Jedna nepotpuna karakterologija televizijskih gledalaca, političara i njihovih birača
Dolazi vreme slava, a sa slavama i vreme onih razgovora u kojima se, negde između predjela i sarme, neizostavno pretresaju stanje u državi, stanje u porodici i stanje u tanjiru. Za slavskom trpezom politika ima jednu prednost nad svim drugim temama: niko ne mora da zna mnogo da bi o njoj govorio dugo. Hrana, međutim, ne dopušta toliku slobodu. O sarmi se može raspravljati, ali se odmah vidi da li je dobra; o pihtijama se, koliko sam primetio, uglavnom ne raspravlja — čovek ih ili voli ili još nije dovoljno ostareo.
Sa godinama sam počeo da primećujem da se neke naklonosti javljaju bez velike najave, prirodno kao promene godišnjih doba. Tako je sa pihtijama, koje sumnjičavo merkaš kao tinejdžer na preslavi kod svojih u selu, i tako je sa televizijom. Ne bih rekao da sam je ranije sračunato izbegavao, ali sam tek poslednjih godina počeo da volim samo to što je gledam, bez namere da iz gledanja izvučem neku korist, da se obrazujem ili da sutradan imam o čemu da govorim. Recimo, poslednjih godina me obraduje kada Monja (moja bračna drugarica) sedne pored mene i kaže: „Volim da gledam TV sa tobom, baš smo kao dva penzosa.“
Nakon silnog zajedničkog vremena — zajedno smo preko trideset godina, dakle odrasli smo zajedno — to doživiš kao neko ozbiljno postignuće. Kad smo kao klinci počeli u adaptiranoj garaži u Žarkovu nismo imali televizor, a sad sednemo i gledamo večernji informativni, politički, ređe zabavni program, dvoje od troje dece se odselilo, na meni leži pas, jer sam veći i bolje amortizujem, na njoj mačka. Kad bolje razmislim, možda sam televiziju zavoleo upravo onda kada sam prestao da se stidim zadovoljstava koja sam nekada pripisivao samo penzionerima. I drugo — kad sam prozreo neretko plitki intelekt ljudi koji negledanje televizije ističu kao neko naročito intelektualno postignuće. Kao da su pamet i obrazovanje nekako povezani sa aristokratskim odbijanjem da se gleda televizijski program.
Uostalom, ne znam zašto bi se čovek uopšte pravdao što voli televiziju. Čitanje knjiga još uvek uživa društveni ugled, niko ne raspituje šta je iz pročitanog ostalo, dok se za nekoliko sati provedenih pred ekranom očekuje objašnjenje, po mogućnosti dokumentarnog karaktera. Ja gledam svašta: vesti, reklame, kvizove, političke emisije, pa i poneki rijaliti, i u principu me ne zanima da li se ono što gledam smatra vrednim gledanja. Zanimaju me ljudi, mali ljudi u televizoru. Naročito ono što pokazuju o sebi dok misle da govore o nečemu drugom. Televizija je za takvu radoznalost neobično zahvalna: neprestano nam nudi lica, glasove, pokrete, tuđu sigurnost i tuđu nesigurnost.
Za televiziju se vezuju i neka moja dragocena sećanja. Dok je Monjin otac bio u završnoj fazi teške bolesti, redovno smo zajedno gledali Slagalicu. To je postao gotovo ritual. U danu koji je bolest sve više svodila na čekanje, postojalo je tih pola sata u kojima bi on vidno živnuo, uključivao se u igru, odgovarao na pitanja, ponekad brže od takmičara. Nisam tada razmišljao o karakterologiji gledalaca kvizova. Gledao sam čoveka koji se, makar za vreme trajanja emisije, ponovo uključivao u svet. Pitanja su dolazila, odgovori su bili tačni ili pogrešni, a nešto što bolest nije mogla sasvim da mu oduzme ponovo je dobijalo priliku da se pokaže. Ne znam da li je on tako doživljavao te naše večeri, ali znam da ih ja tako pamtim. Zato ni danas ne mogu da se podsmevam čoveku koji se raduje tačnom odgovoru: u tom odgovoru nije samo „vidi šta ja znam”, nego i potreba da se u nečemu učestvuje.
Sećam se i Monjine babe Draginje, koja mi je jednom, razgovarajući o nečemu što je videla na televiziji, rekla: „Ti to, diko moja, ne znaš. Ti si zapošljen čoek, ti nikako ne gledaš u ovu kantu. Kako bi ti to znao?“ Pokazala je na televizor s potpunom sigurnošću. U toj rečenici bilo je više istine nego što sam tada bio spreman da priznam. Postoje stvari koje čovek zna samo zato što je gledao u navedenu kantu. Draginja nije tvrdila da je televizija uzvišen izvor znanja, već da čovek koji je ne gleda nema razloga da zna ono što se u njoj dogodilo, a u njoj se stvari itekako događaju. Sumnjam da bi bila zadovoljna kada bi čula da sam njenu primedbu pretvorio u epistemologiju. Ona je samo htela da mi kaže da ne mogu znati ono čemu nisam svedočio.
Sada, kada s izvesnom posvećenošću gledam televiziju i pratim mreže, najčešće bez potrebe da reagujem, zanimaju me upravo te sporedne stvari: šta ljudi smatraju važnim, na šta se smeju, šta ih vređa, kada im se učini da su nešto razumeli, a kada da ih je neko ponizio. Ponekad reakcija na sadržaj postane zanimljivija od samog sadržaja. Od nečije pogrešno izgovorene reči nastane moralna drama, a od sasvim nevažnog televizijskog trenutka pitanje nacionalnog opstanka. Posmatrajući to, počeo sam da razvijam svoju proizvoljnu karakterologiju, za koju nemam, naravno, nikakve dokaze jer je potpuno subjektivna, ali mi se pokazala zabavnom i u razgovorima sa ljudima.
