Dom je mirisao na hlor, kuvani kupus i jeftine sapune. Hodnici puni dreke i lupanja vratima.
Vlada je imao prste kao žice. Mogao je da izvuče novčanik iz unutrašnje strane kaputa nečujno kao kad list sa krošnje padne na travu. Autobuska stanica bila je njegovo radno mesto. Ljudi tamo nisu gledali jedni druge – zverali su u telefone, kofere, perone, decu, cigarete. Vladi je to bilo dovoljno.
Kad bi uspeo, a uspevao je često, nije išao u Mek, nije kupovao patike, majice. Ni telefone koje su svi oko njega sanjali. Samo bi ušao u poslastičarnicu preko puta stanice i podigao glavu ka šanku:
– Daj nam svima!
Sebi bi uvek naručio jagodu, iako je nije voleo. I onda bi petorica zesela nad kupovima šlaga, banana splitovima i toplim čokoladama. Kašičice su zveckale, jeli su brzo i ćuteći.
Tada je Vlada bio važan. Tada bi ga tapšali po ramenu, a on bi osetio nešto toplo u grudima.
– Tebra.
– Car.
– Legenda.
Vladimir Petković ni u dvanaestoj nije baš znao šta je to ljubav. Možda bi majka stigla da mu to objasni, samo da ga nije ostavila kod neke tetke i onda nestala. A otac… pa, on je postojao samo kao prezime u kartonu centra za socijalni rad.
Vaspitači su ga zvali „problematičan“, policajci „mali lopov“, a psihološkinja „emocionalno zapušten“.
Ali kad njih četvorica sede sa njim i umaču kašičice u isti šlag – pa, to je ličilo na nešto!
Te večeri je ukrao debeli novčanik debelom čoveku u kožnoj jakni. Unutra je bilo dovoljno za kolače, pljeskavice i čak dva soka po glavi. Klinci su bili ushićeni. Jedan je čak rekao:
– Brate, ja bih uvek radio za tebe!
Vlada se smejao toliko da je skoro zaplakao.
A onda su se vratili u dom.
Vaspitač Mile je u kancelariji srkao kafu. Nije on bio zao čovek, samo umoran, toliko da više nije razlikovao decu od dosijea. Lako su se provukli pored njegovih vrata – žućkata svetla su jedva obasjavala hodnik.
Oko 10 mu je neko pokucao na vrata.
– Vlada je opet krao.
– Vodio nas je na kolače.
– Ima pare kod sebe.
– Eno ih ispod dušeka.
Dečaci su govorili brzo, gotovo uglas. Samo je jedan ćutao oborene glave.
A Mile ih je slušao i klimao glavom. Ponekad bi zadovoljno rekao:
– Dobro je što ste prijavili.
– Vi ste pošteni momci.
– Niste kao on.
Vladu su kasnije odveli u kancelariju. Pretresli mu krevet. Mile je pričao dugo o poverenju, kriminalu i perspektivama, ali Vlada ga je slabo slušao i još manje razumeo. Vaspitač mu je prezime dvaput pogrešno izgovorio.
Te noći Vlada nije mogao da zaspi. Mislio je na dva psa kod perona. Bio je srećan kad bi im bacio komad bureka, pa bi ushićeno krenuli da mašu repom. Jeftinije od poslastičarnice.
Tek pred zoru je pored kreveta primetio zamotanu polovinu pljeskavice.
Tu je i ostala.
Malo kasnije, na stanici je dugo gledao ljude. Majku koja drži dete za ruku. Dvojicu đaka koji se guraju i smeju, nekog čiču u šeširu. Tražio je priliku.
Najviše je gledao one sa mnogo kofera, koji odlaze daleko.
A onda je prišao čoveku u kožnoj jakni i izvukao mu novčanik, tako nežno kao da mu iz džepa vadi srce.