma bikini? Ti ovde moš najviše pokazat – otac se uvijek gurao u prvi red.
– Budalo, ne govori joj to! – prosikta mu mater na uho.
Teta Kariola nije ništa rekla. Promatrala je barba Martina i klince kako igraju picigin u plićaku. Stajala je onako mlikata iznad mene, sunce nije imalo šanse da me dotakne. Nisam skidao pogleda s njenih balkona.
– Mogla si, Kare, baren jedan put za prijatelje… He!He! – nije se dao razlogu moj blesavi mačo otac.
Kariola uhvati moj pogled. Pogladi me po kosi.
– Simeone – tako ga je ona bockala – prije ću se skinit isprid ovoga tvoga maloga, nego prid tobom!
– Normalno, ka te nema čega bit straj od njega. He! He!
– Od njega će me bit strah do koju godinu, vidićeš – teta Kare čučne do mene, kažiprstom mi povuče laštik kupaćih gaća (ukipio sam se bespomoćan, jo srama!) pa baci pogled na mojeg pišulinca, stidne su dlake bile već dobrano zauzele svoje pozicije oko tog vlažnog komadića mesa – Opaaa! Već me sada strah, da znaš. Kraj njega, nemaš šanse!
Otac je složio kiselu facu. Iskoristila je meso njegovog mesa da ga zajebe.
– Neka, neka! Sam si kriv – rekla je mater sisavcu limuna.
Odrasli su se grohotom smijali. Propadao sam kroz živi pijesak.
– Ti si moj mali anđel! Jednoga ćeš dana sletit na moj prozor – šapnula mi je Kare.
Nisam razumio ništa, ali sam primjetio da više ne tonem. Dobra teta Kare to nije dozvolila. Saveznički mi namigne, povjeri mi svoje sunčane očale i, tresući sisama i vrteći izazovno guzicama, zagazi u more.
Svi su je ispratili pogledima. Ispod mene je bilo sve mokro.
*
Pamtio sam svaki detalj te davne nedjelje. Srećom da odrasli imaju svoje filmove i nije ih briga za dječje projekcije. Ne pamte svoja obećanja, a kamoli tuđa. Jer da nije tako, ne bi me sutra pustili samoga u Kariole.
Slika prsate namiguše, u crvrnom kupaćem kostimu, vrati mi se dok sam se zabavljao s prsatom đirlo-đirlo s duplerice. Nisam ni primjetio da stoji iza mene.
– Šaaa… to…?
– Ma… Al… Aaaa…
– Pssst! – stavi majka prst na usta, pogleda prema hodniku i zatvori vrata – Šta se nisi zaključa, budalo?
U smetenosti sam zaboravio na to i… eto nje nasred sobe.
– Koji ti je kk… Ne znaš kucat?! – prepone sam pokrio Startom.
– Došla san ti reć da je nazoveš, prije nego kreneš. Za svaki slučaj, da ne bude doma. Ondaš morat ostavit u suside, priko puta. Kariolin broj će ti bit kraj telefona. Jesil zapamtija?
– Dobro, dobro!… Ajde ća!
– Rekla san ti davno daš od toga dobit upalu mozga, da znaš.
– Znan, znan!… Ajde, molintebogon, ća. Biž!
– Uzalud majčin savjet. Ko nju šljivi, ko je sluša? Za tebe je, bojin se, već kasno. Okrpila te prava pravcata menenđita, i to najranije. Ka i oca ti. Nema spasa za oboje, bogami. Isti ste!
Htio sam joj reći, „Pa dobro, je si li ti normalna? Odakle ti pravo da me trpaš u isti koš sa svojim mužem? Jeste da mi je otac, ma što to značilo, no da smo isti, i sama znaš, ne dolazi u obzir. Jok! Nemamo ništa zajedničko. Hodamo suprotnim obalama“. Jebiga, tako ti to dođe u tim godinama. Možda je majka, ipak (ma šta možda?!) bila u pravu. Samo jedna je majka!
Odustao sam od komentara i zaključao vrata za njom.
Sreća što mi je brat bio u levandi, po otocima, pa je soba bila cijela moja. Mogao sam je tako podijeliti s Kariolom, bez problema, kupati se s njom cijelu noć, graditi zajedno kule u pijesku, mirisati njen crveni kostim dok se bude kupala gola, mirisati njene obrijane pazuhe dok se sunča tik uz mene, trčati za njom po plićaku…
I trčali smo… Izmicala je cijelo vrijeme… Pobjegla je na duboko i mahala mi nek je pratim… Slijedio sam je kao vjerni psić… Sustigao sam je… Rasula je svoje sise oko mene, ponudila mi utočište, prigrlila me na sekund, a onda je dodala, rekla, „Roni!“… I ronio sam, šta sam drugo mogao. Ronio sam, ronio i ronio. Nigda i nigdje kraja. Uokolo mene beskraj. Nisam znao više što je gore, a što dolje. Tonuo sam i dalje. Dotako sam dno i produžio. Ribe su ulazile i izlazile iz mene, kako im se ćefnulo, bez straha i stida, kao da me nema. Odjednom sam shvatio da me stvarno nema, da sam se utopio, načisto.
– Ooooooooooom!!! – teške sam muke iskopao rupu u tom dnu.
Bio sam sav u jednoj vodi. Niz mene se slijevalo, natapalo plahte. Vani je bila vrela srpanjska noć. Kreket žaba iz napuštenoga bazena u obližnjem parku udarao je ritam tahikardiji. Panika je dijelila ležaj sa mnom. Kroz otvoreni se prozor nabacivao svjetionik s Katalinića briga, svjetlom šarao po zidovima, zastajao na trenutak, čudeći se nijemome kolegi što je parao zrak nasred moje postelje.
Što da se lažemo, nije mi padao cijelu noć. Zaspao sam pred zoru, nezavisno od njega. On je bio na straži, za stalno. Našao sam ga gdje sam ga i ostavio. Pratio me u korak po cijeloj sobi. Takav nisam mogao ocu i majci na oči. S njom sam se pozdravio kroz zatvorena vrata.
– Pazi se sine – čuo sam je i ono njeno, obavezno – Uh!
– Sve će bit u redu, ne brini – tješio ju je otac, a meni dobacio s praga – Gledaj kako se ponašaš. Da me nisi osramotija! Pazi se, doznaću ja sve!
Ispružio sam se po cijeloj kući.
– Alo, doma ste?
– Alo, ko je to?
– Ale… Aa… Dobar dan!
– Alen? Alene, jes to ti?
– Jesan.
– Uuuuu! Koji glas! Dobar, dobar! Divan! I tebi…
– Rekla mi je mater…
– E, kako ona? Jel otišla… tamo?
– Je, išli su malopri.
– Pa šta ti činiš doma? Ajde dolazi!
– A doma ste?
– Ne, ti si! Čekan te!
Čekala me je!!! Noge su mi klecale dok sam silazio niz stubište. Jednu sam torbu držao ispred sebe, zbog svijeta. Udario sam preko parka, da skratim put. Zapiljen u svoje korake, nisam se osvrtao na ljepotu oko sebe. Greška.
– Alene, čekala sam te!
– Ma nemoj?
– Aha, stvarno. A šta to nosiš? – mala Vanilija, dijete iz susjedstva, ispruži nogu s klupe i preprijeći mi put.
Di me nađe? Da sam znao da je u parku, zaobišao bi ga u širokom luku. Nisam imao ništa protiv malene, no bila je pravi davež. Kad god bi se sreli, nije puštala. Jednom sam joj uhvatio žabu u bazenu, odnjela ju je kući i ubacila materi u lonac s kipućon juhom. Tako je počelo. Od tada očekuje da joj uhvatim još po koju.
– Neman kad, žurin!
– A moja žaba?
– Ne mogu sada, drugi put, a?
– A di ćeš sa tom robom?
– U more!
– Pa ne pere se roba u moru nego u mašini, da znaš.
– Ne iden prat robu, nego pokrit more.
– Aaaaaaaa… Zaaaštooo? – oči su joj bile ovolike, usta na O, glas sve tiši.
– Da ga sačuvan od ove vrućine, da se ne rastopi skroz do kraja.
– Jeeeeee?
– Pa ka se lipo ohladi i stvrdne, moćemo se šetat po njemu – ni sam ne znam odakle mi je naviralo, bunco sam bez veze, misli su mi bile na drugoj adresi, dvije ili tri ulice niže.
– Sve do Brača?
– Ma dalje, dalje. Šta je to do Brača? Ništa! Puno, puno dalje, daleko tamo… Do Afrike nabrat se banana, koliko oš!… Voliš banane?
– Obožavan, da znaš! Samo mama kaže da su skupe, pa mi ih ritko kupuje.
– Eto! Ićemo se u Afriku natuć banana, sve besplatno. Ili dalje, dalje još…Ijuuuu!… Dokle oš!
– I do Raja?
– Šta Raja?
– Da vidin Tatu! Mama mi je rekla da je on sad u Raju, a da je to iza zadnjega mora.
– Narafski, samo si ti još sitna curica za tako dalek put… ali tvoj je tata veliki pa će onda on doć tebi! Zato moram požurit šta prije pokrit more, i tako mu pomoć da te posjeti uskoro. Može?
– Ajde! Požuri!
– Bog!
– Eeeej, Aleneee!
– Šta je sad?! – strpljenje mi je bilo na ivici, zadavit ću je, majkemi.
– Čekaću te tu!
* * *
Dočekala me je s čašom u ruci, malko pripita. Nisam ni ja bio bolji. U meni je vrio mošt još od sinoć. Vrelina cirkulacije obložila me alkoholnim parama, sve u šesnaest. Bilo je opasno.
Srce mi se rasprslo u mali miljun komadića na vratima stana, na vratima Raja. More je pod mojim stopama bilo ukroćeno i dovelo me do na kraj mora, izvan svih mòra, u bistri plićak, petroleum boje. Raščišćeno i prozirno dno zvalo me je sebi, da ga zagazim bez straha.
– Štas se ukipija? Odloži te borše. Daj se raskomodi, mladiću. Uzmi čašu… Oš sladoleda?… Šta, tebi nije vruće?
