Sanji
1.
Konačno je to bio njegov život.
Razvaljen, kao taj grad kojim se sve teže probijao Viktor Majstorović, gimnazijski profesor u penziji. Zaobilazio je gomile kamenja, preskakao cevi i kablove, svaki čas zastajao pred preprekama. Trotoari su nestajali naglo. Usledilo bi provlačenje zonom gradilišta, uskim prolazom između žičanih ograda i fasada. Stopala su tonula u pesak. Na sve strane divlje deponije i prljavština. Kontejneri premešteni preko noći na neke udaljenije pozicije, pa stanari odlažu đubre pored ulaza zgrada.
Nisu iščezli samo kontejneri, nego i vozila gradskog saobraćaja. Linije se svakodnevno menjaju. Ali, to rasulo u kojem je nestajao grad, i ledina koja je nekad bila suverena zemlja, njega nimalo ne uznemirava. Zahvalan je nametnutoj situaciji koja mu je isporučila valjan razlog da ide pešice. Samo tako se drži u sebi ceo. I ne samo što je čitav, neraspadnut, nego jedino hodajući održava dobro raspoloženje.
Da, uvek je trebalo imati nešto nepobitno, o čemu on ne odlučuje. Nešto što dolazi spolja. Želja nije dovoljna da bi se otključao, potisnuo nesigurnost, zbacio nasledstvo predaka. Od oca najviše. Tako je on to sebi objasnio. Sve što mu je zamerao, čega se stideo i gnušao, ponovio je u vlastitom životu. Tek sada, pola veka kasnije, zavoleo je oca. Ili je tim gestom zadocnele ljubavi dodelio sebi oprost najvećeg greha – kukavičluka?
Uvek ga nanovo iznenadi vrisak iz grotla proživljenog života. Nema prošlosti. Ono što je bilo traje i dalje, ne prestaje da se umnožava. Zato je sve pretrpano, kao taj grad kojim krstari. Nikako ne sme stati. Kretati se, makar u sebi. Kad dođe kući, ispruži se na krevetu, i nastavlja da hoda. Prizori se smenjuju, glasovi iz dubina. Sačuvao se i ostao zdrav. Sedamdeset i dve godine nije duboka starost, još uvek nije kraj. A kroz koji mesec, kada napuni sedamdeset i tri, biće čitave dve decenije stariji od svog oca.
Čim legne napadaju ga reči jezika koje je želeo da nauči. Reči mađarske, francuske, grčke, portugalske. A onda se umiri ponavljajući naglas fraze na nemačkom, engleskom, italijanskom. Osmehuje se pred tom zagonetkom. Vraća se u vreme kada je bio dete, i prvi put čuo primedbu izgovorenu glasom majke da je na oca, i da nema baš nimalo sluha. Ona, profesorka violine, pedagog, rano je dijagnostifikovala taj nedostatak.
Nije dobro naučio nijedan strani jezik. Baš kao i njegov otac, predstavnik fabrike boja i lakova iz Vupertala, koji je i pored skromnog znanja nemačkog stečenog u zarobljeništvu krajem Drugog svetskog rata, uspešno komunicirao sa dojučerašnjim neprijateljima, širio tržište strane firme po čitavoj Jugoslaviji. Tragovi te poslovne eskalacije bili su trofeji u vidu reklamnih pepeljara sa imenima fabrika koje su koristile lakove iz Vupertala. Kupci “Herberca”, kako se ta firma zvala po svom osnivaču i vlasniku Herbertu Herbercu, bile su fabrike nameštaja od Slovenije do Makedonije. Na pepeljarama je pored naziva fabrike stajalo ime grada: Škofija Loka, Virovitica, Bosanska Gradiška, Mrkonjić grad, Visoko, Tutin, Vranje, Zavidovići, Nikšić, Štip, Kumanovo… Bio je to pravi vodič kroz drvnu industriju jedne zemlje. Pola veka kasnije nalazio je Viktor u svom sluhu zalutala imena fabrika “Lesnina”, “Šipad”, “Javorak”, i očev komentar da je Herbert Herberc svojim proizvodima ofarbao i prelakirao nekoliko evropskih država uzduž i popreko.
