1.
Autor često razgovara sa sobom o onome što piše, a i inače, kada ćuti, u njemu pulsiraju, naizmenično, i buntovna i ukrotiteljska rešenja.
Ovo ne kažem da bih naglasio mukotrpnost književnog posla. Naprotiv, pisanje, kada krene, ume da obraduje pisca melodijom stvaranja, izvan površnog. Pisanje je i preispitivanje sopstvenog, unutrašnjeg sveta naspram složene, kontraverzne stvarnosti, ispovedni dijalog s ćitaocem. Ponekad smo primorani da činimo ustupke u životu, u književnom radu naši stavovi, a i naša mašta, ne dozvoljavaju takvo nešto. Umetnik sugeriše da se i u krhkosti, prolaznosti čovekovog postojanja može sakupiti riznica misli i osećanja nasuprot surovosti besmislene stvarnosti što nas svakodnevno napada.
2.
Postoji mišljenje da je pisanje priča, za razliku od dužih narativnih formi, u jednom dahu, bez, na primer, rastegljivosti romana, i u tom smislu, sigurnije za autora. U većini mojih priča, likovi su iz svakodnevnog života, ili potaknute slikama i osluškivanjem prošlih života, pa se čini da su radnja i njena obrada jasniji. Ali nije baš tako. Nekad se pisanje odigrava duž staza koje postaju lavirintnije, nekad se presecaju sa situacijama koje, diskretno ili naglo, menjaju mapu priče. Tako, kad završim i prepročitam priču, sa svojim osloncem i smislom, naročito kad je duža, suočim se sa potrebom da nešto dopišem ili dopunim, mada mi se, sa druge strane, javlja glas koji me opominje da je ne razvodnjavam. Šta se tiče kraćih priča napisanih sa jednostavnim entuzijazmom, njima su samo ponekad potrebne sitne prepravke.
3.
Za studenta komparativne književnosti, susreti sa delima Borhesa, Kortasara, Eka, Kalvina, Bucatija, Kiša… bili su, u jednom zamahu, sa svojim projektivnim probivima uz podigravajuću formu, intenzivni i podsticajni. U skladu sa tadašnjim mojim tranzitnim mladalaćkim periodom kada sam spontano eksperimentarisao i tražio izazove, otkriće postmodernizma i mogućnosti koje je pružao u građenju teksta, dali su mi važnu inspiraciju pri stvaranju debitantskih knjiga, tako da i moja prva esejistička zbirka nosi naslov „Dali Kalimah beše postmodernista?“. Kasnije, kada se je to zlatno doba, barokni blesak postmodernizma, prebrzo, zahvaljujući i ekspresnoj tehnološkoj poplavi, rasplinuo u proizvoljna šablonska imitiranja (jednu svoju kasniju esejističku knjigu nazvao sam “Borhes i Kompjuter”) vrednovanje tuh produžetaka, očekivano, postaje mnogo kritičnije. Očigledno, pomankanje kriterijuma u današnjoj hiper-produkciji deo je lude stvarnosti u kojoj knjiga postaje produkt, književnost biznis, koji se pokorava merkantilnim zakonitostima – brzo, dohodovno, potrošno. Pisci koji nastoje da napregnu svoj duh, imaginaciju, da bi kreirali emotivni, misaoni izazov svojim čitaocima, izgledaju staromodno. Nekonformistički čitaoci odumiru kao i nekonformistički pisci.
4.
Opet, doživotni je ushit ka crtežu ranjenog bizona iz Altamire u tamnim, teško dostupnim uglovima pećine i s druge strane, scene minojskih devojaka i plesačica u centrifugalnim kritskim palatama bez vanjskih zidina koje bi ograničavale vidik – mada u sasvim suprotnom okruženju, istovetno je uzbuđen zbog neposredne bliskosti tog pokretljivog života, zbog te prvične životnosti nasuprot današnjem, globalnom, zagađenom haosu sa sugrađanima, ranjenim kiborzima. Kako pronaći svoje podčinjavanje tom prirodnom toku biopisma životu danas kada književnost ima sve manje vremena da se u polutmini radne sobe suprostavi lažnom blještilu reklamnog sveta? Osluškivanje pa priča, posmatranje pa promišljanje, marginalnost pa delovanje, to još uvek preostaje današnjem piscu koji uprkos raspadanju jedinstva prostora nalazi svrhu svog rada.
