Miljenko Jergović: Ruta Tannenbaum Northwestern University Press 2011.
Piše: Tadzio Koelb
Prevela: Olja Petronić
Ruta Tannenbaum je roman o jevrejskoj devojčici, glumici (sunarodnici je porede sa Shirley Temple), koja je umorena u Holokaustu. Njena smrt, o kojoj se govori u prologu, dakle pre nego što čitaoci saznaju bilo šta drugo o njoj, poprima oblik narodne bajke o “princezi”. Ta je princeza gotovo uspela da postane nevidljiva, ali ju je desno stopalo, jedino što je od nje ostalo vidljivo, odvelo u zarobljeništvo. Nadala se da će je odvesti u Indiju, ali su je umesto toga ukrcali u stočni vagon za Poljsku. A mi smo zamoljeni da razmislimo o tome “koliko je ohola bila ta princeza!”.
Mada u ostatku romana Ruta Tannenbaum nema elemenata fantastike, on se svejedno odlikuje mnogim narativnim svojstvima narodne priče. To je očigledno namerno urađeno: Miljenko Jergović se u velikoj meri poziva na “folklor” (od čega je ponešto verovatno sam izmislio) tokom čitave priče. Podražava i njegov ciklični jezik, često ponavljajući, kad je, na primer, reč o Rutinom ocu Moniju, “Bog ti ne dade pameti ni koliko je šafrana u sirotinjskoj kaši!”
Prve dve trećine knjige su otvorena društvena satira. Čini se da Jergović, poput Swifta, gaji rđava osećanja prema “toj životinji zvanoj čovek”, tako da su Moni, njegova žena Ivka, njihovi susedi, kolege i članovi porodice nemilosrdno secirani zbog svoje pretvornosti. Čitaocima će se teško svideti likovi na koje treba da se usredsrede: nema tu Charlesa Swana da predstavlja ono što bi moglo da bude, i nema senzibilnog Marcela da ceni njegovu žrtvu. Da bi pokazao koliko se proširila trulež samozavaravanja, autor u Ruti Tannenbaum pravi niz digresija kojima vodi čitaoca kroz zagrebačko društvo i raznovrsne porodične priče, preko pozorišnog sveta, pa u jevrejsku dijasporu i drugde.
Vraćajući se u pravilnim intervalima na središnju priču o Ruti, roman se polako razvija. Čak i to što se Ruta iznenada proslavila kao glumica utiče na intenzitet, ali ne i na prirodu priče.
Tek rat će to učiniti. Njegov dolazak je užasna neminovnost, prilično spretno “nagoveštavana” kroz čitavu knjigu, kao kad Moni za svog punca kaže “da si je umislio kako bi nam novi njemački kancelar, gospodin Hitler, mogao učiniti neko zlo. Kao da je, sveca mu, lav maksimirski, kojega su pustili iz kaveza da prošeta do Jelačić placa, ili je luđak iz Stenjevca, silovatelj i mamoubojica, a ne fini gospon.”
Znakovi su sve očigledniji, ali su ljudi previše zabavljeni sami sobom da bi ih primetili, i čitaocu uskoro postane jasno kako tužne sudbine – da postanu ubice protiv svoje volje ili da budu ubijeni – čekaju sve njih. Ironično je, međutim, to što rat konačno obezbeđuje Jergovićevim likovima pobude koje su im bile potrebne da izgledaju ljudski. Sada zabrinutiji za opstanak nego za društveni status, članovi Rutine porodice poprimaju novu čvrstoću. Njihovi postupci imaju značenje i posledice, pa nameću linearnost narativu koji je ranije neizbežno odavao utisak cikličnosti.
Narodne priče imaju naravoučenije, a u ovom slučaju se čini kako ono glasi da su mnogi od nas uspavani automati koji čekaju razbuđujući sudar sa stvarnošću da bi postali ono što zaista jesu. To je duboko pesimistička vizija sveta, i teško je uživati u njoj u svetlu toga što nismo sigurni kako da procenimo Jergovićevo tako žestoko karikaturisanje društvenog poretka koji se odavno raspao. Mogli biste isto tako elektronskom poštom slati pretnje smrću Pittu Starijem.1
Mada izdavački materijal za knjigu naglašava da je lik Rute nadahnut “stvarnom ličnošću”, autor u Appedixu insistira na tome da Ruta Tannenbaum nije jevrejska devojčica i glumica Lea Deutch, koja je u prošlosti bila slavna u Hrvatskoj, i da, osim toga što su živele u istoj ulici, njegova Ruta i istorijska Lea nemaju mnogo toga zajedničkog. Čitaoci će se, sva je prilika, nadati da je to tačno, i da je nešto od Leinog mirnodopskog života bilo ispunjeno svrhovitošću koju Jergovićevi likovi iskuse tek u mračnoj noći rata.
___ 1 Engleski državnik (1708–1778), jedan od pokretača Sedmogodišnjeg rata (1756–1763), nakon kojeg je Britanija postala kolonijalna sila.