Ime Herbert Herberc podsećalo je Viktora na Hamberta Hamberta, junaka njegovog omiljenog pisca Vladimira Nabokova. Bio je na drugoj godini studija istorije, kada je u knjižari strane knjige u Palati Albanije kupio Lolitu. Tokom vikenda pročitao je u dahu taj roman, koji ga je očarao ne samo zbog ljubavne priče sredovečnog profesora književnosti prema dvanaestogodišnjoj devojčici, već i zbog omamljujuće tišine usnulih motela američke provincije u kojima su obitavali Nabokovljevi junaci, tamo gde su jedini svedoci recepcioner i sobarica. Neodoljivo ga je privlačio prostor u kojem se smestilo jedno neograničeno međuvreme, smirujuća praznina koja opušta, oslobađa od stidljivosti i odgovornosti, čini ga odvažnim kakav nikada nije bio – prostor žudnje njegove mladosti. A ta mladost prolazila je u samoći, u strahu od žena, bez pokušaja da bude drugačije. Mogućnost neuspeha blokirala je želju za zavođenjem. I zato fantazije, izmeštanje iz svakodnevice gde vrebaju svedoci.
2.
To što je Viktor tražio u romanima, njegov otac je imao u životu. Jednom mesečno odlazio je svojim opel karavanom na put po Jugoslaviji snabdeven prospektima, uzorcima farbi i poklonima u vidu atraktivnih upaljača, naliv pera, svilenih kravata, foto aparata i satova. Na svim predmetima stajala je diskretno utisnuta reč: “Herberc”. Bili su to pokloni za poslovne partnere – direktore fabrika i njihove pomoćnike, dok se u prtljažniku automobila nalazio kofer sa jevtinijim reklamnim materijalom – hemijskim olovkama, putnim nožićima i privescima za ključeve, namenjeni onima na nižim pozicijama fabričkih hijerarhija. Nekoliko puta godišnje otac je odlazio u Vupertal, i u direkciji firme preuzimao sav taj materijal. Kada bi kolima stigao na austrijsko-jugoslovensku granicu, otvarao je kofer i velikodušno nudio carinicima suvenire firme Herberc. Oni su se smejali i šakama zahvatali bižuteriju. Bilo je to devičansko vreme korupcije.
Pune dve decenije, koliko su trajala očeva putovanja, nije se dogodilo da na nekom graničnom prelazu, svejedno da li je išao preko Slovenije ili Mađarske, carinici otkriju one skuplje reklamne predmete raspoređene po torbama na zadnjem sedištu i u prtljažniku. Sve se završavalo koferom. Jedino su mađarski carinici imali malo jači apetit, i ponekad bi preuzeli pozamašan deo Herbercovih suvenira. Taj mamac očito je dobro funkcionisao tokom očeve trgovačke karijere.
Samo jednom, tokom letnjeg raspusta, nakon što je Viktor završio osmi razred, otac ga je poveo na poslovni put u Bosnu. Obišli su nekoliko gradova, da bi u Sarajevu proveli tri dana. Za vreme očevih poslovnih sastanaka, Viktor je lutao gradom. Kad bi padala kiša, ostajao je u hotelskoj sobi i čitao. Povremeno bi osetio žmarce u grudima. To je Proviđenje najavljivalo uzbuđenja koja su mu upisana u putnom nalogu. Jer, samo je pitanje vremena kada će se zaljubiti i otkriti dubine seksualnosti najavljene noćnim polucijama.
Zadimljeni lokali, kermes poslovnih ručkova, trbusi direktora, sekretarice sa dubokim dekolteima i čarapama sa šavom, osmesi recepcionerki, prazan očev krevet u motelu u Olovu. Viktor se probudio usred noći. Bio je pun mesec, i sasvim jasno je video obrise stvari. Posle je zaspao, a kada se kasno ujutro probudio otac je spavao dubokim snom.
3.
Dok luta raskopanim gradom, Viktoru se priviđaju zgrade, uglovi i trgovi kojih više nema. I tada konstatuje da je život prošao brzo, a da ovo malo što je ostalo teče još brže. Mada, kada dozove vreme sa bosanske turneje – kako je nazivao putovanje s ocem ‒ čini mu se da je bilo toliko davno da je život zapravo isuviše dug, nenormalno dug. U međuvremenu je zaboravio one mirise, glasove, ukuse hrane, i nemoćan je da odredi pravu intonaciju koja bi oživela prošlost u njenom punom tonalitetu.