Na ideju me je dodatno podstakla beogradska Vinska vizija Otvorenog Balkana, sajam koji je pod jednim krovom okupio vino, rakiju, hranu i čitavu jednu, kako bi kazali PR majstori — viziju. Setio sam se Bele Hamvaša i njegove Filozofije vina, u kojoj razlikuje vinske i rakijske narode. Vinski su bliži idili, radosti postojanja, životu koji ne mora da bude opravdan velikom istorijskom misijom; rakijski su skloniji apstrakcijama i iskušenju da preuređuju svet. Nije to nešto što bi trebalo proveravati upitnikom, nego duhovita i provokativna filozofska slika. Hamvaš, doduše, pominje i pivo, ali ne razvija pivske narode kao ravnopravnu treću kategoriju. To sam mu pomalo zamerio. Šta ćemo sa pivskim tipovima, u koje nekako ubrajam i sebe? Možda su upravo oni toliko obični da su promakli filozofu koji je svuda tražio metafiziku. A možda je, što mi je još draže, ponekog čoveka namerno ostavio izvan svoje podele.
Ako je Hamvaš mogao da podeli ljude prema vinu i rakiji, pomislio sam da mogu i ja prema televizijskim formatima. Tako sam došao do dve vrste ljudi: ljudi kvizova i ljudi rijalitija. Odmah moram da se ogradim: to nije popis njihovih stvarnih navika. Neko može redovno da gleda kvizove, a da po temperamentu pripada rijalitiju; drugi može da prezire rijaliti, a da u životu neprestano proizvodi njegove najbolje scene. Govorim o načinu na koji čovek traži zadovoljstvo u svetu. Jedni traže odgovor, drugi događaj.
Ljudi kvizova vole da znaju. Ili, još preciznije, vole da otkriju da nešto već znaju. Njihovo zadovoljstvo često nije u sticanju novog znanja, nego u prepoznavanju odgovora koji je negde odavno ostao u glavi. To su ljudi koji rešavaju ukrštene reči, pamte neobične podatke, ispravljaju sitne greške, umeju da nabroje prestonice zemalja koje nikada neće posetiti i pisce čije knjige nisu stigli da pročitaju. Među njima ima i obrazovanih i neobrazovanih; diploma je za ovu podelu gotovo beskorisna.
Njihova posebna vrsta radosti nastaje kada se konačno pojavi pitanje na koje imaju odgovor. Svet tada makar nakratko postaje pravedan: znanje se prepoznaje, greška se ispravlja, postoji neko ko će potvrditi da su bili u pravu. Uostalom, ljudi kvizova su, gotovo po prirodi stvari, i ljudi ukrštenih reči. Njihova omiljena slika sveta sastoji se od praznih kvadratića u kojima svaka reč mora da legne na svoje mesto. Nema mnogo prostora za nedoumice: ili se ukršta ili se ne ukršta. Možda zato vole i štampane novine, ne samo zbog vesti nego zbog onog osećaja da se svet može raširiti preko stola, presaviti, pročitati i na kraju odložiti. Čak i kada se sve oko njih promenilo, u novinama je ostalo nekoliko polja koja čekaju tačan odgovor.
U kvizovima postoji još jedna stvar koja mi je oduvek bila simpatična: nikoga naročito ne iznenadi kada pobedi magacioner ili spremačica. Voditelj pročita zanimanje, takmičar počne da odgovara i, ako zna — zna. Niko ne traži diplomu kao dodatni dokaz, niti se takmičarima pitanja prilagođavaju prema radnom mestu. Čovek koji po čitav dan slaže robu može da zna više o antičkoj istoriji od nekoga ko je završio visoke škole, a žena koja čisti kancelarije može da prepozna književni citat pre onoga ko u toj kancelariji sedi. U svakodnevnom životu zanimanja često služe kao prečica kojom procenjujemo tuđu pamet; u kvizu ta prečica odjednom prestaje da funkcioniše. Postoji nešto gotovo utešno u toj kratkotrajnoj demokratiji znanja, u činjenici da pred pitanjem svi najpre postaju samo ljudi koji znaju ili ne znaju odgovor. Kviz nije mera inteligencije, ali makar na trenutak ume da pokvari našu uobičajenu percepciju intelektualne vrednosti društvene hijerarhije.
Moram, međutim, da priznam da kvizove gledam manje nego što bi se očekivalo od nekoga ko je ljude podelio na ljubitelje kvizova i rijalitija. Verovatno zato što kvizovi, umesto da potvrde moje znanje, najčešće razotkriju njegove rupe. Naročito je nezgodno kada televizor gledamo u društvu: pitanje se još nije završilo, a ja već osećam da bi bilo pametnije da ćutim, jer čovek pred ekranom može ispasti glup i bez mogućnosti da se prijavi za takmičenje. Monja, za razliku od mene, odgovara sa takvom lakoćom da ponekad i ne pogleda ponuđene odgovore. Dok ja pokušavam da ustanovim da li mi je pitanje uopšte poznato, ona već zna odgovor, a često i zašto je tačan. Zato se i ukrštenih reči uglavnom klonim. Kada se neko od starijih ukućana prihvati ukrštenice, obično zove Monju da sedne pored njega, a ja za to vreme vodim razgovore, raspitujem se o ljudima i, da ne ulepšavam, vodim abrove. Dok ona popunjava prazna polja, ja popunjavam praznine u tuđim biografijama. Možda je upravo u tome ključ srećnog braka: da jedno zna odgovore, a drugo zna šta se priča.
