U Rimu, u Trastevereu, u memli ulici, sreli smo čoveka sa crvenim okom. Majstor, vlasuljar, iz majstorske familije. Svaka je takva radionica slična, a oku putnikovom iznova začudna. Majstori uvek o zanatu.
Ovaj, rimski, kazuje kome treba vlasulja, kome ne. Vlasulja prekriva glavu i daje izraz liku, vlasulja može biti od ljudske kose, ili sintetička, može se peglati, uvijati, kao prava kosa.
On sam ćelav je, u godinama srednjim. Stavio je na teme tek napravljenu vlasulju, za lik grofa Lune u Trubaduru, uvijeni crni pramenovi u kontrastu sa crvenim okom:
– Vlasulja, da, ali snaga uloge je u glasu i u pogledu – kazao je, baritonom kakav traži Verdijev lik, i pogledao u mog sina. Dečak je slušao i gledao u vlasuljarevo crveno oko, još više u crvenu šaru koja od slepoočnice puzi uz čelo.
Moj sin zna gledati sa strane. Zanimljivo mu crveno oko, slušao je umoran od puta.
Vlasuljar ide ispred naših misli:
– Oko, zašto je crveno? Od rođenja. Ima takvih tkiva.
*
U taverni, jeli smo kravlje repove. Kujruk na rimsku, u sosu od paradajza i vina, jelo gusto i sito, s kosti. Čekali smo da se razmakne ekskurzija, vesela škvadra iz Valensije.
Magija taverne i šibera, sa zavesicom kao u lutkarskom igrokazu: izlazili su kroz otvor, nakon što se začuje glas s druge strane, pladnji s mirisnim jelom.
Rimljani jedu morsko i kopneno, na belo i na crveno. Vole i sveže puntarele, iz roda cikorije, sa sosom i tragom inćuna. Mila im je naročito artičoka.
– Kad joj je vreme? – pitaju turisti na rimskim pijacama.
– Zri sad, u proleće – odgovaraju im.
Preko vode, u Libanu, to je zemlja artičoke, kažu: – Svako je vreme, vreme artičoke.
Za biljku tvrdih listova, Plinije piše: Artičoka osnažuje, krepi. Rimljani, današnji, za blagog čoveka da mu je srce meko kao artičoka.
Rimska je hrana gradska, plebejska i patricijska. Kujruci, puntarele, inćuni. Kuvari znaju, usoljena ribica je začin, presolac. To je bio rimski garum, riblji sos od fermentisane riblje nutrine, o kojem piše Apicije u „Umeću kuvanja“.
O piscu, bogatunu proždrljivom i raskalašnom, ostale su priče. Znao je organizovati pomorsko putovanje, ekspediciju, pa ode na kakvo udaljeno ostrvo jer čuo je da tamo love škampe, neke ogromne škampe, a kapari jedri kao trešnja.
Priča o jelu ide pre jela samog. Rimljani je znaju zapržiti.
Apicije čitaocu kazuje recepte na „ti“, meša slano, slatko, kiselo, bobe, travke, gastronomski pripravci prenapučeni su kao trbuh od silnog jela:
„Za kuvanog noja treba da napraviš sos od bibera, nane, pečenog kima, semena celera, urmi, meda, sirćeta, prošeka, presolca i ulja. Sve to skuvaj i poveži brašnom, prelij preko komada noja i pospi biberom.“ Ili: „Jelena skuvaj, proprži i prelij sosom načinjenim od bibera, miloduha, divlje kumine, semena celera, meda, sirćeta, presolca i ulja.“
Egzotika afričkih provincija naspram siline apeninske, rimske koljevine. Mozak pauna, jezik flaminga, vimena kravlja i praseća, tovljene guske.
Slabo piše Apicije okolo, mimo recepta samog, već samo ređa, meša, premeće. Petronije u „Satirikonu“, međutim, opisuje ritual, rimsku Trimahlionovu gozbu, o tom kako čopor lovačkih pasa ujuri u sobu, za njim sluge noseći na poslužavniku divovskog vepra, o čijim zubima vise korpice od palminog lišća prepune urmi. Iz zasekotine na veprovoj slabini, poleće jato drozdova…
Slika dekadentnog, paganski rasipnog performansa, nadstvarna a sirova. Kuvarski amanet rimski, Apicijev i Petronijev, mreškavo je salo umirućeg carstva.
Da li je baš tako rađeno, ne znamo, najposle nije važno. Patriciji su na gozbama možebiti i jeli noja, ali gde naći pticu plamenac, kako utrobu veprovu ispuniti šumskim pticama, drozdovima?
Kakogod, ostalo je nešto od Apicijeve literarne i gastronomske egzibicije među današnjim Rimljanima. I sad vole jelo, narodno i jednostavno, ali i egzotično, jednostavnost taverne i perverznu egzibiciju gozbe. Voziće, kao što je onomad kretao na ekspediciju Apicije, stotinu kilometara da probaju testeninu pravljenu na bronzanim kalupima, po starinski. Pred novogodišnje slavlje ispiju čašicu maslinovog ulja, da obloži želudac.
