Telefon u mom uredu u Harlemu počeo je sa histeričnom zvonjavom. Iznervirano sam podigao slušalicu i mahinalno izgovorio: “Knjižara American fiction… Izvolite!”
Nije bilo odgovora. Ponovio sam iste reči još jedanput. Muk. Odlučio sam da spustim slušalicu. Nekoliko minuta potom opet je zazvonilo…
“Rich Hill kraj telefona… Zovem iz grada Omaha, država Nebraska. Da li razgovaram sa Stefanom Orlowichem? Izdavačem?”
“Da… Stefan je kraj telefona.” – odgovorio sam kratko.
“Za vas sam saznao slučajno… U novinama sam pročitao o vašoj izdavačkoj kući i knjižari u Harlemu. Lep članak o vama u novinama. Prolazio sam onuda često dok sam bio igrač Metsa, kroz vaš kvart. Nekada je u tom prostoru bio lokalni poštanski ured… Prepoznao sam na fotografiji. Zbog toga vas zovem. Između ostalog. Ali priča je komplikovana, morali bi u četiri oka.”
“Stanite stanite… Kažete da ste igrali bejzbol za New York Metse?” – dodao sam iznenađeno.
“Da… I danas igram bejzbol. Stara škola, druže. Haha. Četrdeset pet mi je godina, ali i dalje čestito obavljam svoju ulogu bacača. Jeste da sam u Minor Leagues, igram trenutno u timu Omaha Storm Chasers u Nebrasci. Uglavnom, želim vam ispričati priču o toj pošti. Vi ste čovek od pisane reči. Biće vam interesantno. Kada možete doći do Nebraske? Ja bih došao u New York, ali smo u sredini sezone. Ne mogu da napustim momke iz tima. Važne utakmice su pred nama.”
Dva dana nakon tog razgovora pojavio sam se u gradu Omaha u Nebrasci iznenadivši samog sebe. Leteo sam low budget avionom. Odseo sam u najjeftinijem hotelu u gradu. Posao knjižara i izdavača u New Yorku donosio mi je malu ili nikakvu zaradu… Za sada sam objavio nekoliko knjiga poezije pisaca iz nekadašnje Jugoslavije koje sam ja prepevao na engleski jezik. Te knjige u New Yorku naravno niko nije kupovao. No, prodaja poznatih tvrdo ukoričenih plavih svezaka iz Portugala išla je dobro. Imao sam nekoliko pisaca koji su bili ubeđeni da samo u tim sveskama mogu pisati kvalitetnu književnost. A ja sam ih nekim čudom nabavljao u Newarku u državi New Jersey preko nekog Brazilca Rafaela. Među njima, mušterijama koji su redovno pazarili mistične plave sveske, bio je i Robert Flynn. Zanesenjak koji je stanovao u Harlemu u smeštaju za beskućnike. Nikada nisam pronašao nijednu njegovu štampanu knjigu, ali mi je on uporno tvrdio da je njegov roman “Harlemske noći” sigurno jedna od najozbiljnijih knjiga savremene američke proze i da je u njoj uspeo uhvatiti svaki ćošak naše četvrti, svakog prolaznika, magazu i ljudske sudbine ljudi koji su naseljavali ovaj nekada većinski afro-američki kvart. Nekom drugom prilikom više ću vam govoriti o Robertu Flynnu, sada nije ni vreme ni mesto za to.
Izašao sam iz hotela i uputio se polupraznim ulicama Omahe… Gledao sam u izloge prodavnica. Slušao šum reke Missouri. Rich Hill, bacač drugoligaške momčadi Omaha Storm Chasers čekao me je u restoranu Jackson Street Tavern.
Ušao sam i odmah ga prepoznao u nekolicini ljudi koji su sedeli u restoranu… Na glavi je imao plavi kačket sa grbom kluba za koji je trenutno nastupao. Bio je moje visine, imao je dužu smeđu kosu do vrata koja se uvijala na krajevima. Držao se dobro za svoje godine i delovao je kao osoba koja može još dugo igrati bejzbol i baviti se profesionalnim sportom.
Seo sam, naručio pivo i razgovor je počeo. Rich Hill mi je govorio o malom poštanskom uredu u Harlemu gde se sada nalazila moja knjižara “American fiction”.
