Todor Todor je shvatio gledajući u pusto polje ispred kuće da smrt nije ponor Da je Todor Ponor i da je Ponor Todor Ponornica… Stojanka, majka! Ponornica… Stojanka, majka! Skender! Todore! Trgni ga majke ti vidiš da je opet upao u duševni Ponor, crni Todor! Viknu neko i pusto polje ispred Todorovih očiju zameni korov, šiblje, drvlje i kamenje krš i drača! a njegova majka Stojanka u kući se raspada od raka i izmučena hemoterapijama u bolovima stenje. Majko, shvatio sam da je u nama ponor! U našem mesu i izmučenom telu Hristovom koje nedeljom u crkvi jedem. Ne boj se smrti majko, kaže ti tvoj crni Todor sad je ponor a kad umreš tad je odmor. Tarih
Ono što ljudi u selu znaju to se ćuti, ništa ne treba ni da se pita.
Možeš o mrazu da pitaš nešto, o najlon pijaci, ili možda o virusu u opštini ili klubu penzionera. Ostalo se braćo ćuti. Kao so… Ćuti se kao sneg u rano jutro u decembru.
Možeš da dodirneš to jebeno ćutanje! Vidiš tu i tamo da neko pokušava da vikne ali ne ide brate. Ćuti u larmi. Zamisli to? Ćuti o ratu… Ooo da! O ratu se takođe ćuti. Ništa kao ne znaju ni Srbi, ni Hrvati ni Bošnjaci. Ni ptice na grani, mašala! E tako ti je u ovoj mojoj palanci. Svi su bre čitali Konstantinovića… A nikako da umuknu to njihovo ćutanje! Medihine oči, moje su oči
Medihi Šehidić
Jednom mi je neko rekao da često imam izbečene oči, da mi igraju kao po zejtinu tokom gluvih zimskih noći da sijaju kao menorice, hanukijice, voštanice
A onda mi je Mediha skinula mrenu sa njih gusto štirkanim tekstom, kataraktu mi izlečila
Tada sam shvatio da kao i ona u svome detinjstvu, da sam isto tako i ja preplašen od smrti kao lasta drhturio
Te u majku i oca izbečenih očiju u izbeglištvima, i tokom njihovih svađa zenicama zurio, u njih piljio, na trepavicama snove teške mirio, svuda zavirivao, majku koja se skrivala dozivao, oca dok spava pokriven ćebetom preko glave kao kakav ludi šareni tabut osluškivao
Bilo me je strah svega, uz brata i sestru sam zaspivao upaljena svetla sam u snove tonuo i tako veštačko jutro prizivao, plastično sunce prstima dodirivao mislio sam da svojim trepavicama spasavam naš obiteljski svet a na njima se zadržao čitav jedan snegovima izlokan put i kaljavi smet Bašluk Težak bašluk pao mi na grudi pritiso me, i srce mi sada studi u čudesnim taktovima bubri utisnule su se dove, ostali mi urezani harfovi po pergamentu grešnoga mi tela Čekam da ga neko makne s mene ja Vlah hudi crnokos ko Turčin tamnoput ko Grk tužan kao Srb Težak bašluk pao mi na grudi s imenima braće pobijene, rođene mi braće preko Drine Čekam da ga neko makne s mene te da istetoviran u svet krenem i da ovo malo daha koji čuvam u grkljanu ispustim u sneg u kišu u maglu u nabrekla brda Srebrenice I s anđelima put nebesa oslobođen od sramote s rancem punim ključale vode na leđima što klobuče krenem
Četiri pesme
Todor
Todor je shvatio
gledajući u pusto polje ispred kuće
da smrt nije ponor
Da je Todor Ponor
i da je Ponor Todor
Ponornica… Stojanka, majka!
Ponornica… Stojanka, majka!
Skender!
Todore! Trgni ga majke ti
vidiš da je opet upao u duševni
Ponor, crni Todor!
Viknu neko i pusto polje
ispred Todorovih očiju zameni
korov, šiblje, drvlje i kamenje
krš i drača!
a njegova majka Stojanka
u kući se raspada od raka
i izmučena hemoterapijama
u bolovima stenje.
Majko, shvatio sam da je u nama ponor!
U našem mesu i izmučenom telu Hristovom
koje nedeljom u crkvi jedem.
Ne boj se smrti majko, kaže ti
tvoj crni Todor
sad je ponor
a kad umreš
tad je odmor.
Tarih
Ono što ljudi u selu znaju
to se ćuti,
ništa ne treba ni da se pita.
Možeš o mrazu da pitaš nešto,
o najlon pijaci, ili možda o virusu u opštini
ili klubu penzionera.
Ostalo se braćo ćuti.
Kao so… Ćuti se kao sneg
u rano jutro u decembru.
Možeš da dodirneš to jebeno ćutanje!
Vidiš tu i tamo da neko pokušava da vikne
ali ne ide brate. Ćuti u larmi. Zamisli to?
Ćuti o ratu… Ooo da! O ratu se takođe ćuti.
Ništa kao ne znaju ni Srbi, ni Hrvati ni Bošnjaci.
Ni ptice na grani, mašala!
E tako ti je u ovoj mojoj palanci.
Svi su bre čitali Konstantinovića…
A nikako da umuknu to
njihovo ćutanje!
Medihine oči, moje su oči
Medihi Šehidić
Jednom mi je neko rekao da
često imam izbečene
oči, da mi igraju kao po zejtinu tokom
gluvih zimskih noći
da sijaju kao
menorice, hanukijice, voštanice
A onda mi je Mediha
skinula mrenu sa njih
gusto štirkanim tekstom,
kataraktu mi izlečila
Tada sam shvatio da kao i ona u svome
detinjstvu, da sam isto tako i ja
preplašen od smrti kao lasta
drhturio
Te u majku i oca izbečenih očiju
u izbeglištvima, i tokom njihovih svađa
zenicama zurio, u njih piljio,
na trepavicama snove teške
mirio, svuda zavirivao,
majku koja se skrivala
dozivao,
oca dok spava pokriven ćebetom
preko glave
kao kakav ludi šareni
tabut
osluškivao
Bilo me je strah svega, uz brata i sestru
sam zaspivao
upaljena svetla sam u snove tonuo
i tako veštačko jutro
prizivao, plastično sunce
prstima dodirivao
mislio sam da svojim trepavicama
spasavam naš obiteljski svet
a na njima se zadržao
čitav jedan
snegovima izlokan put i kaljavi
smet
Bašluk
Težak bašluk pao mi na grudi
pritiso me, i srce mi sada studi
u čudesnim taktovima bubri
utisnule su se dove, ostali mi urezani harfovi
po pergamentu grešnoga mi tela
Čekam da ga neko makne s mene
ja Vlah hudi
crnokos ko Turčin
tamnoput ko Grk
tužan kao Srb
Težak bašluk pao mi na grudi
s imenima braće pobijene,
rođene mi braće preko Drine
Čekam da ga neko makne s mene
te da istetoviran u svet krenem
i da ovo malo daha koji čuvam u grkljanu
ispustim
u sneg
u kišu
u maglu
u nabrekla brda Srebrenice
I s anđelima put nebesa
oslobođen od sramote
s rancem punim ključale vode na leđima
što klobuče
krenem