Ikigai
Kada joj je tokom istrage postalo jasno da tu nema nikakvog zločina, nego da je čovek jednostavno rečio da iščezne – zašto? Koji je bio razlog da ga natera da to uradi? Sada kada je slučaj već bio rešen, izgledalo je da ga razume, mogla je da ga zamisli kako svakog jutra ide iz stana na posao i zatim popodne, sa posla u stan, ponovljivo, isto, ne gledajući oko sebe, budeći se i subotom i nedeljom u isto vreme i da je jednom, dok se penjao stepenicama zgrade, pomislio da će mu tako proći ceo život. A sada, u kućici na pitomim berovskim planinama, spava koliko god želi, nekad duže, nekad kraće, a kada se probudi, u pižami izađe napolje u prirodu preplavljenu suncem, pa onda produžava po nekom travnatom puteljku zastajkujući da nabere zreliju malinu. “Ustani sa radošću”, tako je nekako glasilo objašnjenje termina (ne može da se seti tačno naziva, ali je pod slovom I) u knjizi o Japanu koju joj je dala Lenče. Tako je i našem čoveku. Tamo za njega počinje onaj drugi, drugačiji svet, pomisli inspektorka Vesela, svet bez pravila, bez ograničenja, svet bez straha da se ne zakasni ili namerno da se zakasni zbog nemoći. Na tvojoj sam strani, ohrabruje inspektorka iščezlog, dok otvara fioku i uzima kockicu crne čokolade.
Taman da je zagrize, kad u kancelariju, bez najave, upada, ko drugi, ako ne šef: – Dobro jutro, draga koleginice. Čist račun, mirna voda! Sad je pogrešio i jedinu poslovicu koju je znao tačno, pomisli, dok je šef nastavljao sa svojom glasnom tiradom: – Znači, vi mislite da tu nema mesta za tužbu. Inače, da sam ja glavni, odnosno rukovodilac te njegove ustanove, odmah bi mu dao otkaz!
– A ja suprotno, predložila bih da mu se dodeli zasluženo bolovanje.
– Ah, vi, i vaš humanizam, draga koleginice. Čini dobro i u reku ga baci. Ali, u redu. Zadovoljan sam što imam tako vrednu saradnicu – i približi joj se, podupirući se dlanom na njen radni sto: – Javili su mi iz Gradskog Zelenila da je ukradena još jedna bista, sa spomenika heroju Vapcarovu.
– Pesniku – dodade ona.
– Pa dobro de, pesniku… Ali ovo sa spomenicima mora da prestane – i konačno se seti da odlepi dlan sa stola i da se malo udalji. – Znam da ste upravo vi pogodna za rešavanje krađa.
Pre nego što je izašao iz kancelarije, okrete se, dobacujući joj saučesnički kroz poluzatvorena vrata: – Oči napred, a ne pozadi!
Johatsu
Te noći kada su deca konaćno zaspala (otkako joj je muž zahrkao, još je osluškivala njihov uzbuđeni šapat), inspektorka Vesela produži sa čitanjem turističkog vodiča o Japanu na engleskom koji je dobila od Lenčeta. Prvi, veći deo, bio je bogato ilustrovan uspešnim fotografijama, ali je nju više interesovalo ono što je sledilo – alfabetni rečnik sa objašnjenjima tipičnih termina iz japanskog života i kulture. Svake večeri pod bledunjavom svetlošću noćne lampe, osenčenom hartijom da ne remeti san mužu, razgledala bi po tri-četiri termina, posle svakog razmišljajući o njegovom značenju. Stiže do slova „J“ i pojma „johatsu“.
Johatsu
Refers to the people in Japan who purposly vanish for their established lives without a trace…
Tu je morala da zastane, osećajući kako joj se vruć talas penje ka grudima, što joj se ponekad dešavalo u kancelariji u policijskoj stanici kada bi dolazila do konačnog rešenja neke zamršene istrage. Sa jakim uzbuđenjem dočita objašnjenje „johatsu“-a, pazeći pri tom da ne prekine muža u dubokom snu: „… napuštaju svoj posao i dom, povlačući se u kompletnu anonimnost, odabiraju tajne lokacije za život, najčešće u manje naseljenim, ruralnim oblastima. Policija ne interveniše ako nema evidencije o kriminalnom delu“.
Na mobilnom, na Vikipediji, otkri pojam, bila je i skromnija makedonska verzija, sa bukvalnim prevodom pojma: dzohacu – isparavanje!
Ugasi mobilni, ostavljajući ga zajedno sa knjigom na noćnom stočiću, isključi noćnu lampu, okrete leđa hrčućem mužu i lako, uz poluosmeh, najzad zaspa i ona.
(fragment iz duže novele)