— Nemoj tako duboko, moj Omere.
— Nisam…
— Jesi. Čujem. Čim ti tako zadireš penkalom, to ti iznutra nešto poteško izbacuješ.
— Eto, ti sve znaš, moja Merima.
— Zna se ko sve zna. Ovo tvoje znam.
— Ometaš me.
— I da ne izgovaraš to što pišeš u pismu, znala bih šta te progoni.
„…a kamen u žuč uvalili…“
— Čuješ li ti sebe, Omere, to što pišeš. Da ti hoće tinte nestati.
„…samo da znate, tim ću se ja istim kamenom na vas dvoje hititi.“
— Eto, oni će ti se dobrovoljno namjestit na nišan. Hahaha. Posebice ona.
— U njega ću, Merima, ciljati, pravo u… Eto, rad’ tebe zaboravih šta sam novo htio napisati. A na samom sam dnu papira, bez da sam još glavno izrek’o.
— Ona nam ne dođe u rod ništa, a ti bi na njega jadnog kamenom. Oj, prokleti bili, što sad ne naprave redukciju struje u…
Na dva boja, krečena u bijelo, s golubarnikom pod krovom crvena crijepa, kuća im na samku. Kao gljiva reduša, oturena od loze otrovnih ludača.
— Snaha nam je, kako ništa.
— Nevjenčana. A on rođeni sin.
— Tvoj.
— I tvoj.
— Naš.
— Tvoj, Merima, i…
— Ne govori dalje o tom. Piši šta hoćeš, ali ne govori mi o djetetu koje pati rad’ nas.
— Ni ona nije u duši mirna, znam dobro.
Mjesto njihovo, neveliko i zabačeno kao boljka. Jedan ga autobus posjećuje s jutra i večeri. Zadnja pošta. Pa njoj pisma i ne stižu.
— Merima, Merka, svega ti među nama, prilegni sad. I ja ću čim stavim zadnju tačku.
— Nema te tačke, Omeriko, da je zadnja. Izdah je to što je zadnje.
— Bog da me ubije ako više znam šta pišem i kome pišem.
— Ja ću ti reći: pišeš, samo meni da frču vadiš, a ko biva da mi pomogneš, bar za jedan doručak, sina mi od nje prevagnuti ozgor u prizemlje među nas dvoje. K’o prije, ih.
— Nemoj tako, Merkano, kol’ko nas je samo puta u ovih mjesec dana, kako nam je dovede za snahu, zvala da se uspenjemo gore kod njih. Po sat vremena mirisom nas je njenim mamila. Ti ni meni samom ne dade uz basamke.
I država im se skupila u bogdu, teško je dronom naći. Bogu dragome hvala na ovoj zabačenosti daleko od autoputa.
— Šta si zadnje rek’o, mene malo u san prenese?
— Ništa. Poder’o sam i ovo što sam dosad napis’o.
— De onda lezi i ti. I smiri. Od škripe tvog penkala ne čujem ga kako gore po sobi hoda. A k’o da i nije gore s njom, već meni ovdje negdje u grudima. Ujutro ću ja njih zvati na kafu i pogaču. I sve ću joj reći.
— Šta?
— Pa to što si joj htio u pismu napisat.
— Nema nje ujutro, ide rano kod svojih. Rek’o mi, on je vozi. I biće tamo sve dok im bude dobro.
Merka je pustila suze. Veće od kuće, mjesta, države… Isprva šutke.
— Kud ne rodismo još bar jedno dijete, moj Omere, dušo moja!..
— Neka, nemoj, zastaćemo sad, željo moja vječita. Mogli bi skrenuti s pameti. I ovog jednog smo izmislili pa vidi koliko nam briga zadaje.
— Rekla sam ti već — nisi mu smio aminovati da dovede ovu…
— Šuti, šuti, Omčo dragi, čuju se koraci niz basamke. Silaze nam.
— Ja čuh samo kako se golubovi pod krovom u snu prevrću. Jesi l’ znala, Merka moja, kao i ljudi, golubovi prolaze kroz fazu u kojoj sanjaju. Svega nekoliko sekundi, a uhar i toliko. De, da te Omčo svojom rukom pokrije. Vrijeme je varljiv stvor.