Volim da zamišljam da ljudi kviza ritualno kupuju knjige pred odlazak na more. Tokom godine nemaju vremena da čitaju, ali na plaži konačno nameravaju da postanu ljudi kakvi su oduvek želeli da budu. U kofer pakuju nekoliko romana i ponešto od onoga što se smatra neophodnim za opštu kulturu. Knjiga je tu i predmet čitanja i dokaz da mogućnost jednog drugačijeg života još postoji. Ne podsmevam im se: i sam poznajem potrebu da čovek u nekom slobodnom trenutku popravi ono što je tokom godine zapustio. Ali u toj potrebi prepoznajem intelektualnu frustraciju, ne nedostatak pameti, nego nedostatak prilike da se ona upotrebi. Kviz je mala uteha za sve znanje koje od nas niko nije tražio. U tome prepoznajem još jednu osobinu čoveka kviza: on voli da unapred obezbedi susret sa znanjem. Kao što pred more kupuje knjige, tako uz jutarnju kafu kupuje štampane novine, ne zato što će nužno pročitati svaki tekst, nego zato što mu prija mogućnost da se sa svetom upozna redom, od prve do poslednje strane. Novine, knjiga za plažu i ukrštenica čine neku vrstu njegovog prenosivog kabineta za intelektualni život.
Ljudi rijalitija, međutim, ne čekaju pitanje. Oni čekaju događaj. Njih ne zanima toliko ko nešto zna, koliko ih interesuje ko će ustati, prekinuti razgovor, zalupiti vrata, izneti optužbu, zaplakati ili se vratiti da nastavi svađu koju je malopre demonstrativno napustio. Ne moraju ni sami biti svađalice. Neki su tihi i učtivi, ali im se pogled promeni čim osete da se razgovor približava sukobu. Kao da je svakodnevni život previše spor, suviše pristojan, nedovoljno intenzivan, pa im je potrebna pozajmljena drama.
Ako čovek kviza pati od frustracije neiskorišćenog znanja, čovek rijalitija pati od frustracije nedostatka događaja. Prvi želi da bude u pravu, drugi da se nešto konačno dogodi. Prvi misli da je vrlina znati, drugi da je vrlina smeti reći. Obojica su u stanju da precene sopstvene sposobnosti. I čovek rijalitija ima svoje novine, samo što se one nazivaju tabloidima. Ta reč je nekada označavala pre svega format novinskog lista, a danas prepoznajemo u njoj čitav način pripovedanja: veliki naslov, krupnu fotografiju, skandal, optužbu, neizvesnost i obećanje da će sledeća stranica otkriti nešto što niko nije smeo da kaže.
Ako čovek kviza razmotava novine da bi našao odgovor, čovek rijalitija otvara tabloid da bi našao povod. Nisu, naravno, svake netabloidne novine oličenje dostojanstva i etike, niti je svaki tabloid lišen činjenica; razlika koju pravim tiče se, pre svega, očekivanja čitaoca. Jedan želi da sazna šta se dogodilo, drugi želi da oseti da se dogodilo nešto veliko. U oba slučaja papir služi kao nekakav dokaz, samo što prvi na njemu traži podatke, a drugi uzbuđenje.
Ovu podelu počeo sam da proveravam u razgovorima. Ponekad bi mi posle nekoliko minuta bilo jasno da sagovornik pripada kvizu: svaku misao želeo je da precizira, svaku grešku da ispravi, svaki podatak da smesti na pravo mesto. Drugi bi i sasvim bezazlenu opasku pretvorio u povod za uzbuđenje, kao da je razgovor neuspešan ako niko iz njega ne izađe bar malo uvređen, ili barem uznemiren. Naravno, takvo prepoznavanje više govori o mojoj sklonosti da pravim likove nego o pouzdanosti metode. Ali čovek koji piše ili snima filmove teško odoleva iskušenju da u sagovorniku vidi karakter pre nego što sazna njegovu biografiju.
Na putovanjima po inostranstvu sam razvio još jednu naviku. U hotelskoj sobi uključim televizor, ne razumem jezik, ali nastavim da gledam. TV sam posvećeno gledao u Grčkoj, Turskoj, Rusiji, Austriji, Češkoj, Rumuniji, Italiji, čak i u Japanu. Na primer, japanski tv program zaslužuje poseban esej. Gledam na stranim televizijama sve, ne moraju to biti političke debate. Reklame su možda još zanimljivije, jer govore rudimentarnim jezikom pokazivanja, kao da su namenjene čovečanstvu koje je izgubilo sposobnost govora, ali je zadržalo sposobnost da prepozna sreću, strah i zaprepašćenje. Neko se namršti nad prljavom košuljom, zatim se pojavi sredstvo za pranje, pa se lica ozare kao da je rešeno pitanje smisla života. Čovek se uhvati za glavu, neko mu pokaže proizvod, a on se osmehne; i bez jedne razumljive reči znam gde je bio problem i gde mi nude spasenje. Reklame su mali filmovi koji bi komotno mogli biti i nemi — u njima se svet neprestano kvari samo zato da bi se u sledećem kadru mogao popraviti. I baš zbog toga toliko otkrivaju o nama: sve mora biti vidljivo, brzo i dovoljno jednostavno da gledalac ne stigne da posumnja.
Kada naiđem na političku debatu na stranoj televiziji, gledam je na isti način. Ne znam ko govori istinu i ne pretvaram se da se istina može pročitati s lica. Posmatram ko želi da dovrši rečenicu, ko stalno prekida, ko se obraća sagovorniku, a ko kameri, ko podiže papir, ko se smeje u pogrešnom trenutku. U mašti dopisujem dijaloge, kao da gledam nemi film. I tu se dva moja televizijska temperamenta često pokažu u punoj raskoši. Političar kviza dolazi sa podacima, beleškama i spremnim odgovorima; političar rijalitija dolazi sa događajem koji tek treba da proizvede. Jedan pokušava da osvoji poen, drugi scenu. Prvi se uznemiri što mu ne daju da završi misao, drugi zna da će prekid misli možda biti jedino što će publika zapamtiti.
