Crnica
– Zašto se najplodnija, najkorisnija zemlja imenuje crnom bojom?, pita se radoznali pisac, iako zna da će ona, tamni černozem, koju vredni ratar kopa i neguje, vratiti za brigu svežim jagodama, trešnjama, kajsijama, bogatim prirodnim vitaminama i mineralima, mnogo ukusnijim i efikasnijim od tableta protiv umora i neraspoloženja.
Pa neka pulsiraju dubine gnjilog, crnog humusa, sa olakšanjem izdahnu pisac, ako se otuda podstiče nicanje književne biljke.
I u slast zagrize još jednu slatku i sočnu jagodu.
Džep
Ijofont, lakom za nasleđe, tužio je sudu devedesetogodišnjeg oca, velikog tragičara Sofokla, da zbog demencije nije sposoban da rasuđuje. Sofokle, poštovan i nagrađivan od Atinjana (prema sačuvanim svedočanstvima, “toliko milosti je bilo u njegovom karakteru, te je od svih i svugde bio voljen”), ipak, prema zakonu, bio je prinuđen da se odbrani od optužbi.
Tada, pred sudijama, Sofokle je pročitao delove iz tragedija “Edip na Kolonu”, koju je stvarao baš u to vreme. I bio je jednoglasno oslobođen.
Kao što bi rekli danas, “izvukao je skriveni adut iz levog džepa”. Mada se ne zna da li je u beloj čistoj tunici sa ogrtačem u kojoj je spokojnim korakom, da je ne bi izgužvao, ušao u sudnicu, postojao takav džep.
“Edip na Kolonu” je izveden nekoliko meseci posle smrti autora.
Iznenađenje
Ma koliko je književnost samospoznajna dok se stvara, toliko potom želi da se podeli s drugima, pomisli pisac dok se uveče šeta ulicama Lipovgrada. Tako naziva grad po kome se već u prvoj nedelji juna intenzivni opoj rascvetalih lipa nezadrživo širi od bulevara do slepih sokaka. I gore, na zvezdanom nebu, koje postaje još šire i otkrivenije pod uticajem treperavog, enigmatičnog parfema.
LJubitelj
Starinski ventilator sa tavanice kafića “Šaman” vrti li vrti krugove da učini letnju vrućinu podnošljivijom, ali pisac sa još dvojicom mahalskih drugara i sa flašama piva pred njima mogu samo tupo da posmatraju bezuspešni kružni napor posustalih peraja.
– Izgorećemo ovako – reče jedan od njih – ja kao ljubitelj prirode, uopšte ne podnosim ova gradska letnja popodneva… Da bar ispred nas, umesto ove prašnjave ulice, poteče žuborljiv potočić.
– Ja… – sporo se nadovezuje drugi – više sam ljubitelj žena. Da smo sad na plaži, uz more, uau…
– E da mi je tu jezero – dođe red na pisca – vi bi se izvalili na platnenim ležaljkama na plaži pod nekom dubokom senkom, diskutujući o lepotama zalaza i kupačica, a ja, kao ljubitelj književnosti, zaklonjen ispod drveta, a malo podalje od vas, čitao bih, čitao.
Gazda kafića “Šaman” crevom poliva vreli pločnik, pa onda upravlja mlaz ka društvu oko stola: – Evo vam malo da se rashladite, ljubitelji!
Javašluk
Otškrinu se obilna prolećna riznica, širi se blagost trenutka – cvetanje ruža, poj ptica, opojni miris lipa – i trenutak postaje čas, dan… Pisac opušteno sanjari o carstvu Kuša, crnim faraonima i Verdijevoj Aidi, o odnosu Čerčila prema Titu, o generalu Pikolominiju i Skoplju pre i posle velikog požara 1689.
Možda ne bi bilo loše da zapiše po neku rečenicu o tim ležernim, sporim, bogatim tokovima misli, ali pisac rešava da one i dalje lutaju, a on da dokoliči dok mu u kafiću “Šaman” drugar priprema drvenom kašikom i s merakom, omiljenu kafu sa šumskim medom.
