Izgovoriti njegovo prezime nije uputno, jer bi u tom slučaju pokušaj da se ostvari preciznost samo još više zamutio pojavu o kojoj želimo da prozborimo nekoliko reči. Ostim toga, došli bismo u iskušenje da instrumentarij koji smo godinama glačali zanemarimo zbog uviđavnosti prema auditorijumu, što znači da bi taj naš instrumentarij, nešto kao violina sa pet žica na kojoj samo mi znamo svirati, izložili neumornom kretanju stenica. I za čas bi ta naša violina ispuštala siktav ton, tako da bi gudalom samo trgali žice, sve dok ne bi preostala samo jedna jedina. A tada više ne bismo svirali, nego bi tu jednu žicu rastegli preko ulice, od krova do krova, i kao kakav harlekin krenuli bezdanom, na uveseljavanje gomili što bi nas takve, samo sa jednom žicom, želela.
Dakle, Dr Bora koji je decenijama vršio lekarsku praksu sve u nadi da je bolest auditorijuma izlečiva, došao je naposletku do saznanja da je auditorijum zatrovan na duži rok, kao atoli u južnim morima posle atomskih proba. Dr Bora je onda spakovao stvari, otkazao ordinaciju i uputio se daleko od Beograda, daleko od svojih pacijenata, ostavljajući samo svoje prezime što ga je paralelno nosio jedan književni ministrant. Taj ministrant nije verovao u violinu sa pet žica. On je mislio da je dovoljno, kada se nešto zaista želi, da se samo gudi, a da se gudi, to se može i na jednoj žici. I tako je taj ministrant stvorio druge ministrante, što sporeći ih što hvaleći. Ovi su se ministranti međusobno jedva razlikovali. Nije, dakle, bilo sporno da su gudili, već sporno beše samo kako su to činili.
A Dr Bora je u svom berlinskom stanu, čitajući novine nekadašnje svoje zemlje koja više nije bila bivša samo u odnosu na Dr Boru, već beše bivša i u odnosu na sebe samu, zaključio kako je bolest odmakla, kako to više i nije bolest već jedna epidemija čiji ritam se ne ubrzava, i baš zato je zabrinjavajuća, jer ritam je ujednačen, kao kada ciganska kapela lupa i trubi pod prozorom, i čitava ta šarena diližansa, ta kreketava menažerija, ti prizivači kiše, snega i sunca, već prema potrebi, vrti se i pruža ruke za praškom koji deli onaj ministrant koji nosi prezime našega dr Bore. I video je dr Bora još i to da su novi ministranti književno opasniji, jer nisu neobrazovani kao ministrant sa paralelnim prezimenom, već su – što je po pacijente, tj. čitalački publikum najopasnije – dovoljno obrazovani, taman toliko da za jedan stepenik budu iznad audotorijuma, a da ovaj dole, uprkos neznantoj visini propovednika, bude ipak omađijan tamjanom i buncanjem čitavog vrlog hora književnih ministranata.
I ne samo to. Ti ministranti bili su članovi IMOL-a (Internacionalna ministrantska organizacija literata), pa su međusobno razmenjivali recepte na brojnim simpozijumima gde bi se uvek našlo i pametnih, ali tužnih ljudi. Ti pametni ljudi otapali su svoju tugu kada bi videli kako ministranti imaju uspeha kod auditorijuma, kako njihova laboratorijska sočinjenija na tržištu svi traže, i onda bi tužni, a pametni, zadovoljno trljali ruke, i bilo im je tada lakše što im bog nije podario takvu pamet zbog koje ne bi bili tužni, već samo pametni, kao što je to bog učinio sa dr Borom. I sa još nekima.
Dr Bora je menjao adrese, i sa velike udaljenosti pratio epidemiju koja, budući da je postala trajno i normalno stanje, epidemija više i nije bila. A ministrant sa paralelnim prezimenom praćen ministrantima koji su ga voleli, kao i onima koji su ga mrzeli, ipak je uspeo, barem u jednom: da u njegovoj crkvi sveštenika više nije bilo, jer da se kadi i zapeva, pa to mogu i ministranti.