Stajao sam nasred dnevnoga boravka natovaren onim torbama, izvan svake kontrole. Nisam skidao pogleda s nje. Bila je bosa, u prozirnom kombineu, ispod kojega nije imala ništa, doli svojeg orošenog mesa. O koje je to meso bilo!!
– Ne boj se svoje stare prijateljice Kare. Ne grizem… Oops! – otme mi naprosto teret prljavoga rublja iz ruku i pred njom se ukaže moj potpuni profil.
– Ti stoj tu, a on neka mi pomogne stavit robu u mašinu! Ha! Ha! – namigne mi, okrene se u mjestu. Razdrma svoje velike sise. Zanjiše bokovima. Svila zaleprša.
Tresao sam se i cijedio u mjestu.
Čuo sam je kako puni mašinu, zatvara, namješta program i pali je.
– Eeee, sve moran sama. Nema više pravih muškaraca, samo onih šta obećavaju, al nikakve koristi od njih – dosegao me njezin glas iz banja.
O jebemu, opet sam nešto zajeba, promislim. Ne, ne, ovaj put, ne!
– Natoći nam vino, evo me za sekund. Skuvala bi kafu, al je nema, zaboravila san kupit – oglasi se opet.
Uh, evo je, dolazi, a šta ja to radim? Ma šta bilo da bilo, moram! Drhtavom rukom natočim nam dvije čaše. O kako me je samo nerviralo, da znate, to tuckanje stakla o staklo. Ona nije znala što je čeka. Ušla je u boravak s dvije zdjelice sladoleda. Pružim joj čašu.
– Zdravo, Marijo, milosti puna, Gospodin s tobom. Blagoslovljena ti među ženama i blagoslovljen plod utrobe tvoje, Isus. Sveta Marijo, Majko Božja, moli za nas grešnike, sada i na času smrti naše. Alen! – donja vilica joj se otme kontroli, izusti sve ovo, bez da je pomakla usne.
Oči su joj izražavali radost, pomiješanu s tugom. Piljila je u prizor pred sobom. Mladi se Isus upravo spustio s križa, ravno u njezin stan, darivajući joj najveći mogući čavao, samo za nju. Suze zahvalnice kliznu same.
Drhtao sam kao prut. Nikada nisam bio ni s jednom ženom ovoliko blizu, nikada se nisam toliko predao nijednoj ženi. Ne što nisam želio, nego me prilika nije htjela. Roba mi je bila razbacana po trosjedu, dok sam potpuno gol, napet do boli, stajao pred junakinjom svojih mokrih snova.
– Živili! – proserem bez veze, dižući čašu.
– Dobro mi doša! – uzvrati mi s osmjehom, odloži sladoled na stolić pored – Napokon jedna servirana banana, bez kore. He! He!
Potegne dobro iz čaše te je klekne preda mnom.
– Morala sam je malko ispraznit, da se ne prolije, eee – gledala me je odozdo, drugom rukom oslobađala je svoje grudi iz klopke od svile. Oh, kako sam je volio!
Zabljesnu njene mliječne dojke, opletene finim vezom od vena, u zagušljivom boravku i istisnu mi zrak. Obavi me slatka slabost, zavrti mi se. Kariola me uhvati za kurac, položi ga na svoje grudi. Voda mi zahvati koljena.
– A sa ćemo probat banana-split – zagrabi malo sladoleda iz zdjele i stavi si ga na jezik, osmjeh joj je čvrsto grlio obraze.
Kada ga je umočila u svoju čašu s vinom i liznula jezikom punim sladoleda, nisam znao ni di ni što ni tko sam.
Karijoli izleti čaša iz ruke i rasprsne se o pod. Zaslijepljena trenutačno, izgubi ravnotežu. Udarci grand mala bacali su me unatrag. Trzanje se završilo na trosjedu.
– Eto ga! I to je bilo to! – oblak sjete legne joj na lice, upravo je završavala s čišćenjem. Prethodno se umila nad kadom.
Sjedio sam beživotno na trosjedu, mrtav od srama. Buljio sam kroz vrata balkona, očekivao sam, iz vana, svu silu svjedoka vlastitom porazu. Nisam ni primjetio da su vrata zatvorena. Duplo staklo je bilo dovoljan garant da takvi ne stanuju s te strane.
– Nikada nisi bio sa ženon? – Kare sjedne do mene, zapali cigaretu.
– Ne!
– Nijednput, uopće?
Nije mi se razgovaralo. Zurio sam s mržnjom u bestidnika što se još kurčio, kao da ništa nije bilo, kao da me nije ponizio pred ženom koju sam toliko obožavao, sanjao svih ovih godina. Htio sam pobjeći glavom bez obzirom, bježalo mi se s mjesta vlastitog zločina, ali zločincu se to nije mililo. Njemu se ostajalo pa sam i ja ostao. Šta sam mogao?
– Nije to ništa… To se svakome događa, pogotovo prvi put. A i ja sam malo naglo krenula – uhvati me ponovo za napetu žilu, približi mu usne, otpuhne dim u njega – Neš opet odma štrcat, ha?
Jezikom mu je ispirala suze što su navirale non-stop, pa ga propusti da joj virne među plombe i pokaže mu prazno mjesto gdje su tonzile, jednom davno, bile domaćini. Život mi ponovo potraži udove, stao sam se vrpoljiti, zaigrah se njezinim sisama. Zagrizem u te obilne mliječne valove. Poželio sam ih sisati do kraja života i, znam, ni tada mi ne bi bilo dosta.
No nije dosta kad ja rečem da je dosta, nego je dosta kada tehnika kaže da je dosta. Tehnika narodu! U kupatilu je mašina poludila. Centrifuga je gurala mašinu po pločicama, od zida do zida.
– O Martine, jeben te nesposobna! – Kariola poleti u banju – Koliko san mu puti rekla da mi je centrira, a on, kreten, stalno govori, sutra, sutra. Vidiću ga ja s tin sutra. Malo sutra!
Pomogao sam joj veš-mašinu vratiti na mjesto. Šarena roba je bila gotova. Na red je došla bijela, a to će potrajati. Zaboravio sam skroz na more.
Domaćica se vrtila uokolo, čas u banji, kuhinji, čas u boravku, čas u sve tri sobe. Jednako razodjevena. Prozore još nije otvarala. Slijedio sam je smantano po cijeloj kući, znao napamet kompletan tekst deklaracije na kutiji banana tamo u kuhinji, tumarao, neznajući što da radim. Ustvari, krvosljednik je slijedio nju, a mene je vukao za sobom.
Bila je sagnuta nad kadom kada mi se učinilo da je već red, pače, i pristojnost to nalaže, uzvratiti za gostoprimstvo. Stanem na čelo kolone – nije bilo greške!
Oko mene su izvirale ponornice, hor labudova ljubio mi je stope po jezeru, livade su pjevale moje ime, svaki cijet je nosio ime mojega djeteta, oceani su mi se kleli na vjernost, ribe su nosile moju zastavu među oblacima. Bio sam preveliki netko i predaleko nešto. Bio sam bespovratnik što je spalio sve mostove za sobom, mijenjao stare za jednu i jedinu novu adresu, adresu duboko urezanu u bujici mesa što me valja, diže i guta. Bio sam tamo i ovamo, u vis i u šir i u dno, istodobno. Bio sam dobrovoljac u Philadelphia Experimentu i pucala mi je neka stvar za sve i sva. Bio sam napokon ja – Ja! Izmislio sam vatru i s njom, u vodi, zapisao svoje ime. Voda me prekrila i odnijela. Bio sam mrtav. Bilo je tako lako.
* * *
– Vi ste Kariola G., supruga Martina G.? – na vratima su bili dva milicionera, jedan u civilu, drugi u uniformi.
– Zagospu, šta je bilo?
– Ovo je inspektor, drug Bojanić, a ja sam drug Mate, znate… Moželimo ući, drugarice, vako s vrata je malo, kako da Van kažen, nezgodacija? Jelde?
Upravo sam završavao s tuširanjem, Kariola je već provjetrila kuću, sredila nered, dovela stan u koliko toliko pristojno stanje. Natočila si je čašu, sjela na trosjed, zapalila filter 57, rastvorila bade-mantel s markicom Hotel Slon, suvenir davnih putovanja s mužem, pustila svoje mirisno, jedro i vruće tijelo vani, da se hladi. Prešla je rukom preko sisa, svaku superiorno odmjerkala u šaci, zadovoljno se osmjehnula, prstom je skrenula na ožiljak, svaki početak boli, a i sam život boli, pa šta, promisli, reću mu istinu da mi to nije iz El Shatta već od carskog, od onog zadnjeg klinca, bolje je tako, neće mu valjda past, ma jok, ne pada u tim godinama, vidi mi ga! čak i nije tako loš, baš je seksi rez, majkemi ću sutra ić kupit par bikinija, šta me briga, život je za Kariolu ponovo dobio smisla, prošara dlanom po šumarku između prepona, i pičkicu macicu ću obrijat, sjeti se mojeg crvenog lica, tako ću ga iznenadit sutra kad opet svrati, valjda će opet doć, ma ne, ne dolazi u obzir, on je moj, ne puštan ga tako lako, eno Martinu ona kokoš, jebale ih banane, a mene ovaj lipi djetlić, ha, ha, ha!
– Život je baš liiip! – mazno se protegne.
Posegnula za novom cigaretom, kad netko zazvoni na vratima.
Ugurala me, zajedno s mojim stvarima, u dječju sobu.
– Psssst… Da te nisan čula! Ne izlazi dok te ne zovnen. Jesil razumija? – zatvorila je sobu i pošla na ulazna vrata stana. Nisam ništa razumio.
Obukao sam se na brzinu, s jednim uhom na vratima. Glasove nisam razaznao, nisam imao pojma tko je tamo i o čemu teče riječ, no jasno sam čuo njezin jecaj. Ne znam zašto, na njenu suzu i meni poteče. Bio sam osjetljiv na nju.
– AJME MENI, MAJKO MOJA! AJME MENI! – krik se rastrese stanom, gurne me od vrata sobe, rastvori mi ranu.
Tko je to tamo? Što rade mojoj dijevi? Sekundarno sam bio u dnevnom boravku.
– Šta je? Šta je? Ko ste vi? Šta joj radite, pička li van materina? – stisnutih pesti išao sam naprijed, ravno na pandure.