– Javaš, javaš. Polako, polako, sve će doći na svoje mesto – pomisli u sebi pisac – Javaš i Šaman, baš idu zajedno, zar ne?
Lelujanje
Nemam problema sa inspirativnom bodrošću, konstatuje pisac sedeći na drvenoj klupi u parku u senci velikih stabala. Oseća visok stepen zajedništva sa prirodom dok odozgo na široko posmatra jezero po kome se kreću mnoga plovila: brodovi, čamci motorni i na vesla, jedrilice i kajaci, katamarani i pedalinke – sa različitim brzinama, ali svi imaju dovoljno prostora da ne smetaju jedni drugima u plovidbi.
Pisac zna, zagledan u ovaj jezerski saobraćaj, da će imati o čemu da piše
Ali ne mora sve da se zapiše, ne mora sve da se predvidi.
NJe
Kad ljudsko mladunče osvaja prve korake, igra se glasovima (iz njegove perspective za učenje slova ima još dosta, dosta vremena) – tada je šansa, pomisli pisac, da nađem reč koja počinje slovom nj, jer u makedonskom nema reči koja počinje slovom NJ (nema ni Njonja, ni Njofra) – pa ako ga roditelj tera da napravi nešto što ono uopšte neće (na primer, da kaki u nošu), ono odlučno kaže: – Nje!
Sparina
Da li ostati u sobi, prijatno rashlađenoj vrednim erkondišnom, vireći iza zavese, ili ovog letnjeg popodneva prihvatiti poziv da se pridruži dvojici prijatelja koji ga očekuju u kafiću, pa na kraju krajeva neka bude šta bude?, veli pisac u tankoj mornarskoj majici i kratkim džins pantalonama. Nema (uopšte) vremena za duže premišljanje, minuti prebrzo teku, a baš sad mu dolazi (uobičajeno za njega) ideja da nešto zapiše – važan oslonac odakle se polazi u hipnozu autorskog delovanja… ipak sastaviće prvu rečenicu, iako već kasni, a posle, i pored inspirativne kapisle i vrućine, poćiće u kafić u ovom stisnutom, parnom gradu, da bi se, posle dva-tri sata, ako zatreba i četvoronoške, vratio da završi započet zapis.
Taktika
Horovi žaba poznati su širom životinjskog sveta. Iako se može reći da i cvrčci, pa i vuci imaju naviku da se nadopunjavaju u grupnom nadvikivanju, žabji hor zauzima posebno mesto u jačini vokalnih partija. Ambicija nekih žaba da postanu horovođe često doživljava tragičan krešendo, jer brzo zapaženi od strane roda i ostalih dugovratih barskih ptica, okončavaju svoju karijeru. A hor produžava i nadalje. Glasno i kratko, ili uzdržanije i bezbednije – nekakav je izbor za žablje glasnogovornike dok se prepliću u močvarnom zanosu.
S druge strane, kameleon zbunjuje grabljivice i čuva svoj životić menjajući boje u širokom spektru, od plave do narandžaste, od zelene do crvene, od crne do bele. Njegove ispupčene oči, nezavisno jedno od drugog, mogu, za razliku od ispupčenih kod žaba, da sagledavaju svet iz raznih uglova, jednim od napred, drugim od pozadi.
Piscu je sasvim jasno da su ovakva poređenja sa životinjskim carstvom puno primenljivija u svetu politike nego u književnosti, ali ipak pokušava da primeni kameleonsku veštinu, taj neosporni talenat za presvlačenje, tu vrhunsku zafrkanciju da se neprestano po svojoj želji menja, kod nekih velikih majstora književnog zanata.
A priroda kaže – žabe će glasno kreketati, kameleon će se hitro preobražavati, a čavke će grakati među visokim krošnjama drveća.