Nema antičkog garuma, drobljene i sušene riblje nutrine. Uz inćun, čeno luka, na vrelom ulju alhemijski i danas počinje rimsko jelo, zatim se ribica sva razloži u smeđ trag.
Osolilo se naše rimsko popodne.
– Može li se ovde piti? – tako moj sin pred Fontanom di Trevi koja je barokna i bujna.
Kažem mu: – U Rimu nema žeđi.
*
Nego, da ne zagospodari pričom jestivo, da ne bude silno čitaocu. I da ne ostane priča oglodan kujruk.
Ovako je govorio vlasuljar, iz Trasterea, baritonom, o svome vijugavom ožiljku:
– Krajem prošlog veka, oko Jubileja, skupilo se sve u Rim, u Vatikan, u Trastevere. Otac je još bio živ, pozorište vrelo, živo. Bila je gužva u gradu. Studirao sam pevanje, solo pevanje, vežbao vokalize. Dijafragma, disanje, grudni koš. Pevao sam arije, iz opere, a onda mi kazaže da mi leži kamerno, arije, napuljske pesme, rimski stornelo, gradska pesma.
I kao što pesma prespoji iz mola u dur: – O ožiljku bi da čuješ? – pita nekog zamišljenog pitca, a govori nama što smo tu, otvorena uha, kazuje kao Apicije recept, na „ti“, uzmi ovo, dodaj ono.
– Bilo je jutro i vreme artičoke. Nosio sam sveže plodove sa pijace, i snopove vlasi za vlasulje, u radnju. Rim, Trastevere, nosi, i čovek se začas zadubi u misli. Bude svetlo u koje ne možeš gledati, pa napola sklopiš kapke i vidiš samo crvene žilice sopstvenog oka.
I najednom mrak. Sručio mi se na teme težak teret. Dalje slabo pamtim. Linula je krv, sve je bilo crveno, onda crno. Saksija sa rimskog balkona.
Osim razlivene boje, pamtim glasove. Vozili su me u setečentu u bolnicu. I lik: naočare sitne, navrh nosa. Pominjali su mali i veliki mozak, talamus, hipotalamus. Tonući u dubinu, čuo sam: – Ne spavaj, Antonio, ne spavaj…
Od svega najviše pamti koža, njenih stotinu slojeva i kora pamte. Bilo je rimsko jutro, gomile koje hrle. Onaj sa naočarama bio je mladi doktor, odnekud sa severa, Pijemontez, na praksi u Rimu. Vlasuljar naš kaže da je pisao posle, u Torino. Doktor je odgovorio da pamti lice, rez i tu svoju prvu operaciju, drago mu je što je prošla dobro.
Pitao je najviše: ima li problema sa govorom, sa pamćenjem, zaceljuje li ožiljak?
Pamćenje se, putnici znaju, najviše pogubilo po pričama, a priče zastale na fabuli. I što si dalje od događaja, jasniji je. Za ožiljak, jedni vele: stavi oblog od zečje masti. Ili premaži mašću od jazavca.
Kreneš li čitati rimske recepte, naći ćeš zapis o masti od kantariona, te smeši od prazilukovog soka, soli i medovine. U Libanu Bejrućani samo: Privij artičokin list.
Vlasuljar, odloživši vlasulju grofa Lune, ćelav je, i opet je sav u glasu i pogledu. Ožiljak, crven, daje licu karakter, tkivo je crveno, licu ne treba vlasulja.
*
Ima scena u filmu „Tototruffa“ iz 1962. godine. Toto, napuljski komičar, prodaje Fontanu di Trevi naivnom Amerikancu, gledajući da mu izmami avans. Tri decenije kasnije, sarajevski nadrealisti imaće skeč – prodaja Vjećnice.
Sarajevski alčak prodaje strancu zgradu koja je simbol grada: – Dobra je, samo malo popravi balkon, i ne treba ugovor, samo reci da te ja šaljem – kaže i uzima keš. Stranac odlazi na drugu stranu Miljacke. Oba skeča, i italijanski crno-beli i sarajevski, bliži u vremenu i bliži nam zbog kulturnih referenci, mami smeh.
Sad, Fontana di Trevi je puna bliceva, foto-aparati škljocaju, ruke se izvijaju da snime selfi. Dno fontane pune novčići. Jedan za povratak u Rim, drugi za ljubav, treći za brak. – Četvrti za razvod! – dobacuje neko.
Fontana je Berninijeva, barokna, bujna kao Anita Ekberg. Kroz vrevu se čuje: barok, vajar, papa i: Pazi na džeparoše. Truffa, vele Italijani za podvalu, pa je u naslovu spajaju sa imenom komičara, Tototruffa. Gledajući film pun komike, italijanska reč za prevaru ne zvuči oporo, već slatko kao gurabija.
Oko fontane Bangladešani peku kestenje. Šibicari prepliću prste, jagodice im titraju po čoji. Fontana je u kontrapunktu sa mirisom žara i plastike, šarenilom sladoleda i šljaštećim blicem telefona.