Oduvek mi je naročito zanimljivo mahanje papirima u televizijskom studiju. Neko iznenada podigne list, protrese ga pred kamerom i saopšti da je na njemu dokaz svega što je upravo rekao. Mi, naravno, najčešće ne vidimo šta na papiru piše. Ponekad se ne vidi ni da li na njemu išta piše, ali njegova belina, pečat u uglu ili nekoliko redova sitnog teksta već imaju snagu presude. Kao da je samo donošenje papira u studio dovoljno da se tvrdnja pretvori u činjenicu. Još su čudesniji grafikoni. Linija koja se penje ili spušta, nekoliko stubaca u različitim bojama, strelica koja odlučno pokazuje nagore: sve to na televiziji deluje kao neoboriv dokaz, čak i kada gledalac ne može da pročita šta je na osama grafikona, koji se period poredi, odakle potiču podaci i šta zapravo znače.
Grafikon je neka vrsta savremene ikone objektivnosti, pred kojom se od nas očekuje da poverujemo pre nego što smo išta pročitali. Nije, naravno, problem u papirima i grafikonima, bez kojih bi ozbiljna rasprava često bila nemoguća, nego u trenutku kada se oni više ne pokazuju da bi ih neko proverio, već da bi se proveravanje učinilo suvišnim. U takvim trenucima politička debata počinje neobično da liči na reklamu: proizvod je zamenjen tvrdnjom, ambalaža dokumentom, a nasmešeno lice zadovoljnog kupca samouverenim licem čoveka koji maše dokazom. U oba slučaja od gledaoca se traži da poveruje svojim očima upravo onda kada mu nije omogućeno da išta zaista vidi.
Najzanimljivije je kada se njih dvojica sretnu: čovek kviza pokušava da objasni zašto neki podatak nije tačan, a čovek rijalitija već podiže novi papir. Prvi traži proveru prethodne tvrdnje, drugi proizvodi sledeću. Prvi pokušava da dokaže da je protivnik pogrešio, drugi da je protivnik smešan. Ponekad izgledaju kao dvojica ljudi koji misle da igraju istu igru, a zapravo su došli u dve različite televizijske emisije. Jedan bi želeo da mu voditelj prizna tačan odgovor; drugi bi voleo da voditelj izgubi kontrolu nad studijom.
I nisu samo kandidati podeljeni. I birači pred ekranom očekuju različite stvari. Jedni posle debate prepričavaju podatke, drugi izraze lica. Jedni kažu da je njihov kandidat pobedio jer je nešto dokazao, drugi jer je protivnika izbacio iz ravnoteže. Ne mislim da to odgovara stranačkim, ideološkim ili obrazovnim podelama. Među ljudima kvizova i rijalitija ima pristalica svih mogućih političkih uverenja. Razlika je u tome šta od javnog života očekuju: da im neko objasni svet ili da im omogući da osete kako se nešto veliko upravo događa.
Zato mi se čini da najuspešniji političari na televiziji umeju da spoje oba jezika. Oni podatak pretvaraju u događaj, a događaj predstavljaju kao dokaz. Dovoljno su precizni da zadovolje čoveka kviza i dovoljno živopisni da ne izgube čoveka rijalitija. To nije nužno osobina dobrog državnika; može biti i osobina izuzetno veštog obmanjivača. Čovek koji nas ubedi da smo nešto razumeli i da smo pri tome učestvovali u nečemu velikom ima ogromnu prednost. Ne prodaje nam samo tvrdnju, nego i zadovoljstvo što smo je sami, navodno, otkrili.
Društvene mreže usavršile su oba formata. Od kviza su uzele brzinu odgovora i zadovoljstvo javnog ispravljanja, od rijalitija neprekidno stvaranje sukoba. Svako može da bude i takmičar i publika, da presuđuje i da zahteva aplauz. Reakcija sve češće zamenjuje mišljenje, a uzbuđenje iskustvo. Svet mora da stane u nekoliko rečenica ili u prizor koji je dovoljno upečatljiv da se deli dalje. I dok se svi nadmeću da budu u pravu ili u središtu događaja, ono zbog čega je razgovor započet često sasvim nestane.
Ipak, postoji jedna neugodnost u mojoj karakterologiji. Neki ljudi se ne prepoznaju ni u jednoj od ove dve grupe. Ne žele stalno da odgovaraju na pitanja, ali ne žele ni da prisustvuju tuđim svađama. Šta sa njima? Setim se Hamvaša i njegovih propuštenih pivskih naroda, koje bih rado dopisao u Filozofiju vina. Možda svaka podela mora nekoga da izostavi da bi ostala zanimljiva. A možda upravo izostavljeni najbolje razumeju koliko su sve naše podele proizvoljne. Zato sam odlučio da ne uvodim treću televizijsku vrstu. Neka oni koji se nisu pronašli sami smisle gde pripadaju. Uostalom, sve karakterologije imaju tu neprijatnu osobinu da najpre objasne čitav svet, a onda se njihov autor zapita gde je u njemu njegovo mesto.
Ja, kako rekoh, kvizove gledam retko, između ostalog i zato što u njima prečesto saznam koliko ne znam, a posmatranje sukoba me brzo zamori kada shvatim da niko ne želi bilo šta da razjasni. A definitivno sam, kako rekoh, jedan od Hamvaševih prećutanih pivskih tipova. To mi ne smeta. Naprotiv, s godinama sve više cenim mogućnost da čovek ne mora da bude ni u jednoj od grupa koje je sam izmislio. A kada Monja sedne pored mene i kaže da voli da gledamo televiziju kao penzosi, pomislim da je možda najvažnije upravo ono što moja karakterologija nije uspela da obuhvati: ne šta gledamo, nego s kim. I da zbog toga televizor, ona Draginjina kanta, ipak zaslužuje malo više pažnje. Naročito kada je na stolu sarma, a pihtije su još u frižideru.