Poslednjih nedelja, često mu se u svesti jave očevi trofeji – pepeljare. Tokom pola veka sasvim su nestale, sem one metalne sa žigom: “Tvornica namještaja ‒ Virovitica”. Stoji i danas na verandi u vikendici, izmenjene boje usled nebrojenih promena godišnjih doba. Otkako je Marija umrla, preuzeo je njenu odbojnost prema predmetima, fetišima, gomilanju bespotrebnih stvari. Čini mu se da se polako iseljava iz sebe samog, i da neka druga osoba već u njemu živi. To se dešava neprimetno, kao rast kose. Svako ko poživi šest, sedam decenija smeni u sebi nekoliko njih, nekoliko sebe. Zar je on, Viktor Majstorović, danas ona ista osoba od pre trideset ili pedeset godina? Karakter i temperament nisu nepromenjivi. Ko zna koliko je Viktora prošlo kroz njega? Kad se samo seti kakav je bio u mladosti, i kako je nesigurnost i stidljivost krio pod maskom arogancije. Uvek smrtno ozbiljan. I pomalo ljut, za svaki slučaj.
Najlakše je bilo zatvoriti se u sebe, naći alibi za manjak odvažnosti. Zvuk violine odredio je karakter. Iako je majka rano konstatovala potpuno odsustvo sluha, stalno ponavljajući da je u tome povukao na oca, Viktor je voleo muziku, naviknut da uvek negde u stanu nešto svira: radio, gramofon, violina, klavir.
Njihov stan, nastao pregrađivanjima, tako što je izolovan iz ogromne površine čitavog sprata ‒ nekada vlasništvo majčinih roditelja ‒ sastojao se od kuhinje, kupatila i tri sobe pored kojih se pružao dugačak, uzak hodnik bez prozora. Iz tog hodnika ulazilo se u sobe kao u kupee železničkog vagona. Prva u nizu bila je Viktorova, pa spavaća soba roditelja, i na kraju soba dede i bake, koja je jedina imala balkon.
“Odavde put vodi pravo u nebo”, rekao bi u šali deda, predratni beogradski trgovac kolonijalnom robom, kome su komunisti, došavši na vlast, nacionalizovali svu imovinu. U vlastitoj radnji u Dušanovoj ulici postao je nameštenik. Ipak, posle svega što je moglo da mu se dogodi, dobro je prošao. Imao je posao, koji će mu kroz koju godinu omogućiti penziju. U vreme opšte posleratne nemaštine trgovci su bili na udaru nove vlasti. Prema njima se sprovodila žestoka propaganda. Optuživani su da kriju robu, i da su oni krivi za nestašice namirnica. Ne samo što im je po novom zakonu oduzimana imovina, nego su osuđivani na težak prinudni rad, koji je mnoge dotukao.
Takvu sudbinu je izbegao beogradski trgovac kolonijalnom robom Dimitrije Teokarević, budući da je tokom okupacije pomagao komunistički pokret. U magacinu je krio rodoljube koji su čekali vezu za odlazak u partizane. Nakon oslobođenja, neki od preživelih svedočili su na čijoj je strani bio. Jedan njegov pomoćnik održavao je vezu sa pokretom otpora. Nestao je iz Beograda u jesen 1941. godine, zbog čega je Dimitrije hapšen od strane Nedićeve policije, i jedva je glavu sačuvao. Momak je preživeo rat, stekao visok čin, i u odsutnom trenutku svedočio u korist svog bivšeg gazde, spasivši ga od prinudnog rada. Međutim, tri godine kasnije, u vreme Rezolucije Informbiroa, zaštitnik je odabrao pogrešnu stranu, i završio na Golom otoku. Njegov štićenik, oslobođen svake ideologije, vođen isključivo moralnim zahtevom vlastitog pogleda na svet, pričao je u radnji kako nije dobro da se časni i pošteni hapse, dok se lopovi i licemeri slobodno kreću. U svojoj naivnosti, išao je toliko daleko da je urgirao kod vlasti tvrdeći da je u pitanju greška. Tako je zaradio godinu i po dana prevaspitavanja na Golom otoku, koje mu je tokom izdržavanja kazne produženo za još šest meseci.
