(U Beogradu je, 22. maja 2026. u katoličkoj Katedrali
Uznesenja Blažene Djevice Marije održan horski koncert
Northern Lights u izvođenju Hora RTS-a, pod dirigentskom palicom
Hadži Jakova Milutinovića. Ovo što sledi nije muzička kritika.)
Dva su mi načina poznata za prevazilaženje običnog vremena čiji je zadatak da nas nemilice mrvi, dok nas ne pretvori u prah: učešće u liturgiji i pristupanje delu vrhunske umetnosti. O liturgiji nemam šta kazati, stojim na njoj gotovo svake nedelje i praznika u proteklih trideset godina i tvrditi da nešto od toga umem da artikulišem bila bi laž — ne umem reći ništa, osim da je evharistija vitalni uslov mog života. Umetnost je lakše artikulisati.
Stajanje pred Moshoforosom, krotkim nosačem teleta u Akropoljskom muzeju, davno, u mladosti, prvo čitanje Dnevnika o Čarnojeviću, prvo gledanje Nostalgije Tarkovskog na nekom bednom projektoru u maloj zagušljivoj sali početkom devedesetih (zaustavljen dah pri spoznaji da je to moguće u filmu) prvo slušanje Smetanine Vltave u školskoj učionici — sve nas je to izvodilo iz vremena u nadvreme, otvaralo nam portale koji kroz nas same odvode dalje od nas samih, u jednu neispitljivu mogućnost egzistencije drugačije od ove koju svakodnevno živimo, u kojoj je vreme —samo točak koji mrvi kosti.
Svaki od tih susreta nosio je u sebi nešto šokantno, što onog koji se iskustvu otvori — pomeri zauvek, postajući formativan deo ličnosti. Dalje, svako takvo iskustvo slično je i po svemu ostalom duhovnom i liturgijskom iskustvu u smislu da usisava u sebe čitav doživljaj sveta, odjednom sve postaje važno, način na koji se oglase ptice pored prozora, muva koja zastane na zidu, vetar koji pomeri zavesu, žena u prvom redu koja spušta glavu na rame čoveku do sebe, zrak sunca koji greje postolje skulpture — sve to uranja u osnovi doživljaj Dela, jer se u tome nadvreme Dela sreće sa našim običnim vremenom i oni stupaju u razgovor.
Tako je bilo i maja dvadeset i drugog tekuće godine. Na Neimaru su iz starih bašti žbunovi ruža pružali svoje grane ka prolaznicima, vazduh je mirisao kao što sve ređe biva u ovom premorenom gradu, pripremajući njegove stanovnike za junsko mirisno rasipništvo lipa. Parkirali smo se podalje i prolazili pored uleglih starih ograda koje su se smenjivale sa onim modernim, opremljenim interfonima i kamerama. Mislili smo o Ivanu V. Laliću koji je ovde proveo veći deo svog stvaralačkog veka i kroz glavu su prolazili stihovi njegove pesme Proleće, Kotež Neimar (Zima je povukla hrtove / Na svoja južna lovišta; / Izlaze boje iz skrovišta / I naseljavaju vrtove / U igri drevne mimikrije, / Kad svaka boja je zelena…)
Posle smo sedeli u podnožju Crkve Uznesenja Blažene Djevice Marije, u bašti kompleksa Stella, opet misleći o Laliću, jer u pitanju je Stella maris, Zvezda mora, jedan od zapadnih prerogativa Majke Božje i opet su dolazili u svest stihovi, kao da nas sve priprema za ono što će uslediti. (Zvezdo mora, ti koja si ograđeni vrt, / Vidiš li ovaj razdor u srcu voljenih stvari, / Čuješ li bolesni šum kad kuca srce sveta? / A milenijum se topi kao toliko sveća / Pred jednim praznim grobom, u Jerusalimu.) Oko nas su kafe pili ljudi u horskim kostimima, do nas su dopirali isečci razgovora u koje su se udevali nerazumljivi muzički termini. Na nas se spuštalo ćutanje, onaj predosećaj sličan tišini pred olujni vetar.
