1.
Darko Cvijetić jezik dovodi do ruba, do drhtanja, potresa svakog slova, svake reči. On je pisac, tragom Danila Kiša, univerzalnog jezika koji je izvan svih normi i granica; to je savitljiv i nepredvidiv jezik koji ruši sterilnost imaginacije. Ludwig Wittgenstein na jednom mestu piše, između ostalog, da etika znači nasrtanje na granice jezika. Uvek se uz ove reči, napisane u Wittgensteinovom kratkom zapisu uz Heideggera, setim jezika Darka Cvijetića, pesnika i svedoka. Njegovo je pisanje nasrtaj na sve nametnute granice jezika, dakle etika najvišega ranga. Cvijetić ne bi mogao biti pisac univerzalnog jezika da nije istovremeno svedok i pesnik, savremenik.
2.
Schindlerov lift je knjiga suočavanja. Jezik te knjige spada u ono retku vrstu pisanja gde se čitav svet jezički rasprostire kroz život smrti, sve u toj knjizi svedoči o praznini rata i porazu čovečanstva. Jezik priča priču potresno i uzvišeno. Jezik je slutnja metafizičke slobode. U ovom romanu ljudi žive u iščekivanju smrti, u strepnji, strahu i nezaboravu, dok ,,u ljude koji su ubijali, kao u sobu na koju nitko ne kuca, nadire vlaga’’. Vlaga ljušti zidove, život se u toj zjapećoj praznini svodi na golu prisutnost. Svaki je čovek opkoljen nepredvidivom pretnjom smrti. Cvijetićevo pričanje priča je bolno i katarzično; njegov je jezik vrelo, savitljivost, on je istovremeno most i tunel. Motivi su uprkos smrti, umiranju, streljanju, patnji, bolesti ipak takvi da nas vraćaju životu. Onom prošlom, zaboravljenom životu gde je čovek još mogao da bude čovečan. Tamo gde je postajala nežnost, poput ptice u leti obučene u ,,košuljicu sumraka’’.
3.
Bilješkarica Darka Cvijetića počinje navodom iz Ekstimnog dnevnika Michela Tourniera. To je nagoveštaj njene fragmentarnosti, lomljivosti. Bilješkarica je rez jezika, razlomak, ono sabirajuće i lekovito iskustvo sećanja, tu su ,,škare, bilje, zabilje‐ške, škarene (izrezane) bilješke, ostatci za bilješke. Ostatci bilja. Poškarane rečenice.’’ I u ovom tekstu Cvijetića primarno interesuje jezik i autonomija književnosti.
Zašto vi pišete hrvatskim jezikom? To je pitanje kojim su me odbile mnoge redakcije, urednici, čitaoci… Jer ja nisam dovoljno dobar Srbin pošto, kako stvari stoje, ne pišem čisto srpskim jezikom. Uvek pišem kao da komponujem, po osećaju i zvučnosti. Ne pišem po nacionalnosti. To pitanje prati i Darka Cvijetića. Ideolozi su tu da premeravaju, postavljaju granice, pišu rečnike, traže formu i normu, ,,skidaju’’ nepodobne glave. Jezik je ipak jedan, zajednički, naš. Jezik je estetika, a ne politika.
,,Ta je prepreka “izazivačka”, u sredini gdje je pisanje tog jezika gotovo neprijateljski čin.’’ (Bilješkarica, Buybook, 2025, str. 15).
,,Tako je s nekim riječima.
Zavoliš ih – kao, recimo, ,,vijenac’’ – meni ta riječ kaplje.
Ali ,,venac’’ – miruje, bez vjetra. I nema to veze sa ekavicom.’’ (Što na podu spavaš, KR Rašić, 2020, str. 28).
4.