4.
Viktor od detinjstva gleda istoriju na delu. Sve će to biti prošlost jednom, i nikada neće prestati da se menja. Tako jasno vidi figure na trkalištima svakodnevica, prepoznaje ubistveni ritam koji poništava mala uživanja, časove bez događanja ‒ lebdenje u blagosti kontemplacije. Istorija nisu samo ratovi i primirja, atentati i pučevi, revolucije i epidemije, istorija nisu samo događaji, već i nedešavanja. Posebno nedešavanja.
Onaj poslednji u nizu Viktora, drveni lutak koji poput ruske babuške krije u sebi svoje prethodnike, stupa na scenu nakon Marijine smrti. Još jednom preslaže život s uverenjem da je poslednji put. Malo je godina ostalo, i neće više biti vremena za promene. Život je kao šah, igra se na više ploča. Šta su druženja, prijateljstva, brakovi i flertovi nego simultanke.
U svet šaha Viktora je uveo deda. Pomisao na njega izmami gorak osmeh saznanja da je sve baš onako kako je jedino moglo da bude. Dedina konstatacija da posledice pogrešnih poteza uvek dođu na naplatu, postaje polazište Viktorovog promišljanja prošlosti, i kasnijeg opredeljenja za studije istorije. Jeste, postoji vlastita volja, ali ona je determinisana čitavom mrežom kapilarnih događanja na koja se ne može uticati.
Dešavalo se da pred spavanje Viktor ne zatvori vrata svoje sobe, i da se trgne iz sna kada deda, mučen prostatom, krene u toalet. Išao je sporo, ne paleći svetlo, tiho vukući papuče. Tako je zapamtio dedu, kao ogromnu šahovsku figuru, koja poput kralja može i levo i desno, i napred i nazad, može svuda, ali samo polako, korak po korak. U to vreme Viktor ne zna da je spori ritam dedinog koraka posledica prevaspitavanja na Golom otoku. O tome se tada u kući nije govorilo. Za dedine zatvorske godine saznaće nakon njegove smrti.
U razmaku od samo četiri meseca, otišli su deda, pa baka. Nisu bolovali, oboje su preminuli u snu, od srca. Kao da su odleteli. U njihovu sobu majka je prenela pianino. To je postao njen radni prostor u kojem je držala privatne časove violine i solfeđa, tu je komponovala muziku za dečije pozorišne predstave. Preseljenje je obavila tokom jednog očevog putovanja.
Prostor kuće u Dubrovačkoj ulici jače je utisnut u Viktorovu svest nego bilo kojeg drugog stanara. Niko nema kontinuitet od sedam decenija na toj adresi. Koliko slojeva, koliko orijentira, koliko svakodnevica se smenilo u tom prostoru. Davno su iščeznuli glasovi, svađe i plač iz onog oduzetog dela stana u kojem je živeo pukovnik Udbe sa porodicom. On je i u slobodno vreme vršio isleđivanja, i vežbao na svojim ukućanima. Njemu se deda obratio za pomoć nakon hapšenja svog bivšeg pomoćnika. Kakav pogrešan potez dostojan šahiste početnika!
Ništa se naizgled nije promenilo u arhitekturi prostora tokom jednog veka. Na stepeništu su lampe od gusa iz vremena kada je kuća sagrađena ‒ 1922. godine. Na jednoj je još uvek originalno mutno staklo. I gelender sa rukohvatom od mahagonija je onaj isti postavljen čitavom dužinom od prizemlja do drugog sprata. Koliko je samo dodira upisano tokom stotinu godina? Na nekim mestima sačuvao se prvobitni sloj laka na drvenoj površini. Tako je tvrdio Viktorov otac. A to će potvrditi i Herbert Herberc tokom svoje posete Beogradu.
Iz perspektive lampi, gelendera i ukrasa na fasadi, ništa se ne menja. Ljudi prolaze i odlaze. Njihove stvari iščezavaju. Jedino krošnje stabala svakog proleće prave jaču senku.