“Kao poštanski službenik tu je radio jedan omanji Azijat, rekao bih Kinez. W.R. Chang. Brzo je kucao na svome računaru račune i uplatnice… Voleo je usput upitati klijenta za zdravlje na lošem engleskom jeziku. Jednog dana kada sam stao za šalter ushićeno je rekao: Ja tebe znam. Ti si poznati bejzbol igrač. Ti igraš za naše Metse! Želim da ti poverim jednu tajnu, ali molim te neka ostane među nama. Zbog ovoga bi mogli da me deportuju u Kinu, u moj rodni Šenzen. Nemoj otkriti tajnu gospodina Changa!” – pričao mi je Rich Hill uzbuđeno usput pijuckajući bistri voćni sok.
Posmatrao sam crte lica ovog gospodina… Njegove ruke, pokrete tela i mimiku. Naravno da sam u putu dok sam leteo za Nebrasku pretražio sve o njemu na internetu. Zaista je imao magičnu karijeru ovaj čovek. Igrao je u najvećim američkim bejzbol klubovima. Karijera mu je bila dugoročna i novine su bile pune tekstova o umeću ovoga bacača. Na YouTube-u sam pregledao i neke od njegovih najboljih poteza tokom karijere. Sve to je donosilo utisak da nemam posla sa nekim luđakom. Rich Hill bio je normalan građanin koji jeste malo propao u smislu da je otišao da živi i igra u američkoj unutrašnjosti gde se baš i nije išlo radosno i pevajući, no opet sumnjam da je u međuvremenu u Nebrasci totalno skrenuo i došao na neke sulude ideje i čudne životne raskrsnice.
“Poštanski službenik gospodin Chang mi je rekao: Znam tajni ulaz u ovoj prostoriji. Otkrio sam ga slučajno, tražeći neke stare fascikle i ugovore koje je pošta sklapala sa klijentima. Niko za njega ne zna od mojih kolega. Tamo sam zatvorio jednu ženu koja me je uvredila na šalteru. Bio sam sam u smeni, imao sam priliku da je zgrabim i odvedem tamo. Nisam odoleo iskušenju. Za svaki slučaj sam izbrisao snimku od te večeri iz sistema kompjutera. Ona je dobro. Pomirili smo se. Planiram da je oženim. Želim da je zaprosim na utakmici Metsa, jednom kada izađe iz tajne sobe. To bi mi ti mogao srediti. Molim te, nemoj ovo nikome da ispričaš. Ti si dobar čovek. Nemoj odati Changa.” – držeći se rukom za čelo dodao je Rich Hill.
“Pravio sam se da ga nisam čuo, platio svoje račune brže bolje i napustio poštanski ured. Od tada više nikada nisam došao kod gospodina Changa. Takođe, od tada ne mogu da spavam mirno. Razmišljao sam je li to istina i ako jeste kako je toj ženi zatvorenoj u poštanskom uredu u tajnoj sobi u Harlemu. Razmišljao sam da ga prijavim policiji, a opet nisam želeo da stavljam sebe u taj položaj i redovno odlaženje na svedočenja u sudskim prostorijama. Bojao sam se vlasti i administracije. Oduvek sam samo želeo široku livadu i zvuk loptice u punoj brzini kada tapne u rukavicu hvatača. Tri pune godine to mi je stajalo na srcu i onda sam pročitao novinski članak o vama i vašoj knjižari, sasvim slučajno. Prepoznao sam mesto, shvatio sam da je vaša knjižara nekadašnji poštanski ured i odlučio sam vam se javiti.” – moj sagovornik dolazio je do daha isprekidanim ritmom u žaru priče.
Gledao sam bledo i zbunjeno u ostarelu bejzbol zvezdu. Je li ovo neka neslana šala? Da li sam zbog ove priče potrošio i ono malo novca što sam uštedeo da bih se dokopao Nebraske. U tom momentu sam mrzeo grad Omaha. Mrzeo sam Richa Hilla. Mrzeo sam restoran u kome se nalazimo. Pomislio sam da ću zamrzeti i bejzbol koji sam sve više voleo i razumeo.
“Ti mene zajebavaš, Rich Hill. Ja ne želim da slušam ove bajke za decu. Mislio sam da imam posla sa ozbiljnim čovekom. Pobogu, pa imaš četrdeset i pet godina. Imao si veliku sportsku karijeru. Našao si da maltretiraš jednog migranta iz Srbije… Ti ni ne znaš gde je Srbija, Rich Hill. Iz Jugoslavije jel ti sad jasnije? Fuck off, man!” – dodao sam u besu, ustao odgurnuo stolicu i napustio restoran Jackson Street Tavern.