Onda smo, nekako u isto vreme, poustajali od stolova i ušli u Crkvu Uznesenja Blažene Djevice Marije. Članovi hora su ušli i stali u krug, u centralni deo hrama poznatog po akustici. I u tom sabornom ulasku bio je nečeg neobično podrazumevajućeg, kao da smo svi ušetali u isto Čekanje.
Onda je ušao mladić koji je centar čitavog zbivanja, da u narednom zemaljskom satu izvede nešto što bi se, u najkraćem, moglo nazvati rvanjem sa anđelom. Mladić je po svemu neprimetan, i ta je neprimetnost u čudnom neskladu sa njegovom visinom, nežne spoljašnjosti, nenametljivih pokreta, mekog koraka. Poznajemo ga kao horovođu dečjeg hora u Crkvi Svetog Vasilija Ostroškog na Bežanijskoj kosi. Navikli smo da se čudimo kako bez ijednog podignutog glasa, samo pogledom, tihom rečju ili nežnim tapšanjem taj čovek upravlja omanjom armijom dece, od kojih su neka sasvim malena, ali ga ipak krotko slušaju. Znamo da taj mladi čovek ima muzičku karijeru, ali mi se slabo razumemo u ozbiljnu muziku, pa ne umemo odmeriti ni umeće, ni status ili poziciju u kontekstu te scene. Dolazimo, dakle, potpuno nepripremljeni.
Znamo da je za večeras odabrao repertoar skandinavskih autora. Veče je posvećeno Ejnojuhaniju Rautavari, desetogodišnjica je smrti velikog finskog kompozitora. Izvodiće se, pored Rautavare — Gjeilo, Kverno i Pert. Od svih navedenih poznajem samo poslednjeg. U mojim slušalicama je često, na dalekim putovanjima, u gradskom prevozu ili u kad se zatvorim sama u sobi, taj Pertov sveti minimalizam svodi svet oko nas na njegove najvažnije osnove, otkrije nam njegovu armaturu i za trenutak pomislimo — svet je sigurniji nego što smo mislili. Zato slušam Perta.
Mladić, po imenu Jakov, dakle, ulazi, istim mekim pokretom kojim u našoj svesti vodi za ruku čitav hor male dece, staje u centar među svoje horiste, i u tom trenutku se događa nešto čudesno: mi shvatamo da on odnekud upravlja energijom čitave prostorije, da ovo nije čovek koji diriguje samo svojim horom, već sa nepogrešivom i nerazumljivom prezicnošću diriguje svima nama. Kao što ne razumemo kako mu to uspeva sa decom, ne shvatamo ni kako radi ovo što nam se pred očima događa, osećamo samo da smo odnekud jedno sa horom, da ulaskom ovog čoveka u centar prestajemo da budemo publika odvojena od onih koje smo došli da slušamo, verujući, neiskusno, da smo došli na koncert klasične muzike.
Ono što sledi narednih sat vremena rvanje je tog mladog čoveka sa anđelom, u koje smo mi uvučeni čitavim bićem, bez ostatka, bez odbrane. Njegove ruke upravljaju glasovima i našim bićima, mi menjamo pozicije na stolicama, sedimo čas na ivici kada drama glasova postane nepodnošljiva i probadajuća, dišemo smireno kad se oni uzdignu u borealnu čistoću severa, potpuno, dakle, nespremni. Događaj je šokantan, i prvi put nakon dugo vremena imamo priliku da zavirimo u šokantnost nadvremena u koje uvodi umetnost. Pred kraj koncerta jedan čovek iza mene se hvata za naslon stolice ispred sebe, spušta glavu i tiho jeca. To je očekivani odgovor na ovo, mislim, jer uvek je potresno svedočiti času u kom lepota spasava svet, u kom anđeo nekoga ščepa u svoj strašni i divni zagrljaj i dozvoli smrtniku da ga pobedi.