Kvizovi i rijaliti programi
Jedna nepotpuna karakterologija televizijskih gledalaca, političara i njihovih birača
Dolazi vreme slava, a sa slavama i vreme onih razgovora u kojima se, negde između predjela i sarme, neizostavno pretresaju stanje u državi, stanje u porodici i stanje u tanjiru. Za slavskom trpezom politika ima jednu prednost nad svim drugim temama: niko ne mora da zna mnogo da bi o njoj govorio dugo. Hrana, međutim, ne dopušta toliku slobodu. O sarmi se može raspravljati, ali se odmah vidi da li je dobra; o pihtijama se, koliko sam primetio, uglavnom ne raspravlja — čovek ih ili voli ili još nije dovoljno ostareo.
Sa godinama sam počeo da primećujem da se neke naklonosti javljaju bez velike najave, prirodno kao promene godišnjih doba. Tako je sa pihtijama, koje sumnjičavo merkaš kao tinejdžer na preslavi kod svojih u selu, i tako je sa televizijom. Ne bih rekao da sam je ranije sračunato izbegavao, ali sam tek poslednjih godina počeo da volim samo to što je gledam, bez namere da iz gledanja izvučem neku korist, da se obrazujem ili da sutradan imam o čemu da govorim. Recimo, poslednjih godina me obraduje kada Monja (moja bračna drugarica) sedne pored mene i kaže: „Volim da gledam TV sa tobom, baš smo kao dva penzosa.“
Nakon silnog zajedničkog vremena — zajedno smo preko trideset godina, dakle odrasli smo zajedno — to doživiš kao neko ozbiljno postignuće. Kad smo kao klinci počeli u adaptiranoj garaži u Žarkovu nismo imali televizor, a sad sednemo i gledamo večernji informativni, politički, ređe zabavni program, dvoje od troje dece se odselilo, na meni leži pas, jer sam veći i bolje amortizujem, na njoj mačka. Kad bolje razmislim, možda sam televiziju zavoleo upravo onda kada sam prestao da se stidim zadovoljstava koja sam nekada pripisivao samo penzionerima. I drugo — kad sam prozreo neretko plitki intelekt ljudi koji negledanje televizije ističu kao neko naročito intelektualno postignuće. Kao da su pamet i obrazovanje nekako povezani sa aristokratskim odbijanjem da se gleda televizijski program.
Uostalom, ne znam zašto bi se čovek uopšte pravdao što voli televiziju. Čitanje knjiga još uvek uživa društveni ugled, niko ne raspituje šta je iz pročitanog ostalo, dok se za nekoliko sati provedenih pred ekranom očekuje objašnjenje, po mogućnosti dokumentarnog karaktera. Ja gledam svašta: vesti, reklame, kvizove, političke emisije, pa i poneki rijaliti, i u principu me ne zanima da li se ono što gledam smatra vrednim gledanja. Zanimaju me ljudi, mali ljudi u televizoru. Naročito ono što pokazuju o sebi dok misle da govore o nečemu drugom. Televizija je za takvu radoznalost neobično zahvalna: neprestano nam nudi lica, glasove, pokrete, tuđu sigurnost i tuđu nesigurnost.
Za televiziju se vezuju i neka moja dragocena sećanja. Dok je Monjin otac bio u završnoj fazi teške bolesti, redovno smo zajedno gledali Slagalicu. To je postao gotovo ritual. U danu koji je bolest sve više svodila na čekanje, postojalo je tih pola sata u kojima bi on vidno živnuo, uključivao se u igru, odgovarao na pitanja, ponekad brže od takmičara. Nisam tada razmišljao o karakterologiji gledalaca kvizova. Gledao sam čoveka koji se, makar za vreme trajanja emisije, ponovo uključivao u svet. Pitanja su dolazila, odgovori su bili tačni ili pogrešni, a nešto što bolest nije mogla sasvim da mu oduzme ponovo je dobijalo priliku da se pokaže. Ne znam da li je on tako doživljavao te naše večeri, ali znam da ih ja tako pamtim. Zato ni danas ne mogu da se podsmevam čoveku koji se raduje tačnom odgovoru: u tom odgovoru nije samo „vidi šta ja znam”, nego i potreba da se u nečemu učestvuje.
Sećam se i Monjine babe Draginje, koja mi je jednom, razgovarajući o nečemu što je videla na televiziji, rekla: „Ti to, diko moja, ne znaš. Ti si zapošljen čoek, ti nikako ne gledaš u ovu kantu. Kako bi ti to znao?“ Pokazala je na televizor s potpunom sigurnošću. U toj rečenici bilo je više istine nego što sam tada bio spreman da priznam. Postoje stvari koje čovek zna samo zato što je gledao u navedenu kantu. Draginja nije tvrdila da je televizija uzvišen izvor znanja, već da čovek koji je ne gleda nema razloga da zna ono što se u njoj dogodilo, a u njoj se stvari itekako događaju. Sumnjam da bi bila zadovoljna kada bi čula da sam njenu primedbu pretvorio u epistemologiju. Ona je samo htela da mi kaže da ne mogu znati ono čemu nisam svedočio.
Sada, kada s izvesnom posvećenošću gledam televiziju i pratim mreže, najčešće bez potrebe da reagujem, zanimaju me upravo te sporedne stvari: šta ljudi smatraju važnim, na šta se smeju, šta ih vređa, kada im se učini da su nešto razumeli, a kada da ih je neko ponizio. Ponekad reakcija na sadržaj postane zanimljivija od samog sadržaja. Od nečije pogrešno izgovorene reči nastane moralna drama, a od sasvim nevažnog televizijskog trenutka pitanje nacionalnog opstanka. Posmatrajući to, počeo sam da razvijam svoju proizvoljnu karakterologiju, za koju nemam, naravno, nikakve dokaze jer je potpuno subjektivna, ali mi se pokazala zabavnom i u razgovorima sa ljudima.
