6.
Svakodnevni prizori iz gradskog saobraćaja – bicikli ne mare za pešake, automobili ne mare za bicikle, motordžije ne mare za automobile – primeri socijalne nebrige i sebičluka. Kao i razbacano đubre po parkovima, trotoarima i ulicama, dok prepuni kontejneri danima čekaju da ih rastovare.
Ako je tako, politička životinja, prema milenijumima unazad tačnoj Aristotelovoj definiciji, odnosno partijski navijač, u savremenom se svetu ne tako retko i lako pretopi sa sociopatom, kategorije koje inače ne bi trebalo da idu zajedno, jer politički angažman, osim gordosti i revnosti političkom stadu, može se, u boljoj varijanti, ispoljavati i brigom za poboljšanje ekonomskih, socijalnih, ekoloških stanja u društvu, dok, sa druge strane, socijalno bezobzirnog nije briga za bilo što osim za sopstveno kaligulstvo.
Pisac bi trebalo da poseduje narativno-optičku sposobnost da sagledava stvari dublje, da bi potom, u svom pisanju, koristio tu sposobnost u oblikovanju atmosfere i karaktera svojih likova. A šta je sa angažiranošću njegove književnosti? „Mi“, „Životinjska farma“, „Vrli novi svet“, distopijska dela koja je u mladosti uzbuđeno gutao kao zabrinjavajuća, ali naučno-fantastična ustrojstva, danas se utrkuju sa otuđenom, prebrzom stvarnošću. Ponekad mu se čini da je njegov književni hod previše spor pred ekspresnim promenama koje guše čovečnost ne dajući joj da dođe do daha.
Ali u zanatu kome služi, predodređeno je da odabire iz tog mnoštva brzopoteznih, a dalekosežnih promena da bi izoštrio oko (i ono unutrašnje), da bi tačnije pisao.
7.
Nečovečnost današnjeg sveta može biti tema koja intrigira, nervira ili melanholizuje pisca (u zavisnosti kojoj kategoriji pripada – Tribun, Hronisterik ili Nomad), podstičući i njega da razmrda svoj rukopis ka angažiranijem pristupu. Mada, ako je već dostigao pristojni nivo pisalačkog umeća, onda zna da je priroda uspešne priče u njenom kalemljenju, zapletanju, otplitanju i da je to čini drugačijom od na primer novinske kolumne čiji su pak kvaliteti u njenoj udarnosti i operativnosti. Čitalačko iskustvo da u efektnoj hibridnosti talenta, broj jakih pisaca koji su istovremeno i dobri novinari nije mali (Hašek, Hemingvej, Orvel, Markes, Eko, Kapote, Majler…). Možda zato žanr dokumentarnog žurnalizma, koji obilno koristi narativne tehnike, stvara uzbudljiva, čitana dela.
Ali i oni autori iz naizgled suprotne strane, Džojs, Andrić, Borhes, Beket… angažuju čitaočevu svest i savest, podstiču ga da se preispita i suoči sa životom bez koga i ti autori ne bi mogli da pišu, a kako će ga oblikovati u književnost, svako u svojoj književnoj radionici, to je već samo njihov posao.
8.
Priča može da bude ispričana od početka do kraja, neprekinuta, uvek prisutna u svojoj doslednosti, sposobna da napreduje korak po korak, sat za satom, dan za danom… ili, da se sklapa na preskok, delić amo, delić tamo, kao na slagalici, pa da neka polja ostanu nedopunjena, ne podčinjavajući se kompletnoj integraciji. Svakako, i prvi i drugi tretman u razvijanju priče zahtevaju zavidan nivo narativne umešnosti da bi održali napetost i uzbuđenje kod čitaoca. Jedan isti autor kada je unesen u različite priče, može da se posluži sa različitim postupkom. I da se oseti oslobođen od komandnog mesta prethodne priče. Ali, ne tako retko, autor se pronalazi i rezimira u model koji odgovara njegovom karakteru, stilu i određenom stavu prema svrhi pisanja. Ipak, ako je priča dobra, bez obzira dali je ispričana temeljno ili skokovito, nateraće čitaoca da razmišlja o njoj, da je prepročitava, da je prepričava.