Dr Bora, drugi put
Kada je vlasnik paralelnog prezimena po ko zna koji put defanzivnim gestom najavio da će se uskoro opet pojaviti, razmileše se junoše po crkvama, sve kadeći i zapevajući. Oni najvičniji zanatu ministrantskom objaviše da dojučerašnja jeres Dr Bora i nije toliko jeretička, da bi se mogla čak na zidu zakucati, kao neki novi kućni red, jer se, eto, paralelno prezime povuklo, i sada ako neko baš tako hoće može svirati i na violini sa pet žica. Neki su išli tako daleko da prokleše sebe od juče, zaboravivši sebe od prekjuče. Jedan junoša je čak ispevao odu u slavu Dr Bori. Drugi je, opet, prepričao molitve, koje će u narednih nekoliko godina zabeležiti. Zadivljeni auditorijum više nije ni hteo te molitve u formi zabeleženoj koje je junoša tako lepo prepričao, a junoša se onda pohvalio kako on sve to što piše, piše u kadi. Jer, on gaji prezir prema građanskoj udobnosti. I taj prezir je odmah junošu kod auditorijuma proslavio. Prezirati pisaći sto, a ipak pisati, onako, iz lakta, iz kade, to je posve velika retkost, takvog ministranta nemaju druge crkve, pa se telalilo i telalilo, sve dok i druge sestrinske i bratske crkve ne poželeše prepričane molitve što ih iz kade ispisuje čudni ministrant. I nastade čitava rasprava o opasnostima pisanja iz kade, jer opasno je ležati u vodi i lupkati prstima po tastaturi kompjutera koja negde u sebi krije struju. Ali, baš to izlaganje opasnostima oduševilo je audotorijum. Naročito one pametne a tužne koji nisu mogli da smisle one koji su samo pametni, iako su i ti samo pametni po prirodi stvari morali nekada biti tužni. I upravo zato što se oni koji su samo pametni nisu bavili prevrtačkom estetikom, navukli su žestok odijum auditorijuma, ali ni tada nisu bili tužni, jer oni i nisu uzeli pero u ruku da bi njime obavljali razne druge poslove, već da bi perom stvarali molitve, a u tom žaru stvaranja pero je njih pisalo, i od toga ništa čudesnije ne postoji pod nebesima.
Pred kraj jednog ledenog martovskog dana, negde na moru, Dr. Bora je u svoj dnevnik zabeležio: Biti nigdje jedini način je da se bude negdje, i to tako da ovu svoju negdjeninu gradimo pomnošću svojeg isključivanja iz onoga što bi se razumjelo kao ovdje. Svijet nije ondje gdje navodno jest, a ondje je jedna pripovjest o njemu, koja ga u ovom ili onom omjeru dobro ili loše prepričava. Tisuće pripovijesti leže neispisane u ovo malo napisanog, i sve one otvorene su tuđem oku, a da jedina koja tome oku dostupna nije, ova je što ovdje istipografirana je i otisnuta na papiru. Naša povijest radi toga je znak neke moguće povijesti, ne povijest sama. Jer da bi netko nešto uopće čitao, mora to još nepročitano imati ispisano u svom duhu, u protivnom, ništa od napisanog shvatiti neće, niti će ga to napisano zanimati. Čovjek čita da bi korigirao svoju predpovijest koju namjerava čitati, te čitanje svodi na male ispravke u jednom opisu, što ga ovaj već zna. Čitati znači ovladavati svojim na lešini tuđeg, iz koje kao crvi pomaljaju se davnašnji rudimenti nekog proteklog vremena i posve iščezlih događaja.
Ludilo mitotvorca i ludilo čitaoca ukrštaju se u ludilu kritičara koji bi da razume ta dva ludila, a da sam ne bude lud, koji bi da sa postolja zdravog arbitrira, kao da oba ludila nisu gest usmaljenika koji se osamio ne svojom voljom, patetičnim izborom, već je to bio jedini izbor kojim se negde stiže, makar i na kauč onog bečkog lekara, makar u kakvu provinciju trulog carstva, gde se u čekanju da crvi pojedu i poslednji komad truleži nova trulež uspostavlja. I tako, sve o ludilu razmišljajući, stižemo u onu fantomsku ordinaciju dr Bore.
A Dr Bora vodi arhivu svoje epistolarne ordinacije za sve one koji bi da arhivirani nikada ne budu.