Na ideju me je dodatno podstakla beogradska Vinska vizija Otvorenog Balkana, sajam koji je pod jednim krovom okupio vino, rakiju, hranu i čitavu jednu, kako bi kazali PR majstori — viziju. Setio sam se Bele Hamvaša i njegove Filozofije vina, u kojoj razlikuje vinske i rakijske narode. Vinski su bliži idili, radosti postojanja, životu koji ne mora da bude opravdan velikom istorijskom misijom; rakijski su skloniji apstrakcijama i iskušenju da preuređuju svet. Nije to nešto što bi trebalo proveravati upitnikom, nego duhovita i provokativna filozofska slika. Hamvaš, doduše, pominje i pivo, ali ne razvija pivske narode kao ravnopravnu treću kategoriju. To sam mu pomalo zamerio. Šta ćemo sa pivskim tipovima, u koje nekako ubrajam i sebe? Možda su upravo oni toliko obični da su promakli filozofu koji je svuda tražio metafiziku. A možda je, što mi je još draže, ponekog čoveka namerno ostavio izvan svoje podele.
Ako je Hamvaš mogao da podeli ljude prema vinu i rakiji, pomislio sam da mogu i ja prema televizijskim formatima. Tako sam došao do dve vrste ljudi: ljudi kvizova i ljudi rijalitija. Odmah moram da se ogradim: to nije popis njihovih stvarnih navika. Neko može redovno da gleda kvizove, a da po temperamentu pripada rijalitiju; drugi može da prezire rijaliti, a da u životu neprestano proizvodi njegove najbolje scene. Govorim o načinu na koji čovek traži zadovoljstvo u svetu. Jedni traže odgovor, drugi događaj.
Ljudi kvizova vole da znaju. Ili, još preciznije, vole da otkriju da nešto već znaju. Njihovo zadovoljstvo često nije u sticanju novog znanja, nego u prepoznavanju odgovora koji je negde odavno ostao u glavi. To su ljudi koji rešavaju ukrštene reči, pamte neobične podatke, ispravljaju sitne greške, umeju da nabroje prestonice zemalja koje nikada neće posetiti i pisce čije knjige nisu stigli da pročitaju. Među njima ima i obrazovanih i neobrazovanih; diploma je za ovu podelu gotovo beskorisna.
Njihova posebna vrsta radosti nastaje kada se konačno pojavi pitanje na koje imaju odgovor. Svet tada makar nakratko postaje pravedan: znanje se prepoznaje, greška se ispravlja, postoji neko ko će potvrditi da su bili u pravu. Uostalom, ljudi kvizova su, gotovo po prirodi stvari, i ljudi ukrštenih reči. Njihova omiljena slika sveta sastoji se od praznih kvadratića u kojima svaka reč mora da legne na svoje mesto. Nema mnogo prostora za nedoumice: ili se ukršta ili se ne ukršta. Možda zato vole i štampane novine, ne samo zbog vesti nego zbog onog osećaja da se svet može raširiti preko stola, presaviti, pročitati i na kraju odložiti. Čak i kada se sve oko njih promenilo, u novinama je ostalo nekoliko polja koja čekaju tačan odgovor.
U kvizovima postoji još jedna stvar koja mi je oduvek bila simpatična: nikoga naročito ne iznenadi kada pobedi magacioner ili spremačica. Voditelj pročita zanimanje, takmičar počne da odgovara i, ako zna — zna. Niko ne traži diplomu kao dodatni dokaz, niti se takmičarima pitanja prilagođavaju prema radnom mestu. Čovek koji po čitav dan slaže robu može da zna više o antičkoj istoriji od nekoga ko je završio visoke škole, a žena koja čisti kancelarije može da prepozna književni citat pre onoga ko u toj kancelariji sedi. U svakodnevnom životu zanimanja često služe kao prečica kojom procenjujemo tuđu pamet; u kvizu ta prečica odjednom prestaje da funkcioniše. Postoji nešto gotovo utešno u toj kratkotrajnoj demokratiji znanja, u činjenici da pred pitanjem svi najpre postaju samo ljudi koji znaju ili ne znaju odgovor. Kviz nije mera inteligencije, ali makar na trenutak ume da pokvari našu uobičajenu percepciju intelektualne vrednosti društvene hijerarhije.
Moram, međutim, da priznam da kvizove gledam manje nego što bi se očekivalo od nekoga ko je ljude podelio na ljubitelje kvizova i rijalitija. Verovatno zato što kvizovi, umesto da potvrde moje znanje, najčešće razotkriju njegove rupe. Naročito je nezgodno kada televizor gledamo u društvu: pitanje se još nije završilo, a ja već osećam da bi bilo pametnije da ćutim, jer čovek pred ekranom može ispasti glup i bez mogućnosti da se prijavi za takmičenje. Monja, za razliku od mene, odgovara sa takvom lakoćom da ponekad i ne pogleda ponuđene odgovore. Dok ja pokušavam da ustanovim da li mi je pitanje uopšte poznato, ona već zna odgovor, a često i zašto je tačan. Zato se i ukrštenih reči uglavnom klonim. Kada se neko od starijih ukućana prihvati ukrštenice, obično zove Monju da sedne pored njega, a ja za to vreme vodim razgovore, raspitujem se o ljudima i, da ne ulepšavam, vodim abrove. Dok ona popunjava prazna polja, ja popunjavam praznine u tuđim biografijama. Možda je upravo u tome ključ srećnog braka: da jedno zna odgovore, a drugo zna šta se priča.