Rautavara je rano iskusio ostavljenost — oca je izgubio sa deset, majku sa petnaest godina. Prvo delo kojim je kao student stekao međunarodno priznanje bio je rekvijem posvećen majci, dakle delo žalovanja. (I opet je, o Bože, tu neimarski Lalić, koji je izgubio majku u petnaestoj godini napisavši potresni Rekvijem za majku, jednu od najnežniih pesama majci u čitavoj našoj poeziji, pa i kasniji Pomen za majku koji nas podseća da je, kao i u Rautavarinoj muzici, „o svetlosti, zapravo, sve vreme reč.”). Rautavara je bio inokosan, duhovni tragalac koji je prošao uzbudljivo umetničko putovanje slično onom koje viđamo kod pojedinih slikara — kad posmatramo, primerice, način na koji je Mondrijan putovao od figuralnog slikarstva do onoga po čemu je u našoj svesti najprepoznatljiviji. To bi, u muzičkom smislu, bio Rautavara, samo što je njegov put delovao obrnuto: jer završio se na neočekivanom mestu, onom na kom završe valjda svi umetnici u kojima baštovan nadvlada arhitektu. Jednom je prilikom uporedio komponovanje sa vrtlarstvom: ne sklapanje elemenata, nego posmatranje i usmeravanje organskog rasta.
Tako je čovek koji je prošao kroz sve značajnije muzičke izme došao do spoznaje da kompozitor nije apsolutni gospodar dela, nego onaj koji prima, postaje provodnik dela koje kao da već postoji u apstraktnom svetu ideja, a zadatak kompozitora je da ga porodi što pažljivije, trudeći se da ga ne ošteti. U komponovanju tako postaje presudan deo koji je izvan racionalne kontrole, pa je, prema priči, upozoravao svoje studente da ne forsiraju muziku, jer muzika ima svoju volju i zna kuda želi da ide. To zvuči kao izrazito organsko shvatanje forme, i kao jedno prilično drevno shvatanje umetnosti, ono u kom umetnik zaziva božansku intervenciju, doživljavajući sebe samo kao sasud, provodnik.
Potpuno je očekivano da takvog umetnika naposletku privuče pravoslavlje, nevezano za teologiju ili interesovanje za konfesionalnu pripadnost, kao deo dubokog traganja za liturgijskim iskustvom: Rautavaru je fascinirala ideja liturgije kao izlaska iz linearnog vremena, i upravo to se oseća u njegovoj muzici. Ona nas podiže do osećanja lebdenja, zgušnjava i usporava vreme, zvučni prostor kao da ne ide napred, nego se otvara vertikalno. Otuda osećanje da iznad glasova u krugu nestaje strop Crkve Uznesenja Blažene Djevice, da je umesto njega nad nama borealna svetlost. U njoj obitavaju Rautavarini anđeli, ne kao sentimentalna bića utehe, nego bića granice, duhovni mostovi između svetova, stvarnost prožeta nevidljivim prisustvom.
Kroz sobe koje je stvorio takav umetnik morao je u jedan pozni majski čas provesti nas ostale jedan Jakov, koji je ceo hodajuća neprimetnost, nenametljivost, osoba koja kao da uopšte ne zauzima prostor oko sebe, ne teži nikakvom uspostavljanju autoriteta, u čijoj skromnosti nema poze, nego je ona ugrađena u biće. Eto takav jedan čovek stane u centar i zavlada bez ostatka prostorijom i čovek jasno oseti da je to plaćeno golemom cenom posvećeništva i služenja, stalnim umanjivanjem sebe da bi čovek postao dovoljno malen da može proći kroz minijaturna vrata Carstva nebeskog. Jer ta malena, samo retkima vidljiva vrata, na kraju skidaju iznad nas svodove crkava u borealnu svetlost u kojoj obitavaju Rautavarini anđeli.
Sa njima se rvao jedan Jakov i nisu ga savladali. Posle je otišao iz centra u stranu, vratio se u svoju neprimetnost, zahvaljujući ljudima koji su došli zato što su — došli. Jer to je reakcija videlaca u dobu onih koji, ako i vide — ne znaju kuda da gledaju: hvala vam što ste došli da vidite. Ima u tome nešto duboko duhovno nelogično, jer bismo mi morali biti nosioci zahvalnosti, ali videlac vidi kako funkcioniše svet, prihvata sa smirenjem to ustrojstvo i zahvali se.
A kad osta Jakov sam, tada se jedan čovjek rvaše s njim do zore. Pa onda reče: pusti me, zora je. A Jakov mu reče: neću te pustiti dokle me ne blagosloviš.