Biti ludim, stvar je odluke, jer samo u toj odluci da se ništa ne zavija u papire, naknadno obavezno rastumačivane, samo u tome leži spasonosna normalnost luđakovih predstava, zapisuje Dr Bora.
– Šta sada radite, doktore?
– Šta radim?– pita Dr Bora. – Čitam, Muzila.
– Ko je Muzil?
– To vam je jedan austrijski književnik, koji je pisao ne razmišljajući hoće li ili neće biti čitan – veli dr Bora. – A kako je, pišući da ne bi bio čitan, počinio golemu sumu razloga da ga se čitati treba, ja ga čitam sada, premda je već odavno mrtav i premda o tome hoću li ga ja čitati nije vodio računa.
– Kakav je to književnik koji vodi računa da li će ga neko čitati ili ne?
– Književnik koji vodi računa da li će ga neko čitati ili ne, obično počini golemu sumu razloga da ga se čitati ne treba – veli dr Bora.
– Ali, kakvu bi onda knjigu jedan književnik trebalo da napiše?
– Za jednog književnika je najbolje da piše knjigu o kojoj ne zna ništa, jer ako bi o toj još nenapisnaoj knjizi znao sve, ne bi imao razloga ni da počne pisanje te knjige. Knjiga i ne može biti napisana ako o njoj nejn autor zna sve.
– Ko će čitati književnika koji piše knjigu o kojoj ništa ne zna?
– Onaj koji piše sve što zaželi, njega uglavnom niko i ne čita, jer svako zna unapred šta može napisati jedan književnik koji je rešio da nešto kao nekakvu svoju književnost napiše – kaže dr Bora. – Za svakog književnika je čista dobit da zaboravi ono što je želeo da napiše, a da pri tom napiše ono što uopšte nije ni mislio da će ikada napisati.Čovek koji piše upravo ono što je smatrao da treba da napiše, bolje da nikada ništa ne napiše, a da napiše samo to kako je od one svoje prvobitne teme odustao i zbog čega je odustao.
– A publika?
– Publika? – nasmejao se dr Bora. – Publika najviše voli da pročita opis te duševne borbe koja se odigrava u jednom književniku dok se on dvoumi da li će opisati tu svoju zamisao ili je neće opisati, dok joj je mnogo manje stalo do ove iste prvobitne teme koja, na sreću, uopšte nije ni zabeležena. Književnik koji piše mnogo, manje je interesantan od književnika koji ne piše, a mogao bi još mnogo bolje pisati od onoga koji piše od jutra do mraka. Jer, samo taj koji ne piše izaziva hiljadu pitanja, da šta bi to bilo što bi on napisao kada bi ipalk rešio da nešto napiše.
Dr Bora, treći i poslednji put
Kada se na razmeđi milenijuma ništa nije dogodilo, Dr Bora je otvorio ordinaciju za zdrave, budući da bolesni već imaju svoju ordinaciju u sebi samima, inače bolesni ne bi ni bili. Zdravi su opasni jer su sposobni da svaku bedastoću ozbiljno shvate. Samo zato što je neki izbavitelj nešto najavio, nešto objavio, ili mu se samo krv vizigotsko-skitsko-vizantijska uzburkala, samo zato što mu se u snu javilo proviđenje i jednim božanskim gestom ponudilo našem izbavitelju da vlastitu prošlost koja ga proganja preseli u budućnost svih ostalih, kako bi se onda svi međusobno proganjali, dakle, bilo šta od ovoga dovoljno je da zdravi navuku uniformu, poljube zastavu, prigrle karabin, pa počine svakojakih gadosti, i onda, iako su zdravi bili kada su te bedastoće činili, izjave da je sve zlo došlo zbog bolesti koju nisu mogli odmah dijagnosticirati, baš zato što su uvek bili zdravi.
Naravno, ordinacija Dr Bore je bila dopisna, jer Dr Bora nije hteo da štrapacira, i da dva puta nedeljno, kada vrši praksu, putuje u Beograd, pre svega zato što je bilo nemoguće uskladiti radno vreme ordinacije sa radnim vremenom naciona. Osim toga, transport je i dalje bio nesavladiva prepreka naciona. I zato je Dr Bora počeo ordinirati epistolarno, a baš ako je neko hteo na noge mu doći, Dr Bora ga je primao u zakazano vreme. Dakle, nije Dr Bori teško bilo ići u Beograd, i tamo neko vreme stolovati, već je jedini problem bilo radno vreme svesti naciona. Nikada sa tim nacionom ne možeš znati kada će šalone spustiti, zamračiti se, i onako zdrav, pobeći u nezdravlje koje će tek kasnije, kada se opogani, bolešću proglasiti, kada će izbezumljen uvezati kufere, napuniti termose, pljoske, kanistere i na špeditere se potrpati.