Nema Totoa niti Anite Ekberg, i teško je od gomile, mnoštva tela i glasova, odvojiti sopstveni doživljaj. Nigde se kič ne spaja sa obiljem umetnosti kakva je u Rimu, a život kakav je rimski pun je kontrasta i mediteranskog sladostrašća.
Pistacije bockaju grlo. Žeđ taži limunski sorbet. Vode, sveže i rimske, iz akvadukta, traži moj sin.
*
Gradovi ninaju sa sunčane na senovitu stranu. Trastevere ima osunčane trgove i memli ulice. Na italijanskom su gradovi ženskog roda, Rim posebno. Rim je Ona, vučica, etrurska i latinska. U današnjem danu ima nečeg ritualnog, paganskog.
U mesari otkoštavaju svinjski trup. – Etrursko jelo – kaže mesar Gvido, puneći u šupljine od kostiju smešu soli, bibera, ruzmarina, belog luka. Porketa je to, opet: uz kost je najslađe, kazuje i porketaro.
Jednako i naš drug, Roberto sa Sardinije: neka ukus ne kvari ni opora rukola, niti oštri pekorino, ovčji sir, to je za karbonaru, jelo etrursko traži samo dve šnite fokače, rimske pogače, u žitko testo Rimljani stavljaju ruzmarin. I masline koje sjaje kao uglačan kamen. Fokača, nalik na Apijski put.
Hodali smo kroz boemsku četvrt, slušali priče Robertove, o mirti i lišću mlevenom u sir, a grančice ušuškavaju meso.
Pred nama je Rim, ali on kazuje o Sardiniji koja je ostrvo, ali sva planinska, više pastirska, Sardinija je tvrda, gorštačka, pre nego moreplovna, kozja više nego riblja.
Svako svoje slike vidi i o svom ostrvu govori.
Oko nas, o osnivanju grada. O Romulu. O otmici Sabinjanki.
Išla je tura, slušali smo jednim uhom iz plastičnih slušalica, vodič, nastavnica latinskog, govorila je onome što zna ponešto novo, onom što ne zna, novo sasvim.
Moj sin, razbuđen i živa duha, zapitkivao je mimo reda, spajao udaljene krajeve priče. Ja sam otvarao nasumično Apicija, listao istoriju začina.
A sva je istorija sveta, magija začina i bilja. Levanćani kažu: začini su skupi zbog naših priča o njima. O začinima i mirisnim uljima, pišu: što je ulje skuplje, otvor je na bočici manji. Rimljani: putuj, plovi, probaj nije li škamp drugde veći, slađi.
Na Mediteranu celom vole umeće priče, spremanje jela. Pitaju: znaš li raspaliti gradele, znaš li očistiti lignju?
I ovde, u Rimu, ima ko je vešt i ko nije. Ima ko je čitao. Ili prečitao, i Plinija i Felinija. Mada, ne može sve stati u sivu koru. Čovek živi kratko, među artijicama i užicima, malenim gastronomskim i erotskim smrtima.
Bejrućanin Abu Ali, konsijerž zagledan u ptice, onog što puno kazuje o životnim tajnama ili se hvali velikim putovanje, pitao bi:
– Znaš li očistiti artičoku?
*
Moj sin ne može ćutati, govori bez stanke, kao što žedan ispija čašu vode. Pitao je a ona odgovarala, gubili smo se od njene male crvene zastave i kotvili opet u turističko jato. Vodila je kroz vrevu, razgrćući i ljude i utiske. Dečak je pitao, onda slušao, pa bi usred dana namah zaspao i budio se u sebi znanim prominućima vremena.
U Koloseumu, videli smo grafite, čuli da je do koju deceniju tu bilo otvoreno, ulazilo se kolima, a u areni ostajali opušci, špricevi, kondomi. Od roba do gladijatora, od gladijatora do Rimljanina, od patricija među plebejce, bivalo je da čovek sklizne od karijere političke i svetovne na dno čaršije, u prah arene.
Radilo se obično ovako: patricij dođe u senat, na radno mesto. I sve je tu, i toga i sto i privilegije. Prvog dana, sve kao inače, senator dođe i sedne, samo što nema poziva za sastanke, niti ga zovu, niti obaveštavaju. Tako bude i sledećeg i svakog narednog dana. Najposle on sam ustane, obesi togu o klin i ode.
Tako je bilo i biće otkako je gradova, zemalja i vlasti. – Vratilo ga – govorilo se za diplomate vraćene sa dužnosti. Najpre se o njegove pozive oglušuju prvi do njega, ne zovu ga na sastanke ni na veća, pa se sam već skloni.
Gledajući Koloseum, holivudska romantika, trke dvokolica, upletene su u sećanje, turisti pitaju da li je u filmu ovako ili onako, da li je to zaista bilo, ili je samo priča filmska. No to je isto kao za apicijevske začine: da li se zaista kuvao i na tanke fete rezao jezik ružičaste ptice.