Volim da zamišljam da ljudi kviza ritualno kupuju knjige pred odlazak na more. Tokom godine nemaju vremena da čitaju, ali na plaži konačno nameravaju da postanu ljudi kakvi su oduvek želeli da budu. U kofer pakuju nekoliko romana i ponešto od onoga što se smatra neophodnim za opštu kulturu. Knjiga je tu i predmet čitanja i dokaz da mogućnost jednog drugačijeg života još postoji. Ne podsmevam im se: i sam poznajem potrebu da čovek u nekom slobodnom trenutku popravi ono što je tokom godine zapustio. Ali u toj potrebi prepoznajem intelektualnu frustraciju, ne nedostatak pameti, nego nedostatak prilike da se ona upotrebi. Kviz je mala uteha za sve znanje koje od nas niko nije tražio. U tome prepoznajem još jednu osobinu čoveka kviza: on voli da unapred obezbedi susret sa znanjem. Kao što pred more kupuje knjige, tako uz jutarnju kafu kupuje štampane novine, ne zato što će nužno pročitati svaki tekst, nego zato što mu prija mogućnost da se sa svetom upozna redom, od prve do poslednje strane. Novine, knjiga za plažu i ukrštenica čine neku vrstu njegovog prenosivog kabineta za intelektualni život.
Ljudi rijalitija, međutim, ne čekaju pitanje. Oni čekaju događaj. Njih ne zanima toliko ko nešto zna, koliko ih interesuje ko će ustati, prekinuti razgovor, zalupiti vrata, izneti optužbu, zaplakati ili se vratiti da nastavi svađu koju je malopre demonstrativno napustio. Ne moraju ni sami biti svađalice. Neki su tihi i učtivi, ali im se pogled promeni čim osete da se razgovor približava sukobu. Kao da je svakodnevni život previše spor, suviše pristojan, nedovoljno intenzivan, pa im je potrebna pozajmljena drama.
Ako čovek kviza pati od frustracije neiskorišćenog znanja, čovek rijalitija pati od frustracije nedostatka događaja. Prvi želi da bude u pravu, drugi da se nešto konačno dogodi. Prvi misli da je vrlina znati, drugi da je vrlina smeti reći. Obojica su u stanju da precene sopstvene sposobnosti. I čovek rijalitija ima svoje novine, samo što se one nazivaju tabloidima. Ta reč je nekada označavala pre svega format novinskog lista, a danas prepoznajemo u njoj čitav način pripovedanja: veliki naslov, krupnu fotografiju, skandal, optužbu, neizvesnost i obećanje da će sledeća stranica otkriti nešto što niko nije smeo da kaže.
Ako čovek kviza razmotava novine da bi našao odgovor, čovek rijalitija otvara tabloid da bi našao povod. Nisu, naravno, svake netabloidne novine oličenje dostojanstva i etike, niti je svaki tabloid lišen činjenica; razlika koju pravim tiče se, pre svega, očekivanja čitaoca. Jedan želi da sazna šta se dogodilo, drugi želi da oseti da se dogodilo nešto veliko. U oba slučaja papir služi kao nekakav dokaz, samo što prvi na njemu traži podatke, a drugi uzbuđenje.
Ovu podelu počeo sam da proveravam u razgovorima. Ponekad bi mi posle nekoliko minuta bilo jasno da sagovornik pripada kvizu: svaku misao želeo je da precizira, svaku grešku da ispravi, svaki podatak da smesti na pravo mesto. Drugi bi i sasvim bezazlenu opasku pretvorio u povod za uzbuđenje, kao da je razgovor neuspešan ako niko iz njega ne izađe bar malo uvređen, ili barem uznemiren. Naravno, takvo prepoznavanje više govori o mojoj sklonosti da pravim likove nego o pouzdanosti metode. Ali čovek koji piše ili snima filmove teško odoleva iskušenju da u sagovorniku vidi karakter pre nego što sazna njegovu biografiju.
Na putovanjima po inostranstvu sam razvio još jednu naviku. U hotelskoj sobi uključim televizor, ne razumem jezik, ali nastavim da gledam. TV sam posvećeno gledao u Grčkoj, Turskoj, Rusiji, Austriji, Češkoj, Rumuniji, Italiji, čak i u Japanu. Na primer, japanski tv program zaslužuje poseban esej. Gledam na stranim televizijama sve, ne moraju to biti političke debate. Reklame su možda još zanimljivije, jer govore rudimentarnim jezikom pokazivanja, kao da su namenjene čovečanstvu koje je izgubilo sposobnost govora, ali je zadržalo sposobnost da prepozna sreću, strah i zaprepašćenje. Neko se namršti nad prljavom košuljom, zatim se pojavi sredstvo za pranje, pa se lica ozare kao da je rešeno pitanje smisla života. Čovek se uhvati za glavu, neko mu pokaže proizvod, a on se osmehne; i bez jedne razumljive reči znam gde je bio problem i gde mi nude spasenje. Reklame su mali filmovi koji bi komotno mogli biti i nemi — u njima se svet neprestano kvari samo zato da bi se u sledećem kadru mogao popraviti. I baš zbog toga toliko otkrivaju o nama: sve mora biti vidljivo, brzo i dovoljno jednostavno da gledalac ne stigne da posumnja.
Kada naiđem na političku debatu na stranoj televiziji, gledam je na isti način. Ne znam ko govori istinu i ne pretvaram se da se istina može pročitati s lica. Posmatram ko želi da dovrši rečenicu, ko stalno prekida, ko se obraća sagovorniku, a ko kameri, ko podiže papir, ko se smeje u pogrešnom trenutku. U mašti dopisujem dijaloge, kao da gledam nemi film. I tu se dva moja televizijska temperamenta često pokažu u punoj raskoši. Političar kviza dolazi sa podacima, beleškama i spremnim odgovorima; političar rijalitija dolazi sa događajem koji tek treba da proizvede. Jedan pokušava da osvoji poen, drugi scenu. Prvi se uznemiri što mu ne daju da završi misao, drugi zna da će prekid misli možda biti jedino što će publika zapamtiti.
