Miljenko Jergović, 1983, Booka, Beograd, 2026.
Nećemo pogrešiti ako kažemo da je književnost potraga za razlozima ili uzrocima događaja, pojava, ili bića (raison d’être), ali potraga za razlozima – tako nam sugeriše čitalačko iskustvo – više pripada filozofiji, istoriografiji, ili nauci, dok je u književnosti ta potraga tek jedan od elemenata, ili jedan od slojeva onoga što književnost čini književnošću. Ako je u filozofiji estetska ravan drugorazredna veličina jer filozofija barata pojmom (pojam nije ni lep ni ružan), ako je u istoriografiji, koja se usredsređuje na odnos između uzroka i posledice, svedena na odluku istoričara da piše „lepo“, a ne samo da ispunjava nalog za naučnim pristupom, ako je estetika iz nauke izgnana jer u njoj nema mesta ni za šta drugo do za matematiku, logiku i eksperiment (naučna mašta je druge prirode od mašte pisca: pisac može da laže kako bi delo bilo istinito, dok naučniku to nije dopušteno), estetika je u književnosti odlučujući element jer ono kako dolazi pre onoga šta: vrednujemo kako je neko delo napisano, a ne o čemu je. Pa ipak, dok čitamo novi roman Miljenka Jergovića 1983. – ili dok pratimo romaneskne manevre, kako glasi podnaslov knjige – nije lako oteti se utisku da je ovaj tekst od 700 stranica jedna impresivna potraga za razlozima raspada socijalističke Jugoslavije.
Jergovićeva 1983. sačinjena je od 33 poglavlja u kojima se nalazi, recimo, 27 romanesknih manevara, ili, kako sam pisac kaže, „isplaniranih i skiciranih romana (…) koji neće biti napisani“ (Vreme, 26. februar 2026.), ali koji, na ovaj način, kao romani u romanu, kao nekakva zbirka nedovršenih romana, čine romanesknu celinu koja se opire tradicionalnim određenjima. Nema, recimo, jedinstva vremena i radnje, likovi se, uglavnom, zadržavaju u okvirima poglavlja – osim sedamnaestogodišnjeg Miljenka Jergovića koji nas, kao svojevrsni izaslanih u prošlost pisca Miljenka Jergovića, vodi po toj 1983. godini (pri čemu se ne pojavljuje u svim poglavljima) – a sled događaja i motiva uvezuje tek tanka vremenska nit o kojoj, zapravo, visi ta predorvelovska godina, te se Jergovićev tekst, verujemo, ne može drugačije razumeti do kao piščevo poigravanje i samim pravilima igre (što je u klasičnom razumevanju igre nedopustivo: igra se po pravilima, ali pravilima se ne igra). Ukoliko se, dakle, i sami poigramo našim čitalačkim iskustvima, ukoliko prihvatimo igru u kojoj i sami izumevamo načine čitanja, a naročito ukoliko otvorimo prolaze tumačenjima koja, poput žitkog maltera, prodiru kroz pukotine utvrđenih značenja, postajemo saučesnici u jednom nesvakidašnjem književnom događaju.
Na ovom je mestu potrebno svratiti pažnju na okolnost da je Miljenko Jergović jednako dobar esejista koliko i pisac romana i pripovedaka. Zbog toga mu je i bilo moguće da se poigra i samim pravilima žanra, te da pripovedačke delove prožme esejističkom armaturom, a da deonice u kojima dominiraju podaci, novinski izveštaji, ili refleksija, ogrne pripovedačkom atmosferom. Uostalom, u impresivnom sedamnaestom manevru naslovljenom „Stjepan Đureković“, verovatno najkraćem u knjizi, zapisaće pripovedač da bi splet okolnosti koji je odredio sudbinu glavnog lika „u ovim romanesknim manevrima trebalo razjasniti na ponešto drukčiji način nego što je to dosad učinjeno po tisku i na sudovima“ (str. 247). Taj „ponešto drugačiji način“ zapravo je čitanje Đurekovićevih romana, ali ne kao izvora podataka, već kao umetničkih dela. Osim što do umetnosti ti rukopisi ne dopiru, ali u tome i jeste zaplet. Stjepan Đureković bio je direktor moćnog socijalisitčkog preduzeća koje već po svom strateškom položaju u komunističkom režimu nije moglo da funkcioniše bez snažnog nadzora i upliva Službe, te je i više nego logična pretpostavka da je i sam Đureković bio važan deo nomeklature. Šta je Đureković uradio (ili nije uradio), te je morao da pobegne