Ime mi je Šahrijar. Iz Pakistana sam. Pakistan, Balohistan, Kuldan. Imam dvadeset i jednu godinu. Tri godine na putu. Troje cipela. U Grčkoj pola godine zatvora. U Bosni skoro jednu godinu. Bez zatvora, samo logori. Bosnu poznajem bolje nego Pakistan. Više sam je prehodao i po kartama proučio. Lijepa vam je zemlja. Ali teška.
* * *
Šta mi je to oko vrata? Pa prsten, zar ne vidiš?! Nana nam ih dala, kad smo mali bili. Odakle joj – ne znam. Moj brat u Engleskoj, moj brat u Švedskoj, moj brat u Njemačkoj i ja, četverica nas, imamo po prsten. Ja ga nosio na lančiću. U Ušivku, tamo, kad smo se potukli sa Irancima, lančić mi se prekinuo, i nisam ga kasnije našao. Ali prsten sam, u toj gužvi, spasio. Zato ga sada nosim na ovoj špagi. Nije lijepo. Ali je tu.
* * *
U Bosanskoj Otoci skinulo nas sa voza. Niko nam nije rekao nazad za Sarajevo, ni naprijed za Bihać. Samo nas ostavilo. I mi krenuli uz prugu. Po pruzi, tačnije. Kaže Ali: – Voz prolazi ovda dvaput dnevno. Pitam ga: – A šta ako nas pregazi? – E, ako te ovdje pregazi voz, nisi ni zaslužio da živiš.
* * *
Dido me naučio da sviram rubab. Davao mi ga samo kad je on prisutan. Ali bio je dosta. Nisam baš virtuoz. Ali znam. Kad je Munib u Bihaću čuo da sviram rubab, odmah mi uvalio gitaru i rekao: – Sviraj! I ja svirao, ali nije to to. Rekli mi: – Imamo mi i saz. Dalo mi i saz. I ja svirao, ali nije to to. Naše pjesme ovdje zvuče drukčije.
* * *
Možda ne bi bilo loše stati ovdje. Zamišljam da mi je ova kuća kuća. Da mi je ova ulica ulica. Ali ima tamo gore neka kuća i neka ulica koja me čeka. Tako sam odlučio. Osim toga, nema šanse ni za ulicu, ni za kuću. Istjerali nas iz kuća, potjerali nas sa ulica, već mnogo puta. Prvo su nas držali u Biri i oko Bire, a onda su nas prebacili na Vučjak. Ne znam da li nas zajebavaju ili je ovdje zaista nekad bilo smetljište. Bira je nekad bila tvornica frižidera, to sam siguran.
* * *
Evo, to je Plješivica. Eno, tamo je Evropa, još malo. Još malo Hrvatske, još malo Slovenije, i eto. Ali prvo šuma, šumetina. Ima minskih polja, da te raznesu. Ima medvjeda, da te požderu. Ima hrvatske policije, sa oružjem. Dobro je Hasan rekao: – Možeš birati način na koji ćeš umrijeti, ali ne možeš način na koji ćeš živjeti.
Bliski Zapad, drugi put
(Priče iz Bihaća, u ljeto 2019.)
Šahrijarov prsten
* * *
Ime mi je Šahrijar.
Iz Pakistana sam. Pakistan, Balohistan, Kuldan.
Imam dvadeset i jednu godinu. Tri godine na putu. Troje cipela.
U Grčkoj pola godine zatvora.
U Bosni skoro jednu godinu. Bez zatvora, samo logori.
Bosnu poznajem bolje nego Pakistan.
Više sam je prehodao i po kartama proučio.
Lijepa vam je zemlja. Ali teška.
* * *
Šta mi je to oko vrata? Pa prsten, zar ne vidiš?!
Nana nam ih dala, kad smo mali bili. Odakle joj – ne znam.
Moj brat u Engleskoj, moj brat u Švedskoj, moj brat u Njemačkoj i ja,
četverica nas, imamo po prsten. Ja ga nosio na lančiću.
U Ušivku, tamo, kad smo se potukli sa Irancima,
lančić mi se prekinuo, i nisam ga kasnije našao.
Ali prsten sam, u toj gužvi, spasio.
Zato ga sada nosim na ovoj špagi.
Nije lijepo. Ali je tu.
* * *
U Bosanskoj Otoci skinulo nas sa voza.
Niko nam nije rekao nazad za Sarajevo, ni naprijed za Bihać.
Samo nas ostavilo. I mi krenuli uz prugu.
Po pruzi, tačnije.
Kaže Ali: – Voz prolazi ovda dvaput dnevno.
Pitam ga: – A šta ako nas pregazi?
– E, ako te ovdje pregazi voz, nisi ni zaslužio da živiš.
* * *
Dido me naučio da sviram rubab. Davao mi ga samo kad je on prisutan.
Ali bio je dosta.
Nisam baš virtuoz.
Ali znam.
Kad je Munib u Bihaću čuo da sviram rubab,
odmah mi uvalio gitaru i rekao: – Sviraj!
I ja svirao, ali nije to to.
Rekli mi: – Imamo mi i saz.
Dalo mi i saz. I ja svirao, ali nije to to.
Naše pjesme ovdje zvuče drukčije.
* * *
Možda ne bi bilo loše stati ovdje.
Zamišljam da mi je ova kuća kuća. Da mi je ova ulica ulica.
Ali ima tamo gore neka kuća i neka ulica koja me čeka. Tako sam odlučio.
Osim toga, nema šanse ni za ulicu, ni za kuću.
Istjerali nas iz kuća, potjerali nas sa ulica, već mnogo puta.
Prvo su nas držali u Biri i oko Bire, a onda su nas prebacili na Vučjak.
Ne znam da li nas zajebavaju ili je ovdje zaista nekad bilo smetljište.
Bira je nekad bila tvornica frižidera, to sam siguran.
* * *
Evo, to je Plješivica.
Eno, tamo je Evropa, još malo. Još malo Hrvatske, još malo Slovenije, i eto.
Ali prvo šuma, šumetina.
Ima minskih polja, da te raznesu. Ima medvjeda, da te požderu.
Ima hrvatske policije, sa oružjem.
Dobro je Hasan rekao: – Možeš birati način na koji ćeš umrijeti,
ali ne možeš način na koji ćeš živjeti.