Tamna zvezda
Miljenko Jergović:
Ruta Tannenbaum
Northwestern University Press 2011.
Piše: Tadzio Koelb
Prevela: Olja Petronić
Ruta Tannenbaum je roman o jevrejskoj devojčici, glumici (sunarodnici je porede sa Shirley Temple), koja je umorena u Holokaustu. Njena smrt, o kojoj se govori u prologu, dakle pre nego što čitaoci saznaju bilo šta drugo o njoj, poprima oblik narodne bajke o “princezi”. Ta je princeza gotovo uspela da postane nevidljiva, ali ju je desno stopalo, jedino što je od nje ostalo vidljivo, odvelo u zarobljeništvo. Nadala se da će je odvesti u Indiju, ali su je umesto toga ukrcali u stočni vagon za Poljsku. A mi smo zamoljeni da razmislimo o tome “koliko je ohola bila ta princeza!”.
Mada u ostatku romana Ruta Tannenbaum nema elemenata fantastike, on se svejedno odlikuje mnogim narativnim svojstvima narodne priče. To je očigledno namerno urađeno: Miljenko Jergović se u velikoj meri poziva na “folklor” (od čega je ponešto verovatno sam izmislio) tokom čitave priče. Podražava i njegov ciklični jezik, često ponavljajući, kad je, na primer, reč o Rutinom ocu Moniju, “Bog ti ne dade pameti ni koliko je šafrana u sirotinjskoj kaši!”
Prve dve trećine knjige su otvorena društvena satira. Čini se da Jergović, poput Swifta, gaji rđava osećanja prema “toj životinji zvanoj čovek”, tako da su Moni, njegova žena Ivka, njihovi susedi, kolege i članovi porodice nemilosrdno secirani zbog svoje pretvornosti. Čitaocima će se teško svideti likovi na koje treba da se usredsrede: nema tu Charlesa Swana da predstavlja ono što bi moglo da bude, i nema senzibilnog Marcela da ceni njegovu žrtvu. Da bi pokazao koliko se proširila trulež samozavaravanja, autor u Ruti Tannenbaum pravi niz digresija kojima vodi čitaoca kroz zagrebačko društvo i raznovrsne porodične priče, preko pozorišnog sveta, pa u jevrejsku dijasporu i drugde.
Vraćajući se u pravilnim intervalima na središnju priču o Ruti, roman se polako razvija. Čak i to što se Ruta iznenada proslavila kao glumica utiče na intenzitet, ali ne i na prirodu priče.
Tek rat će to učiniti. Njegov dolazak je užasna neminovnost, prilično spretno “nagoveštavana” kroz čitavu knjigu, kao kad Moni za svog punca kaže “da si je umislio kako bi nam novi njemački kancelar, gospodin Hitler, mogao učiniti neko zlo. Kao da je, sveca mu, lav maksimirski, kojega su pustili iz kaveza da prošeta do Jelačić placa, ili je luđak iz Stenjevca, silovatelj i mamoubojica, a ne fini gospon.”
Znakovi su sve očigledniji, ali su ljudi previše zabavljeni sami sobom da bi ih primetili, i čitaocu uskoro postane jasno kako tužne sudbine – da postanu ubice protiv svoje volje ili da budu ubijeni – čekaju sve njih. Ironično je, međutim, to što rat konačno obezbeđuje Jergovićevim likovima pobude koje su im bile potrebne da izgledaju ljudski. Sada zabrinutiji za opstanak nego za društveni status, članovi Rutine porodice poprimaju novu čvrstoću. Njihovi postupci imaju značenje i posledice, pa nameću linearnost narativu koji je ranije neizbežno odavao utisak cikličnosti.
Narodne priče imaju naravoučenije, a u ovom slučaju se čini kako ono glasi da su mnogi od nas uspavani automati koji čekaju razbuđujući sudar sa stvarnošću da bi postali ono što zaista jesu. To je duboko pesimistička vizija sveta, i teško je uživati u njoj u svetlu toga što nismo sigurni kako da procenimo Jergovićevo tako žestoko karikaturisanje društvenog poretka koji se odavno raspao. Mogli biste isto tako elektronskom poštom slati pretnje smrću Pittu Starijem.1
Mada izdavački materijal za knjigu naglašava da je lik Rute nadahnut “stvarnom ličnošću”, autor u Appedixu insistira na tome da Ruta Tannenbaum nije jevrejska devojčica i glumica Lea Deutch, koja je u prošlosti bila slavna u Hrvatskoj, i da, osim toga što su živele u istoj ulici, njegova Ruta i istorijska Lea nemaju mnogo toga zajedničkog. Čitaoci će se, sva je prilika, nadati da je to tačno, i da je nešto od Leinog mirnodopskog života bilo ispunjeno svrhovitošću koju Jergovićevi likovi iskuse tek u mračnoj noći rata.
___
1 Engleski državnik (1708–1778), jedan od pokretača Sedmogodišnjeg rata (1756–1763), nakon kojeg je Britanija postala kolonijalna sila.
The Times Literary Supplement, 16. 09. 2011.