9.
Fragmenti „Azbučnik za odraslog pisca“ kojim sam završio predhodnu knjigu, kao i ove „Fusnote uz kafe razgovor sa prijateljem“ koje sad zapisujem, u poređenju sa prvim antiuputstvima koja su nastala na stražarskom mestu na Avali pre tako reći pet decenija, očigledno su od strane autora različitog uzrasta. U početnim, mladalačkim antiuputstvima vidljiv je manifestan ton radoznalca koji eksperimentiše i sebe iskušava kroz izazove. Sadašnji fragmenti proizilaze iz obuhvatnijeg, prilično opuštenog, ponekad i potsmešljivog dijaloga sa sobom ili sa prijateljem. Ipak, mada ih razdvajam kao dve udaljene faze u mom spisateljskom razvoju, mogu da osetim onu istu nevinu predanost prema književnosti koja se uvećava sa svakom pročitanom i napisanom knjigom.
10.
Više puta je rečeno da je usamljenost neophodna piscu dok, bez direktnog posrednika, beleži svoje priče. Tada, kao ponekad kod nekih njegovih likova, i kod pisca radi tok svesti – tu treba da se ubaci… ili, … ovo je nepotrebno… i slično. Ako za prvu verziju rukopisa još uvek koristi svesku, onda je ona puna precrtanih i nad njima dopunjenih reči. Ako pak za prvu verziju koristi kompjuter, onda najčešće pritiska dugme „delete“. Uzjahan na inspirativnom talasu, zaboravlja da će mu zagoreti supa na šporetu. I da će posle, otkako otvori prozor da se izvetri dim, morati da riba ringlu i šerpu. Ali i tada, dok žicom trlja pregorela mesta, on, još uvek u onom što je napisao, kaže sebi… onaj pasus mi je baš prenatrpan… moram se osloboditi od tolikih epiteta… (misao povezana sa čišćenjem ringle?).
11.
Dok je svirao rokenrol, režirao alternativne pozorišne predstave, oblikovao scenarija za animirane filmove, bio je deo ekipe. Iskusio je koliko timski rad može da bude divno putovanje. Kada je rast kreativnog nivoa tima ujedno bio i rast kreativnog nivoa kod svakog njegovog člana. A zatim, kao što se to dešava sa saputnicima posle retkih, uzbudljivih putovanja, sa nekima je izgubio vezu, sa nekima se dopisivao, sve ređe i ređe, sa nekima bi se slučajno sreo na ulici ili u nekom kafiću da razmene sećanja sa nekadašnjih putovanja.
U procesu pisanja, pak, najčešće za svojim pisaćim stolom, ponekad na klupi u parku ili na aerodromu između dva leta, pisac je sam sebi osluškivač što ga potkrepljuje, ali i koriguje u stvaranju priče. Mada ponekad, ispunjen i sploćen sa književnošću, u minutima predaha, poželi da ga pozovu da se pridruži, bilo da je reč o grafičkoj noveli ili novoj melodiji, ili barem za ulogicu na razmrdanoj alternativnoj sceni.
12.
Dobro zna da prenatrpanost knjigama koje su se namnožile na policama biblioteke, po stolovima i po podu njegove kuće može kod posetioca da izazove utisak krajnje neurednosti. Sav taj nered upozorava, prema zdravorazumskoj logici, da pisac ima neke natrpane, nerešene probleme sa stvarnošću i da su se bedemi od knjiga ispentrali do tog stepena da bi ga zaštitili do ponoći kada gasi svetlo i odlazi na počinak. I tada, dok se kreće kroz mrkli mrak, on tačno zna kako da ne razruši trospratne gomile knjiga, da bi se sledećeg jutra, zajedno sa šoljicom kafe, poslužio knjigom sa vrha jednog takvog bedema.
– Ovo jednom treba da se sredi! – naredi sebi, ali se već sledećeg trena začitava, brišući kratko sećanje na prethodnu misao.