Danas, u Rimu, čitamo nove pisce: Iđabu Šego, Rimljanku rodom, somalskog porekla, i Džumpu Lahiri koja je za svoj jezik odabrala novi, italijanski. Može li se progovoriti jezikom nove zemlje? Druga generacija, zna se, čuva običaje i jezik matice, treća već brusi matični akcenat u domaći, a novi život prepokriće priče i uspomene na stari.
Začini iz domovine stapaju se sa novim, stvarnost daje sloj priči, novi pisci pišu jezikom lišenim epiteta. Možda će se ponegde štogod zagubiti u govoru. Italijanski je jezik, dijalekat rimski posebno, pun narodnog i gospoštine, jezička gozba darova.
*
U grad, na forum!
Tamo su svi koje nosi svetovna slava, ali forum je pun posrnulih, odbačenih, vraćenih. Slušali smo ulične svirače, cimbalistu iz Transilvanije. Roberto sa Sardinije kaže da ga je video u nekom drugom evropskom gradu, seća se tačno lika i pesme.
Slušao je pa rekao: – Poznat mi je, a možda i nije. – Cimbalista je svirao polke i valcere, a podalje, gitarista rimske stornele, napeve iz taverne o vinu, krčmarima i masnom jelu.
Rim ima gradske oriđinale. Rapsod ulice pominje ljude iz kvarta i svakom je, kao karikaturista, pogodio crtu. Udara prstom po gitari u ritmu, na smrči gitarske ploče su tragovi noktiju. Svakoga je opevao, i sa asfalta i sa kaldrme, za jednog veli uširio se, pustio stomak, za drugog da se dao u politiku, te sredio posao svojima.
Umeš li oko artičoke, pita bejrutski konsijerž. – Osetiš li ritam? – pita rimski rapsod, kao kolosejski zabavljač, držeći tempo basa, govoreći u isti mah.
Rim obrgljuje ritualno, paganski. Na raskrsnici, bila je bacačica kugli, zapravo narandži. Pisalo je na tabli: „Reci drogi ne.“ Gledali smo njenu veštinu, narandžasti agrum leteo je kao užareni meteor.
Tragom narandže, naše su misli u Libanu i Nakuri, jugu libanske zemlje. Tamo, svako je vreme cvetu narandži, i ona, kao rimska artičoka zri dvaput.
Pustio sam sinu Bajagine „Rimljane“, pesmu o minuću velike zemlje. Salo carstva, trbuh i pupak, samo što ne prsnu. Varvari su tu, na kapijama.
I dijalog iz Kuma, kad Hejgen kazuje Frenku Pentađeliju: ubij se, zapravo to ne kaže već sve o Rimljanima, kako je bilo u vreme starih, znao se red, bili su redovi, bile su kohorte…Tompusi padaju na zemlju posle razgovora.
I danas gladijatori pune arene. Hoće li biti pobune robova?
Rim je svet i kloaka. I ovde će dijaloge zaodenuti toga prijateljstva, ali i ljudska pakost i ljubomora.
Porketaro seče, srž staje u niše između kostiju, tako se i priča ugnežđuje. Roberto je obavijao reči grančicama sardske mirte, mesar nepogrešivo sekao, vlasuljar o tom kako je kosa krinka za ćelavo teme i za lik.
Priča traži svoj kostur i meso.
*
Noj je golema ptica. Njegovo jaje hrani desetoro, kajgana plebejska i patricijska.
Abu Ali, konsijerž bejrutski, doneo je jednom nojevo jaje, njemu neko iz Južne Afrike. Našao je drvenu činiju i mešao žustro, dok se jaje gusto i sluzavo nije pretvorilo u penastu masu.
Pred zgradom nazivom Al Manar, svetionik, konsijerž je pravio džinovski omlet od jajeta trkačice iz savane, nudio usputnog i namernog. Afrička ptica hranila je zgradu, konsijerž razgađao porcije.
U kazan, u vok, u kotlić, sve staje. Neka svako na našu vatricu prinese, i slano i gorko i posno i bibavo, apicijevski, gospodstveno i domaćinski, svakom neka je široko u priči.
Moj sin sve gleda iz polusna, i noja i ružičastog flaminga ovde usred Trasteverea da vidi, ne bi ga iznenadilo. Opet spava, u nekom svom položaju prekrštenih nogu. Ustane rano, gladan kao da nikad nije jeo, drugog dana jede malo a pričao bi unedogled, ili piše u hotelski notes. Rimsko se putovanje sliva u kuke slova i crteža.
Apicije, gurman-ekscentrik, kaže da se stabljika artičoke ne baca, već kuva, uz listove. Sladokusci znaju da oporo traži protutežu, slatko i uljano.
Vesti, svetske, bruje i žare, kao što sunce bije u ćelavo teme. Čisteći artičoku, odvajajući joj listove, ovde u Rimu, poželiš da su posvuda vesele škvadre, da stornelo s pjace traje večno, a ti živ, užici traju, i nema reči za pogrom, za žeđ, za odlazak sa sveta.