Kada rano ujutro, dok još leži u krevetu, Viktor u mislima izvede u šetnju dedu i unuka, mahinalno obiđe puni krug oko kuće. Sa bočne strane je mali balkon. Tu je nekada bila soba tvoje majke, čuje dedin glas. I zatim sebe kako kaže da je mamino detinjstvo sada u tuđem stanu. U sećanju nema pregrada, postoje samo rupe, bio je dedin komentar. Ta rečenica upisala se duboko u Viktorovu svest. Odredila je pogled na svet. Odatle veština za rešavanjem rebusa, da u tekstovima nalazi reči koje nedostaju, da lako uspostavlja svakodnevice u vremenu prošlom. I kasnije, odluka o izboru profesije.
Istorija je puna rupa i rana. Toliko toga je uništeno. Bol postoji, to se ne zaboravlja. Da li još neko pamti kolonijalnu radnju na uglu Dušanove i Francuske ulice? Iznad ulaza je pisalo “Prehrana”, i onda manjim slovima “Preduzeće za promet prehrambenom robom”. Nekada je to bila dedina radnja. Na fotografijama koje je čuvao u svom arhivu zajedno sa narudžbenicanama i adresama liferanata, sa prospektima i godišnjim knjigama, ta trgovina izgledala je sasvim drugačije, i spolja i iznutra. Izlozi su bili u ogledalima, a slova firme široka i kitnjasta: “Kolonijal ‒ Delikates, Dimitrije Teokarević”.
Nekoliko preostalih artefakata iz tog vremena u obliku tegli od brušenog stakla i metalnih doza za čajeve i začine sačuvala je baka. Govorila je da i surogat kafe u limenoj kutiji “Julis Mainla” poprima aromu prave kafe. U njenoj kuhinji nalazili su se uzorci ambalaže u kojoj je pre rata stizala delikates roba iz Budimpešte, Beča, Trsta, Amsterdama, Londona, Soluna, Istambula…
Posle dedine smrti, majka je odnela arhiv kolonijalne radnje u podrum. Odatle će ga Viktor preuzeti na početku gimnazije. To će biti njegova redovna lektira. Otkopavati vreme. Iščitavati prepisku sa liferantima i kupcima. U jednoj fascikli nalazi oglas objavljen u “Beogradskim opštinskim novinama” u maju 1926., kada je deda otkupio radnju od prethodnog vlasnika.
“Ovim mi je čast do znanja staviti Vam da je trgovina delikatesa, vina, žestokih pića i kolonijalne robe Mihaila Ječmenice prešla na moje ime kao moja svojina i da ću istu i dalje voditi pod firmom Dimitrije Teokarević. Stavljajući vam ovo do znanja molim Vas da me izvolite isto tako Vašim poverenjem udostojiti, kao što ste i mojem prethodniku učinili, a ja Vas uveravam da ću se truditi da to poverenje u svemu očuvam.”
Šetnje s dedom bila su prva putovanja. Odlasci na druženje sa dorćolskim alasima otkrivali su džepove vremena. Prodor u dubine prošlosti dešavao se kroz reči koje su u Viktorovom detinjstvu imale magiju bajke. Na početku tog imaginarnog rečnika, koji nije pratio ni azbučni, niti abecedni redosled, nalazio se pridev “kolonijalni”. Deda mu je objasnio da su kafa, čaj, kakao, šećer, začini i pirinač stizali iz kolonija u Africi i Aziji.
Listajući narudžbenice, prospekte, kataloge u podrumskom arhivu, u Viktorov sluh ulazila su imena kafa: santos, rio, cejlon, perle, moka, goldjava, kuba… Na glas je izgovarao marke sapuna Kalderara, Taucig, Bankman… A tek kakav ukus pod nepcima su proizvodila imena čokolada Peruđina, Zuhard, Tobler, Hartvig, Fogel… Bludeo je egzotičnim daljinama, tamo gde živi crnac sa limene kutije “Julijus Mainla”, i tigar sa pakovanja kakaoa “Džakarta”. Čitav jedan svet disao je među papirima u kojima se smestilo četvrt veka kolonijalne radnje Dimitrija Teokarevića. Bile su to prve lekcije iz istorije. Skromnoj ponudi beogradskih izloga prehrambenih trgovina u šestoj deceniji dvadesetog veka nedostajali su artikli zvučnih imena svetskih firmi.