Rautavarini anđeli na Kotež Neimaru
(U Beogradu je, 22. maja 2026. u katoličkoj Katedrali
Uznesenja Blažene Djevice Marije održan horski koncert
Northern Lights u izvođenju Hora RTS-a, pod dirigentskom palicom
Hadži Jakova Milutinovića. Ovo što sledi nije muzička kritika.)
Dva su mi načina poznata za prevazilaženje običnog vremena čiji je zadatak da nas nemilice mrvi, dok nas ne pretvori u prah: učešće u liturgiji i pristupanje delu vrhunske umetnosti. O liturgiji nemam šta kazati, stojim na njoj gotovo svake nedelje i praznika u proteklih trideset godina i tvrditi da nešto od toga umem da artikulišem bila bi laž — ne umem reći ništa, osim da je evharistija vitalni uslov mog života. Umetnost je lakše artikulisati.
Stajanje pred Moshoforosom, krotkim nosačem teleta u Akropoljskom muzeju, davno, u mladosti, prvo čitanje Dnevnika o Čarnojeviću, prvo gledanje Nostalgije Tarkovskog na nekom bednom projektoru u maloj zagušljivoj sali početkom devedesetih (zaustavljen dah pri spoznaji da je to moguće u filmu) prvo slušanje Smetanine Vltave u školskoj učionici — sve nas je to izvodilo iz vremena u nadvreme, otvaralo nam portale koji kroz nas same odvode dalje od nas samih, u jednu neispitljivu mogućnost egzistencije drugačije od ove koju svakodnevno živimo, u kojoj je vreme —samo točak koji mrvi kosti.
Svaki od tih susreta nosio je u sebi nešto šokantno, što onog koji se iskustvu otvori — pomeri zauvek, postajući formativan deo ličnosti. Dalje, svako takvo iskustvo slično je i po svemu ostalom duhovnom i liturgijskom iskustvu u smislu da usisava u sebe čitav doživljaj sveta, odjednom sve postaje važno, način na koji se oglase ptice pored prozora, muva koja zastane na zidu, vetar koji pomeri zavesu, žena u prvom redu koja spušta glavu na rame čoveku do sebe, zrak sunca koji greje postolje skulpture — sve to uranja u osnovi doživljaj Dela, jer se u tome nadvreme Dela sreće sa našim običnim vremenom i oni stupaju u razgovor.
Tako je bilo i maja dvadeset i drugog tekuće godine. Na Neimaru su iz starih bašti žbunovi ruža pružali svoje grane ka prolaznicima, vazduh je mirisao kao što sve ređe biva u ovom premorenom gradu, pripremajući njegove stanovnike za junsko mirisno rasipništvo lipa. Parkirali smo se podalje i prolazili pored uleglih starih ograda koje su se smenjivale sa onim modernim, opremljenim interfonima i kamerama. Mislili smo o Ivanu V. Laliću koji je ovde proveo veći deo svog stvaralačkog veka i kroz glavu su prolazili stihovi njegove pesme Proleće, Kotež Neimar (Zima je povukla hrtove / Na svoja južna lovišta; / Izlaze boje iz skrovišta / I naseljavaju vrtove / U igri drevne mimikrije, / Kad svaka boja je zelena…)
Posle smo sedeli u podnožju Crkve Uznesenja Blažene Djevice Marije, u bašti kompleksa Stella, opet misleći o Laliću, jer u pitanju je Stella maris, Zvezda mora, jedan od zapadnih prerogativa Majke Božje i opet su dolazili u svest stihovi, kao da nas sve priprema za ono što će uslediti. (Zvezdo mora, ti koja si ograđeni vrt, / Vidiš li ovaj razdor u srcu voljenih stvari, / Čuješ li bolesni šum kad kuca srce sveta? / A milenijum se topi kao toliko sveća / Pred jednim praznim grobom, u Jerusalimu.) Oko nas su kafe pili ljudi u horskim kostimima, do nas su dopirali isečci razgovora u koje su se udevali nerazumljivi muzički termini. Na nas se spuštalo ćutanje, onaj predosećaj sličan tišini pred olujni vetar.