Noj je golema ptica
U Rimu, u Trastevereu, u memli ulici, sreli smo čoveka sa crvenim okom. Majstor, vlasuljar, iz majstorske familije. Svaka je takva radionica slična, a oku putnikovom iznova začudna. Majstori uvek o zanatu.
Ovaj, rimski, kazuje kome treba vlasulja, kome ne. Vlasulja prekriva glavu i daje izraz liku, vlasulja može biti od ljudske kose, ili sintetička, može se peglati, uvijati, kao prava kosa.
On sam ćelav je, u godinama srednjim. Stavio je na teme tek napravljenu vlasulju, za lik grofa Lune u Trubaduru, uvijeni crni pramenovi u kontrastu sa crvenim okom:
– Vlasulja, da, ali snaga uloge je u glasu i u pogledu – kazao je, baritonom kakav traži Verdijev lik, i pogledao u mog sina. Dečak je slušao i gledao u vlasuljarevo crveno oko, još više u crvenu šaru koja od slepoočnice puzi uz čelo.
Moj sin zna gledati sa strane. Zanimljivo mu crveno oko, slušao je umoran od puta.
Vlasuljar ide ispred naših misli:
– Oko, zašto je crveno? Od rođenja. Ima takvih tkiva.
*
U taverni, jeli smo kravlje repove. Kujruk na rimsku, u sosu od paradajza i vina, jelo gusto i sito, s kosti. Čekali smo da se razmakne ekskurzija, vesela škvadra iz Valensije.
Magija taverne i šibera, sa zavesicom kao u lutkarskom igrokazu: izlazili su kroz otvor, nakon što se začuje glas s druge strane, pladnji s mirisnim jelom.
Rimljani jedu morsko i kopneno, na belo i na crveno. Vole i sveže puntarele, iz roda cikorije, sa sosom i tragom inćuna. Mila im je naročito artičoka.
– Kad joj je vreme? – pitaju turisti na rimskim pijacama.
– Zri sad, u proleće – odgovaraju im.
Preko vode, u Libanu, to je zemlja artičoke, kažu: – Svako je vreme, vreme artičoke.
Za biljku tvrdih listova, Plinije piše: Artičoka osnažuje, krepi. Rimljani, današnji, za blagog čoveka da mu je srce meko kao artičoka.
Rimska je hrana gradska, plebejska i patricijska. Kujruci, puntarele, inćuni. Kuvari znaju, usoljena ribica je začin, presolac. To je bio rimski garum, riblji sos od fermentisane riblje nutrine, o kojem piše Apicije u „Umeću kuvanja“.
O piscu, bogatunu proždrljivom i raskalašnom, ostale su priče. Znao je organizovati pomorsko putovanje, ekspediciju, pa ode na kakvo udaljeno ostrvo jer čuo je da tamo love škampe, neke ogromne škampe, a kapari jedri kao trešnja.
Priča o jelu ide pre jela samog. Rimljani je znaju zapržiti.
Apicije čitaocu kazuje recepte na „ti“, meša slano, slatko, kiselo, bobe, travke, gastronomski pripravci prenapučeni su kao trbuh od silnog jela:
„Za kuvanog noja treba da napraviš sos od bibera, nane, pečenog kima, semena celera, urmi, meda, sirćeta, prošeka, presolca i ulja. Sve to skuvaj i poveži brašnom, prelij preko komada noja i pospi biberom.“ Ili: „Jelena skuvaj, proprži i prelij sosom načinjenim od bibera, miloduha, divlje kumine, semena celera, meda, sirćeta, presolca i ulja.“
Egzotika afričkih provincija naspram siline apeninske, rimske koljevine. Mozak pauna, jezik flaminga, vimena kravlja i praseća, tovljene guske.
Slabo piše Apicije okolo, mimo recepta samog, već samo ređa, meša, premeće. Petronije u „Satirikonu“, međutim, opisuje ritual, rimsku Trimahlionovu gozbu, o tom kako čopor lovačkih pasa ujuri u sobu, za njim sluge noseći na poslužavniku divovskog vepra, o čijim zubima vise korpice od palminog lišća prepune urmi. Iz zasekotine na veprovoj slabini, poleće jato drozdova…
Slika dekadentnog, paganski rasipnog performansa, nadstvarna a sirova. Kuvarski amanet rimski, Apicijev i Petronijev, mreškavo je salo umirućeg carstva.
Da li je baš tako rađeno, ne znamo, najposle nije važno. Patriciji su na gozbama možebiti i jeli noja, ali gde naći pticu plamenac, kako utrobu veprovu ispuniti šumskim pticama, drozdovima?
Kakogod, ostalo je nešto od Apicijeve literarne i gastronomske egzibicije među današnjim Rimljanima. I sad vole jelo, narodno i jednostavno, ali i egzotično, jednostavnost taverne i perverznu egzibiciju gozbe. Voziće, kao što je onomad kretao na ekspediciju Apicije, stotinu kilometara da probaju testeninu pravljenu na bronzanim kalupima, po starinski. Pred novogodišnje slavlje ispiju čašicu maslinovog ulja, da obloži želudac.
