kakve je boje vaša aura?
Iako joj je sudbina dodelila pospanog muža koji je ponekad toliko iznervira da je imala želju da ga šutne i dva razmažena deteta koja su je ponekad toliko izazivala da se jedva uzdržavala da im ne lupu šamar, inspektorka Vesela Andonovska Smilev je u službenim izveštajima, bez obzira na partijske promene, uvek bila hvaljena da pedantno i odgovorno izvršava svoje radne zadatke.
I ovog radnog dana kada je je ušla u kancelariju, pažljivo je odložila svoj kaput na drveni čiviluk, jedini predmet koji je donela od kuće na posao. Sa četiri kratke nogarke i četiri izvijena držača za kapute – na svakom držaču moglo se staviti po nekoliko. Iako je čiviluk u kancelariji služio samo za nju, retko za nekog koji bi došao zbog istrage.
Skuvala si je kafu sa pola kašičice šećera, isključi rešo, prenese belu keramičku šolju na sto, sede i gricnu parče tamne čokolade sa 70% kakaa, što ju je čuvala u fioci. Ispi nekoliko gutljaja tamne tekućine, kad joj sekretarica najavi da je brat nestalog stigao i čeka da bude pozvan.
– Za pet minuta – reče i na brzinu se pogleda u ogledalcetu.
Čovek koji je ušao, držao je braon šešir u ruci, sa raskopčanim sivim kaputom i dugim vunenim šalom u istoj boji sa šeširom. Primeti da dosta liči na iščezlog iako je brada došljaka bila skandinavski uredna. Pa ipak, samo je delimično prekrivala ožiljak koji se protezao sa levog kraja čela pa nadole.
– Izvolite – reče inspektorka – Dobro jutro.
– Dobro jutro – odgovori ovaj zbunjeno – Ja sam…
– Znam ko ste. Možete da obesite kaput, šal i šešir na čiviluk.
Primeti, kada se primakao čiviluku, da su negde slične visine, znači negde oko metar i sedamdeset pet. Zatim se čovek vrati, pomerajući stolicu podalje od kancelarijskog stola. Sigurno mu je neprijatno, pomisli inspektorka.
– Verujte da meni ništa nije jasno – započe – poslednjih godina se nismo viđali baš često… Znate, ja živim u inostranstvu, davno sam izvan države, trebalo mi je vremena da se snađem tamo, ništa namerno, samo život…
– Da niste imali nekakav konflikt? – prekinu ga.
– Ne! – odreče glasno – možda se nismo često susretali u živo, ali bi se čuli barem jednom nedeljno, preko vats apa… poslednji put kada smo delili pogaču sa paricom na Badnjak, odvojili smo parče i za njega. Parica je pala mlađem sinu, Lukasu.
Ovo ju je podsećalo na neke ranije razgovore koje je vodila sa ljudima koji su bili deo istražnog postupka, koji bi iz prividne smirenosti brzo prešli u uznemirenost. Ali, na neki način, ovaj čovek joj je bio simpatičan, te reši da ublaži islednička pitanja blažim tonom: – Još koliko ostajate u Skoplju?
– Do sledeće nedelje. Ako doznate nešto novo…
– Bez brige. Javićemo vam. Imamo vaš broj. Možda ću vas pozvati na još jedan razgovor.
Kad je pošao do čiviluka da uzme odeću, inspektorki se učini da je nekako splasnuo, sa šeširom koji je nespretno držao sa obe ruke.
Pa ipak ne izdrža: – Mogu li nešto da vas pitam?
– Slobodno, pitajte me.
– Ožiljak na vašem licu, odakle vam je?
Za tren, pogled mu se ukoči, onda prošeta po zidovima kancelarije: – A to… desilo mi se prošle godine, saobraćajka… udario me jedan, u Geteborgu… – promrmlja.
Čim čovek ode, posle par minuta, sekretarica pokuca, uđe da uzme pra znu šoljicu: – Izvinite inspektorke, dali ste doznali kakve je boje vaša aura?
Pre neki dan, sekretarica Lenče joj je dala „ezoteričnu“ knjigu o aurama – vidite, ako imate vremena, biće vam interesantna…
-Da, doznala sam. Bilo je puno pitanja u testu, ali sam ih nekako odgovorila.
