Elem, dame i gospodo, tradicija nalaže da – osim u slučaju nekog vanrednog stanja – vikend-kolumna bude posvećena kulturnim sostojanjima, pa ću sledstveno tome danas pisati o novom romanu Miljenka Jergovića naslovljenog vrlo kratko – “Rod”.
Naslov možda jeste kratak, ali roman bogme nije; ima više od hiljadu stranica. Ta činjenica sama po sebi ne mora ništa da znači, ali u “Rodovom” slučaju marksistička teza o kvalitetu koji izranja iz kvantiteta pokazala se sasvim tačnom.
Jergović se svesno upustio u pisanje velikog romana i u potpunosti uspeo u tom naumu. Neki hrvatski kritičari su to već primetili; ne znam kako je “Rod” prošao kod cenjenog, hrvatskog čitalačkog publikuma, ali podozrevam da hrvatskom književnom establišmentu i establišmentu uopće neće baš leći na srce.
Pokušaću ovde da vam na ograničenom prostoru objasnim zašto je to tako.
“Rod”, naime, nije roman munja i gromova, buke i besa. To je – nazovimo ga krajnje provizorno jer je mnogo više od toga – porodična saga. Pa zašto se, onda, možda se zapitate, neće dopasti zagovornicima “porodičnih vrednosti”? Eh, zašto? Hrvati, upravo kano i Srbi – hajde da ne budemo sitničavi – kano i mnogi narodi naprosto obožavaju književnu laž. A te vrlo kurentne robe kod Jergovića nema ni za lek. Jergović ne pravi nikakve kompromise. Ni sa okolinom, ni sa porodicom, ni sa samim sobom. Znači li to da on piše “onako kako jeste”? Ma jok, more, daleko od toga. Povest o piščevoj porodici – bez obzira na to što Jergović skrupulozno vodi računa o faktografiji – majstorski je transponovana i, kao takva, čista (i ubitačna) fikcija.
Kao i svi ljudi od ukusa, Jergović nema neko naročito mišljenje o ovom svetu, a naročito ne o hiperaktivnim popravljačima i usrećivačima tog i takvog sveta, bez obzira na njihove “ideje” i poreklo. Otuda “Rod” nije samo povest o jednoj porodici, nego (možda i više) povest o mračnom usudu balkanskih gudura u kojima – obrni-okreni – ljudske sudbine uvek dopadnu šaka lokalnog ljudskog taloga. Ponestaje mi karaktera, dame i gospodo, pa ću se na kraju fokusirati na jedno poglavlje “Roda” koje je na mene ostavilo najjači utisak. To je poglavlje o komplikovanom piščevom odnosu sa pokojnom majkom (igrom slučaja psihološki veoma sličnom mojoj pokojnoj majci) i podugačka istorija njene bolesti i umiranja. Voleo bih baš da vidim majčinog spisateljskog sina svih naših jezika i jezičnosti spremnog da tako odvažno ogoli dušu do dušinih kostiju, a da pritom ostane umetnički uverljiv, otmen i da pride priloži i istoriju, nazovimo je, “sarajevske” bolesti, od koje se, po svemu sudeći, nikada nećemo izlečiti. “Rod” je objavila zaprešićka Fractura. Ako je stigao do naših knjižara – u šta čisto sumnjam – trk tamo, pa knjigu u šake.
I rod i pomozi bog
Piše Svetislav Basara
*
Kolumna od 10. janaura u dnevnom listu Danas
*
Elem, dame i gospodo, tradicija nalaže da – osim u slučaju nekog vanrednog stanja – vikend-kolumna bude posvećena kulturnim sostojanjima, pa ću sledstveno tome danas pisati o novom romanu Miljenka Jergovića naslovljenog vrlo kratko – “Rod”.
Naslov možda jeste kratak, ali roman bogme nije; ima više od hiljadu stranica. Ta činjenica sama po sebi ne mora ništa da znači, ali u “Rodovom” slučaju marksistička teza o kvalitetu koji izranja iz kvantiteta pokazala se sasvim tačnom.
Jergović se svesno upustio u pisanje velikog romana i u potpunosti uspeo u tom naumu. Neki hrvatski kritičari su to već primetili; ne znam kako je “Rod” prošao kod cenjenog, hrvatskog čitalačkog publikuma, ali podozrevam da hrvatskom književnom establišmentu i establišmentu uopće neće baš leći na srce.
Pokušaću ovde da vam na ograničenom prostoru objasnim zašto je to tako.
“Rod”, naime, nije roman munja i gromova, buke i besa. To je – nazovimo ga krajnje provizorno jer je mnogo više od toga – porodična saga. Pa zašto se, onda, možda se zapitate, neće dopasti zagovornicima “porodičnih vrednosti”? Eh, zašto? Hrvati, upravo kano i Srbi – hajde da ne budemo sitničavi – kano i mnogi narodi naprosto obožavaju književnu laž. A te vrlo kurentne robe kod Jergovića nema ni za lek. Jergović ne pravi nikakve kompromise. Ni sa okolinom, ni sa porodicom, ni sa samim sobom. Znači li to da on piše “onako kako jeste”? Ma jok, more, daleko od toga. Povest o piščevoj porodici – bez obzira na to što Jergović skrupulozno vodi računa o faktografiji – majstorski je transponovana i, kao takva, čista (i ubitačna) fikcija.
Kao i svi ljudi od ukusa, Jergović nema neko naročito mišljenje o ovom svetu, a naročito ne o hiperaktivnim popravljačima i usrećivačima tog i takvog sveta, bez obzira na njihove “ideje” i poreklo. Otuda “Rod” nije samo povest o jednoj porodici, nego (možda i više) povest o mračnom usudu balkanskih gudura u kojima – obrni-okreni – ljudske sudbine uvek dopadnu šaka lokalnog ljudskog taloga. Ponestaje mi karaktera, dame i gospodo, pa ću se na kraju fokusirati na jedno poglavlje “Roda” koje je na mene ostavilo najjači utisak. To je poglavlje o komplikovanom piščevom odnosu sa pokojnom majkom (igrom slučaja psihološki veoma sličnom mojoj pokojnoj majci) i podugačka istorija njene bolesti i umiranja. Voleo bih baš da vidim majčinog spisateljskog sina svih naših jezika i jezičnosti spremnog da tako odvažno ogoli dušu do dušinih kostiju, a da pritom ostane umetnički uverljiv, otmen i da pride priloži i istoriju, nazovimo je, “sarajevske” bolesti, od koje se, po svemu sudeći, nikada nećemo izlečiti. “Rod” je objavila zaprešićka Fractura. Ako je stigao do naših knjižara – u šta čisto sumnjam – trk tamo, pa knjigu u šake.