Oduvek mi je naročito zanimljivo mahanje papirima u televizijskom studiju. Neko iznenada podigne list, protrese ga pred kamerom i saopšti da je na njemu dokaz svega što je upravo rekao. Mi, naravno, najčešće ne vidimo šta na papiru piše. Ponekad se ne vidi ni da li na njemu išta piše, ali njegova belina, pečat u uglu ili nekoliko redova sitnog teksta već imaju snagu presude. Kao da je samo donošenje papira u studio dovoljno da se tvrdnja pretvori u činjenicu. Još su čudesniji grafikoni. Linija koja se penje ili spušta, nekoliko stubaca u različitim bojama, strelica koja odlučno pokazuje nagore: sve to na televiziji deluje kao neoboriv dokaz, čak i kada gledalac ne može da pročita šta je na osama grafikona, koji se period poredi, odakle potiču podaci i šta zapravo znače.
Grafikon je neka vrsta savremene ikone objektivnosti, pred kojom se od nas očekuje da poverujemo pre nego što smo išta pročitali. Nije, naravno, problem u papirima i grafikonima, bez kojih bi ozbiljna rasprava često bila nemoguća, nego u trenutku kada se oni više ne pokazuju da bi ih neko proverio, već da bi se proveravanje učinilo suvišnim. U takvim trenucima politička debata počinje neobično da liči na reklamu: proizvod je zamenjen tvrdnjom, ambalaža dokumentom, a nasmešeno lice zadovoljnog kupca samouverenim licem čoveka koji maše dokazom. U oba slučaja od gledaoca se traži da poveruje svojim očima upravo onda kada mu nije omogućeno da išta zaista vidi.
Najzanimljivije je kada se njih dvojica sretnu: čovek kviza pokušava da objasni zašto neki podatak nije tačan, a čovek rijalitija već podiže novi papir. Prvi traži proveru prethodne tvrdnje, drugi proizvodi sledeću. Prvi pokušava da dokaže da je protivnik pogrešio, drugi da je protivnik smešan. Ponekad izgledaju kao dvojica ljudi koji misle da igraju istu igru, a zapravo su došli u dve različite televizijske emisije. Jedan bi želeo da mu voditelj prizna tačan odgovor; drugi bi voleo da voditelj izgubi kontrolu nad studijom.
I nisu samo kandidati podeljeni. I birači pred ekranom očekuju različite stvari. Jedni posle debate prepričavaju podatke, drugi izraze lica. Jedni kažu da je njihov kandidat pobedio jer je nešto dokazao, drugi jer je protivnika izbacio iz ravnoteže. Ne mislim da to odgovara stranačkim, ideološkim ili obrazovnim podelama. Među ljudima kvizova i rijalitija ima pristalica svih mogućih političkih uverenja. Razlika je u tome šta od javnog života očekuju: da im neko objasni svet ili da im omogući da osete kako se nešto veliko upravo događa.
Zato mi se čini da najuspešniji političari na televiziji umeju da spoje oba jezika. Oni podatak pretvaraju u događaj, a događaj predstavljaju kao dokaz. Dovoljno su precizni da zadovolje čoveka kviza i dovoljno živopisni da ne izgube čoveka rijalitija. To nije nužno osobina dobrog državnika; može biti i osobina izuzetno veštog obmanjivača. Čovek koji nas ubedi da smo nešto razumeli i da smo pri tome učestvovali u nečemu velikom ima ogromnu prednost. Ne prodaje nam samo tvrdnju, nego i zadovoljstvo što smo je sami, navodno, otkrili.
Društvene mreže usavršile su oba formata. Od kviza su uzele brzinu odgovora i zadovoljstvo javnog ispravljanja, od rijalitija neprekidno stvaranje sukoba. Svako može da bude i takmičar i publika, da presuđuje i da zahteva aplauz. Reakcija sve češće zamenjuje mišljenje, a uzbuđenje iskustvo. Svet mora da stane u nekoliko rečenica ili u prizor koji je dovoljno upečatljiv da se deli dalje. I dok se svi nadmeću da budu u pravu ili u središtu događaja, ono zbog čega je razgovor započet često sasvim nestane.
Ipak, postoji jedna neugodnost u mojoj karakterologiji. Neki ljudi se ne prepoznaju ni u jednoj od ove dve grupe. Ne žele stalno da odgovaraju na pitanja, ali ne žele ni da prisustvuju tuđim svađama. Šta sa njima? Setim se Hamvaša i njegovih propuštenih pivskih naroda, koje bih rado dopisao u Filozofiju vina. Možda svaka podela mora nekoga da izostavi da bi ostala zanimljiva. A možda upravo izostavljeni najbolje razumeju koliko su sve naše podele proizvoljne. Zato sam odlučio da ne uvodim treću televizijsku vrstu. Neka oni koji se nisu pronašli sami smisle gde pripadaju. Uostalom, sve karakterologije imaju tu neprijatnu osobinu da najpre objasne čitav svet, a onda se njihov autor zapita gde je u njemu njegovo mesto.
Ja, kako rekoh, kvizove gledam retko, između ostalog i zato što u njima prečesto saznam koliko ne znam, a posmatranje sukoba me brzo zamori kada shvatim da niko ne želi bilo šta da razjasni. A definitivno sam, kako rekoh, jedan od Hamvaševih prećutanih pivskih tipova. To mi ne smeta. Naprotiv, s godinama sve više cenim mogućnost da čovek ne mora da bude ni u jednoj od grupa koje je sam izmislio. A kada Monja sedne pored mene i kaže da voli da gledamo televiziju kao penzosi, pomislim da je možda najvažnije upravo ono što moja karakterologija nije uspela da obuhvati: ne šta gledamo, nego s kim. I da zbog toga televizor, ona Draginjina kanta, ipak zaslužuje malo više pažnje. Naročito kada je na stolu sarma, a pihtije su još u frižideru.