– I?
– Ispade da mi je zelena.
– Znala sam! Zelena. Vi znate kako da rešavate probleme. Rođena ste za ovu profesiju.
„Ali ne reče da nije trebalo da stupim u brak rano i da je najbolje da imam jedno dete, ne više“.
– A tako li? – kratko se nasmeja i ponovo se nagnu nad dokumente.
morski galebovi
Videla ih je ranije kako nadleću, nad Vardarom u centru grada, ili kako brode po reci, ali sada, po prvi put, srela ih je na jezercetu u parku, celo jato, kako mirno plivaju, dok iznad njih u krugovima lete i grakću čavke.
Mlada žena se iznenadi, pa kako je moguće, kako su došli i zašto. Reče joj da su došli sa Egejskog mora, a žena u neverici odmah uslika ptice, pa poče da pretražuje po mobilnom, dok je dete, poduprto uz majku, sramežljivo gleduckao Anu. – U pravu ste! – izviknu žena – Uslikala sam ih, potom upitala čat dzipiti. Kaže da dolaze sa Egeja i tu zastaju radi odmora i hrane.
– A zatim se vraćaju nazad. Onamoo… – reče Ana i pokaza deteu prema jugu.
Dete se primače jezercetu: – Vidi mama ove patke, kako su bele.
– Nisu to patke, sine, to su morski galebovi.
Priručnik za samoosluškivanje
Pozvao ju je šef. Po partijskoj liniji postavljen na rukovodeće mesto, neiskusan, sa kratkim stažom za tu funkciju, ali možda zbog toga što je bio desetak godina mlađi od nje ili možda jer su tako rekli iz štaba, njoj se obraćao izveštačeno ljubazno s vremena na vreme u pokušaju da se konsultuju za neke od tekućih istraga.
– Dobro jutro, draga koleginice – pozdravi je ustajući iz kožne fotelje – Odlično izgledate ovog jutra, gospođo Vesela – i posle male pauze, dodade – Voda mirna, a vi talasate.
Još jedna od njegovih poslovica, pomisli. Šef je imao običaj da ih kazuje, ubeđen da na taj način ostavlja utisak na prisutne o njegovom tobožnjem bogatom životnom iskustvu. Zapravo poslovica je često bila neispravna, kao na primer „Dva puta meri, dva puta (umesto jednom) seci“, ili „Kuj, kuj, dok mu je vreme“ (umesto „Gvožđe se kuje dok je vruće“). Omiljenu je ipak izgovarao tačno. „Čist račun, duga ljubav“.
Još uvek držeći njenu ruku, gledajući je pravo u oči, izjavi: – Obdukcija je pokazala da nije nestali.
Nekako uspe da oslobodi ruku da bi mu odgovorila: – Tačno.
– Rekli su mi, neki pijanac. Okliznuo se, pao u reku, nije znao da pliva.
– Nije bio pijan. Ubio se.
– A, tako dakle. Danas si, sutra te nema… A onaj naš, šta mislite, dali ćemo ga naći? Ima li neki trag?
Morala je da mu kaže nekoliko rečenica – da istraga teče, da je ispitala svedoke iz zgrade, iz firme, dalju rodbinu, brata, koji je jedini od bliže rodbine, da je objavljena fotografija po svim medijima da se odmah javi ako ga neko prepozna, ali je rešenje još daleko. Najednostavniji, nepobitan fakat je da je čovek postojao, a sada, bio živ ili ne, je nevidljiv!
– Ne sekirajte se, koleginice. Rešićete vi ovaj slučaj, kao i uvek – ponovo se isklešti šef . – Posle magle, sunce sija.
Da nije bila kiša, a ne magla, pomisli pre izlaska iz njegоve „rezidencije“. Nije samo reč o njemu,
Vrati se u svoju kancelariju, poruči sekretarici da je niko ne uznemirava (što se podrazumevalo i za nju) i zatvori vrata. Unutra, najzad se oseti kao u zaštićenoj pećini. Tu, kada bi se osamila, što joj se nije često dešavalo, tu, u kancelariji, imala je svoj prostor da se smiri, da sagleda tekovni slučaj i da donese potrebnu strategiju za nadalje.