Jer, ljudi se ipak po geografiji druže, iako nekada poveruju da se mogu družiti, čak i ljubiti po srcu, da se mogu grliti na daljinu, da ištu pisma, i onda se, u tim retkim ispustima vremena, opasno ukrštaju navike. Međutim, uvek dođu vremena kada je uputno samo po geografiji družiti se i ljubiti, i tada nastaje čitav jedan belaj da ni lekari ne mogu sa zdravima, koji su naprasno otkrili da su bolesni, na kraj izaći. Zato valja već jednom prestati sa utopijama, i samo se po geografiji ženiti, rađati, sahranjivati, a sve što nije po geografiji valja proterati, podmazati šarke na špediterima i odvesti čitavu tu bulumentu pod Karpate. Uostalom, neka prvo pod Karpate odu oni koji su prvi odatle i došli, oni koji su se čak do mora adriatskog spustili i zauzeli ga, pa ako treba neka se i odkatoliče, ispljunu hostiju i rujno vino, neka se makar kao Kelti probude i među Kelte vrate, a oni otmeniji i severniji neka se probude kao Goti i Vizigoti, kao Langobardi i Germani, neka se i kao Huni uspostave i na brzim konjima otkasaju tamo odakle su došli, neka i hrišćani curiknu u katakombe, neka se i presečeni gordijev čvor u sebe vrati, neka se i primati opet uzveru na drveće gde su u idili hiljadama godina živeli.
Tako misle zdravi, i zato pohode epistolarno ordinaciju Dr Bore da on već jednom vidi šta je zdravima činiti kako više nikada ne bi bolesni bili. Jer, lako je bolesnima, oni su sami sebi lekari, pa će se nekako snaći.
Doktor Bora
Dr Bora, prvi put
Izgovoriti njegovo prezime nije uputno, jer bi u tom slučaju pokušaj da se ostvari preciznost samo još više zamutio pojavu o kojoj želimo da prozborimo nekoliko reči. Ostim toga, došli bismo u iskušenje da instrumentarij koji smo godinama glačali zanemarimo zbog uviđavnosti prema auditorijumu, što znači da bi taj naš instrumentarij, nešto kao violina sa pet žica na kojoj samo mi znamo svirati, izložili neumornom kretanju stenica. I za čas bi ta naša violina ispuštala siktav ton, tako da bi gudalom samo trgali žice, sve dok ne bi preostala samo jedna jedina. A tada više ne bismo svirali, nego bi tu jednu žicu rastegli preko ulice, od krova do krova, i kao kakav harlekin krenuli bezdanom, na uveseljavanje gomili što bi nas takve, samo sa jednom žicom, želela.
Dakle, Dr Bora koji je decenijama vršio lekarsku praksu sve u nadi da je bolest auditorijuma izlečiva, došao je naposletku do saznanja da je auditorijum zatrovan na duži rok, kao atoli u južnim morima posle atomskih proba. Dr Bora je onda spakovao stvari, otkazao ordinaciju i uputio se daleko od Beograda, daleko od svojih pacijenata, ostavljajući samo svoje prezime što ga je paralelno nosio jedan književni ministrant. Taj ministrant nije verovao u violinu sa pet žica. On je mislio da je dovoljno, kada se nešto zaista želi, da se samo gudi, a da se gudi, to se može i na jednoj žici. I tako je taj ministrant stvorio druge ministrante, što sporeći ih što hvaleći. Ovi su se ministranti međusobno jedva razlikovali. Nije, dakle, bilo sporno da su gudili, već sporno beše samo kako su to činili.
