ova se bajka priča devojčici koja je pala i izgrebala koleno…
Ples šarenih maramica
Jednoga dana, jedna šarena, svilena maramica posvađala se sa svojom majkom i pošla u svet, u potragu za detetom kome je procureo nos. Bila je jako mala i nije znala kako se briše nečiji nos; nije znala ni kako izgleda dete, a ipak je krenula na tako dalek i neizvestan put.
Išla je tako, išla i najzad stigla pred jednu lepu žutu kuću sa crvenim dimnjakom iz koga su se pušili oblaci dima. Hrabra maramica pomisli da je ta kuća dete, a da joj je dimnjak nos.
– Ma ne, ne… ja sam kuća – ispravi je ona – Ali, slobodno uđi u moje odaje, možda ćeš naići na neko dete.
Maramica brže-bolje uđe u kuću i nađe se usred široke, svetle sobe sa velikom okruglom lampom u uglu.
– Ovo mora biti detinja glava, ali gde mu je onda nos? – glasno se zapita mlađahna junakinja, zagledajući sjajnu lampu sa svih strana.
– Ma ne, ne… pa ja sam samo lampa. Pričekaj malo, Andrej samo što nije stigao iz škole.
I, zaista. Sledećeg trenutka u sobu je utrčala jedna razbarušena glava s nemirnim uvojcima, jedan osmeh od uva do uva sa nanizanim belim kamičcima, jedan šmrkav nosić kao prepečen krompirić.
– Našla sam te, našla sam te! – izviknu maramica – Brzo dođi da ti obrišem nos.
Andrej šmrknu, zagleda se i dohvati maramicu: – Baš mi ti trebaš, ali za nešto sasvim drugo. Pomagaćeš mi u mom novom šou.
Potom, tokom duge večeri pored vatre, Andrej je svom novom drugu ispričao da je sin znamenitog mađioničara Petronija i da će od sledećeg dana započeti sa pripremama za novu tačku: Ples šarenih maramica!
Tako je nestašna maramica postala velika zvezda u cirkuskoj šatri, pa i šire. Svake večeri je pred oduševljenom publikom nestajala u čarobnom šeširu, a onda izletala iz njega kao beli golub. Ovakav život je bio veoma uzbudljiv za jednu maramicu, a i neprestano su joj udovoljavali: prali je, peglali, mirisali egzotičnim parfemima. Noću je spavala tik do Andrejevog srca, u gornjem levom džepu njegovog žonglerskog sakoa. U međuvremenu se pomirila sa majkom, koja je postala veoma ponosna na nju. Pređašnja ljutnja zbog bekstva od kuće iščezla je netragom.
Pa ipak, i u najuzvišenijim trenucima slave i burnog aplauza koji se orio širom šatre, šarena svilena maramica uputila bi čežnjiv pogled prema Andrejevom nosiću i uzdahnula: Eh da mogu, bar jednom da ga obrišem!
___
S makedonskog preveo autor