Karioli momentalno presuše suze. S nevjericom je buljila u mene. Lastavica je mogla, bez problema, podići gnijezdo u njezinim otvorenim ustima, tolika su joj bila. Cajkani nisu znali bi li stisli ili pisli.
– Koji si sad pak ti? – prvi pisne onaj u uniformi.
– To mi je SIN! Stariji! – nisam vjerovao svojim ušima.
– Moje saučešće, mladiću – prodrma me dobro, očito, inspektor.
– I ja ti se žalujen, sinko – priskoči drug plavi.
Suzne oči, crveno i nabuhlo lice, kao od plača, savršeno su odgovarali situaciji. Kojoj sitaciji? Hoće li mi već netko reći u kojem to cirkusu nastupam?
– Ajme, majko moja! – Kare me čvrsto uhvati za ruku – Čedo, sine, TATA JE UMRA, POGINIJA! Aaaaaaaa! Nema ga višeeeeee!
Odjednom se vrata stana treskom otvore, unutra provali silna voda. Poremeti nam svima ravnoteže. Pomete me pred sobom. Vidio sam kako me bujica vuče na balkon i baca dolje u dvorište. Rasprsnuo sam se o beton. Pored oca. Naša raskomadana tijela bila su izmješana. Nisam razabirao tko je tko. Koji sam bio ja, a koji je On?
Otac mrtav?! Moj otac? Kako? U bolnici ili na putu iz iste? Čekaj, čekaj! Tko je pak Čedo? Nisam razumio još ništa.
– Kako? – čuo sam sebe.
– Saobraćajka, u Beogradu! – inspektor Bojanić je listao svoj blok, Kare je jecala i stiskala mi ruku. Da li mi je davala znakove da šutim ili je to bilo od boli i patnje, nisam znao.
– Šta je, pa avion? – nisam mogao biti blesaviji. Kare mi cimne ruku. Razumio sam.
– Ma ke! Službena kola! On i suvozačica, izvjesna, samo da nađem… – inspektor je kopao po svojem bloku.
– Adela S. – nadopuni mu rupu u neznanju Kariola G., friška udova Martina G.
– Da, da. Danas oko podne, na Mostu bratstva i jedinstva, isto u Beogradu. Danas je u njih praznik, Dan ustanka, sve veselo, gužva, i eto ti belaja u čas.
– Pa ste se tek sada sitili javit taku stvar? Koji ste vi… – glumio sam gnjevnoga sina, „mama“ mi je zabila nokte sve do krvi, pušila je i jecala spuštene glave.
– Ne, Čedo, sine. Zvali smo koliko puta vaš broj…
– 42-012! Pet šest puta, sigurno – znao je plavac Mate, Kare zarida.
– … telefen je zvonio, svaki put do kraja. Majka kaže da je bila kod prijateljice, neke Rakele Ć., na ručku, a ti na moru. Zvali smo i susjedu, drugaricu Karaman, samo ni nje nema.
Sjedili smo u tišini i pušili. I ja zapalim, jednu, dvije. Nitko nije imao primjedbe, a i tko da mi zamjeri, samo je jedan otac. Zagrlo sam „mamu“ na trosjedu, položla mi je glavu na rame. Policajci su se smjestili vis-à-vis. Kariola je još bila u slovenskome bade-mantelu, jedna joj se sisa radoznalo izmigolji, kao da joj je bilo do društva. A društvo je čekalo očevid, organima se nije žurilo. Na stoliću je pepeljara bila puna.
– Jestel za kaficu? A? – odvučem im pažnju, Kare me zahvalno pogleda, ispravi se i zamota se do grla.
– Pa sad, moglo bi se. Jel tako, druže Bojaniću? – usidrio se naš drugar Mate.
– Sine, nema je!
– Znam, mama, iden kupit.
– Tako je, Čedo, sas ti glava ove familje, moraš na sve mislit. Isss! Štal te sve još čeka, da znaš! – pajkan plavi bio je glavni.
– Dođi ovamo da ti rečen šta sve triba kupit – odvukla me je Kariola u kuhinju, povukla vrata za sobom.
Zagrlila me snažno. Privukao sam je što sam čvršće mogao. Plakala je na mojem ramenu. Natapala mi majicu. Kuhinja je davala na prezrele banane.
* * *
Sjedio sam na klupi u parku i poželio plakati, no nije me išlo. Vanilija je došla odnekud, zalijepila se uza me. Gulila je bananu.
– Jesil pokrija cilo more?
– Odavno – o jebote! na robu sam skroz zaboravio u brzini…
– Onda mi moj Tata može doć u posjetu, ha? – dijete živne, a i banana joj je godila.
– Aha! – … nema veze, računao na situaciju s tatom.
– Kada? Kada? Sada? Sutra?
– Pa sad, ne znan… Tvoj tata mora uskladit raspored svojih poslova, ali ako je ažuran, moga bi već sutra bit ovde.
– Ništa te ne razumin šta govoriš… Sve ti je to, šta si sad reka, bez veze!
– Jedino si ti u pravu u ovoj priči – okrenem se prema curici, pogladim je po kosici, bananu je već bila smazala.
– Ej, Alene, ti si plaka?! – primjetila je moje crvene i otekle obraze, uozbilji se.
– Jesan, malo. Umra mi otac, moj tata.
– Pa zato se ne plače malo, nego puno!
– Kad ti kažeš.
– Samo, tvoj Tata nije iša u Raj!
– Kako ti to znaš, djevojčice, moliću lipo? – desna obrva mi skoči sama, očekivao sam utjehu, bilo kakvu, s te strane.
– Zato šta je Raj daleko, a on je iša samo do Afrike!
– Ma, bogati, odakle ti to?
– Zato šta je malopri proša ovuda, sa punon keson banana!
– ?
– Baš je on dobar neki! Da mi je jednu, da znaš. Vidi! Vidi! – digla se nogama na klupu i, praznom, mlohavom korom, stala mi mahati pred licem.
—————————————————————————————————————–
(dodano 7. srpnja 2010.)
Danas, točno četrdeset godina nakon gorespomenutog sakramenta, imam isto godina koliko i moj otac tada, pak, s vremenom, sve više primjećujem kako mu neminovno sličim…..
Dan kada su očevi razvozili banane
Toga sam se jutra probudio kao mesna štruca u terminalnoj fazi. Krckan od sinoć u temeljcu na nebroj stupnjeva, bez ikakvog iskustva, zagorio sam naskroz. Košuljica od pancete, pretvorena u tvrd i nejestivi oklop, bila je nizašto. Uzaludno mažena i mazana nadlijevom, nije si vraćala elastičnost. I tako, rastavljen od neprobavljive kore, razgoljen i bez zaštite, bio sam samo za – odbaciti ili poslužiti.
* * *
– Odličan si, bogami – rekla je tiho, zagrne me sjetnim pogledom pa odluta.
Teški od znoja rasuli smo se po pločicama, svatko za sebe. Isparavali smo polagano. Disanje se trudilo vratiti u normalu.
Nemir, hranjen uzvišenim čuđenjem, nosio me daleko odatle, pticama pod krilo, odakle je pucao savršen vidik na kapelicu moje muške uznesitosti. Prošao sam kroz ogledalo i trampio vlastiti odraz za akustiku ponora. Nije mi se vraćalo.
No nije bilo do mene.
Njezina orošena ruka, tik uz moj obraz, položi me natrag na vlažne pločice. Kapljice znoja zablistaju s ruba gusto zaraslih pazuha, tren prije nego se sunovrate na keramički pod. Pomislio sam – sada će me pomilovati, zaslužio sam, valjda. Činilo mi se tako. Već sam je vidio kako mi nježnim pokretom odmiče vlasi sa očiju, onako majčinski, i bi mi neugodno, majkemi. No ništa od toga. Ruka se zaustavi iza mene. Na mašini Zanussi-Končar. Ta je tiho prela na programu za kuhanje i drobila zrak. Prozori su bili zatvoreni zbog susjeda. Ništa nije bilo prepušteno slučaju. Znala je znanje.
Prstima, što su davali na Prodixan, zgrabi kutiju cigareta Filter 57 i parafinke. Pripali. Nakon dva tri dima doda mi balav cigaret.
– Drž! Pušiš valjda?! – to i nije bilo pitanje, utjera mi duvan ne gledajući me.
Da mi se tako obratila na ulici ili na stubištu, morao bi reći ne, u strahu da me ne izda mojima. No tu, na podu njezine kupaonice, vladala su neka druga pravila, daleka svemu što sam do toga ljetnog popodneva iskusio.
Ustane i zagazi preko mene.
Zabacim glavu unazad da joj olakšam preskok. Pogledom zapnem među njezine prepone. Frajerski posišem duvanski smotuljak i nonšalantno otpuhnem dim – k’o veliki, kao da mi je najmanje dvadeset – ravno u raskrečenu pičku. Nevjerovatno! Da, i nije za vjerovati ničemu što se dogodilo toga vrućeg ljeta, gospodnje 1970. godine, u stanu izvjesne K. G., rođene B., treća etaža, u zgradi dvije, e sad, baš ću vam reći, možda i tri, ulice niže od moje.
Kombine, petroleum boje, držao se njenoga mesa svo to vrijeme. Samo je izbacila sise na početku priče, a gaćice i tako nije imala. Pripijen znojem, taj komad imitacije svile s Ponta Rose, ocrtavao je tijelo site ženke što je upravo provarila svoj plijen i krenula dalje, o svom poslu, dok su joj se kapljice cijedile s usmina i jedine odavale minule korake. Jedna takva kaplja, gusta i teška, probije se kroz oblačić duhanskoga dima i zaustavi mi se na licu. Ugasi mi cigaretu i ocijedi se niz bradu.
– A u pičku materinu! A u pičku! Au.. Auu… – stresao sam se od gađenja. Pljunem.
Hraknem na pod kupaonice više puta, i još bi, da mi ne uleti nelagoda što sam opsovao u prisutnosti majčine prijateljice i pljucao po njezinom stanu. To nije pristojno. Tako su me nisu učili. Jok!
Htjedoh se pomaknuti odatle, ali ona je stajala raširena iznad mene, nije mi bilo šanse. Bio sam k’o dodo tica što se ne pomica. No njena se pica micala. Prema dolje.
