Slepa mrlja

Džon Kejdž je tvrdio – a nje­mu treba verovati, razumeo se u muziku – da ni­kad nećemo uspeti da stvorimo tišinu, zato što postoje večni zvukovi. Iz ovoga je zaključivao da nema potrebe da brinemo za budućnost muzike. Budu­ći da postoje večni zvukovi, i muzika je večna, zato što svaki zvuk već jeste muzika. Međutim, kriterijum izbora zvuko­va ne može biti savršenstvo. Organizacija zvukova nikad ne može biti savršeno ost­varena. Savršeno ostvarena organizacija napokon bi ukinula sve zvukove, i proiz­vela tišinu.

Kad sluša muziku, čovek uvek ima utisak da kompozitor zapravo i nije paž­ljivo slušao tonove koje je koristio. Uvek postoji manjak ili višak, uvek nešto što ni­je dobro, uvek je nešto ostalo neorganizovano. Ali, ako savršenstvo, “dobra organizacija”, strukture i boje, trajanje i morfologije tonova nisu “objektivan” kri­terijum na osnovu kog ćemo razlikovati muzički “dobro” od muzički “lošeg”, kako ćemo onda uopšte vršiti takvo ra­zlikovanje? Takvo razlikovanje uopšte nećemo vršiti na osnovu muzičkih kriterijuma, ne zato što ih ne poznajemo, nego zato što ne postoje.

Muzički rečeno, kaže Kejdž, mogu se zbiti bilo koji zvuci u bilo kojem spo­ju i bilo kom kontinuitetu. I dobija se mu­zika. Ako postoje uši koje je čuju kao mu­ziku. Odabir se, otuda, vrši kao što se vrši odabir školjki u šetnji plažom (Kejdžova analogija). Izbor treba da pokaže ukus. I u tome je čitav trik. Jer, postoji ukus ko­ji manifestuje odsustvo svakog ukusa, i ništa više. Za ovu priliku, takav ukus mo­žemo odrediti terminom bezukus. A pos­toje ukusi koji upućuju na prisustvo sti­la, individualnih tragova, na prisustvo promišljene priče koja menja postojeće priče, neponovljive atmosfere, jednom rečju, koji ukazuju da su proizvod jedin­stvene aure unutar koje se krije zametak jednog mogućeg sveta. Sve ovo se, kolo­kvijalno, pokriva terminom dobar ukus.

Sedamdesetih godina u Jugoslaviji, ljudi od ukusa, dobrog ukusa, razlikovali su se od ljudi čiji je ukus kič između os­talog i po tome što su umesto Bijelog dug­meta, slušali Indekse. Na ovu razliku upućuje već i razlika u imenu ove dve grupe, a ime, poznato je, nikad nije slučajno, i nikad nije spoljašnje onome što imenuje. Indeksi svoje ime opravdavaju već i time što su prekinuli s praksom lošeg prevođenja i ne­ukog prepevavanja pesmica što su se mogle čuti na Radio Luksemburgu, a što je bio omiljen postupak, mahom beogradskih grupa kakve su bile Siluete ili Džentlmeni.

Indeksi se, dakle, pojavljuju kao pr­va prava autorska grupa, koju su činili lju­di s muzičkih akademija, donoseći sa so­bom atmosferu fakulteta i sveučilišta, at­mosferu promišljene opuštenosti i ozbilj­ne zabave. Verovatno zahvaljujući Bati Kovaču, i kasnije, posebno Ranku Rihtmanu, ljudima muzički obrazovanim, muzi­ka Indeksa je prvi put potvrdila da je popularna kultura nešto krajnje “nepopu­larno”, dakle – ozbiljno, aranžmani nji­hovih pesama prvi put su dokazali da je jednostavnost “zabavne” muzike stvar do koje se stiže na vrlo komplikovane načine koji zahtevaju mišljenje i znanje.

Indeksi su bili jedna krajnje trau­matska pojava, utoliko što su Jugoslovenima, utonulim u slatkasti vonj dovoljnosti polupismenosti, doneli šarm obrazo­vanosti. Za razliku od Bijelog dugmeta, prepuštenog sitno-račundžijskoj okrenu­tosti narodskom i neposrednom, užitku u primitivnom. Pogrešno bi bilo pret­postaviti da je upravo zato Bijelo dugme predstavljalo rock and roll pojavu, za ra­zliku od Indeksa, koji bi se, onda, mogli svrstati u nekakvu šlager grupu, u “za­bavnu”, festivalsku muziku. To je pogreš­no zato što sedamdestih godina u Jugoslaviji ne postoji u strogom smislu (ma kakav on bio) rock and roll grupa. Posto­je, s jedne strane Indeksi, možda u nekim aspektima zaista bliski Ivi Robiću (ili Korni grupa, bliska Loli Novaković), i postoji s druge strane Bijelo dugme, blisko Lepi Lukić i Silvani Armenulić.