Na izbor studija, desetak godina kasnije, nije bila bez značaja Viktorova želja iz detinjstva da pronađe dedino vreme.
5.
Važno je bilo opravdati ime. Jer, ako ništa veliko i značajno u životu ne uradi, čemu Viktor? Nomen est omen. Ime ga je predodredilo za pobednika. To se od njega očekivalo posle toliko znamenja.
Tako jasno vidi radni logor pored Oldenburga koji oslobađaju kanadski vojnici. Nekoliko dana traje očeva dilema da li ostati, ili se vratiti? U Banatu on više nikoga i ništa nema. Ni roditelje, ni kuću. Sve su zbrisale soldateske koje su tuda prošle. Ko zna šta je presudilo da se, ipak, vrati u Jugoslaviju. Možda rođak Lacko, železničar, koji mu je preko Crvenog krsta poslao vest o tragičnom kraju roditelja.
U magluštini očeve biografije izranja podatak o tom jutru kada su Kanađani oslobodili logor. Prilazi mu jedan vojnik, i daje kutiju cigareta. Sve vreme ponavlja: “Viktori, Viktori”. Ponavlja i Đorđe. Mesec dana kasnije, u teretnom vagonu na povratku iz Nemačke, prelazi predelima vremena budućeg. I tada je odlučio da će sin, ako ga bude imao, nositi ime Viktor. A ćerka, Viktorija.
Kakav par su bili Divna Teokarević, apsolventkinja beogradskog konzervatorijuma na odseku violine, i Đorđe Majstorović, nastavnik srednje tehničke škole, koji u zgradi Prve muške gimnazije predaje nacrtnu geometriju, tehničko crtanje i građevinske konstrukcije. Tih posleratnih godina, zbog manjka prostora, često su pod istim krovom dve škole. Nastava se odvijala u tri smene. Nedostajalo je i prostora, i stručnjaka. Priučeni nastavnici podučavali su iz nekoliko predmeta. Istovremeno su predratni univerzitetski profesori jedva nalazili posao. Obrazovanje se sticalo na večernjim kursevima, pa je tako i Đorđe za nepune dve godine završio višu građevinsku školu. Odmah je dobio posao u zgradi Prve beogradske gimnazije gde će pola godine kasnije na školskoj priredbi upoznati Divnu. Proslavljao se Dan republike 29. Novembar 1948. godine. Divna je uskočila da zameni iznenada obolelu prijateljicu koja je vodila školski hor.
Nedelju dana kasnije, sreli su se u menzi u Solunskoj ulici. Stoje u dva zasebna reda. U jednom su građani, u drugom radnici. Divna ima kartice najniže kategorije G, za koju jedva da nešto sleduje. Oboje će poneti hranu u manjerkama. Đorđe, čija kategorija je pod šifrom R2, prati Divnu do njene kuće u Dubrovačkoj ulici. Na rastanku predlaže da u subotu odu u bioskop.
I tako je počela njihova veza, kojoj je hapšenje Divninog oca u noći nakon njenog povratka iz bioskopa, dalo dodatno ubrzanje. Sve vreme dok je otac u istražnom zatvoru u Đušinoj ulici, Divna mu u određeni sat donosi hranu. Obroci su obilniji otkako Đorđe prilaže svoje bonove u kućni budžet Teokarovića.
Divna uspeva da preko stražara doturi ocu toplu odeću. Decembar je te godine bio leden. Đorđe često prati Divnu, i onda dugo sede u zadimljenoj kafani pored Bajloni pijace. Odlaskom Dimitrija Teokarevića na Goli otok, koji će svog budućeg zeta upoznati tek dve godine kasnije, Đorđe prelazi u stan kod Divne i njene majke. Usledila je registracija braka, dete je bilo na putu.
Da li je baš sve tako bilo, to ne znaju ni protagonisti. Isti događaj svako pamti drugačije. I ne samo događaje, već trenutke koji su naizgled bez ikakve važnosti, pa je nepoznanica zašto uopšte opstaju u memoriji.