– U pišku. U pičku mačkicu. Baš – dolazio mi je šapat odozgo – Na!
Trčao sam kroz mračni zapušteni šumarak kojeg odavno nitko nije kresao. Drače i divlje raslinje tuklo me je po očima, šibalo mi lice, ulazilo u usta, kralo dah. Nije bilo ni zraka ni slike. Trčao sam u mjestu. Trčao sam neko vrijeme, gubio tlo pod nogama, a onda se smirio. Odustao. Svidilo mi se. Možda i nije. Nije mi bilo druge.
Sjela mi je na lice. Mokru i ispunjetanu pičku nabila mi je na nos. Gnjecavim usminama gnječila me strasno. Ritao sam se, no ona je sve držala pod kontrolom jedrim bedrima i čvrstim guzovima. Njena mačkica stavila me pod svoje. Pandžama mi je zgrabila jezik i uvukla ga unutra. Dlakama mi je prikrila svaku odstupnicu. Nisam se mogao iskobeljati. Pomirim se s time. Posišem i posrčem sve šta se nudilo. Naudi mi skoro.
Izbrazdala mi je obraze u ritmu centrifuge. Melem uljem poprska stazu i tako ublaži moje rane. Ludilo necentrirane veš-mašine zagluši njene krikove. Ona i Zanussi-Končar utihnu zajedno. Svaka na svojoj strani kupaone.
Tišina.
– Zraka! Zraka! – čuo sam sebe.
Tišina.
Nije me čula jer nisam mogao doći do riječi. Zarobljene u nutrini, nije im bilo izlaza. Dozvola još nije bila izdana. Ostala je sjedeći nataknuta na moju baburu, pušila je i nijemo ridala. U glavi mi je bubnjalo hiljadu drobilica.
– Nije to ništa – reče odsutno, onako za sebe. Ustane, otirući suze.
Cigaretu zaguši u školjci i… začudi mi se. Kao, odakle ja tu, ej! što radim na podu njene kupaone.
– O mišu mali – pogled joj padne na moje izubijano lice, odjednom dođe sebi – Šta ti je to zločesta teta Kariola napravila? Oooo, oprosti! Oprosti!
Klekla je i položila mi glavu sebi u krilo. Stade me cjelivati u obraze, izljubi mi nos, oči. Ispere sve što je, nema tome, maltretirala svojom međunožnom četkom.
– Oprosti! Oprosti! – nije prestajala.
Do malo mi je faca bila potpuno čista. Samo crvena i nabuhla, kao od plača.
– Oooo, ti bi ponovo i ponovo?! Još? Danas je tvoj Dan borca i Dan ustanka, sve u jednome. O gospe, ne mogu virovat! Tis moje pravo suncee! Muškarac moj! – zablene se i bi joj drag, moj sedamaestogodišnji komad nabrekloga mesa, koji se upravo, prije jedno pola sata, sreo s najdubljom tajnom života, upoznao svjetlo, ma što svjetlo – vatromet! u tunelu usred mraka te tako spoznao da je umrijeti jebeno blagoslovljeno i nepodnošljivo lako pa, ako je to tako, zašto ne umrijeti još jedared. Nije si dozvoljavao pad u formi.
– O, sunce moje, okad ti je ovaki? Ne dam te nikome!!
– Od jutros, ili sinoć. Nije mi pa okad san zna da ću doć kod Vas! – bio sam iskren i na nogama.
Ostala je na koljenima preda mnom, obješena samo o svoju vilicu. O trapez majstorice, o majstorice!
– Mmmbmmbmm sambćemo ga skramtit za tbu blembtavu glambvu, da bti biše me sbeta – dala si je zadatak skresati mi profil, svom dubinom svojega grla.
Iz hodnika se oglasi telefon.
– Jeben ti ja nju jeben, kadli zazvoni telefon – prođe mi kroz glavu jedna stara priča.
– Nemka zvobmni, ko mga jehmbe! – nije odustajala, imala je puna usta posla.
Netko, s druge strane žice, bio je uporan. Zvonilo je i dalje i dalje. Neprestalno. Zvonilo.
– Mbbbbmmm, pimzda jebmna! Šta mbe mnermbvira! – gubila je ritam. Koncentracija joj je opala.
Onaj iz hodnika i ona odustali su istovremeno.
– E, umuka je sad kad i nije potriba! – bila je ljuta. Ja nisam znao što ću. Bio sam i dalje ukurčeno ukočen.
Opet zazvoni.
– Da mu ne bi išla ovaka na telefon.
Oštri vonj namočene svile prigrli me. Zvonjava je trajala dok me je privijala uz svoje vruće tijelo. Poljubila me nježno u čelo, majčinski. Isto tako mi je pomakla kosu s očiju, da me ne smeta. Tuga ponovo nađe adresu u njenome pogledu.
Iz hodnika zamukne.
– Šta ću? – potražio sam savjet u najbliže osobe.
– Štaš? Ništa. Lipoš izdrkat!
– Aaaa? Di?
– Tu.
– A di ćete Vi?
– Šta di ću ja?
– Pa neću mas… mas…mastrub… drkat isprid Vas?!
Nitko mi još nikada nije bio svjedok pri tom činu. Bilo mi je iskreno neugodno.
– Mladome gospodičiću neugodno? Posli svega? Šta li je samo fin. Ili ne zna? Drkaš li ti upće? – zabavljala se ona.
– Ahaaa! – spustio sam glavu.
– Evo ga! Baš sam promislila da nije odavno – iz hodnika se opet oglasi zvonjava telefona – Frigaj se, Martine!
– Ne samo da ćeš drkat isprid mene, negoš sve izbacit po meni, a on neka lipo zvoni. Pa ćemo se istuširat zajedno. Nije to ništa, mišu. Znaš. Nemaš srama, posli svega – ohrabri me bestidnica.
Na nekom drugom kraju grada, svijeta, nije bitno, netko neko bio je više nego uporan. Telefon se ispuše tek nakon dosta.
– Šta Van je to?
– Ništa specjalno. Uspomena davna. Hm, gadi ti se?
Kariola je napokon zbacila sa sebe talijanski kombine i po prvi put je, toga vrućeg ljetnoga popodneva, tamo neke davne godine, bila potpuno gola. Pod njenim se predivnim velikim sisama, preko pola stomaka, izpružio ozbiljan ožiljak. Nije mi se gadilo, dapače, samo me zanimalo. Čak mi je bilo i napeto, eto.
– A zato se kupate samo u jednodjelnom kostimu! – ispalim blesavo.
– Molin?
– Ništa, ništa! To ja onako.
– Opa! Nije to samo onako, mangupe. Pa ti si me već onda gledao? Koliko ima ono da smo se zajedno kupali? Preklani?
– Prije četiri lita!
– Aiiii… I još pamtiš?
– A di neću. Kako ću Vas zaboravit u onome crvrnome kostimu na Firulama? Tu sliku nosin sve ove godine. To mi je jedna od najdražih uspomena!
– Ha! Ha! Mišu mali, znala san ja odma das ti moj broj – plesne me nehajno po napetoj batini – Znači, ne gadi ti se?
– Anđel.
– Šta anđel?
– Anđel… tako ste rekli.
– Šta san rekla, i kad?
– Rekli ste da san ja Vaš mali anđel… Tamo na Firule.
– Aha?
– I da ću sletit, kad tad, na Vaš prozor.
– Narafski, nisan ništa falila. Anđel, kažeš? Pa evo te. Ja ti nikada ne lažem, znaš – splete si prste oko mi kurca, privuče me sebi, glavićom pređe uzduž ožiljka – Ne gadi ti se?
– Ma kakvi! Taman! Samo san pita.
– E, pa da ti rečen, ovo mi je uspomena na El Shatt.
– El Shatt? Bili ste u El Shattu? I meni je mater bila tamo.
– Znan. Šta misliš odakle se znamo?
– I šta je bilo? Od čega Van je to?
– Od ingleške bajunete.
– To su Van Englezi napravili? – krv mi skoči u ionako crvrne obraze, došlo mi je da bacim atomsku bombu na London toga momenta.
– Ne svi, samo jedan – ispravi me ona.
– ?
– Bilo mi je niti četrnaest, kad su me dva crna i jedan bili, svi engleski vojnici, dočekali vanka logora, odvukli u kamion, svukli i… natakli.
– Na bjuneeet?
– Ma ne, blentone… Na svoje batine.
– Si… sil… silovali? Vas?
– Epa ne bi se reklo baš, i sad, čini mi se, i nije to bilo tako loše da znaš… Ha! Ha! – smjeh joj rastrese tijelo, razigra sise, rastjera tugu iz očiju.
– Molin? – nije mi bilo jasno što je u silovanju neloše i smiješno.
– Pa kažen ti, nije mi bilo mrsko to prvo iskustvo, ka ni tebi danas, samo da me taj bili nije… Ha! Ha!… Smijen se tebi mladiću… Odkad san rekla da su me trojica pošteno ispritiskala, nisi presta razvlačit kožicu, vamo-tamo… Ha! Ha!
Stvarno. Sjedila je raskrećena na rubu kade, sise su joj podrhtavale. Pratio sam taj ritam.
– Ja ću ti pričat, a ti drkaj! Ha! Ha! Kad svršin s pričon, tiš mi svršit u facu i po sisama. Ha! Ha! Može? – sise su joj bile nezaustavljive, a, bogami, i ja.
Slobodnom rukom dodao sam joj Filter 57 i parafinke. U hodniku je opet zazvonio telefon.
* * *
– Alo, Kariola, zagospu, pa dis do sad? Zoven te već po ure. Zvonilo je da bi i mrtve probudilo!
– Evo me. Nean pojma da je zvonilo. Ovi sekund san ušla u kuću. A šta je? Di gori?
– Ma ne gori, samo san te tila čut.
– Je, je, kako da ne. Ti bi toliko visila na telefon samo da me čuješ, pričaj to kome drugome. Reci.
– A di si bila?
– Di san bila? Bila san vanka.
– A di?
– Na kafu, sa onon Ozretićkon.
– I nis se mogla meni javit, pa da…
– Ma slučajno san je srela, božja ženo. Išla san mužu kupit novu košuju i par mudanat, i tako skontrala nju. Nismo se ništa dogovarale… Popile po jedan aero-konjak…
– Opaa! Aero-konjak? Bogati, najranije… lipo, lipo!