Još par fusnota, uz kafe ćaskanje s prijateljem
6.
Svakodnevni prizori iz gradskog saobraćaja – bicikli ne mare za pešake, automobili ne mare za bicikle, motordžije ne mare za automobile – primeri socijalne nebrige i sebičluka. Kao i razbacano đubre po parkovima, trotoarima i ulicama, dok prepuni kontejneri danima čekaju da ih rastovare.
Ako je tako, politička životinja, prema milenijumima unazad tačnoj Aristotelovoj definiciji, odnosno partijski navijač, u savremenom se svetu ne tako retko i lako pretopi sa sociopatom, kategorije koje inače ne bi trebalo da idu zajedno, jer politički angažman, osim gordosti i revnosti političkom stadu, može se, u boljoj varijanti, ispoljavati i brigom za poboljšanje ekonomskih, socijalnih, ekoloških stanja u društvu, dok, sa druge strane, socijalno bezobzirnog nije briga za bilo što osim za sopstveno kaligulstvo.
Pisac bi trebalo da poseduje narativno-optičku sposobnost da sagledava stvari dublje, da bi potom, u svom pisanju, koristio tu sposobnost u oblikovanju atmosfere i karaktera svojih likova. A šta je sa angažiranošću njegove književnosti? „Mi“, „Životinjska farma“, „Vrli novi svet“, distopijska dela koja je u mladosti uzbuđeno gutao kao zabrinjavajuća, ali naučno-fantastična ustrojstva, danas se utrkuju sa otuđenom, prebrzom stvarnošću. Ponekad mu se čini da je njegov književni hod previše spor pred ekspresnim promenama koje guše čovečnost ne dajući joj da dođe do daha.
Ali u zanatu kome služi, predodređeno je da odabire iz tog mnoštva brzopoteznih, a dalekosežnih promena da bi izoštrio oko (i ono unutrašnje), da bi tačnije pisao.
7.
Nečovečnost današnjeg sveta može biti tema koja intrigira, nervira ili melanholizuje pisca (u zavisnosti kojoj kategoriji pripada – Tribun, Hronisterik ili Nomad), podstičući i njega da razmrda svoj rukopis ka angažiranijem pristupu. Mada, ako je već dostigao pristojni nivo pisalačkog umeća, onda zna da je priroda uspešne priče u njenom kalemljenju, zapletanju, otplitanju i da je to čini drugačijom od na primer novinske kolumne čiji su pak kvaliteti u njenoj udarnosti i operativnosti. Čitalačko iskustvo da u efektnoj hibridnosti talenta, broj jakih pisaca koji su istovremeno i dobri novinari nije mali (Hašek, Hemingvej, Orvel, Markes, Eko, Kapote, Majler…). Možda zato žanr dokumentarnog žurnalizma, koji obilno koristi narativne tehnike, stvara uzbudljiva, čitana dela.
Ali i oni autori iz naizgled suprotne strane, Džojs, Andrić, Borhes, Beket… angažuju čitaočevu svest i savest, podstiču ga da se preispita i suoči sa životom bez koga i ti autori ne bi mogli da pišu, a kako će ga oblikovati u književnost, svako u svojoj književnoj radionici, to je već samo njihov posao.
8.
Priča može da bude ispričana od početka do kraja, neprekinuta, uvek prisutna u svojoj doslednosti, sposobna da napreduje korak po korak, sat za satom, dan za danom… ili, da se sklapa na preskok, delić amo, delić tamo, kao na slagalici, pa da neka polja ostanu nedopunjena, ne podčinjavajući se kompletnoj integraciji. Svakako, i prvi i drugi tretman u razvijanju priče zahtevaju zavidan nivo narativne umešnosti da bi održali napetost i uzbuđenje kod čitaoca. Jedan isti autor kada je unesen u različite priče, može da se posluži sa različitim postupkom. I da se oseti oslobođen od komandnog mesta prethodne priče. Ali, ne tako retko, autor se pronalazi i rezimira u model koji odgovara njegovom karakteru, stilu i određenom stavu prema svrhi pisanja. Ipak, ako je priča dobra, bez obzira dali je ispričana temeljno ili skokovito, nateraće čitaoca da razmišlja o njoj, da je prepročitava, da je prepričava.