Onda smo, nekako u isto vreme, poustajali od stolova i ušli u Crkvu Uznesenja Blažene Djevice Marije. Članovi hora su ušli i stali u krug, u centralni deo hrama poznatog po akustici. I u tom sabornom ulasku bio je nečeg neobično podrazumevajućeg, kao da smo svi ušetali u isto Čekanje.
Onda je ušao mladić koji je centar čitavog zbivanja, da u narednom zemaljskom satu izvede nešto što bi se, u najkraćem, moglo nazvati rvanjem sa anđelom. Mladić je po svemu neprimetan, i ta je neprimetnost u čudnom neskladu sa njegovom visinom, nežne spoljašnjosti, nenametljivih pokreta, mekog koraka. Poznajemo ga kao horovođu dečjeg hora u Crkvi Svetog Vasilija Ostroškog na Bežanijskoj kosi. Navikli smo da se čudimo kako bez ijednog podignutog glasa, samo pogledom, tihom rečju ili nežnim tapšanjem taj čovek upravlja omanjom armijom dece, od kojih su neka sasvim malena, ali ga ipak krotko slušaju. Znamo da taj mladi čovek ima muzičku karijeru, ali mi se slabo razumemo u ozbiljnu muziku, pa ne umemo odmeriti ni umeće, ni status ili poziciju u kontekstu te scene. Dolazimo, dakle, potpuno nepripremljeni.
Znamo da je za večeras odabrao repertoar skandinavskih autora. Veče je posvećeno Ejnojuhaniju Rautavari, desetogodišnjica je smrti velikog finskog kompozitora. Izvodiće se, pored Rautavare — Gjeilo, Kverno i Pert. Od svih navedenih poznajem samo poslednjeg. U mojim slušalicama je često, na dalekim putovanjima, u gradskom prevozu ili u kad se zatvorim sama u sobi, taj Pertov sveti minimalizam svodi svet oko nas na njegove najvažnije osnove, otkrije nam njegovu armaturu i za trenutak pomislimo — svet je sigurniji nego što smo mislili. Zato slušam Perta.
Mladić, po imenu Jakov, dakle, ulazi, istim mekim pokretom kojim u našoj svesti vodi za ruku čitav hor male dece, staje u centar među svoje horiste, i u tom trenutku se događa nešto čudesno: mi shvatamo da on odnekud upravlja energijom čitave prostorije, da ovo nije čovek koji diriguje samo svojim horom, već sa nepogrešivom i nerazumljivom prezicnošću diriguje svima nama. Kao što ne razumemo kako mu to uspeva sa decom, ne shvatamo ni kako radi ovo što nam se pred očima događa, osećamo samo da smo odnekud jedno sa horom, da ulaskom ovog čoveka u centar prestajemo da budemo publika odvojena od onih koje smo došli da slušamo, verujući, neiskusno, da smo došli na koncert klasične muzike.
Ono što sledi narednih sat vremena rvanje je tog mladog čoveka sa anđelom, u koje smo mi uvučeni čitavim bićem, bez ostatka, bez odbrane. Njegove ruke upravljaju glasovima i našim bićima, mi menjamo pozicije na stolicama, sedimo čas na ivici kada drama glasova postane nepodnošljiva i probadajuća, dišemo smireno kad se oni uzdignu u borealnu čistoću severa, potpuno, dakle, nespremni. Događaj je šokantan, i prvi put nakon dugo vremena imamo priliku da zavirimo u šokantnost nadvremena u koje uvodi umetnost. Pred kraj koncerta jedan čovek iza mene se hvata za naslon stolice ispred sebe, spušta glavu i tiho jeca. To je očekivani odgovor na ovo, mislim, jer uvek je potresno svedočiti času u kom lepota spasava svet, u kom anđeo nekoga ščepa u svoj strašni i divni zagrljaj i dozvoli smrtniku da ga pobedi.