– Oš me pustit da ti rečen, bogati?… Ustvari, sile smo na kafu, na štekat u Dubrovnika, na Rivi, dojde konobar i Ozretička bubne, jedan aero-konjak, a ja šta ću, uzmen i ja jednoga… i tako, malo nan udre na smijadu… Ha! Ha!.. Išćakulamo se i eto, to ti je cila misa.
– Biće ste me ogovarale?
– Nismo, majkemi. Nisan ja ka ti!
– O! O! O!… Pari mi se da se jidimo?
– Ko? Ja? Taman posla! Skužaj, ma te se nismo njanci sitile. Nije bilo kad, da znaš. Bile smo zauzete gledanjen i ocjenjivanjen muških guzic i nog.
– Pa jelsu bile čemu? Lito je, ima tega obilato ovih dan, a vas dvi pijana posla, ha.
– Dvi tri lipe čvrste su ušle u finale. Ne više. Ovi omladinci imaju guzice šta obećavaju, ma su noge puno boje u ovih starijih i ozbilnijih. Noge su ti, Rakela moja, ajme meni, uglavnon, da znaš. Nakotilo se ovih vlaji, sve sami balvani ili okserice, jebate, to po ravnome ne zna hodit. Pukne mene rečeni konjak i rečen jednomu… „Kako te ni sram pokazivat tako grube O noge, ili obuci daleke gaće ili stoj doma, ne mogu te o gada gledat!“… Je, to san mu rekla.
– Dobro si mu rekla. Neka, neka.
– A znaš šta je on meni reka?
– Al ti je šta reka?
– Da reka? Samo da znaš!
– Jebote, ne znan! Gukni!
– Znaš šta mi je reka?… Reka mi je da on ima i jednu ravnu, do poda, taman za me, i da bi me rado sakramenta šnjon, sve do jaj, sve do noći! Ma zamisli kretena vlaškega! I to isprid cilega svita!
– Aaaaaaaa! To ti je reka?… Ma dobro ti je i reka! Eto ti ga na sad! Napiješ se i greš se intrigavat di te ni misto. Prva si počela pa ti je čovik, bija vlah ili ne, lipo vratija. Propja meritaš. Neš više, tako lako, lajat štamuga drago.
– Jebatee sramote. Ozretička je propala u zemju, a ni ja nisan bila daleko. Vas svit je gleda u nas, smija se, počeli su komentari, dobacivanje.
– A taj vlah?
– Nesta, kurba vlaška. Nean pojma. Zasra me i nesta!
– Istina, istinabog, dobro te je ištrapa! I? Šta je bilo posli?
– Ha! Ha! Saš vidit. Pobigle ti mi dvi sa štekata unutra da ćemo ka platit i, prije toga, uletile u WC. Nismo izašle petnaes dvajes minuti.
– A šta ste se usrale u gaće?
– Ma jok! Umrle smo o smija, da znaš. Bile smo obadvi, jebatebog, mokre do kolina! Uzbudila se ona, uzbudila se je. Na toga vlaja i njegovu ravnu nogu! Ha! Ha! Eeeej! Čoviče, nisan ni znala, jebemisvemrtveižive, da bi se i sa vlajen pukla! Ha! Ha! Jebajiga, čovik nika ne zna sebe sama do kraja. Ha! Ha!
– Nosce te ipsum!
– Je, ima je kus nosa. Kako znaš? Ha! Ha! Zaključale smo se unutra, dok nismo svršile. Moš zamislit? Ha! Ha! Obedvi! Ha! Ha!… Ka smo izašle, konobari su nas u čudu gledali i rekli su da ne triba ništa platit, da smo in ulipšali dan! Zamisli, sve se čulo! Ha! Ha!
– Jebame ko me nije, majkemi! Ja sirota stojin doma, mužu i sinu parićajen obid…
– A šta in lipega spremaš?
– Ma mesnu štrucu… dok ti greš okolo…
– Ono u košuljici od pancete?
– Je, ono u košuljici… Nategnen ti ja sve te košuljice i kožice… dok ti, drugarice carice, mužu kupuješ košuju i cidi ti se niz bedra! Blago ti se.
– I mudante.
– Šta mudante?
– Dva para. Sebi i Ozretički. Častila san je! One smo mokre, jebešga, ostavile u Dubrovnika!!! Ha! Ha! Ha!
– Ha! Ha! Ha!!!!!
– Eto, to bi ti bilo to. Iden, moran spakovat muža. On i njegovo export-import Južno voće! Ide na službeni put. Njegova je podružnica pozvana na službeni ručak, pače, praznički, u hotel Moskva, da znaš.
– Opet? A di ga vrazi nose ovi put?
– Pa u Beograd, bogati, u centralu, avionon.
– Caravelleon? Martin u oblacima! Blago mu se.
– Blago mu se s onon njegovon kravon Adelon!
– Sekretaricon?
– E! Okada je dobija tu fuficu za sekretaricu, cili se prominija… Izbjegava me, ima tome misec dva, da znaš. Samo tu i tamo, pinkicu, na brzake, da se ne rasušin… „Dušo, ti znaš da ja ne gledan mlađe, taman posla, di bi ja druge poželija kraj tebe!“… Govorija je pizda do nedavno. A sada stoji kuco, udrila mu donja u gornju i vuče tu sučijavu svugdi sa sobon… Strefila je i njega kriza srednjih godina, majkumu, dabogda ga strefilo štagod drugo. Eto ga tamo, sritan mu put!
– Ma je? Nemoj tako.
– Ma jel? Nju vodi, svako malo, okolo na večere… Kako znan? Pa rekli su mi!… A mene ponižava bananama!… „Znaš li pošto su, jebote?“, reka mi je, „A nama su mukte!“… Morala bi mu bit zahvalna, zato šta je drug glavni zastupnik? Na bâki!… Nabijen mu banane i cilo njegovo južno voće, od Nkrumaha do Sékou Touréa, na Kalemegdan. Stan mi izgleda ka imigracijski ured za majmune. Banane simo, banane tamo!
– Kare, govoriš pizdarije.
– Nije bija smenon u posteju, Rake moja, ima tome, rekla san ti… A di su ona naša nekadašnja lipa zajednička putovanja… Ljubljana, eh Ljubljana… pa München, eeee… Zapustija me, zapustila san se. Prestala san se i brijat. I pazuhe i doli. Pička mi pari šuma Striborova… To bananama ne smeta. Ha! Ka da one imadu oči… Zato se pripita i palin na svakega vlaja i konobara, i bogzna koga sve još ne… Ošla san u kurac, Rake moja, pukla… Oću kurca! Kurca! Kurca! Pičku na kurcu oću! Daću oglas u novine, Rake, da znaš.
– Ala, smiri se.
– Šmrc…
– Ala!
– Imaš prav. Imaš prav. Šmrc… Imaš prav….Iden! Moran ga spakovat prin nego dojde doma. Popizdiće skroz ako nije valiža složena pic-pic, i sve na svojen mistu. Gren. Gren ća. Aj bog!
– Čekaaaaj!!!!!!!
– Šta ti je sad?
– Iman te nešto pitat. Zato san te i zvala.
– Samo brzo, ala!
– Ne radi mi makinja.
– A šta šiješ?
– Ma ne ta, nego ona o robe, Candy, veš-mašina po najnovijen.
– E pa?
– Pa san mislila, mogul u tebe oprat, i tako, ako je tvoja zdrava?
– Zanussi-Končar, ta ti je besramno besmrtna!
– Samo za oprat, ovdi ću stavit sušit.
– Dogovoreno, samo nemoj danas.
– A kad?
– Čekaj… Koliko toga imaš?
– Dvi makinje… Jedna bijankarija, druga škura.
– Okej… Sutra popodne te čekan.
– Ne mogu ja.
– A šta ti je sad?
– Ne mogu. Moran na Firule, naručena san za popodne, na prijemni. Neće me bit koji dan, a tila san da in bude čisto i skuvano. Ko zna oćul moć šta, ka se vratin.
– A je, znan. Mislila san da je to u četvrtak. Sutra? Baš san koza, skužaj. Ne brini se ništa… Pošalji muža sutra popodne.
– Vidi nje? Nisan popizdila da ti pošaljen muža po ovoj vrućini. Arija uspaljena, on uspaljen, a o tebi da i ne govorin, ko zna kako bi to bilo. Jok!… Ha! Ha! Šalin se. On gre smenon. Poslaću po Alenu.
– Komu?
– Po Alenu. Alen, bogati!
– Ooo, moj ljubimac. A za njega te nije straj? Ha! Ha!
– On je još dite.
– Dite, dite. Je, je. Taman! Vidila san kako ga gledaju već i neke starije. To ti je pravi muškardin. Bija je grub, o gospe, šta je bija, stvarno, ka mali, ma je sad propja lip. Bonbon pravi.
– Još nema ni punih sedamnaest.
– Pusti ti to. Biće tebi kuća ubrzo prometna, krcata, ka kolodvor pun ženske eskurzije. Vidićeš. Kal ti govorin… Nego, nego slušaj… Neka nazove, prije nego se uputi, da ne bi dolazija bez veze i…
– Pa sa si rekla daš bit doma, jel tako?
– Ma je, samo, ne znan, za svaki slučaj… Nema, nema veze… Ako me slučajno ne bude kada dojde, neka ostavi u suside, ove Karamanke, vizavi… Ja ću joj već reć za njega, za svaki slučaj. Ako.
– Fala ti Kare, zlato si.
– Aj! Znaš ti mene. Poslaću ti kesu banana po malome. Toga u mene ne fali. Ha! Ha!… Rake, neka ti je sa srićon. Čuvaj se. Doću te povirit do koji dan.
– Neka, neka. Ne triba, on će već. Pusti… Zlato moje, bog! I avižaj me u svako doba… E, poželi Martinu sritan put, u moje ime.