A Dr Bora je u svom berlinskom stanu, čitajući novine nekadašnje svoje zemlje koja više nije bila bivša samo u odnosu na Dr Boru, već beše bivša i u odnosu na sebe samu, zaključio kako je bolest odmakla, kako to više i nije bolest već jedna epidemija čiji ritam se ne ubrzava, i baš zato je zabrinjavajuća, jer ritam je ujednačen, kao kada ciganska kapela lupa i trubi pod prozorom, i čitava ta šarena diližansa, ta kreketava menažerija, ti prizivači kiše, snega i sunca, već prema potrebi, vrti se i pruža ruke za praškom koji deli onaj ministrant koji nosi prezime našega dr Bore. I video je dr Bora još i to da su novi ministranti književno opasniji, jer nisu neobrazovani kao ministrant sa paralelnim prezimenom, već su – što je po pacijente, tj. čitalački publikum najopasnije – dovoljno obrazovani, taman toliko da za jedan stepenik budu iznad audotorijuma, a da ovaj dole, uprkos neznantoj visini propovednika, bude ipak omađijan tamjanom i buncanjem čitavog vrlog hora književnih ministranata.
I ne samo to. Ti ministranti bili su članovi IMOL-a (Internacionalna ministrantska organizacija literata), pa su međusobno razmenjivali recepte na brojnim simpozijumima gde bi se uvek našlo i pametnih, ali tužnih ljudi. Ti pametni ljudi otapali su svoju tugu kada bi videli kako ministranti imaju uspeha kod auditorijuma, kako njihova laboratorijska sočinjenija na tržištu svi traže, i onda bi tužni, a pametni, zadovoljno trljali ruke, i bilo im je tada lakše što im bog nije podario takvu pamet zbog koje ne bi bili tužni, već samo pametni, kao što je to bog učinio sa dr Borom. I sa još nekima.
Dr Bora je menjao adrese, i sa velike udaljenosti pratio epidemiju koja, budući da je postala trajno i normalno stanje, epidemija više i nije bila. A ministrant sa paralelnim prezimenom praćen ministrantima koji su ga voleli, kao i onima koji su ga mrzeli, ipak je uspeo, barem u jednom: da u njegovoj crkvi sveštenika više nije bilo, jer da se kadi i zapeva, pa to mogu i ministranti.
Dr Bora, drugi put
Kada je vlasnik paralelnog prezimena po ko zna koji put defanzivnim gestom najavio da će se uskoro opet pojaviti, razmileše se junoše po crkvama, sve kadeći i zapevajući. Oni najvičniji zanatu ministrantskom objaviše da dojučerašnja jeres Dr Bora i nije toliko jeretička, da bi se mogla čak na zidu zakucati, kao neki novi kućni red, jer se, eto, paralelno prezime povuklo, i sada ako neko baš tako hoće može svirati i na violini sa pet žica. Neki su išli tako daleko da prokleše sebe od juče, zaboravivši sebe od prekjuče. Jedan junoša je čak ispevao odu u slavu Dr Bori. Drugi je, opet, prepričao molitve, koje će u narednih nekoliko godina zabeležiti. Zadivljeni auditorijum više nije ni hteo te molitve u formi zabeleženoj koje je junoša tako lepo prepričao, a junoša se onda pohvalio kako on sve to što piše, piše u kadi. Jer, on gaji prezir prema građanskoj udobnosti. I taj prezir je odmah junošu kod auditorijuma proslavio. Prezirati pisaći sto, a ipak pisati, onako, iz lakta, iz kade, to je posve velika retkost, takvog ministranta nemaju druge crkve, pa se telalilo i telalilo, sve dok i druge sestrinske i bratske crkve ne poželeše prepričane molitve što ih iz kade ispisuje čudni ministrant. I nastade čitava rasprava o opasnostima pisanja iz kade, jer opasno je ležati u vodi i lupkati prstima po tastaturi kompjutera koja negde u sebi krije struju. Ali, baš to izlaganje opasnostima oduševilo je audotorijum. Naročito one pametne a tužne koji nisu mogli da smisle one koji su samo pametni, iako su i ti samo pametni po prirodi stvari morali nekada biti tužni. I upravo zato što se oni koji su samo pametni nisu bavili prevrtačkom estetikom, navukli su žestok odijum auditorijuma, ali ni tada nisu bili tužni, jer oni i nisu uzeli pero u ruku da bi njime obavljali razne druge poslove, već da bi perom stvarali molitve, a u tom žaru stvaranja pero je njih pisalo, i od toga ništa čudesnije ne postoji pod nebesima.