5.
Veština pripovedanja se, kao i svaki zanat, esnafski rečeno, uči i iskušava za vreme celog piščevog života. Pri tome, pripovedač treba da savlada i ova dva suštinska zadatka u tretmanu tkiva teksta: prvi, da ne podlegne sentimentalnosti, a da ne odustane od stilske doslednosti koja, u kontekstu određene sadržine, poziva ironiju ili osećajnost, i, što je veoma važno, da vežba sagledavanje radnje iznutra, očima lika ili kamere. Naravno, zanat pisanja podrazumeva učitelje, ne možeš da budeš bolji pisac ako nisi dobar, posvećen čitalac koji tako dobija savete, pomoć velikih majstora. Otvorenost čitalačkog horizonta, pažljivo osluškivanje (čitanje) hrani sopstveni imaginativni izvor, i to ne samo u borhesovskom ili ekoovskom smislu, već i kod tako međusobno različitih pisaca kao Džojs i Nabokov. A drugi, ili prvi uslov (jer su prepleteni), uslov za čoveka sa ambicijom da postane pisac je neosporna važnost sopstvenog životnog iskustva koje nije samo u gomilanju utisaka, doživljaja, susreta, već mora biti potkrepljeno razmeštajem tog iskustva u slojeve (ne)savršene ljudskosti.
Da li će stići da napiše sve svoje priče? Veliki pripovedači, Po, Mopasan, Čehov, Kafka, i pored kratkog života, stvorili su remek-dela pripovedne umetnosti, Pirandelo je pisao priče svaki dan, verovatno željan da ih što više sačuva. Pisac svojim delovanjem pokušava da se suprotstavi neumitnom kretanju vremena. Vreme se ne zaustavlja, ali dobra knjiga, kao i kompozicija, kao i slika, dobivaju šansu da ovladavaju „trenutkom večnosti“.
Još uvek zaspim sa knjigom u ruci. Čitam i prepročitavam i spreman sam da taj neponovljivi doživljaj čitanja dobre knjige skladiram u biblioteku utisaka i argumenata. Čitanje nikad nije slučajno!
Pet fusnota, uz kafe ćaskanje s prijateljem
1.
Autor često razgovara sa sobom o onome što piše, a i inače, kada ćuti, u njemu pulsiraju, naizmenično, i buntovna i ukrotiteljska rešenja.
Ovo ne kažem da bih naglasio mukotrpnost književnog posla. Naprotiv, pisanje, kada krene, ume da obraduje pisca melodijom stvaranja, izvan površnog. Pisanje je i preispitivanje sopstvenog, unutrašnjeg sveta naspram složene, kontraverzne stvarnosti, ispovedni dijalog s ćitaocem. Ponekad smo primorani da činimo ustupke u životu, u književnom radu naši stavovi, a i naša mašta, ne dozvoljavaju takvo nešto. Umetnik sugeriše da se i u krhkosti, prolaznosti čovekovog postojanja može sakupiti riznica misli i osećanja nasuprot surovosti besmislene stvarnosti što nas svakodnevno napada.
2.
Postoji mišljenje da je pisanje priča, za razliku od dužih narativnih formi, u jednom dahu, bez, na primer, rastegljivosti romana, i u tom smislu, sigurnije za autora. U većini mojih priča, likovi su iz svakodnevnog života, ili potaknute slikama i osluškivanjem prošlih života, pa se čini da su radnja i njena obrada jasniji. Ali nije baš tako. Nekad se pisanje odigrava duž staza koje postaju lavirintnije, nekad se presecaju sa situacijama koje, diskretno ili naglo, menjaju mapu priče. Tako, kad završim i prepročitam priču, sa svojim osloncem i smislom, naročito kad je duža, suočim se sa potrebom da nešto dopišem ili dopunim, mada mi se, sa druge strane, javlja glas koji me opominje da je ne razvodnjavam. Šta se tiče kraćih priča napisanih sa jednostavnim entuzijazmom, njima su samo ponekad potrebne sitne prepravke.
3.