U Omahi je nebo bilo olovno sivo. Spustilo se na grad, imao sam utisak da nas sve zajedno pritiska aluminijumsko nebo prostrane Nebraske. Sve je bilo triput šire i beskrajnije nego u našoj Vojvodini. Bilo je strašno. Gromovi su pucali kao topovi. Munje su hipnotisale grad. Požurio sam u hotel. Želeo sam da što pre, prvi letom odletim u New York i odem u svoj dom u Harlemu. Bio sam strašno besan i uplašen. Zapitan do u najveće dubine svoje duše. Hitao sam kroz grad pogađan u glavu krupnim kapima kiše.
Kada sam sleteo u New York nekih desetak sati kasnije, prvim taksijem sam odjurio u Harlem. Nisam išao u stan, morao sam čim pre da uđem u knjižaru i uverim se da ne postoji nikakav tajni prolaz ili soba. Neka vrata iz Harry Pottera koja se pojavljuju kada ih tražiš i šapućeš im na latinskom.
Knjižara je izgledala spokojno. Stajao sam ispred sa ključem u ruci i duboko udisao i izdisao hladan njujorški vazduh koji je slutio na sneg. Ulične svetiljke odavale su prazničnu atmosferu u gradu. Sve je bilo tipično gradski, čak i ona para iz asfalta koja šiklja i na taj način je slika i prilika New Yorka.
Puna četiri sata pretraživao sam svaki centimetar knjižare. I onda sam seo u očaju. I dalje zapitan, znojav. Razočaran. Tada sam na polici ugledao knjigu koja jedina nije bila posložena kao i ostale knjige okrenute hrbatom. Stajala je izložena kao slika. Zaklanjala je mali deo zida. Saul Bellow – Veza Bellarosa. Roman koji sam toliko voleo. Uzeo sam knjigu i iza nje mi se ukazalo udubljenje i u njemu dugme. Pritisnio sam dugme i odjednom zid se stao pomerati kao u Harry Potteru, cigle su se uvijale i stvarale ulaz u prostoriju.
Video sam sto i stolice. I upaljenu lampu. Ulazio sam protiv svoje volje, sve je delovalo kao dobar san. Za stolom je sedeo oniži proćelavi čovek kosih očiju i debelih usana. Imao je naočale sa pepeljara staklima a na ruci sat ruske marke “Raketa”. Pušio je. Taj sat je neprirodno jako otkucavao tupim zvukom. Sekunde su se zakivale u mozak.
Rekao je: “Sedite, gospodine Orlowich. Moje ime je W.R. Chang.”
Nebraska
Telefon u mom uredu u Harlemu počeo je sa histeričnom zvonjavom. Iznervirano sam podigao slušalicu i mahinalno izgovorio: “Knjižara American fiction… Izvolite!”
Nije bilo odgovora. Ponovio sam iste reči još jedanput. Muk. Odlučio sam da spustim slušalicu. Nekoliko minuta potom opet je zazvonilo…
“Rich Hill kraj telefona… Zovem iz grada Omaha, država Nebraska. Da li razgovaram sa Stefanom Orlowichem? Izdavačem?”
“Da… Stefan je kraj telefona.” – odgovorio sam kratko.
“Za vas sam saznao slučajno… U novinama sam pročitao o vašoj izdavačkoj kući i knjižari u Harlemu. Lep članak o vama u novinama. Prolazio sam onuda često dok sam bio igrač Metsa, kroz vaš kvart. Nekada je u tom prostoru bio lokalni poštanski ured… Prepoznao sam na fotografiji. Zbog toga vas zovem. Između ostalog. Ali priča je komplikovana, morali bi u četiri oka.”
“Stanite stanite… Kažete da ste igrali bejzbol za New York Metse?” – dodao sam iznenađeno.
“Da… I danas igram bejzbol. Stara škola, druže. Haha. Četrdeset pet mi je godina, ali i dalje čestito obavljam svoju ulogu bacača. Jeste da sam u Minor Leagues, igram trenutno u timu Omaha Storm Chasers u Nebrasci. Uglavnom, želim vam ispričati priču o toj pošti. Vi ste čovek od pisane reči. Biće vam interesantno. Kada možete doći do Nebraske? Ja bih došao u New York, ali smo u sredini sezone. Ne mogu da napustim momke iz tima. Važne utakmice su pred nama.”