Pred kraj jednog ledenog martovskog dana, negde na moru, Dr. Bora je u svoj dnevnik zabeležio: Biti nigdje jedini način je da se bude negdje, i to tako da ovu svoju negdjeninu gradimo pomnošću svojeg isključivanja iz onoga što bi se razumjelo kao ovdje. Svijet nije ondje gdje navodno jest, a ondje je jedna pripovjest o njemu, koja ga u ovom ili onom omjeru dobro ili loše prepričava. Tisuće pripovijesti leže neispisane u ovo malo napisanog, i sve one otvorene su tuđem oku, a da jedina koja tome oku dostupna nije, ova je što ovdje istipografirana je i otisnuta na papiru. Naša povijest radi toga je znak neke moguće povijesti, ne povijest sama. Jer da bi netko nešto uopće čitao, mora to još nepročitano imati ispisano u svom duhu, u protivnom, ništa od napisanog shvatiti neće, niti će ga to napisano zanimati. Čovjek čita da bi korigirao svoju predpovijest koju namjerava čitati, te čitanje svodi na male ispravke u jednom opisu, što ga ovaj već zna. Čitati znači ovladavati svojim na lešini tuđeg, iz koje kao crvi pomaljaju se davnašnji rudimenti nekog proteklog vremena i posve iščezlih događaja.
Ludilo mitotvorca i ludilo čitaoca ukrštaju se u ludilu kritičara koji bi da razume ta dva ludila, a da sam ne bude lud, koji bi da sa postolja zdravog arbitrira, kao da oba ludila nisu gest usmaljenika koji se osamio ne svojom voljom, patetičnim izborom, već je to bio jedini izbor kojim se negde stiže, makar i na kauč onog bečkog lekara, makar u kakvu provinciju trulog carstva, gde se u čekanju da crvi pojedu i poslednji komad truleži nova trulež uspostavlja. I tako, sve o ludilu razmišljajući, stižemo u onu fantomsku ordinaciju dr Bore.
A Dr Bora vodi arhivu svoje epistolarne ordinacije za sve one koji bi da arhivirani nikada ne budu.
Biti ludim, stvar je odluke, jer samo u toj odluci da se ništa ne zavija u papire, naknadno obavezno rastumačivane, samo u tome leži spasonosna normalnost luđakovih predstava, zapisuje Dr Bora.
– Šta sada radite, doktore?
– Šta radim?– pita Dr Bora. – Čitam, Muzila.
– Ko je Muzil?
– To vam je jedan austrijski književnik, koji je pisao ne razmišljajući hoće li ili neće biti čitan – veli dr Bora. – A kako je, pišući da ne bi bio čitan, počinio golemu sumu razloga da ga se čitati treba, ja ga čitam sada, premda je već odavno mrtav i premda o tome hoću li ga ja čitati nije vodio računa.
– Kakav je to književnik koji vodi računa da li će ga neko čitati ili ne?
– Književnik koji vodi računa da li će ga neko čitati ili ne, obično počini golemu sumu razloga da ga se čitati ne treba – veli dr Bora.
– Ali, kakvu bi onda knjigu jedan književnik trebalo da napiše?
– Za jednog književnika je najbolje da piše knjigu o kojoj ne zna ništa, jer ako bi o toj još nenapisnaoj knjizi znao sve, ne bi imao razloga ni da počne pisanje te knjige. Knjiga i ne može biti napisana ako o njoj nejn autor zna sve.
– Ko će čitati književnika koji piše knjigu o kojoj ništa ne zna?
– Onaj koji piše sve što zaželi, njega uglavnom niko i ne čita, jer svako zna unapred šta može napisati jedan književnik koji je rešio da nešto kao nekakvu svoju književnost napiše – kaže dr Bora. – Za svakog književnika je čista dobit da zaboravi ono što je želeo da napiše, a da pri tom napiše ono što uopšte nije ni mislio da će ikada napisati.Čovek koji piše upravo ono što je smatrao da treba da napiše, bolje da nikada ništa ne napiše, a da napiše samo to kako je od one svoje prvobitne teme odustao i zbog čega je odustao.
– A publika?