Planovi, strategije, zablude i laži, prilagođavanja i strahovi, nestaju u trenucima žvakanja hrane, u vremenu potrebnom da se usitnjeni zalogaj prepusti motorici mišića jednjaka, kada nema nijedne druge misli sem one kako punih usta preuzeti sledeći zalogaj. Emocije su potrošene. Preostao je samo goli život. Ruka lagano podrhtava, u očima dežuraju staračke suze, kruti, artritisom načeti prsti, gnječe koricu hleba.
Tako izgleda deda Dimitrije u sećanju svog unuka tokom poslednjih meseci života kada je stigla naplata za torturu proživljenu na Golom otoku. Šest decenija kasnije oni su vršnjaci. Sve češće Viktor sretne dedin lik na staklu izloga, u sporom koraku kojim savladava dorćolske distance, u pokretima za stolom dok jede. Kroz koji mesec zakoračiće u prostor sedamdeset i treće godine, tamo gde za poslednjih nekoliko generacija nije dospeo nijedan muški potomak loze Teokarević-Majstorović.
Već pola veka on je predvodnik, prvi u redu za odlazak na onaj svet ‒ ni gore, ni dole, nego tamo negde. Samo ravno ulicom Cara Dušana, koja Dorćol deli na donji i gornji. Tom granicom tutnje tramvaji. Pravi Dorćolci je ne prelaze, ni oni sa gornje, ni oni sa donje strane. Tako je bilo u stara vremena, kada su živeli alasi i trgovci kolonijalnom robom. Prostor između Dušanove ulice i Dunava nazivan je Jalija, a padina prema Kalemegdanu, sve do ulice Zmaja od Noćaja zvala se Zerek.
Često u polusnu, negde pred jutro, pojave se alasi. Razvlače mreže u tišini. Ton je isključen, nema ni boja, samo tamne figure u čamcima lebde Dunavom. Budi ga trzaj mreže, koja odjednom izroni iz mutne vode.
Uživa u usporavanju, u naporu da izoluje što više zasebnih trenutaka, da ih sagleda sa svih strana, izvan konteksta sve duže kompozicije proživljenog života. Viktor bi sada da rasklopi celinu, da zađe u mehanizam koji otkucava vreme. Refleks života tera dalje. Prepoznaje ga u pohlepi koja ga obuzme kada ogladni. Što pre ispuniti prazninu u sebi.
Otkako je Marija umrla, jede stojeći.
Goli refleks tera život dalje. Prazan krevet, kao onaj očev u Olovu. Kao da je juče bilo.
Pred njim je još jedan početak.
Pružni radnik na Dunav stanici nadomak Pančevačkog mosta udarcima šipke proverava ispravnost osovina vagona kompozicije postavljene na peronu. Uskoro će krenuti prema destinacijama na drugoj strani reke. Deda i Viktor stoje na tremu i čekaju zvuk pištaljke, kada će lokomotiva kao zmaj ispustiti mlaz pare, i uz škripu pokrenuti vagone.
6.
Ko sam sve mogao biti, da nisam postao ovaj koji jesam?
Sa tom rečenicom budim se godinama, svakog jutra za još jednu noć bliže kraju. Žmurim. Čim otvorim oči, dolaze reči. Trenuci izdaje sećanja.
Ko sam sve mogao biti, da nisam postao ovaj koji jesam?.
Zbog čega reči dolaze same od sebe? Zašto unapred tonem u poraz? Zašto mi je lakše potpisati kapitulaciju, i onda se povući u toplu sigurnost gubitka?
Svako se smesti u nekoj duplji prezenta, uredi okoliš, nekad i tako što ukine kontekst, pa taj komšiluk postoji samo u njegovoj glavi. I onda, po prirodi stvari, okruži se onima koji mu iluziju hrane, a ne onima koji je dovode u pitanje. Tako se zaustavi rast, ukine sazrevanje, uspostavi bolest ‒ život u gangreni. I to se širi, prevazilazi prostore pojedinačnih života, tako što se uspostavlja čvrsta zabluda koja će neko vreme biti nezvanična istorija jednog vremena. Dovešće je u pitanje, i srušiti sa trona, nova zabluda, koja se hrani na teritoriji sutrašnjeg dana.