U Bilješkarici autor citira Medeju – ,,Velike ideje umiru ako ih niko ne osporava’’. Ipak, živimo u svetu gde većina govori glasom mržnje, nadmudrivanja i debate, pa se u toj slepoj mreži višeglasja više ne razaznaju motivi delovanja. Čovek gubi svoju čovečnost. Reči se brišu, pisci pišu pamflete, filozofi naučne radove, svi oni ideološki prepoznaju opšta mesta novoga jezika. Jezika koji je, da parafraziram Paula Celana, rešetka i granica. Takav intelektualni teror Danilo Kiš nazvao je – zaglupljivanje ponavljanjem. Jezik je oskudan jer je uslovljen moralnom oskudicom. Mržnja je univerzalna jer ,,Židove ne vole ni Bošnjaci, ni Srbi, ni Hrvati i ostali’’.
5.
Dokad pisati o ratu? Sve dok ne budemo napisali nešto o rubovima rata. Ne o bitkama, vojskama, primirju, sporazumima, nego o čoveku u ratu koji je drhtao u rovu, koji je bežao i stradao pred očima najbližih, umirao nezaštićen i sam, o čoveku koji je gledao smrt i bojao se života. Rat se ne završava mirom. Nikada, nijedan rat. Rat je ožiljak.
6.
Svet Darka Cvijetića je potresan i lep. Njemu sam u prijateljskom dopisivanju jednom davnom prilikom napisao neke možda za mene najbolnije reči koje su gotovo neizrecive jer sam želeo da ih baš on pročita. Želeo sam, naime, da ih iskažem nekome kod koga slutim i prepoznajem majstoriju jezičkog zanata. U njegovom pisanju neprestano tinja neki blagi prkos poput povetarca koji miluje prolećno, još neozelenjeno drveće. Blaga hladnoća i daleko plavetnilo. To je susret i svedočenje, etimologija ljubavi. Pisanje je čas anatomije. On reže i sabira reči, seče ih i slaže, daruje im posebnost i neku neodoljivu težinu i blagost.
,,Šapat je šabat govora.
Dar je smrt. Kao dar ko cvijetić što je.’’ (Bilješkarica, str. 29)
7.
Darko Cvijetić je hroničar vremena. U Bilješkarici on je sin, otac, suprug, pisac, komšija, čitalac, svedok, glumac i revolucionar. Ljubavnik jezika. Sve njegove knjige, predstave i uloge ovde su opisane tragom jedne Celine, kao nezalazna potraga umetnika za Lepotom uprkos užasu i mržnji. U svom gradu pisac je stranac jer je svedok. Zavičaj odiše teškim zrakom, guši, neprobojan je zid svake nade.
,,Moj grad se mene sjeti kad u nekom intervjuu kažem neku rečenicu koja mu se ne sviđa. Ne želi vidjeti predstave po mojim romanima… Moj grad natjerao me je da budem logorski stražar, a sad tvrdi da logora nije ni bilo. Previše mi to.’’ (Bilješkarica, str. 38)
8.
Tekst nije (samo) informacija. On nudi perspektivu, tumačenje, viziju, osećajnost… Za svaki tekst potrebna je ljubav, posvećenost koja nagriza običnost jezika, svaku vulgarnost i banalnost. Tvrd jezik stvara tvrde ljude. Isključive i nervozne ,,aždaje otvorenih usta’’, decu koja ubijaju drugu decu. Sve te teme u Bilješkarici imaju dubinu više spoznaje, gotovo filozofski prizvuk jer razotkrivaju, daju na videlo, čiste su i bistre jezikom i opisom.
,,Čitam Crnjanskog. Puni su opet blata galicijski rovovi.
Čarnojević čeka svoj Dnevnik, u blatu – na podu spava.
Zagnijezdio mi se snijeg u riječ.’’ (Bilješkarica, str. 135)
9.
Koji je jezik tvoje predstave? Na kome jeziku pišeš? Iza ovakvih pitanja ostaje mucanje, odsutnost istinskog jezika, nemost koja usisava živi jezik naših života pretvarajući ga u prah, u ništinu i ruševinu. Odanost jeziku nagriza mržnju. Zato je jezik zagonetka i lavirint.