Pred sámu zoru, još je mrak,
budi me fantomska bol. Reži
i trne davno nestala noga: zglob,
potkoljenica, stopalo, nokti, prsti…
To mi se noga sveti – nisam je dovoljno mazio!?
U to u daljini, dolje, na dnu brežuljka,
začujem kloparanje voza. Po danu –
gužva i buka – nema ni promil šanse
da tutanj sa tračnica dopre do naše
kuće! Ovako, poznat i drag mi ritam
pomogne da na tren zaboravim gomilu
mrava što nogom-nenogom mi u mraku plàze.
Da ne brojim ovce, sanjam o daljinama
do kojih, ovakav, nikada neću doći,
a onaj kolos dolje, dok najzad tonem u san,
i dalje iz ničeg u ništa jezdi. Posljednje čega
se sjećam hirurgova meka je ruka
na mome ramenu, oprezan niječni odgovor
na moje pitanje može li mi barem koljence
ostaviti. I njegove duge, cne kovrdžice
što drhture, dok pogled mu bježi
ka tavanici. Jako steže mi ruku. I šuti.
Šuti dok ja, kao ovo sad, polako
tonem, klizim, umoran uranjam u san.