iz zemlje – ne zna se, ali te 1983. godine on je u nekoj nemačkoj zabiti svirepo ubijen. O tom događaju, izveštava nas pripovedač, pisale su sve jugoslovenske novine, ali na takav način da se, zapravo, iz članaka malo šta moglo shvatiti: novine su pisale jer se krvavi događaj nije mogao prećutati, ali pisale su tako da kažu sve osim istine. Istina bi, prema pretpostavci i tragovima koje pisac prati, bila da je Đurekovića, ni malo nežno, upokojila jugoslovenska Služba. Šta se pre toga dogodilo da je bivši direktor morao da emigrira i spas potraži u inostranstvu gde se krio kao progonjena zver, rekosmo, o tome se ne zna ništa. Ali zna se da je lik pokušao da napiše nekoliko romana jer, kako mu je rečeno (a on poverovao), Služba ne ubija pisce. Čovek, dakle, koji pre svojih zrelih godina nije napisao ništa a, sva je prilika, nije bog-zna-šta ni pročitao, odlučio je da napiše nekoliko romana i na taj način sebe spase. Već sama konstrukcija je dovoljno sumanuta da privuče pažnju, ali važnije od čudovišnosti same konstrukcije jeste način na koji ju je Jergović preneo i protumačio. Upravo u ovom romanesknom manevru pronalazimo možda i ključnu Jergovićevu filozofsko-književnu nit vodilju: „interpretacija će uvijek biti važnija od faktografije, u kojoj će, pak, vazda postojati nešto što bi razaralo temelje stava iz kojeg se umorstvo interpretira“ (str. 248). Ovo je jedna od najveličanstvenijih ne samo Jergovićevih samorefleksija, već i jedna od temeljnih postavki umetnosti i filozofije. Poslušajmo još jednom ovu rečenicu. U činjenicama, dakle, postoji nešto što bi razorilo temelj stava iz kojeg se tumači ubistvo, u ovom slučaju Đurekovićevo, jednako kao i Hristovo (napisaće pripovedač). Jer, vremena se menjaju a činjenice u tim promenama ne održava njihova nepomerivost i njihova sraslost s istinom (veza između činjenica i istine veoma je upitna), već ih živima čini tumačenje. Drugim rečima, činjenice bez tumačenja nisu ništa. Činjenice nikada ne govore same za sebe. Same po sebi one ne znače ništa. Činjenice su neme, a tumačenje govori umesto njih i gtim govoerm daje im značenje. Činjenica da je Hrist ubijen ne bi bila drugo do vest iz crne hronike, ili puki administrativni podatak administracije Pontija Pilata, upravnika Judeje, da Hristova smrt više od 2000 godina iznova ne priziva tumačenja. Zbog toga su interpretacije važnije od faktografije. Zbog toga se priča o Stjepanu Đurekoviću istinski rađa tek u Jergovićevom romanu. No, pobrinuo se Jergović da stvar u ovom kratkom manevru bude još uzbudljivija: unutar priče o emigrantu, bivšem direktoru velikog jugoslovenskog preduzeća, ubacio je tumačenje romana pisca o „neprijateljskog emigraciji“ (kako se govorilo za jugoslovenskog režima), Miodraga Bulatovića. Kakva je tek to esejistička majstorija! Ali vrhunac, srž, jezgro ovog manevra ipak je tumačenje Đurekovićevih spisa. Odnosno, on, Đureković, piše toliko loše da se to ne može čitati. Ali zamislimo sada čoveka koji u neopisivoj panici, u neopisivom strahu za sopstveni život, samo zato što veruje da služba ne ubija pisce (neko mu je to rekao), ispisuje pet romana za suludo kratko vreme, a bez ikakve ideje o književnosti, o pisanju, o umetnosti. Da bi preneo njegovo iskustvo, da bi to postigao, morao je Miljeno Jergović da postane Stjepan Đureković, makar na kratko, morao je jedan veliki pisac da postane mali pisac (zapravo nikakav pisac), da to bude čak i kada svojim moćnim rečenicama piše o ništavilu u koje je, procesom transsupstancijacije, uronio. On je morao da razume Đurekovića da bi o njemu pisao. (Kao Flober što je morao da postane Madame Bovari kako bi j erahzumeo.) Ako u ogledu o Bulatoviću čitamo velikog esejistu Jergovića, u opisu pakla u kojem Đureković živi i piše, te nudi svoje uratke za objavljivanje (i sve će ih objaviti), čitamo velikog pisca Jergovića. I sva je 1983. takva.