Bijelo dugme mogu, dakle, da shvate kao rock and roll grupu samo oni kojima srce zatreperi u toplini zadovoljstva ka­da čuju narodnu epsku liriku uobličenu u zvuku kafanske muzike. A to što su članovi grupe Bijelo dugme po šumskim binama skakutali obučeni u gunjeve i prsluke od jambolije ne treba shvatiti kao oslobađanje revolucionarne energije pobune, nego kao nemogućnost zabo­rava kretnji koje su očinske noge pravile u nekom kolu ili pri zvucima neke popevke. To su, izgleda, tada, shvatili jedi­no Indeksi. Činjenica da se Davorin Popović pojavljivao na sceni uvek i isključivo obučen u belu košulju, crno odelo, crne cipele, bez kra­vate, šokirajući šumske ljude, da je na sceni sa­tima nepomično sta­jao, tek ponekad po­krećući šaku leve ruke, ne govori o njegovom pokušaju da proslavi austrougarsku ide­ologiju malograđanštine (za to mu je nedostajala kravata i još prugasta košulja), nego o njegovom naporu da uspostavi jednu logiku suspensa, da proizvede neophodnost uzdržanosti pred navalom narodske neposrednosti koja ubija, kako simbolički tako i doslovno.

U vreme kad Bijelo dugme ispeva svoje pesme pune šund metafora o konji­ma na snegu, žutim kaputima, tajnoj vezi “srdaca” koja se razumeju, bosanskim pekarima čija se zaljubljenost u sebe temelji na tome što lažu žene, pesme ispunjene blesavim poukama od kojih je najpoznatija ona koja preporučuje da se ne treba naginjati kroz prozor voza (na osnovu čega možemo da zaključimo da se obraćaju onima za koje je voz poja­va krajnje nepoznata i potpuno ne­dokučiva), u vreme kad Bijelo dugme nu­di užitak u sablasnoj slici “svatova bez pesme”, Indeksi objavljuju svoju “žutu ploču”. Na prvi pogled, koji je, naravno, tačan, to je “ljubavna” ploča. Sve je tu ispunjeno nesrećnim susretima, proma­šenim govorima, neispunjenim davnim željama, nemogućnošću prepoznavanja, distanciranjem, uništavanjem intimnos­ti, iščezavanjem svake prisnosti, nes­rećnim promenama koje vode do pot­punog nesaglasja, izgubljenošću, nos­talgičnim pokušajima da se uspostavi ili samo želi svet koji je prošao i život koji se već dogodio.

Ali, na drugi, isto tako tačan pogled, ta je ploča već sasvim jasno stavila do znanja da se pojavljuje u trenutku u ko­me je propast već počela da se događa, iako su, u tom istom trenutku, svi još toliko radosni i zadovoljni svojom nespo-sobnošću da propast primete, da su spremni da se priklone budalastoj veri da nikakve propasti nema i da se propast nikad i neće dogoditi. To nije ništa neo­bično. Problem sa propadanjem i sunovraćivanjem i jeste u tome što se oni pre­poznaju prekasno, onda kad su se već dogodili. Otuda je pitanje što se desilo onima koji su bili naivni, i moglo da zvuči kao pitanje luđaka, jer naivni su verovali da se ništa nije desilo, da se ništa ne deša­va, da je sve u najboljem redu, kako se samo poželeti može i da se ništa neće i desiti, nego da ćemo svi zauvek živeti u sreći soba dekorisanih ogromnim, teškim, odvratnim regalima, u koje je smešten gramofon na kome se obavezno nalazi neka ploča Bijelog dugmeta. Idila.

Ali, ova “žuta ploča” Indeksa jasno nam je, već tada, stavila do znanja da ne treba pristajati na ideologiju palanačke sreće koju nam nudi “postelja od snega”, zato što već živimo u svetu iz koga je sve odneseno, u svetu u kome su već sva li­ca poružnela, u svetu u kome ne samo da više niko ne drži obećanja, nego obećanja više uopšte ne postoje, jednom rečju, u svetu u kome sreće ne postoje, osim u obliku, tradicionalno loših kolor El Niš televizora, poluispravnih “Zastavinih” automobila sa istrulelom limarijom, i kreditiranih letovanja u sindikalnim odmaralištima Makarske. Otud ovom pločom, koja na nenametljiv način stavlja do znanja da je put od kreditiranih leto­vanja do “postelje u snegu” kratak, do­minira tema putovanja. Ali, ne vozom, do susedne palanke. Nego putovanja kao napuštanja jednog sveta, kao mo­gućnosti da se doputuje do drugog sve­ta u kome se “sreće vide”, u kome ćemo “sami sebe lepše sresti”, jer sebe, već tada, sedamdesetih, ne susrećemo lepo, i jer već tada nismo lepi, nego smo zahva­ćeni truljenjem i propadanjem, i povrh toga uživanjem u ovom propadanju. Je­dini je problem u tome što usred uživanja u truljenju niko nije mogao da čuje kako uživanje treba prekinuti. Činjenica da je razobručenost pobedila, da su svi oni kojima je slika “svatova bez pesme” bi­la toliko lepa da su svom snagom radili na njenom ostvarenju, činjenica da je uži­tak u propadanju doživeo svoju agoniju u “postelji od snega”, govori samo o tome da “žuta ploča” nije bila dobro shva­ćena jer je bila prihvaćena isključivo kao “ljubavna”, ali “žuta ploča” govori, takođe, i o tome da je ovo neshvatanje bi­lo namerno, da je slepa mrlja namerno načinjena, kako svi oni koji nose gunjeve i prekrivaju se ućebanim jambolijama ne bi morali da dožive zgranutost i pomet­nju u susretu s belom košuljom.