* * *
– Pa se ti ajde sad vozit avionon. Druga avio-nesrića u samo dva dana! Prvo je oni danski pa kraj Barcelone, a danas izgorija ovi u Kanadi. Pa to je epidemija, jebote! – komentirao je otac materi tv-dnevnik, te nastavi:
– Ma šta mi govoriš? Martin? Jebale ga banane, blesava. Avionon gre u Beograd? Pa gleda li on televiziju, čita li novine? A lud li je, zagospu. Padaju ka muve. Ka da idu na diditi, a ne kerozin. Evo, evo ja, na primjer…
– Lipi si mi ti primjer – rekla bi mu moja mater, samo da je smjela i da je nisu istesali drugačije.
– … nisan nikad bija u avionu i, ajde reci, šta mi fali? Ajde, molin te, reci iskreno, šta mi fali?
– Pet za napravit šest! – to nije rekla mater, to je izletilo meni, onako nemisleći, jebiga, tu smo di smo.
– Šta si reka? Aaaa? Aj ponovi, ako smiš? – otac jurne iz svoje fotelje ravno na mene, ruka mu već poleti, no ipak zastane i pokaže put hodnika – U sobu, majmune! Takoš razgovarat s rođenin ocen? Balavac jedan! Da te nisan vidija do sutra! Ćeš ti meni tako? Kretenu, jedan!
Bio je više nego u kratko s tolerancijom. Nije dozvoljavao nikakav komentar, pogotovo ne nama, bratu i meni.
– Izvini, nisan tija. Izletilo mi, majkemi – pokušao sam ublažiti situaciju, ali.
– Još si tu?… Šta mater spominješ? Jel te ona tako odgojila?
– Ma nije, samo san eto…
– Nema ništa! Učili smo te da misliš, a ne da bališ bez veze. Imališ ti mozak ili punjetu u toj tikvi? I da znaš, samo nas probaj osramotit sutra prid Kariolon.
– Šta sutra? Šta Kariola?
– Buzdo, ona je za tebe teta Kariola. Jes razumija?!… Mater će ti reć – vrati se otac u fotelju.
– Sutraš, ka mi dvoje odemo u bolnicu, odnit robu u nje, tamo su ti dvi borše. Zna ona sve.
– A zašto ja? Oni njeni su mlađi o mene. Da me ko vidi sa dvi borše šporke robe priko grada, taman posla. Neću! Iden se ja kupat.
– Ako ti dan jednu, za to neću, zid će ti dat drugu! – otac napravi pokret kao da će se ponovo podići iz fotelje.
Držao sam ga na oku, jednom nogom prema sobi. Mater nije ni trznula na oca.
– Dica su joj na Šolti, muž na putu, uostalon, ona meni čini uslugu. Dunkve, ostaješ samo ti… Imaš komodne dvi tri ure vrimena za se okupat, taman dok se opere. Kad se budeš vraća sa mora, proćeš opet priko nje i pokupit robu. Eto.
– A sad u kamaru! Staviću ja tebe u red, da znaš – njegova je morala biti zadnja jer red je bio temeljac svake obitelji.
* * *
„… Now Suzanne takes your hand
And she leads you to the river
She is wearing rags and feathers
From Salvation Army counters
And the sun pours down like honey
On our lady of the harbour
And she shows you where to look
Among the garbage and the flowers
There are heroes in the seaweed
There are children in the morning
They are leaning out for love
And they will lean that way forever
While Suzanne holds the mirror
And you want to travel with her
And you want to travel blind
And you know that you can trust her
For she’s touched your perfect body with her mind.”
Leonard Cohen se dobacivao sa Supraphona, ja sam listao Startove, tragajući za sisama. Što veće, to bolje. Kao sise u Kariole. Dva ogromna balona što sam ih pohranio u svojoj glavi, od prije četiri ljeta.
*
Bilo je to čoporativno kupanje nedjeljom. Porodični prijatelji s djecom. Dok je brat imao slobodno, mene su odvukli sa sobom, držali su me još za dijete.
U svojem uskom uskom crvrnom kostimu i obrijanih pazuha, Kariola je bila u centru pažnje. Iako je jedina nosila demode jednodijelni kupaći, s tim obrijanim pazusima bila je najmodernija. Sve su majčine prijateljice, u ime mode, šetale pupak, leđa i bokove, razgolitile se u bikinijima. No nisu bili Karioli ni do koljena, a kamo li do sisa. Eh, te sise!
– Kare, bogareti, šta ti neaš doma bikini? Ti ovde moš najviše pokazat – otac se uvijek gurao u prvi red.
– Budalo, ne govori joj to! – prosikta mu mater na uho.
Teta Kariola nije ništa rekla. Promatrala je barba Martina i klince kako igraju picigin u plićaku. Stajala je onako mlikata iznad mene, sunce nije imalo šanse da me dotakne. Nisam skidao pogleda s njenih balkona.
– Mogla si, Kare, baren jedan put za prijatelje… He!He! – nije se dao razlogu moj blesavi mačo otac.
Kariola uhvati moj pogled. Pogladi me po kosi.
– Simeone – tako ga je ona bockala – prije ću se skinit isprid ovoga tvoga maloga, nego prid tobom!
– Normalno, ka te nema čega bit straj od njega. He! He!
– Od njega će me bit strah do koju godinu, vidićeš – teta Kare čučne do mene, kažiprstom mi povuče laštik kupaćih gaća (ukipio sam se bespomoćan, jo srama!) pa baci pogled na mojeg pišulinca, stidne su dlake bile već dobrano zauzele svoje pozicije oko tog vlažnog komadića mesa – Opaaa! Već me sada strah, da znaš. Kraj njega, nemaš šanse!
Otac je složio kiselu facu. Iskoristila je meso njegovog mesa da ga zajebe.
– Neka, neka! Sam si kriv – rekla je mater sisavcu limuna.
Odrasli su se grohotom smijali. Propadao sam kroz živi pijesak.
– Ti si moj mali anđel! Jednoga ćeš dana sletit na moj prozor – šapnula mi je Kare.
Nisam razumio ništa, ali sam primjetio da više ne tonem. Dobra teta Kare to nije dozvolila. Saveznički mi namigne, povjeri mi svoje sunčane očale i, tresući sisama i vrteći izazovno guzicama, zagazi u more.
Svi su je ispratili pogledima. Ispod mene je bilo sve mokro.
*
Pamtio sam svaki detalj te davne nedjelje. Srećom da odrasli imaju svoje filmove i nije ih briga za dječje projekcije. Ne pamte svoja obećanja, a kamoli tuđa. Jer da nije tako, ne bi me sutra pustili samoga u Kariole.
Slika prsate namiguše, u crvrnom kupaćem kostimu, vrati mi se dok sam se zabavljao s prsatom đirlo-đirlo s duplerice. Nisam ni primjetio da stoji iza mene.
– Šaaa… to…?
– Ma… Al… Aaaa…
– Pssst! – stavi majka prst na usta, pogleda prema hodniku i zatvori vrata – Šta se nisi zaključa, budalo?
U smetenosti sam zaboravio na to i… eto nje nasred sobe.
– Koji ti je kk… Ne znaš kucat?! – prepone sam pokrio Startom.
– Došla san ti reć da je nazoveš, prije nego kreneš. Za svaki slučaj, da ne bude doma. Ondaš morat ostavit u suside, priko puta. Kariolin broj će ti bit kraj telefona. Jesil zapamtija?
– Dobro, dobro!… Ajde ća!
– Rekla san ti davno daš od toga dobit upalu mozga, da znaš.
– Znan, znan!… Ajde, molintebogon, ća. Biž!
– Uzalud majčin savjet. Ko nju šljivi, ko je sluša? Za tebe je, bojin se, već kasno. Okrpila te prava pravcata menenđita, i to najranije. Ka i oca ti. Nema spasa za oboje, bogami. Isti ste!
Htio sam joj reći, „Pa dobro, je si li ti normalna? Odakle ti pravo da me trpaš u isti koš sa svojim mužem? Jeste da mi je otac, ma što to značilo, no da smo isti, i sama znaš, ne dolazi u obzir. Jok! Nemamo ništa zajedničko. Hodamo suprotnim obalama“. Jebiga, tako ti to dođe u tim godinama. Možda je majka, ipak (ma šta možda?!) bila u pravu. Samo jedna je majka!
Odustao sam od komentara i zaključao vrata za njom.
Sreća što mi je brat bio u levandi, po otocima, pa je soba bila cijela moja. Mogao sam je tako podijeliti s Kariolom, bez problema, kupati se s njom cijelu noć, graditi zajedno kule u pijesku, mirisati njen crveni kostim dok se bude kupala gola, mirisati njene obrijane pazuhe dok se sunča tik uz mene, trčati za njom po plićaku…
I trčali smo… Izmicala je cijelo vrijeme… Pobjegla je na duboko i mahala mi nek je pratim… Slijedio sam je kao vjerni psić… Sustigao sam je… Rasula je svoje sise oko mene, ponudila mi utočište, prigrlila me na sekund, a onda je dodala, rekla, „Roni!“… I ronio sam, šta sam drugo mogao. Ronio sam, ronio i ronio. Nigda i nigdje kraja. Uokolo mene beskraj. Nisam znao više što je gore, a što dolje. Tonuo sam i dalje. Dotako sam dno i produžio. Ribe su ulazile i izlazile iz mene, kako im se ćefnulo, bez straha i stida, kao da me nema. Odjednom sam shvatio da me stvarno nema, da sam se utopio, načisto.
– Ooooooooooom!!! – teške sam muke iskopao rupu u tom dnu.
Bio sam sav u jednoj vodi. Niz mene se slijevalo, natapalo plahte. Vani je bila vrela srpanjska noć. Kreket žaba iz napuštenoga bazena u obližnjem parku udarao je ritam tahikardiji. Panika je dijelila ležaj sa mnom. Kroz otvoreni se prozor nabacivao svjetionik s Katalinića briga, svjetlom šarao po zidovima, zastajao na trenutak, čudeći se nijemome kolegi što je parao zrak nasred moje postelje.
Što da se lažemo, nije mi padao cijelu noć. Zaspao sam pred zoru, nezavisno od njega. On je bio na straži, za stalno. Našao sam ga gdje sam ga i ostavio. Pratio me u korak po cijeloj sobi. Takav nisam mogao ocu i majci na oči. S njom sam se pozdravio kroz zatvorena vrata.
– Pazi se sine – čuo sam je i ono njeno, obavezno – Uh!