Nema antičkog garuma, drobljene i sušene riblje nutrine. Uz inćun, čeno luka, na vrelom ulju alhemijski i danas počinje rimsko jelo, zatim se ribica sva razloži u smeđ trag.
Osolilo se naše rimsko popodne.
– Može li se ovde piti? – tako moj sin pred Fontanom di Trevi koja je barokna i bujna.
Kažem mu: – U Rimu nema žeđi.
*
Nego, da ne zagospodari pričom jestivo, da ne bude silno čitaocu. I da ne ostane priča oglodan kujruk.
Ovako je govorio vlasuljar, iz Trasterea, baritonom, o svome vijugavom ožiljku:
– Krajem prošlog veka, oko Jubileja, skupilo se sve u Rim, u Vatikan, u Trastevere. Otac je još bio živ, pozorište vrelo, živo. Bila je gužva u gradu. Studirao sam pevanje, solo pevanje, vežbao vokalize. Dijafragma, disanje, grudni koš. Pevao sam arije, iz opere, a onda mi kazaže da mi leži kamerno, arije, napuljske pesme, rimski stornelo, gradska pesma.
I kao što pesma prespoji iz mola u dur: – O ožiljku bi da čuješ? – pita nekog zamišljenog pitca, a govori nama što smo tu, otvorena uha, kazuje kao Apicije recept, na „ti“, uzmi ovo, dodaj ono.
– Bilo je jutro i vreme artičoke. Nosio sam sveže plodove sa pijace, i snopove vlasi za vlasulje, u radnju. Rim, Trastevere, nosi, i čovek se začas zadubi u misli. Bude svetlo u koje ne možeš gledati, pa napola sklopiš kapke i vidiš samo crvene žilice sopstvenog oka.
I najednom mrak. Sručio mi se na teme težak teret. Dalje slabo pamtim. Linula je krv, sve je bilo crveno, onda crno. Saksija sa rimskog balkona.
Osim razlivene boje, pamtim glasove. Vozili su me u setečentu u bolnicu. I lik: naočare sitne, navrh nosa. Pominjali su mali i veliki mozak, talamus, hipotalamus. Tonući u dubinu, čuo sam: – Ne spavaj, Antonio, ne spavaj…
Od svega najviše pamti koža, njenih stotinu slojeva i kora pamte. Bilo je rimsko jutro, gomile koje hrle. Onaj sa naočarama bio je mladi doktor, odnekud sa severa, Pijemontez, na praksi u Rimu. Vlasuljar naš kaže da je pisao posle, u Torino. Doktor je odgovorio da pamti lice, rez i tu svoju prvu operaciju, drago mu je što je prošla dobro.
Pitao je najviše: ima li problema sa govorom, sa pamćenjem, zaceljuje li ožiljak?
Pamćenje se, putnici znaju, najviše pogubilo po pričama, a priče zastale na fabuli. I što si dalje od događaja, jasniji je. Za ožiljak, jedni vele: stavi oblog od zečje masti. Ili premaži mašću od jazavca.
Kreneš li čitati rimske recepte, naći ćeš zapis o masti od kantariona, te smeši od prazilukovog soka, soli i medovine. U Libanu Bejrućani samo: Privij artičokin list.
Vlasuljar, odloživši vlasulju grofa Lune, ćelav je, i opet je sav u glasu i pogledu. Ožiljak, crven, daje licu karakter, tkivo je crveno, licu ne treba vlasulja.
*
Ima scena u filmu „Tototruffa“ iz 1962. godine. Toto, napuljski komičar, prodaje Fontanu di Trevi naivnom Amerikancu, gledajući da mu izmami avans. Tri decenije kasnije, sarajevski nadrealisti imaće skeč – prodaja Vjećnice.
Sarajevski alčak prodaje strancu zgradu koja je simbol grada: – Dobra je, samo malo popravi balkon, i ne treba ugovor, samo reci da te ja šaljem – kaže i uzima keš. Stranac odlazi na drugu stranu Miljacke. Oba skeča, i italijanski crno-beli i sarajevski, bliži u vremenu i bliži nam zbog kulturnih referenci, mami smeh.
Sad, Fontana di Trevi je puna bliceva, foto-aparati škljocaju, ruke se izvijaju da snime selfi. Dno fontane pune novčići. Jedan za povratak u Rim, drugi za ljubav, treći za brak. – Četvrti za razvod! – dobacuje neko.
Fontana je Berninijeva, barokna, bujna kao Anita Ekberg. Kroz vrevu se čuje: barok, vajar, papa i: Pazi na džeparoše. Truffa, vele Italijani za podvalu, pa je u naslovu spajaju sa imenom komičara, Tototruffa. Gledajući film pun komike, italijanska reč za prevaru ne zvuči oporo, već slatko kao gurabija.
Oko fontane Bangladešani peku kestenje. Šibicari prepliću prste, jagodice im titraju po čoji. Fontana je u kontrapunktu sa mirisom žara i plastike, šarenilom sladoleda i šljaštećim blicem telefona.