9.
Fragmenti „Azbučnik za odraslog pisca“ kojim sam završio predhodnu knjigu, kao i ove „Fusnote uz kafe razgovor sa prijateljem“ koje sad zapisujem, u poređenju sa prvim antiuputstvima koja su nastala na stražarskom mestu na Avali pre tako reći pet decenija, očigledno su od strane autora različitog uzrasta. U početnim, mladalačkim antiuputstvima vidljiv je manifestan ton radoznalca koji eksperimentiše i sebe iskušava kroz izazove. Sadašnji fragmenti proizilaze iz obuhvatnijeg, prilično opuštenog, ponekad i potsmešljivog dijaloga sa sobom ili sa prijateljem. Ipak, mada ih razdvajam kao dve udaljene faze u mom spisateljskom razvoju, mogu da osetim onu istu nevinu predanost prema književnosti koja se uvećava sa svakom pročitanom i napisanom knjigom.
10.
Više puta je rečeno da je usamljenost neophodna piscu dok, bez direktnog posrednika, beleži svoje priče. Tada, kao ponekad kod nekih njegovih likova, i kod pisca radi tok svesti – tu treba da se ubaci… ili, … ovo je nepotrebno… i slično. Ako za prvu verziju rukopisa još uvek koristi svesku, onda je ona puna precrtanih i nad njima dopunjenih reči. Ako pak za prvu verziju koristi kompjuter, onda najčešće pritiska dugme „delete“. Uzjahan na inspirativnom talasu, zaboravlja da će mu zagoreti supa na šporetu. I da će posle, otkako otvori prozor da se izvetri dim, morati da riba ringlu i šerpu. Ali i tada, dok žicom trlja pregorela mesta, on, još uvek u onom što je napisao, kaže sebi… onaj pasus mi je baš prenatrpan… moram se osloboditi od tolikih epiteta… (misao povezana sa čišćenjem ringle?).
11.
Dok je svirao rokenrol, režirao alternativne pozorišne predstave, oblikovao scenarija za animirane filmove, bio je deo ekipe. Iskusio je koliko timski rad može da bude divno putovanje. Kada je rast kreativnog nivoa tima ujedno bio i rast kreativnog nivoa kod svakog njegovog člana. A zatim, kao što se to dešava sa saputnicima posle retkih, uzbudljivih putovanja, sa nekima je izgubio vezu, sa nekima se dopisivao, sve ređe i ređe, sa nekima bi se slučajno sreo na ulici ili u nekom kafiću da razmene sećanja sa nekadašnjih putovanja.
U procesu pisanja, pak, najčešće za svojim pisaćim stolom, ponekad na klupi u parku ili na aerodromu između dva leta, pisac je sam sebi osluškivač što ga potkrepljuje, ali i koriguje u stvaranju priče. Mada ponekad, ispunjen i sploćen sa književnošću, u minutima predaha, poželi da ga pozovu da se pridruži, bilo da je reč o grafičkoj noveli ili novoj melodiji, ili barem za ulogicu na razmrdanoj alternativnoj sceni.
12.
Dobro zna da prenatrpanost knjigama koje su se namnožile na policama biblioteke, po stolovima i po podu njegove kuće može kod posetioca da izazove utisak krajnje neurednosti. Sav taj nered upozorava, prema zdravorazumskoj logici, da pisac ima neke natrpane, nerešene probleme sa stvarnošću i da su se bedemi od knjiga ispentrali do tog stepena da bi ga zaštitili do ponoći kada gasi svetlo i odlazi na počinak. I tada, dok se kreće kroz mrkli mrak, on tačno zna kako da ne razruši trospratne gomile knjiga, da bi se sledećeg jutra, zajedno sa šoljicom kafe, poslužio knjigom sa vrha jednog takvog bedema.
– Ovo jednom treba da se sredi! – naredi sebi, ali se već sledećeg trena začitava, brišući kratko sećanje na prethodnu misao.