Rautavara je rano iskusio ostavljenost — oca je izgubio sa deset, majku sa petnaest godina. Prvo delo kojim je kao student stekao međunarodno priznanje bio je rekvijem posvećen majci, dakle delo žalovanja. (I opet je, o Bože, tu neimarski Lalić, koji je izgubio majku u petnaestoj godini napisavši potresni Rekvijem za majku, jednu od najnežniih pesama majci u čitavoj našoj poeziji, pa i kasniji Pomen za majku koji nas podseća da je, kao i u Rautavarinoj muzici, „o svetlosti, zapravo, sve vreme reč.”). Rautavara je bio inokosan, duhovni tragalac koji je prošao uzbudljivo umetničko putovanje slično onom koje viđamo kod pojedinih slikara — kad posmatramo, primerice, način na koji je Mondrijan putovao od figuralnog slikarstva do onoga po čemu je u našoj svesti najprepoznatljiviji. To bi, u muzičkom smislu, bio Rautavara, samo što je njegov put delovao obrnuto: jer završio se na neočekivanom mestu, onom na kom završe valjda svi umetnici u kojima baštovan nadvlada arhitektu. Jednom je prilikom uporedio komponovanje sa vrtlarstvom: ne sklapanje elemenata, nego posmatranje i usmeravanje organskog rasta.
Tako je čovek koji je prošao kroz sve značajnije muzičke izme došao do spoznaje da kompozitor nije apsolutni gospodar dela, nego onaj koji prima, postaje provodnik dela koje kao da već postoji u apstraktnom svetu ideja, a zadatak kompozitora je da ga porodi što pažljivije, trudeći se da ga ne ošteti. U komponovanju tako postaje presudan deo koji je izvan racionalne kontrole, pa je, prema priči, upozoravao svoje studente da ne forsiraju muziku, jer muzika ima svoju volju i zna kuda želi da ide. To zvuči kao izrazito organsko shvatanje forme, i kao jedno prilično drevno shvatanje umetnosti, ono u kom umetnik zaziva božansku intervenciju, doživljavajući sebe samo kao sasud, provodnik.
Potpuno je očekivano da takvog umetnika naposletku privuče pravoslavlje, nevezano za teologiju ili interesovanje za konfesionalnu pripadnost, kao deo dubokog traganja za liturgijskim iskustvom: Rautavaru je fascinirala ideja liturgije kao izlaska iz linearnog vremena, i upravo to se oseća u njegovoj muzici. Ona nas podiže do osećanja lebdenja, zgušnjava i usporava vreme, zvučni prostor kao da ne ide napred, nego se otvara vertikalno. Otuda osećanje da iznad glasova u krugu nestaje strop Crkve Uznesenja Blažene Djevice, da je umesto njega nad nama borealna svetlost. U njoj obitavaju Rautavarini anđeli, ne kao sentimentalna bića utehe, nego bića granice, duhovni mostovi između svetova, stvarnost prožeta nevidljivim prisustvom.
Kroz sobe koje je stvorio takav umetnik morao je u jedan pozni majski čas provesti nas ostale jedan Jakov, koji je ceo hodajuća neprimetnost, nenametljivost, osoba koja kao da uopšte ne zauzima prostor oko sebe, ne teži nikakvom uspostavljanju autoriteta, u čijoj skromnosti nema poze, nego je ona ugrađena u biće. Eto takav jedan čovek stane u centar i zavlada bez ostatka prostorijom i čovek jasno oseti da je to plaćeno golemom cenom posvećeništva i služenja, stalnim umanjivanjem sebe da bi čovek postao dovoljno malen da može proći kroz minijaturna vrata Carstva nebeskog. Jer ta malena, samo retkima vidljiva vrata, na kraju skidaju iznad nas svodove crkava u borealnu svetlost u kojoj obitavaju Rautavarini anđeli.
Sa njima se rvao jedan Jakov i nisu ga savladali. Posle je otišao iz centra u stranu, vratio se u svoju neprimetnost, zahvaljujući ljudima koji su došli zato što su — došli. Jer to je reakcija videlaca u dobu onih koji, ako i vide — ne znaju kuda da gledaju: hvala vam što ste došli da vidite. Ima u tome nešto duboko duhovno nelogično, jer bismo mi morali biti nosioci zahvalnosti, ali videlac vidi kako funkcioniše svet, prihvata sa smirenjem to ustrojstvo i zahvali se.
A kad osta Jakov sam, tada se jedan čovjek rvaše s njim do zore. Pa onda reče: pusti me, zora je. A Jakov mu reče: neću te pustiti dokle me ne blagosloviš.