Gricnu parče tamne čokolade iz fioke i zamisli se.
Gde li sada živi taj čovek?
Nije verovala, čak i kada su javili o udavljenoj žrtvi kod Velesa, da će uskoro biti pronađeno telo iščezlog. Jer je još od početka istrage imala je predosećaj da je cela ujdurma smišljena u glavi nekog ko je imao plan kako da uspešno odmagli iz dosadne svakidašnjice, bez i najmanje namere da našteti sebi, a kamoli da se ubije. Od nečega mu je došlo preko glave i tako je rešio da pobegne. Ali zbog čega? Pitanje je ko mu je u tome pomogao, a ko mu je možda i odmogao. U svakom slučaju, nije samo reč o njemu, umešani su i drugi…
Neko je pažljivo zakucao na vrata. – Ko je? – povika, pa dodade, takođe glasno: – Zauzeta sam. Imam posla.
– Izvinite gospođo inspektorke. Ja sam, Lenče. Sa Janetom, hteo bi nešto da vas obavesti.
Mladi Jane koji je skoro primljen na posao, shvatio je pripravnički staž sa svom mogućom uslužnom predanošću, i zadatke je izvršavao uredno i tačno.
– U redu, uđite. Kaži Jane?
– Gospođo viša inspektorke, odgovorili su iz policije u Geteborgu. Zadnje dve godine nije bilo soobraćajnog udesa sa učesnikom koji nosi ime i prezime našeg čoveka.
– I ja sam tako mislila. Dobro urađeno, Jane – primeti mali osmejak kod sekretarice. – Pozovi ga sutra u podne na razgovor. Lenče će ti dati broj njegovog mobilnog.
Dozvoli mu da se brani, ali donekle
Brat iščezlog je izgledao umanjen, splasnut i neuredniji od prošlog puta, možda jer sada nije nosio kaput, šal i kapu, a možda i jer mu je košulja ispod vunenog, boje cigle džempera na zakopčavanje, bila neispeglana. Ožiljak je takođe bio još vidljiviji. Koliko više želi da sakrije, toliko mu se još više vidi, pomisli inspektorka.
Otkako sede, inferiorno naspram nje, ona reši da započne odmah bez okolišenja: – Poslali su nam policijski izveštaj iz Geteborga. U poslednje dve godine nije registrovan saobraćajni incident u kojem se spominje lice sa vašim imenom i prezimenom. Što znači, niste dobili taj ožiljak tamo ili ne bar na način za koji ste nam rekli.
Gledao ju je prilično uplašeno, kao da mu je postalo jasno da ona zna kako se to desilo: – Ja… ja nisam kriv. On uopšte nije hteo… mnogo se uzbudio… nije imao nameru…
-Ko? Vaš brat?
– Da – reče tiho.
– Udario vas je?
Primeti kako dlanovima steže podupirače na stolici: – Nije hteo… posle mu je bilo krivo…
– Kažite, zašto ste se potukli?
Stutuljen u stolici, čovek joj zaliči na izduvan balon. Dodade mu jednu od dve neotvorene flašice Rose koje je držala da joj se nađu pri ruci: – Evo, osvežite se malo.
Gutao je vodu dok nije ispraznio pola flašice. Mehanički joj vrati flašicu, a onda i poklopac.
– Dobro ste, smirili ste se? A sad mi recite, polako, šta se to tada desilo.
Još je imao crvenilo na licu, sigurno mu je od uzbuđenja postalo pretoplo u kancelariji. Uzdahnu duboko, kao pred ispovest i odpoče: – Tu ljudi preko noći uleću u poslove, svakakve poslove. Ne znam kakvo je vaše mišljenje, poštovana inspektorko, vi to sigurno bolje znate, ali meni se čini, svakim mojim dolaskom ovde, ljudi su postali nekako zbunjeni, nervozni, život im se ubrzao, svi bi da se obogate preko noći. Eto i moj brat… promenio se, nije kao onaj od pre…
– Ranije ste se znači dobro slagali?