Da bi u dva romaneskna manevra pisao o Aleksandru Rankoviću i njegovim danima posle pada, morao je pisac da razume tog velikog zločinca, kao što je morao da razume i Rankovićevu ženu, Ladislavu Slavku Becele. Ni u jednom trenutku on neće pokazati simpatiju prema Rankoviću (prema Slavki, međutim, u trenutku slabosti – hoće), ali će ga, u jednom zanimljivom i tragičnom obratu, odbraniti od onoga u šta ga je polusvet promovisao: u velikog Srbina. Ostao je Ranković do svoga kraja, zapisaće Jergović, posvećeni Jugosloven.
Priča o Đurekoviću, dakle, kao i priča o Rankoviću, ili Petru Stamboliću i Miki Špiljku (dakle starim komunističkim asovima), ili turskom ambasadoru ubijenom u Beogradu 1983. godine, ili Džoniju Štuliću i Bajagi, ili o „Šibenki“, Draženu Petroviću i Slavniću, ili o nesreći u rudniku Mramor u Tuzli (i o sudbini inženjera Leonarda Pittena zvanog Nardi ), o krađi knjige Danika Kiša Enciklopedija mrtvih, o zimskoj Olimpijadi u Sarajevu i jednom zaklanom svinjčetu s kojim ne zna šta da radi, o jednom svadbi na kojoj se slučajno zatekao i o pahuljicama, sve to su petlje u ovim romanesknim manevrima, koje, „ponešto drugačijim načinom“, iz ponešto drugačijih perspektiva i na ponešto drugačijim primerima, iskopavaju razloge propasti jedne zemlje.
Postoji, zapravo, jedan veliki roman dvadesetog veka koji bi se, po ideji, mogao uporediti s Jergovićevom 1983.: Čovek bez svojstava Roberta Muzila. Zar Muzil ne traži razloge propasti K und K (Austrougarske) kroz likove svog romana? Sredstvima drugačijim nego Jergović što to radi – uostalom, dva se pisca ovakvih gabarita mogu uporediti samo po ideji, ne i po stilu – Muzil kroz likove, ali i izvanredne esejističke deonice, pokazuje kako se i zbog čega raspada jedno carstvo: upečatljiva je scena, gotovo metafora, u kojoj Ulrih i Agatu nad očevim odrom izneveravaju njegovu poslednju volju, oslobađajući se na taj način nametnutih svojstava. Svojstva koja im je, kroz oca, obrazovanje i vaspitanje, usadila K und K već su bila mertva, kao i ona svojstva Jugoslavije koja će, tumači Jergoviće, te 1983. godine doživela krah, a u zimskoj Olimpijadu u Sarajevu svoju labudovu pesmu. Što će i Muzilovi i Jergovićevi junaci, računajući i onu dvojicu Jergovića iz Jergovićevog romana, slobodu papreno platiti – druga je stvar. Njihovi pojedinačni životi simptomi su raspada, a od Austrougarske Muzilovi se likovi opraštaju onako kako se sedamnaestogodišnji Miljenko Jergović te 1983. oprašta od Jugoslavije, a da o tome, zapravo, ne zna ništa. Zvuči ova poslednja formulacija malo čudno – opraštati se od nekog ili nečega a ne znati da to radiš zaista ne zvuči smisleno – ali mnogo je takvih preokreta, ili makar iznenađenja, u ovom romanu. Recimo, bez daha nas ostavljaju Jergovićeva čitanja Kišovih pripovedaka iz Enciklopedije mrtvih (ovde je nemoguće ne setiti se Serkasovog tumačenje Kišove priče „Slavno je za otadžbinu mreti“ iz romana Kralj senki), motivisana sećanjem na ushićenja sedamnestogodišnjeg M. J. Isti postupak, potom, pronalazimo u tumačenju Štulićevih, a kasnije i Bajaginih stihova.
Verovatno je ovaj Jergovićev roman zanimljiviji onima koji se sećaju 1983. godine, nego onima za koje je 1983. godina deo mitske prošlosti, a Jugoslavija nešto nalik Atlantidi, ali to uopošte ne mora biti tako jer, da se vratimo samom Jergoviću, tumačenje je važnije od činjenica, a 1983. jedno je od najupečatljivijih Jergovićevih tumačenja.
Vreme, 22. april 2026.