Nema Totoa niti Anite Ekberg, i teško je od gomile, mnoštva tela i glasova, odvojiti sopstveni doživljaj. Nigde se kič ne spaja sa obiljem umetnosti kakva je u Rimu, a život kakav je rimski pun je kontrasta i mediteranskog sladostrašća.
Pistacije bockaju grlo. Žeđ taži limunski sorbet. Vode, sveže i rimske, iz akvadukta, traži moj sin.
*
Gradovi ninaju sa sunčane na senovitu stranu. Trastevere ima osunčane trgove i memli ulice. Na italijanskom su gradovi ženskog roda, Rim posebno. Rim je Ona, vučica, etrurska i latinska. U današnjem danu ima nečeg ritualnog, paganskog.
U mesari otkoštavaju svinjski trup. – Etrursko jelo – kaže mesar Gvido, puneći u šupljine od kostiju smešu soli, bibera, ruzmarina, belog luka. Porketa je to, opet: uz kost je najslađe, kazuje i porketaro.
Jednako i naš drug, Roberto sa Sardinije: neka ukus ne kvari ni opora rukola, niti oštri pekorino, ovčji sir, to je za karbonaru, jelo etrursko traži samo dve šnite fokače, rimske pogače, u žitko testo Rimljani stavljaju ruzmarin. I masline koje sjaje kao uglačan kamen. Fokača, nalik na Apijski put.
Hodali smo kroz boemsku četvrt, slušali priče Robertove, o mirti i lišću mlevenom u sir, a grančice ušuškavaju meso.
Pred nama je Rim, ali on kazuje o Sardiniji koja je ostrvo, ali sva planinska, više pastirska, Sardinija je tvrda, gorštačka, pre nego moreplovna, kozja više nego riblja.
Svako svoje slike vidi i o svom ostrvu govori.
Oko nas, o osnivanju grada. O Romulu. O otmici Sabinjanki.
Išla je tura, slušali smo jednim uhom iz plastičnih slušalica, vodič, nastavnica latinskog, govorila je onome što zna ponešto novo, onom što ne zna, novo sasvim.
Moj sin, razbuđen i živa duha, zapitkivao je mimo reda, spajao udaljene krajeve priče. Ja sam otvarao nasumično Apicija, listao istoriju začina.
A sva je istorija sveta, magija začina i bilja. Levanćani kažu: začini su skupi zbog naših priča o njima. O začinima i mirisnim uljima, pišu: što je ulje skuplje, otvor je na bočici manji. Rimljani: putuj, plovi, probaj nije li škamp drugde veći, slađi.
Na Mediteranu celom vole umeće priče, spremanje jela. Pitaju: znaš li raspaliti gradele, znaš li očistiti lignju?
I ovde, u Rimu, ima ko je vešt i ko nije. Ima ko je čitao. Ili prečitao, i Plinija i Felinija. Mada, ne može sve stati u sivu koru. Čovek živi kratko, među artijicama i užicima, malenim gastronomskim i erotskim smrtima.
Bejrućanin Abu Ali, konsijerž zagledan u ptice, onog što puno kazuje o životnim tajnama ili se hvali velikim putovanje, pitao bi:
– Znaš li očistiti artičoku?
*
Moj sin ne može ćutati, govori bez stanke, kao što žedan ispija čašu vode. Pitao je a ona odgovarala, gubili smo se od njene male crvene zastave i kotvili opet u turističko jato. Vodila je kroz vrevu, razgrćući i ljude i utiske. Dečak je pitao, onda slušao, pa bi usred dana namah zaspao i budio se u sebi znanim prominućima vremena.
U Koloseumu, videli smo grafite, čuli da je do koju deceniju tu bilo otvoreno, ulazilo se kolima, a u areni ostajali opušci, špricevi, kondomi. Od roba do gladijatora, od gladijatora do Rimljanina, od patricija među plebejce, bivalo je da čovek sklizne od karijere političke i svetovne na dno čaršije, u prah arene.
Radilo se obično ovako: patricij dođe u senat, na radno mesto. I sve je tu, i toga i sto i privilegije. Prvog dana, sve kao inače, senator dođe i sedne, samo što nema poziva za sastanke, niti ga zovu, niti obaveštavaju. Tako bude i sledećeg i svakog narednog dana. Najposle on sam ustane, obesi togu o klin i ode.
Tako je bilo i biće otkako je gradova, zemalja i vlasti. – Vratilo ga – govorilo se za diplomate vraćene sa dužnosti. Najpre se o njegove pozive oglušuju prvi do njega, ne zovu ga na sastanke ni na veća, pa se sam već skloni.
Gledajući Koloseum, holivudska romantika, trke dvokolica, upletene su u sećanje, turisti pitaju da li je u filmu ovako ili onako, da li je to zaista bilo, ili je samo priča filmska. No to je isto kao za apicijevske začine: da li se zaista kuvao i na tanke fete rezao jezik ružičaste ptice.