Za studenta komparativne književnosti, susreti sa delima Borhesa, Kortasara, Eka, Kalvina, Bucatija, Kiša… bili su, u jednom zamahu, sa svojim projektivnim probivima uz podigravajuću formu, intenzivni i podsticajni. U skladu sa tadašnjim mojim tranzitnim mladalaćkim periodom kada sam spontano eksperimentarisao i tražio izazove, otkriće postmodernizma i mogućnosti koje je pružao u građenju teksta, dali su mi važnu inspiraciju pri stvaranju debitantskih knjiga, tako da i moja prva esejistička zbirka nosi naslov „Dali Kalimah beše postmodernista?“. Kasnije, kada se je to zlatno doba, barokni blesak postmodernizma, prebrzo, zahvaljujući i ekspresnoj tehnološkoj poplavi, rasplinuo u proizvoljna šablonska imitiranja (jednu svoju kasniju esejističku knjigu nazvao sam “Borhes i Kompjuter”) vrednovanje tuh produžetaka, očekivano, postaje mnogo kritičnije. Očigledno, pomankanje kriterijuma u današnjoj hiper-produkciji deo je lude stvarnosti u kojoj knjiga postaje produkt, književnost biznis, koji se pokorava merkantilnim zakonitostima – brzo, dohodovno, potrošno. Pisci koji nastoje da napregnu svoj duh, imaginaciju, da bi kreirali emotivni, misaoni izazov svojim čitaocima, izgledaju staromodno. Nekonformistički čitaoci odumiru kao i nekonformistički pisci.
4.
Opet, doživotni je ushit ka crtežu ranjenog bizona iz Altamire u tamnim, teško dostupnim uglovima pećine i s druge strane, scene minojskih devojaka i plesačica u centrifugalnim kritskim palatama bez vanjskih zidina koje bi ograničavale vidik – mada u sasvim suprotnom okruženju, istovetno je uzbuđen zbog neposredne bliskosti tog pokretljivog života, zbog te prvične životnosti nasuprot današnjem, globalnom, zagađenom haosu sa sugrađanima, ranjenim kiborzima. Kako pronaći svoje podčinjavanje tom prirodnom toku biopisma životu danas kada književnost ima sve manje vremena da se u polutmini radne sobe suprostavi lažnom blještilu reklamnog sveta? Osluškivanje pa priča, posmatranje pa promišljanje, marginalnost pa delovanje, to još uvek preostaje današnjem piscu koji uprkos raspadanju jedinstva prostora nalazi svrhu svog rada.
5.
Veština pripovedanja se, kao i svaki zanat, esnafski rečeno, uči i iskušava za vreme celog piščevog života. Pri tome, pripovedač treba da savlada i ova dva suštinska zadatka u tretmanu tkiva teksta: prvi, da ne podlegne sentimentalnosti, a da ne odustane od stilske doslednosti koja, u kontekstu određene sadržine, poziva ironiju ili osećajnost, i, što je veoma važno, da vežba sagledavanje radnje iznutra, očima lika ili kamere. Naravno, zanat pisanja podrazumeva učitelje, ne možeš da budeš bolji pisac ako nisi dobar, posvećen čitalac koji tako dobija savete, pomoć velikih majstora. Otvorenost čitalačkog horizonta, pažljivo osluškivanje (čitanje) hrani sopstveni imaginativni izvor, i to ne samo u borhesovskom ili ekoovskom smislu, već i kod tako međusobno različitih pisaca kao Džojs i Nabokov. A drugi, ili prvi uslov (jer su prepleteni), uslov za čoveka sa ambicijom da postane pisac je neosporna važnost sopstvenog životnog iskustva koje nije samo u gomilanju utisaka, doživljaja, susreta, već mora biti potkrepljeno razmeštajem tog iskustva u slojeve (ne)savršene ljudskosti.
Da li će stići da napiše sve svoje priče? Veliki pripovedači, Po, Mopasan, Čehov, Kafka, i pored kratkog života, stvorili su remek-dela pripovedne umetnosti, Pirandelo je pisao priče svaki dan, verovatno željan da ih što više sačuva. Pisac svojim delovanjem pokušava da se suprotstavi neumitnom kretanju vremena. Vreme se ne zaustavlja, ali dobra knjiga, kao i kompozicija, kao i slika, dobivaju šansu da ovladavaju „trenutkom večnosti“.
Još uvek zaspim sa knjigom u ruci. Čitam i prepročitavam i spreman sam da taj neponovljivi doživljaj čitanja dobre knjige skladiram u biblioteku utisaka i argumenata. Čitanje nikad nije slučajno!