Igračke

po sećanju Branke Bogavac

Kada dođoše, polovinom veka,
vojnici, čisti, raspevani, dragi,
pekli su ribe pored naših reka,                   

naše ribe, a ponekad i žabe,
u svakom času ljubazni i blagi
štipkali su i curice i babe;                          

veseljaci, odani violini,
čitali sonete Mikelanđela,
pratili ih Verdi i Paganini;                           

mi, deca, bosa, naivna i smela,
pamtim, kraj puta nađosmo igračke
(a dečja duša igrati se htela,

jer igračke nam kupovali nisu)
plišane koze i plišane mačke
što eksplozivom brižno punili su:             

ona bez prsta, on osta bez oka,
neki mesto šáka dobili kuke…
svedočim – malo je živih svedoka,               

briše se spomen te plišane varke –
beše okupator široke ruke,
a svi vladali jezikom Petrarke.