– Publika? – nasmejao se dr Bora. – Publika najviše voli da pročita opis te duševne borbe koja se odigrava u jednom književniku dok se on dvoumi da li će opisati tu svoju zamisao ili je neće opisati, dok joj je mnogo manje stalo do ove iste prvobitne teme koja, na sreću, uopšte nije ni zabeležena. Književnik koji piše mnogo, manje je interesantan od književnika koji ne piše, a mogao bi još mnogo bolje pisati od onoga koji piše od jutra do mraka. Jer, samo taj koji ne piše izaziva hiljadu pitanja, da šta bi to bilo što bi on napisao kada bi ipalk rešio da nešto napiše.
Dr Bora, treći i poslednji put
Kada se na razmeđi milenijuma ništa nije dogodilo, Dr Bora je otvorio ordinaciju za zdrave, budući da bolesni već imaju svoju ordinaciju u sebi samima, inače bolesni ne bi ni bili. Zdravi su opasni jer su sposobni da svaku bedastoću ozbiljno shvate. Samo zato što je neki izbavitelj nešto najavio, nešto objavio, ili mu se samo krv vizigotsko-skitsko-vizantijska uzburkala, samo zato što mu se u snu javilo proviđenje i jednim božanskim gestom ponudilo našem izbavitelju da vlastitu prošlost koja ga proganja preseli u budućnost svih ostalih, kako bi se onda svi međusobno proganjali, dakle, bilo šta od ovoga dovoljno je da zdravi navuku uniformu, poljube zastavu, prigrle karabin, pa počine svakojakih gadosti, i onda, iako su zdravi bili kada su te bedastoće činili, izjave da je sve zlo došlo zbog bolesti koju nisu mogli odmah dijagnosticirati, baš zato što su uvek bili zdravi.
Naravno, ordinacija Dr Bore je bila dopisna, jer Dr Bora nije hteo da štrapacira, i da dva puta nedeljno, kada vrši praksu, putuje u Beograd, pre svega zato što je bilo nemoguće uskladiti radno vreme ordinacije sa radnim vremenom naciona. Osim toga, transport je i dalje bio nesavladiva prepreka naciona. I zato je Dr Bora počeo ordinirati epistolarno, a baš ako je neko hteo na noge mu doći, Dr Bora ga je primao u zakazano vreme. Dakle, nije Dr Bori teško bilo ići u Beograd, i tamo neko vreme stolovati, već je jedini problem bilo radno vreme svesti naciona. Nikada sa tim nacionom ne možeš znati kada će šalone spustiti, zamračiti se, i onako zdrav, pobeći u nezdravlje koje će tek kasnije, kada se opogani, bolešću proglasiti, kada će izbezumljen uvezati kufere, napuniti termose, pljoske, kanistere i na špeditere se potrpati.
Jer, ljudi se ipak po geografiji druže, iako nekada poveruju da se mogu družiti, čak i ljubiti po srcu, da se mogu grliti na daljinu, da ištu pisma, i onda se, u tim retkim ispustima vremena, opasno ukrštaju navike. Međutim, uvek dođu vremena kada je uputno samo po geografiji družiti se i ljubiti, i tada nastaje čitav jedan belaj da ni lekari ne mogu sa zdravima, koji su naprasno otkrili da su bolesni, na kraj izaći. Zato valja već jednom prestati sa utopijama, i samo se po geografiji ženiti, rađati, sahranjivati, a sve što nije po geografiji valja proterati, podmazati šarke na špediterima i odvesti čitavu tu bulumentu pod Karpate. Uostalom, neka prvo pod Karpate odu oni koji su prvi odatle i došli, oni koji su se čak do mora adriatskog spustili i zauzeli ga, pa ako treba neka se i odkatoliče, ispljunu hostiju i rujno vino, neka se makar kao Kelti probude i među Kelte vrate, a oni otmeniji i severniji neka se probude kao Goti i Vizigoti, kao Langobardi i Germani, neka se i kao Huni uspostave i na brzim konjima otkasaju tamo odakle su došli, neka i hrišćani curiknu u katakombe, neka se i presečeni gordijev čvor u sebe vrati, neka se i primati opet uzveru na drveće gde su u idili hiljadama godina živeli.
Tako misle zdravi, i zato pohode epistolarno ordinaciju Dr Bore da on već jednom vidi šta je zdravima činiti kako više nikada ne bi bolesni bili. Jer, lako je bolesnima, oni su sami sebi lekari, pa će se nekako snaći.
Reč, septembar, 1997.