– Sve će bit u redu, ne brini – tješio ju je otac, a meni dobacio s praga – Gledaj kako se ponašaš. Da me nisi osramotija! Pazi se, doznaću ja sve!
Ispružio sam se po cijeloj kući.
– Alo, doma ste?
– Alo, ko je to?
– Ale… Aa… Dobar dan!
– Alen? Alene, jes to ti?
– Jesan.
– Uuuuu! Koji glas! Dobar, dobar! Divan! I tebi…
– Rekla mi je mater…
– E, kako ona? Jel otišla… tamo?
– Je, išli su malopri.
– Pa šta ti činiš doma? Ajde dolazi!
– A doma ste?
– Ne, ti si! Čekan te!
Čekala me je!!! Noge su mi klecale dok sam silazio niz stubište. Jednu sam torbu držao ispred sebe, zbog svijeta. Udario sam preko parka, da skratim put. Zapiljen u svoje korake, nisam se osvrtao na ljepotu oko sebe. Greška.
– Alene, čekala sam te!
– Ma nemoj?
– Aha, stvarno. A šta to nosiš? – mala Vanilija, dijete iz susjedstva, ispruži nogu s klupe i preprijeći mi put.
Di me nađe? Da sam znao da je u parku, zaobišao bi ga u širokom luku. Nisam imao ništa protiv malene, no bila je pravi davež. Kad god bi se sreli, nije puštala. Jednom sam joj uhvatio žabu u bazenu, odnjela ju je kući i ubacila materi u lonac s kipućon juhom. Tako je počelo. Od tada očekuje da joj uhvatim još po koju.
– Neman kad, žurin!
– A moja žaba?
– Ne mogu sada, drugi put, a?
– A di ćeš sa tom robom?
– U more!
– Pa ne pere se roba u moru nego u mašini, da znaš.
– Ne iden prat robu, nego pokrit more.
– Aaaaaaaa… Zaaaštooo? – oči su joj bile ovolike, usta na O, glas sve tiši.
– Da ga sačuvan od ove vrućine, da se ne rastopi skroz do kraja.
– Jeeeeee?
– Pa ka se lipo ohladi i stvrdne, moćemo se šetat po njemu – ni sam ne znam odakle mi je naviralo, bunco sam bez veze, misli su mi bile na drugoj adresi, dvije ili tri ulice niže.
– Sve do Brača?
– Ma dalje, dalje. Šta je to do Brača? Ništa! Puno, puno dalje, daleko tamo… Do Afrike nabrat se banana, koliko oš!… Voliš banane?
– Obožavan, da znaš! Samo mama kaže da su skupe, pa mi ih ritko kupuje.
– Eto! Ićemo se u Afriku natuć banana, sve besplatno. Ili dalje, dalje još…Ijuuuu!… Dokle oš!
– I do Raja?
– Šta Raja?
– Da vidin Tatu! Mama mi je rekla da je on sad u Raju, a da je to iza zadnjega mora.
– Narafski, samo si ti još sitna curica za tako dalek put… ali tvoj je tata veliki pa će onda on doć tebi! Zato moram požurit šta prije pokrit more, i tako mu pomoć da te posjeti uskoro. Može?
– Ajde! Požuri!
– Bog!
– Eeeej, Aleneee!
– Šta je sad?! – strpljenje mi je bilo na ivici, zadavit ću je, majkemi.
– Čekaću te tu!
* * *
Dočekala me je s čašom u ruci, malko pripita. Nisam ni ja bio bolji. U meni je vrio mošt još od sinoć. Vrelina cirkulacije obložila me alkoholnim parama, sve u šesnaest. Bilo je opasno.
Srce mi se rasprslo u mali miljun komadića na vratima stana, na vratima Raja. More je pod mojim stopama bilo ukroćeno i dovelo me do na kraj mora, izvan svih mòra, u bistri plićak, petroleum boje. Raščišćeno i prozirno dno zvalo me je sebi, da ga zagazim bez straha.
– Štas se ukipija? Odloži te borše. Daj se raskomodi, mladiću. Uzmi čašu… Oš sladoleda?… Šta, tebi nije vruće?
Stajao sam nasred dnevnoga boravka natovaren onim torbama, izvan svake kontrole. Nisam skidao pogleda s nje. Bila je bosa, u prozirnom kombineu, ispod kojega nije imala ništa, doli svojeg orošenog mesa. O koje je to meso bilo!!
– Ne boj se svoje stare prijateljice Kare. Ne grizem… Oops! – otme mi naprosto teret prljavoga rublja iz ruku i pred njom se ukaže moj potpuni profil.
– Ti stoj tu, a on neka mi pomogne stavit robu u mašinu! Ha! Ha! – namigne mi, okrene se u mjestu. Razdrma svoje velike sise. Zanjiše bokovima. Svila zaleprša.
Tresao sam se i cijedio u mjestu.
Čuo sam je kako puni mašinu, zatvara, namješta program i pali je.
– Eeee, sve moran sama. Nema više pravih muškaraca, samo onih šta obećavaju, al nikakve koristi od njih – dosegao me njezin glas iz banja.
O jebemu, opet sam nešto zajeba, promislim. Ne, ne, ovaj put, ne!
– Natoći nam vino, evo me za sekund. Skuvala bi kafu, al je nema, zaboravila san kupit – oglasi se opet.
Uh, evo je, dolazi, a šta ja to radim? Ma šta bilo da bilo, moram! Drhtavom rukom natočim nam dvije čaše. O kako me je samo nerviralo, da znate, to tuckanje stakla o staklo. Ona nije znala što je čeka. Ušla je u boravak s dvije zdjelice sladoleda. Pružim joj čašu.
– Zdravo, Marijo, milosti puna, Gospodin s tobom. Blagoslovljena ti među ženama i blagoslovljen plod utrobe tvoje, Isus. Sveta Marijo, Majko Božja, moli za nas grešnike, sada i na času smrti naše. Alen! – donja vilica joj se otme kontroli, izusti sve ovo, bez da je pomakla usne.
Oči su joj izražavali radost, pomiješanu s tugom. Piljila je u prizor pred sobom. Mladi se Isus upravo spustio s križa, ravno u njezin stan, darivajući joj najveći mogući čavao, samo za nju. Suze zahvalnice kliznu same.
Drhtao sam kao prut. Nikada nisam bio ni s jednom ženom ovoliko blizu, nikada se nisam toliko predao nijednoj ženi. Ne što nisam želio, nego me prilika nije htjela. Roba mi je bila razbacana po trosjedu, dok sam potpuno gol, napet do boli, stajao pred junakinjom svojih mokrih snova.
– Živili! – proserem bez veze, dižući čašu.
– Dobro mi doša! – uzvrati mi s osmjehom, odloži sladoled na stolić pored – Napokon jedna servirana banana, bez kore. He! He!
Potegne dobro iz čaše te je klekne preda mnom.
– Morala sam je malko ispraznit, da se ne prolije, eee – gledala me je odozdo, drugom rukom oslobađala je svoje grudi iz klopke od svile. Oh, kako sam je volio!
Zabljesnu njene mliječne dojke, opletene finim vezom od vena, u zagušljivom boravku i istisnu mi zrak. Obavi me slatka slabost, zavrti mi se. Kariola me uhvati za kurac, položi ga na svoje grudi. Voda mi zahvati koljena.
– A sa ćemo probat banana-split – zagrabi malo sladoleda iz zdjele i stavi si ga na jezik, osmjeh joj je čvrsto grlio obraze.
Kada ga je umočila u svoju čašu s vinom i liznula jezikom punim sladoleda, nisam znao ni di ni što ni tko sam.
Karijoli izleti čaša iz ruke i rasprsne se o pod. Zaslijepljena trenutačno, izgubi ravnotežu. Udarci grand mala bacali su me unatrag. Trzanje se završilo na trosjedu.
– Eto ga! I to je bilo to! – oblak sjete legne joj na lice, upravo je završavala s čišćenjem. Prethodno se umila nad kadom.
Sjedio sam beživotno na trosjedu, mrtav od srama. Buljio sam kroz vrata balkona, očekivao sam, iz vana, svu silu svjedoka vlastitom porazu. Nisam ni primjetio da su vrata zatvorena. Duplo staklo je bilo dovoljan garant da takvi ne stanuju s te strane.
– Nikada nisi bio sa ženon? – Kare sjedne do mene, zapali cigaretu.
– Ne!
– Nijednput, uopće?
Nije mi se razgovaralo. Zurio sam s mržnjom u bestidnika što se još kurčio, kao da ništa nije bilo, kao da me nije ponizio pred ženom koju sam toliko obožavao, sanjao svih ovih godina. Htio sam pobjeći glavom bez obzirom, bježalo mi se s mjesta vlastitog zločina, ali zločincu se to nije mililo. Njemu se ostajalo pa sam i ja ostao. Šta sam mogao?
– Nije to ništa… To se svakome događa, pogotovo prvi put. A i ja sam malo naglo krenula – uhvati me ponovo za napetu žilu, približi mu usne, otpuhne dim u njega – Neš opet odma štrcat, ha?
Jezikom mu je ispirala suze što su navirale non-stop, pa ga propusti da joj virne među plombe i pokaže mu prazno mjesto gdje su tonzile, jednom davno, bile domaćini. Život mi ponovo potraži udove, stao sam se vrpoljiti, zaigrah se njezinim sisama. Zagrizem u te obilne mliječne valove. Poželio sam ih sisati do kraja života i, znam, ni tada mi ne bi bilo dosta.
No nije dosta kad ja rečem da je dosta, nego je dosta kada tehnika kaže da je dosta. Tehnika narodu! U kupatilu je mašina poludila. Centrifuga je gurala mašinu po pločicama, od zida do zida.
– O Martine, jeben te nesposobna! – Kariola poleti u banju – Koliko san mu puti rekla da mi je centrira, a on, kreten, stalno govori, sutra, sutra. Vidiću ga ja s tin sutra. Malo sutra!
Pomogao sam joj veš-mašinu vratiti na mjesto. Šarena roba je bila gotova. Na red je došla bijela, a to će potrajati. Zaboravio sam skroz na more.
