Iz zbirke:
MRTVE PESME
(MRTVI I UMIRUĆI)
Reciklaža – Spasimo Planetu!
U pamuk
U ćefine
U džakove
U kese
U plastiku
Raspadanje kostiju
Prazne utrobe
Savijanje mrtvih
Uznemirava nas žive
Jer belo nije čisto
Belo nije nevino
Belo je Crveno
Na radost Drugih
U slavu onih
Koji izgubiše čovečje boje.
Zanavek.
Be-smisao
Čovek je stvoren od zaborava.
Ne seća se ni svojih snova.
Oni su skladište naših
uspomena
trauma
emocija.
Sanjamo
tajanstvene
apsurdne
snove.
I ne sećamo se.
Osim kada sanjamo hleb.
Vodu.
Sreću.
To nikada ne zaboravljamo.
Najapsurdniji od svih snova –
hleb.
Frojd se možda ne bi složio, pitaćemo ga
Svakog dana, u svakoj porodici, muškarci i žene
pričaju jedni drugima o svojim snovima.
Svi smo mi prepušteni na milost i nemilost
svojim snovima i sebe dugujemo njima,
I njima dugujemo sebe.
To pretvaranje u stanje budnosti,
Zove se poezija.
San porodice u ruševinama –
Preživeti
Dok vatra ne zgasne.
Nadnaravno kao u pravoj bajci
Neka stvorenja nalik na ljude
Ostavili su nas uplašene i same
Da izmaštamo šta još mogu učiniti
To nam roditelji nikada nisu čitali
Ni u jednoj bajci sveta
Stvorenja –
Ni čovek ni životinja
Nisu činili ono što smo mi videli
To se valjda ne nalazi u knjigama
Moraš da se rodiš kao čudovište
Zatim se pravdaš da je priroda kriva
I na kraju istupiš kao bezumnik
Koji ubija roditelje
Pred očima njihove dece.
Nismo skrenuli pogled ni desno ni levo
Naučeni da gledamo parvo
Dok nam roditelji nestaju pred očima
Javlja se jedno jalovo pitanje niotkuda:
Kako svet može zasititi dete
Koje nije sito svoje majke?
Smrt čeka dok čovek puši svoju cigaru
mom Belom
Ja sam Andrićev Ćamil,
Ovo je moja prokleta avlija
I ja sam u njoj proklet
Nesrećni sin koji
igra različite uloge
A nisam naučen da igram
Zato pušim posmatram
I razmišljam
Ja sam čovek kratkog veka i pogrešnog prvog koraka.
Ja sam jedan od braće Karamazovih
Svi misle da sam Aljoša ali ja sam Ivan
Boga prihvatam ne i njegov svet
I zato hramljem ka pogrešnoj levoj strain
Dok pušim stojim i gledam
Šejtan se povukao pred ovim ljudima i poklonio.
Ja sam Ahmed Nurudin
Šejh urušene kuće
Autoritet sopstvenih poriva i strasti
Kriv jer je čovek
Buntovnik jer je nemoćnik
Onaj koji je sve svoje snove utopio.
Smrt čeka dok pušim svoju poslednju cigaru
i izgovaram ja sam to!
Puška je nastavila da se puši nakon što je ugasila
moju cigaru.