– Pa, moglo bi se tako reći. On je osamnaest meseci mlađi od mene, bio sam samo jedno odeljenje pre njega, pubertet i mladost smo proveli zajedno, u istom društvu. Čak i kad smo pošli sa žurkama, zajedno smo išli… onda, studije… on je bio bolji student od mene, upisao je Ekonomski i završio ga na vreme, sa visokim ocenama. Ja nisam uspeo da završim Mašinski, počeo sam sa biznisom, onda sam se oženio i otišli smo u Švedsku… počeo sam takoreći kao šegrt u jednoj od poslovnica Volvoa, i brzo sam napredovao…
Prekide ga: – Produžili ste da se viđate?
– Dolazili smo tu za praznike, ponekad za Nove godine, Uskrs, u početku i leti… Inače, rekao sam vam, kontaktirali smo preko telefona…
– Dali vas je on posećivao u Švedskoj?
– Ne – i odmah se popravi – u početku je dolazio, jednom u dve godine, posle sve ređe…
– Tada, zašto se to desilo u stanu?
Brat zaćuta, sigurno misleći šta da odgovori: – Kada smo se tada videli u Skoplju… odmah sam primetio da je nekako posiveo… kao da ga nešto muči… – obazre se okolo kao da traži podršku da produži: – i…
– I?
– … potražio mi je veliku sumu novca.
– Koliko vam ja tražio?
– Puno. Da je bilo deset hiljada, petnaest hiljada eura, dao bio mu. Ali…
Primeti da je brat počeo da tapka nogom vrativši se u traumatičnu situaciju: – Sto hiljada! Pa mi još uvek nemamo toliko, svakog meseca plaćamo kao podstanari visoku kiriju u Geteborgu, na decu kao što rastu, toliko se više troši…
Parite se otepuvačka, potseti se naslova drame Krleta koja joj je bila obavezna lektira u srednjoj školi: – Zato ste se potukli?
– Nismo se tukli – promrmlja – on je bio van sebe… nervirao se, vikao… onda, sa prvim što mu je došlo pod ruku, sa četkom za cipele, ne razmišljajući, udario me iznad arkade. Bilo mu je jako žao kada je video da mi teče krv i zaplaka… brisao me vatom i rakijom… i ja sam zaplakao…
Dok je isprekidano pričao, čovek je zaista bio sav rastreperen. Dala mu je malo vremena da se smiri, pružajući mu polupraznu flašicu koju ovaj ispi do kraja u velikim gutljajima.
Rešila je da završi ovaj razgovor, nije želela dalje da ga muči: – Imate li ključ od stana vačeg brata?
– Vaši su mi rekli da mogu da ga zadržim, ali mi je nezgodno da ulazim tamo kad njega nema.
– U redu, pozvaćemo vas ako mi zatrebate. Ostaćete još neko vreme u Makedoniji?
– Da, uzeo sam dopust sa posla, još dve nedelje.
Odkako je izašao iz kancelarije, zbunjen pa ipak pristojan, dva puta reče „doviđenja“, a inpektorka reši da stavi džezvu sa vodom na rešo.
Sekretarica Lenče tiho odškrinu vrata: – Videlo se da ste ga rasturili – da bi potom malo obeshrabrena slabim odzivom pretpostavljene, pažljivo provuče celo telo: – Ja, gospođo inspektorke, donela sam vam jednu knjigu, možda će vas zainteresovati, nešto o Japanu. Na engleskom je, ja ne mogu da je čitam, ali vi… sigurno će vam se dopasti.
Ah, Lenče sa njenim egzoterijama, pomisli: – Važi, hvala ti. Ostavi je na birou.
Nagnula je glavu nad džezvu pred da je makne sa rešoa. Miris nadolazeće kafe ju je prijatno zagolicao.
Lenče je izašla iz kancelarije, tiho kao što je ušla. Inspektorka je napunila šoljicu i sela za svoj sto prelistavajući knjigu koju joj je donela Lenče. Imala je jednostavan naziv, „Japan“, priručnik za turiste, iskićen fotografijama.
(fragment iz poduže novele)