Domaćica se vrtila uokolo, čas u banji, kuhinji, čas u boravku, čas u sve tri sobe. Jednako razodjevena. Prozore još nije otvarala. Slijedio sam je smantano po cijeloj kući, znao napamet kompletan tekst deklaracije na kutiji banana tamo u kuhinji, tumarao, neznajući što da radim. Ustvari, krvosljednik je slijedio nju, a mene je vukao za sobom.
Bila je sagnuta nad kadom kada mi se učinilo da je već red, pače, i pristojnost to nalaže, uzvratiti za gostoprimstvo. Stanem na čelo kolone – nije bilo greške!
Oko mene su izvirale ponornice, hor labudova ljubio mi je stope po jezeru, livade su pjevale moje ime, svaki cijet je nosio ime mojega djeteta, oceani su mi se kleli na vjernost, ribe su nosile moju zastavu među oblacima. Bio sam preveliki netko i predaleko nešto. Bio sam bespovratnik što je spalio sve mostove za sobom, mijenjao stare za jednu i jedinu novu adresu, adresu duboko urezanu u bujici mesa što me valja, diže i guta. Bio sam tamo i ovamo, u vis i u šir i u dno, istodobno. Bio sam dobrovoljac u Philadelphia Experimentu i pucala mi je neka stvar za sve i sva. Bio sam napokon ja – Ja! Izmislio sam vatru i s njom, u vodi, zapisao svoje ime. Voda me prekrila i odnijela. Bio sam mrtav. Bilo je tako lako.
* * *
– Vi ste Kariola G., supruga Martina G.? – na vratima su bili dva milicionera, jedan u civilu, drugi u uniformi.
– Zagospu, šta je bilo?
– Ovo je inspektor, drug Bojanić, a ja sam drug Mate, znate… Moželimo ući, drugarice, vako s vrata je malo, kako da Van kažen, nezgodacija? Jelde?
Upravo sam završavao s tuširanjem, Kariola je već provjetrila kuću, sredila nered, dovela stan u koliko toliko pristojno stanje. Natočila si je čašu, sjela na trosjed, zapalila filter 57, rastvorila bade-mantel s markicom Hotel Slon, suvenir davnih putovanja s mužem, pustila svoje mirisno, jedro i vruće tijelo vani, da se hladi. Prešla je rukom preko sisa, svaku superiorno odmjerkala u šaci, zadovoljno se osmjehnula, prstom je skrenula na ožiljak, svaki početak boli, a i sam život boli, pa šta, promisli, reću mu istinu da mi to nije iz El Shatta već od carskog, od onog zadnjeg klinca, bolje je tako, neće mu valjda past, ma jok, ne pada u tim godinama, vidi mi ga! čak i nije tako loš, baš je seksi rez, majkemi ću sutra ić kupit par bikinija, šta me briga, život je za Kariolu ponovo dobio smisla, prošara dlanom po šumarku između prepona, i pičkicu macicu ću obrijat, sjeti se mojeg crvenog lica, tako ću ga iznenadit sutra kad opet svrati, valjda će opet doć, ma ne, ne dolazi u obzir, on je moj, ne puštan ga tako lako, eno Martinu ona kokoš, jebale ih banane, a mene ovaj lipi djetlić, ha, ha, ha!
– Život je baš liiip! – mazno se protegne.
Posegnula za novom cigaretom, kad netko zazvoni na vratima.
Ugurala me, zajedno s mojim stvarima, u dječju sobu.
– Psssst… Da te nisan čula! Ne izlazi dok te ne zovnen. Jesil razumija? – zatvorila je sobu i pošla na ulazna vrata stana. Nisam ništa razumio.
Obukao sam se na brzinu, s jednim uhom na vratima. Glasove nisam razaznao, nisam imao pojma tko je tamo i o čemu teče riječ, no jasno sam čuo njezin jecaj. Ne znam zašto, na njenu suzu i meni poteče. Bio sam osjetljiv na nju.
– AJME MENI, MAJKO MOJA! AJME MENI! – krik se rastrese stanom, gurne me od vrata sobe, rastvori mi ranu.
Tko je to tamo? Što rade mojoj dijevi? Sekundarno sam bio u dnevnom boravku.
– Šta je? Šta je? Ko ste vi? Šta joj radite, pička li van materina? – stisnutih pesti išao sam naprijed, ravno na pandure.
Karioli momentalno presuše suze. S nevjericom je buljila u mene. Lastavica je mogla, bez problema, podići gnijezdo u njezinim otvorenim ustima, tolika su joj bila. Cajkani nisu znali bi li stisli ili pisli.
– Koji si sad pak ti? – prvi pisne onaj u uniformi.
– To mi je SIN! Stariji! – nisam vjerovao svojim ušima.
– Moje saučešće, mladiću – prodrma me dobro, očito, inspektor.
– I ja ti se žalujen, sinko – priskoči drug plavi.
Suzne oči, crveno i nabuhlo lice, kao od plača, savršeno su odgovarali situaciji. Kojoj sitaciji? Hoće li mi već netko reći u kojem to cirkusu nastupam?
– Ajme, majko moja! – Kare me čvrsto uhvati za ruku – Čedo, sine, TATA JE UMRA, POGINIJA! Aaaaaaaa! Nema ga višeeeeee!
Odjednom se vrata stana treskom otvore, unutra provali silna voda. Poremeti nam svima ravnoteže. Pomete me pred sobom. Vidio sam kako me bujica vuče na balkon i baca dolje u dvorište. Rasprsnuo sam se o beton. Pored oca. Naša raskomadana tijela bila su izmješana. Nisam razabirao tko je tko. Koji sam bio ja, a koji je On?
Otac mrtav?! Moj otac? Kako? U bolnici ili na putu iz iste? Čekaj, čekaj! Tko je pak Čedo? Nisam razumio još ništa.
– Kako? – čuo sam sebe.
– Saobraćajka, u Beogradu! – inspektor Bojanić je listao svoj blok, Kare je jecala i stiskala mi ruku. Da li mi je davala znakove da šutim ili je to bilo od boli i patnje, nisam znao.
– Šta je, pa avion? – nisam mogao biti blesaviji. Kare mi cimne ruku. Razumio sam.
– Ma ke! Službena kola! On i suvozačica, izvjesna, samo da nađem… – inspektor je kopao po svojem bloku.
– Adela S. – nadopuni mu rupu u neznanju Kariola G., friška udova Martina G.
– Da, da. Danas oko podne, na Mostu bratstva i jedinstva, isto u Beogradu. Danas je u njih praznik, Dan ustanka, sve veselo, gužva, i eto ti belaja u čas.
– Pa ste se tek sada sitili javit taku stvar? Koji ste vi… – glumio sam gnjevnoga sina, „mama“ mi je zabila nokte sve do krvi, pušila je i jecala spuštene glave.
– Ne, Čedo, sine. Zvali smo koliko puta vaš broj…
– 42-012! Pet šest puta, sigurno – znao je plavac Mate, Kare zarida.
– … telefen je zvonio, svaki put do kraja. Majka kaže da je bila kod prijateljice, neke Rakele Ć., na ručku, a ti na moru. Zvali smo i susjedu, drugaricu Karaman, samo ni nje nema.
Sjedili smo u tišini i pušili. I ja zapalim, jednu, dvije. Nitko nije imao primjedbe, a i tko da mi zamjeri, samo je jedan otac. Zagrlo sam „mamu“ na trosjedu, položla mi je glavu na rame. Policajci su se smjestili vis-à-vis. Kariola je još bila u slovenskome bade-mantelu, jedna joj se sisa radoznalo izmigolji, kao da joj je bilo do društva. A društvo je čekalo očevid, organima se nije žurilo. Na stoliću je pepeljara bila puna.
– Jestel za kaficu? A? – odvučem im pažnju, Kare me zahvalno pogleda, ispravi se i zamota se do grla.
– Pa sad, moglo bi se. Jel tako, druže Bojaniću? – usidrio se naš drugar Mate.
– Sine, nema je!
– Znam, mama, iden kupit.
– Tako je, Čedo, sas ti glava ove familje, moraš na sve mislit. Isss! Štal te sve još čeka, da znaš! – pajkan plavi bio je glavni.
– Dođi ovamo da ti rečen šta sve triba kupit – odvukla me je Kariola u kuhinju, povukla vrata za sobom.
Zagrlila me snažno. Privukao sam je što sam čvršće mogao. Plakala je na mojem ramenu. Natapala mi majicu. Kuhinja je davala na prezrele banane.
* * *
Sjedio sam na klupi u parku i poželio plakati, no nije me išlo. Vanilija je došla odnekud, zalijepila se uza me. Gulila je bananu.
– Jesil pokrija cilo more?
– Odavno – o jebote! na robu sam skroz zaboravio u brzini…
– Onda mi moj Tata može doć u posjetu, ha? – dijete živne, a i banana joj je godila.
– Aha! – … nema veze, računao na situaciju s tatom.
– Kada? Kada? Sada? Sutra?
– Pa sad, ne znan… Tvoj tata mora uskladit raspored svojih poslova, ali ako je ažuran, moga bi već sutra bit ovde.
– Ništa te ne razumin šta govoriš… Sve ti je to, šta si sad reka, bez veze!
– Jedino si ti u pravu u ovoj priči – okrenem se prema curici, pogladim je po kosici, bananu je već bila smazala.
– Ej, Alene, ti si plaka?! – primjetila je moje crvene i otekle obraze, uozbilji se.
– Jesan, malo. Umra mi otac, moj tata.
– Pa zato se ne plače malo, nego puno!
– Kad ti kažeš.
– Samo, tvoj Tata nije iša u Raj!
– Kako ti to znaš, djevojčice, moliću lipo? – desna obrva mi skoči sama, očekivao sam utjehu, bilo kakvu, s te strane.
– Zato šta je Raj daleko, a on je iša samo do Afrike!
– Ma, bogati, odakle ti to?
– Zato šta je malopri proša ovuda, sa punon keson banana!
– ?
– Baš je on dobar neki! Da mi je jednu, da znaš. Vidi! Vidi! – digla se nogama na klupu i, praznom, mlohavom korom, stala mi mahati pred licem.
—————————————————————————————————————–
(dodano 7. srpnja 2010.)
Danas, točno četrdeset godina nakon gorespomenutog sakramenta, imam isto godina koliko i moj otac tada, pak, s vremenom, sve više primjećujem kako mu neminovno sličim…..