Dva dana nakon tog razgovora pojavio sam se u gradu Omaha u Nebrasci iznenadivši samog sebe. Leteo sam low budget avionom. Odseo sam u najjeftinijem hotelu u gradu. Posao knjižara i izdavača u New Yorku donosio mi je malu ili nikakvu zaradu… Za sada sam objavio nekoliko knjiga poezije pisaca iz nekadašnje Jugoslavije koje sam ja prepevao na engleski jezik. Te knjige u New Yorku naravno niko nije kupovao. No, prodaja poznatih tvrdo ukoričenih plavih svezaka iz Portugala išla je dobro. Imao sam nekoliko pisaca koji su bili ubeđeni da samo u tim sveskama mogu pisati kvalitetnu književnost. A ja sam ih nekim čudom nabavljao u Newarku u državi New Jersey preko nekog Brazilca Rafaela. Među njima, mušterijama koji su redovno pazarili mistične plave sveske, bio je i Robert Flynn. Zanesenjak koji je stanovao u Harlemu u smeštaju za beskućnike. Nikada nisam pronašao nijednu njegovu štampanu knjigu, ali mi je on uporno tvrdio da je njegov roman “Harlemske noći” sigurno jedna od najozbiljnijih knjiga savremene američke proze i da je u njoj uspeo uhvatiti svaki ćošak naše četvrti, svakog prolaznika, magazu i ljudske sudbine ljudi koji su naseljavali ovaj nekada većinski afro-američki kvart. Nekom drugom prilikom više ću vam govoriti o Robertu Flynnu, sada nije ni vreme ni mesto za to.
Izašao sam iz hotela i uputio se polupraznim ulicama Omahe… Gledao sam u izloge prodavnica. Slušao šum reke Missouri. Rich Hill, bacač drugoligaške momčadi Omaha Storm Chasers čekao me je u restoranu Jackson Street Tavern.
Ušao sam i odmah ga prepoznao u nekolicini ljudi koji su sedeli u restoranu… Na glavi je imao plavi kačket sa grbom kluba za koji je trenutno nastupao. Bio je moje visine, imao je dužu smeđu kosu do vrata koja se uvijala na krajevima. Držao se dobro za svoje godine i delovao je kao osoba koja može još dugo igrati bejzbol i baviti se profesionalnim sportom.
Seo sam, naručio pivo i razgovor je počeo. Rich Hill mi je govorio o malom poštanskom uredu u Harlemu gde se sada nalazila moja knjižara “American fiction”.
“Kao poštanski službenik tu je radio jedan omanji Azijat, rekao bih Kinez. W.R. Chang. Brzo je kucao na svome računaru račune i uplatnice… Voleo je usput upitati klijenta za zdravlje na lošem engleskom jeziku. Jednog dana kada sam stao za šalter ushićeno je rekao: Ja tebe znam. Ti si poznati bejzbol igrač. Ti igraš za naše Metse! Želim da ti poverim jednu tajnu, ali molim te neka ostane među nama. Zbog ovoga bi mogli da me deportuju u Kinu, u moj rodni Šenzen. Nemoj otkriti tajnu gospodina Changa!” – pričao mi je Rich Hill uzbuđeno usput pijuckajući bistri voćni sok.
Posmatrao sam crte lica ovog gospodina… Njegove ruke, pokrete tela i mimiku. Naravno da sam u putu dok sam leteo za Nebrasku pretražio sve o njemu na internetu. Zaista je imao magičnu karijeru ovaj čovek. Igrao je u najvećim američkim bejzbol klubovima. Karijera mu je bila dugoročna i novine su bile pune tekstova o umeću ovoga bacača. Na YouTube-u sam pregledao i neke od njegovih najboljih poteza tokom karijere. Sve to je donosilo utisak da nemam posla sa nekim luđakom. Rich Hill bio je normalan građanin koji jeste malo propao u smislu da je otišao da živi i igra u američkoj unutrašnjosti gde se baš i nije išlo radosno i pevajući, no opet sumnjam da je u međuvremenu u Nebrasci totalno skrenuo i došao na neke sulude ideje i čudne životne raskrsnice.
“Poštanski službenik gospodin Chang mi je rekao: Znam tajni ulaz u ovoj prostoriji. Otkrio sam ga slučajno, tražeći neke stare fascikle i ugovore koje je pošta sklapala sa klijentima. Niko za njega ne zna od mojih kolega. Tamo sam zatvorio jednu ženu koja me je uvredila na šalteru. Bio sam sam u smeni, imao sam priliku da je zgrabim i odvedem tamo. Nisam odoleo iskušenju. Za svaki slučaj sam izbrisao snimku od te večeri iz sistema kompjutera. Ona je dobro. Pomirili smo se. Planiram da je oženim. Želim da je zaprosim na utakmici Metsa, jednom kada izađe iz tajne sobe. To bi mi ti mogao srediti. Molim te, nemoj ovo nikome da ispričaš. Ti si dobar čovek. Nemoj odati Changa.” – držeći se rukom za čelo dodao je Rich Hill.