Taj koji posrće kamenjarom to sam još jedan ja u nastajanju. Onaj koji je napisao tuce romana, i sada pokušava da odobrovolji trinaestu vilu da sedne za sto, iako za nju još uvek nema ni tanjira, ni escajga. Da iz Dragana Velikića iscedi još jednu avet – izvesnog Viktora Majstorovića.
U svakom momentu traje borba za prevlast prizora koji će biti poslednji otisak sećanja ovekovečen u knjizi. Jer, kako je stvarno bilo, i kako će zauvek ostati da je baš tako bilo, odlučiće trenutak u kojem podizanje dijafragme otpočinje moždane procese u beskraju proživljenog.
Prizor iskonski: deda i unuk na peronu stanice Sićevo jednog letnjeg dana godine 1962.
Praslika odsutnog oca.
On je negde na moru, u Sueckom kanalu, na putu za Daleki Istok. Stoji na palubi broda ‘Treći maj’ na kvadratnoj kodakovoj fotografiji. U desnoj ruci drži za rep malog morskog psa kojeg je upecao dok je brod bio na sidrištu.
Pratim oca na geografskoj karti naredna četiri meseca koliko je obično trajalo putovanje trgovačkog broda riječke kompanije “Jugolinija” do Japana i nazad. A znalo je da se oduži i na pet meseci ukoliko bi na odredište stigli u vreme štrajka, i onda danima čekali na ulazu u luku.
U vreme očevog odsustva izgledalo je kao da čitav svet miruje. Baš kao i naš automobil topolino, tamno plave boje, sa pokretnim krovom, koji bi majka svakih nekoliko dana palila, jer nije dobro da motor dugo ne radi. Zato je dva puta mesečno dolazio komšija Eugen Poropat, da provoza sestru i mene po gradu, i onda vrati automobil u garažu. Ne bi propustio da majku podseti da je vreme da položi vozački ispit.
Eugen Poropat i njegova žena Serđa bili su Italijani koji su ostali u Puli nakon odlaska Anglo-američke uprave 1948. godine. Nisu imali decu, pa smo se sestra i ja slobodno igrali u ogromnom dvorištu koje smo delili sa Poropatima. Nekoliko godina kasnije, kada smo se preselili na drugi kraj grada, Eugen i Serđa nestali su mi iz vidnog polja. Ali, obrise njihovog stana i danas imam u sećanju. I ne samo obrise, nego i mirise, glasove, italijanske reči koje lebde u sluhu.
Eugen Poropat nam je prve godine po dolasku u Pulu našao za pristojnu cenu očuvan polovan fiatov autombil, popularni topolino. Podatak koji je opstao u memoriji: H★114 – 60. Te daleke 1960 godine vozila u Jugoslaviji nosila su tablice sa oznakom republike. Za Hrvatsku je bilo slovo H i petocifren broj. Koju godinu kasnije prešlo se na registraciju po gradovima, pa je topolino dobio tablicu PU★23 ‒ 09. Dok je otac bio na plovidbi, automobil je stajao u garaži, i čekao da ga na svake dve nedelje Eugen Poropat provoza gradom. Majka je uporno odbijala da položi vozački ispit. Plašila se vožnje, kao što je imala panični stah od vode. Nije znala da pliva, ni da vozi bicikl. Na kraju je otac prodao topolino, da bi dve godine kasnije, kada je prestao da plovi i radio kao lučki pilot, kupio fiat 1100.
Zemlja u kojoj sam se rodio, i u kojoj živim, oduvek je i zauvek. Tako ja mislim dok savladavam razdaljine od kuće do škole. Na tim putovanjima otkrivam skrivene uglove. Plovim gradom kao moj otac okeanima. Upražnjavam disciplinu lutanja. Menjaju se kulise, himne, uniforme, kućni aparati, rituali, školske lektire, formulari.
Neki davni prizori su oko mene dok posrćem raskopanim ulicama. Nije to više onaj grad, ni ona zemlja, ni onaj ja. Godina je 2025. Napunio sam sedamdeset dve, ali i dalje žudim za promenama. Još su živa obećanja kojima je majka neumorno podsticala sestru i mene da budemo poslušni. Verovala je u moć discipline ‒ krunske osobine čiji nedostatak je uzrok mnogih nevolja.
Posle ručka pokupili bismo mrve ispod stola.