Danas, u Rimu, čitamo nove pisce: Iđabu Šego, Rimljanku rodom, somalskog porekla, i Džumpu Lahiri koja je za svoj jezik odabrala novi, italijanski. Može li se progovoriti jezikom nove zemlje? Druga generacija, zna se, čuva običaje i jezik matice, treća već brusi matični akcenat u domaći, a novi život prepokriće priče i uspomene na stari.
Začini iz domovine stapaju se sa novim, stvarnost daje sloj priči, novi pisci pišu jezikom lišenim epiteta. Možda će se ponegde štogod zagubiti u govoru. Italijanski je jezik, dijalekat rimski posebno, pun narodnog i gospoštine, jezička gozba darova.
*
U grad, na forum!
Tamo su svi koje nosi svetovna slava, ali forum je pun posrnulih, odbačenih, vraćenih. Slušali smo ulične svirače, cimbalistu iz Transilvanije. Roberto sa Sardinije kaže da ga je video u nekom drugom evropskom gradu, seća se tačno lika i pesme.
Slušao je pa rekao: – Poznat mi je, a možda i nije. – Cimbalista je svirao polke i valcere, a podalje, gitarista rimske stornele, napeve iz taverne o vinu, krčmarima i masnom jelu.
Rim ima gradske oriđinale. Rapsod ulice pominje ljude iz kvarta i svakom je, kao karikaturista, pogodio crtu. Udara prstom po gitari u ritmu, na smrči gitarske ploče su tragovi noktiju. Svakoga je opevao, i sa asfalta i sa kaldrme, za jednog veli uširio se, pustio stomak, za drugog da se dao u politiku, te sredio posao svojima.
Umeš li oko artičoke, pita bejrutski konsijerž. – Osetiš li ritam? – pita rimski rapsod, kao kolosejski zabavljač, držeći tempo basa, govoreći u isti mah.
Rim obrgljuje ritualno, paganski. Na raskrsnici, bila je bacačica kugli, zapravo narandži. Pisalo je na tabli: „Reci drogi ne.“ Gledali smo njenu veštinu, narandžasti agrum leteo je kao užareni meteor.
Tragom narandže, naše su misli u Libanu i Nakuri, jugu libanske zemlje. Tamo, svako je vreme cvetu narandži, i ona, kao rimska artičoka zri dvaput.
Pustio sam sinu Bajagine „Rimljane“, pesmu o minuću velike zemlje. Salo carstva, trbuh i pupak, samo što ne prsnu. Varvari su tu, na kapijama.
I dijalog iz Kuma, kad Hejgen kazuje Frenku Pentađeliju: ubij se, zapravo to ne kaže već sve o Rimljanima, kako je bilo u vreme starih, znao se red, bili su redovi, bile su kohorte…Tompusi padaju na zemlju posle razgovora.
I danas gladijatori pune arene. Hoće li biti pobune robova?
Rim je svet i kloaka. I ovde će dijaloge zaodenuti toga prijateljstva, ali i ljudska pakost i ljubomora.
Porketaro seče, srž staje u niše između kostiju, tako se i priča ugnežđuje. Roberto je obavijao reči grančicama sardske mirte, mesar nepogrešivo sekao, vlasuljar o tom kako je kosa krinka za ćelavo teme i za lik.
Priča traži svoj kostur i meso.
*
Noj je golema ptica. Njegovo jaje hrani desetoro, kajgana plebejska i patricijska.
Abu Ali, konsijerž bejrutski, doneo je jednom nojevo jaje, njemu neko iz Južne Afrike. Našao je drvenu činiju i mešao žustro, dok se jaje gusto i sluzavo nije pretvorilo u penastu masu.
Pred zgradom nazivom Al Manar, svetionik, konsijerž je pravio džinovski omlet od jajeta trkačice iz savane, nudio usputnog i namernog. Afrička ptica hranila je zgradu, konsijerž razgađao porcije.
U kazan, u vok, u kotlić, sve staje. Neka svako na našu vatricu prinese, i slano i gorko i posno i bibavo, apicijevski, gospodstveno i domaćinski, svakom neka je široko u priči.
Moj sin sve gleda iz polusna, i noja i ružičastog flaminga ovde usred Trasteverea da vidi, ne bi ga iznenadilo. Opet spava, u nekom svom položaju prekrštenih nogu. Ustane rano, gladan kao da nikad nije jeo, drugog dana jede malo a pričao bi unedogled, ili piše u hotelski notes. Rimsko se putovanje sliva u kuke slova i crteža.
Apicije, gurman-ekscentrik, kaže da se stabljika artičoke ne baca, već kuva, uz listove. Sladokusci znaju da oporo traži protutežu, slatko i uljano.
Vesti, svetske, bruje i žare, kao što sunce bije u ćelavo teme. Čisteći artičoku, odvajajući joj listove, ovde u Rimu, poželiš da su posvuda vesele škvadre, da stornelo s pjace traje večno, a ti živ, užici traju, i nema reči za pogrom, za žeđ, za odlazak sa sveta.