“Pravio sam se da ga nisam čuo, platio svoje račune brže bolje i napustio poštanski ured. Od tada više nikada nisam došao kod gospodina Changa. Takođe, od tada ne mogu da spavam mirno. Razmišljao sam je li to istina i ako jeste kako je toj ženi zatvorenoj u poštanskom uredu u tajnoj sobi u Harlemu. Razmišljao sam da ga prijavim policiji, a opet nisam želeo da stavljam sebe u taj položaj i redovno odlaženje na svedočenja u sudskim prostorijama. Bojao sam se vlasti i administracije. Oduvek sam samo želeo široku livadu i zvuk loptice u punoj brzini kada tapne u rukavicu hvatača. Tri pune godine to mi je stajalo na srcu i onda sam pročitao novinski članak o vama i vašoj knjižari, sasvim slučajno. Prepoznao sam mesto, shvatio sam da je vaša knjižara nekadašnji poštanski ured i odlučio sam vam se javiti.” – moj sagovornik dolazio je do daha isprekidanim ritmom u žaru priče.
Gledao sam bledo i zbunjeno u ostarelu bejzbol zvezdu. Je li ovo neka neslana šala? Da li sam zbog ove priče potrošio i ono malo novca što sam uštedeo da bih se dokopao Nebraske. U tom momentu sam mrzeo grad Omaha. Mrzeo sam Richa Hilla. Mrzeo sam restoran u kome se nalazimo. Pomislio sam da ću zamrzeti i bejzbol koji sam sve više voleo i razumeo.
“Ti mene zajebavaš, Rich Hill. Ja ne želim da slušam ove bajke za decu. Mislio sam da imam posla sa ozbiljnim čovekom. Pobogu, pa imaš četrdeset i pet godina. Imao si veliku sportsku karijeru. Našao si da maltretiraš jednog migranta iz Srbije… Ti ni ne znaš gde je Srbija, Rich Hill. Iz Jugoslavije jel ti sad jasnije? Fuck off, man!” – dodao sam u besu, ustao odgurnuo stolicu i napustio restoran Jackson Street Tavern.
U Omahi je nebo bilo olovno sivo. Spustilo se na grad, imao sam utisak da nas sve zajedno pritiska aluminijumsko nebo prostrane Nebraske. Sve je bilo triput šire i beskrajnije nego u našoj Vojvodini. Bilo je strašno. Gromovi su pucali kao topovi. Munje su hipnotisale grad. Požurio sam u hotel. Želeo sam da što pre, prvi letom odletim u New York i odem u svoj dom u Harlemu. Bio sam strašno besan i uplašen. Zapitan do u najveće dubine svoje duše. Hitao sam kroz grad pogađan u glavu krupnim kapima kiše.
Kada sam sleteo u New York nekih desetak sati kasnije, prvim taksijem sam odjurio u Harlem. Nisam išao u stan, morao sam čim pre da uđem u knjižaru i uverim se da ne postoji nikakav tajni prolaz ili soba. Neka vrata iz Harry Pottera koja se pojavljuju kada ih tražiš i šapućeš im na latinskom.
Knjižara je izgledala spokojno. Stajao sam ispred sa ključem u ruci i duboko udisao i izdisao hladan njujorški vazduh koji je slutio na sneg. Ulične svetiljke odavale su prazničnu atmosferu u gradu. Sve je bilo tipično gradski, čak i ona para iz asfalta koja šiklja i na taj način je slika i prilika New Yorka.
Puna četiri sata pretraživao sam svaki centimetar knjižare. I onda sam seo u očaju. I dalje zapitan, znojav. Razočaran. Tada sam na polici ugledao knjigu koja jedina nije bila posložena kao i ostale knjige okrenute hrbatom. Stajala je izložena kao slika. Zaklanjala je mali deo zida. Saul Bellow – Veza Bellarosa. Roman koji sam toliko voleo. Uzeo sam knjigu i iza nje mi se ukazalo udubljenje i u njemu dugme. Pritisnio sam dugme i odjednom zid se stao pomerati kao u Harry Potteru, cigle su se uvijale i stvarale ulaz u prostoriju.
Video sam sto i stolice. I upaljenu lampu. Ulazio sam protiv svoje volje, sve je delovalo kao dobar san. Za stolom je sedeo oniži proćelavi čovek kosih očiju i debelih usana. Imao je naočale sa pepeljara staklima a na ruci sat ruske marke “Raketa”. Pušio je. Taj sat je neprirodno jako otkucavao tupim zvukom. Sekunde su se zakivale u mozak.
Rekao je: “Sedite, gospodine Orlowich. Moje ime je W.R. Chang.”