Zlate dugo ostaje najveći i najjači u društvu. Posle zemljotresa, još je okrupnjao, te nameće svoju volju, kad zatreba i ponekim udarcem, te se tako svi, uz pritvorno kikotanje motaju oko njega, preplašeni da ih ne zatvori u lift zgrade iznad “Putnika” i da ih unutra, u tesnom prostoru, pritiskajući dugme za najviši, šesti sprat, “malo prodrma”. Ovakvu ponižavajuću situaciju trpi do dolaska druga Tita u Skoplje, kada su svi učenici iz njegove osnovne škole, sa crvenim pionerskim maramama i svetloplavim titovkama, a oni primerni i sa ispeglanim belim košuljama i plavim pantalonima i svaki peti sa papirnom zastavicom FNRJ na drvenom štapiću, raspoređeni od Železničke pa sve duž ulice Maršal Tito (ne slučajno podudaranje) u dva reda: on kao niži u prvom, Zlate je, nažalost, iza njega, a doček traje već ceo čas: limuzine sa drugom Titom još nema na vidiku, a deca postaju sve nemirnija, dovikuju se preko ulice, guraju se, blebeću i kikoću se, i pored neprestanih opomena nastavnika. – Blesane jedan smotani! – bolno ga udari Zlate u slabine: – Gde ti je čalma, bre? Zna, upaničen, da sledi tortura rečima i perdašenjem. – Skinuo sam je… još odavno… – promrmlja uz bedni osmeh (još bednije jer Zlate ne može da ga vidi). – Zašto bre? Lepo ti je stajala – kaže Zlate, iako ga je najmanje deset puta do sada video bez čalme, produžavajući da ga maltretira otpozadi kratkim, nevidljivim udarcima. Ponižavanje neće prestati do dolaska druga Tita koji za inat nikako da se pojavi.
Još pre pola godine, među dečacima iz komšiluka pojavljuje se sa zavojem oko glave. Rezultat pada među alejama gusto posađenih paradajza, u bašti dedine kuće u Pajko-mahali. Svuda unaokolo iznikli poluzreli plodovi, zelenkasto-roze lopte, odozgo se nebo spustilo najniže što može, a on trči li trči i posle sve one pritajenosti u stanu na četvrtom spratu, sada najslobodnije oseća svu radost kretanja, kao tek probuđeno ždrebe što jedva čeka da se pusti u galop. I tada pred njim iskrsnu debeli, crni Miki, i sam zbunjen direktnim susretom. Iako ga poznaje, iako se mazi i prede u njegovom krilu, sad se odjednom nakostreši kao crni veštac i pobeže. Potrča za njim ne pazeći na udubljenje između puteljka i aleje, noga zape i on se stropošta, udarajući glavom u zašiljen vrh jednog od štapova za potporu stabala, zari nos u zemlju, a licem mu poteče lešljiva, bljitava tečnost. Bespomoćan, umazan zemljom i krvlju, uskoro i slanim suzama, iako još nesvestan bola koji će da usledi nakon što ga njegovi (majka plačući, otac iznerviran zbog tolike trapavosti „šeprtlje“) hitno odvedu u bolnicu na šivenje i previvanje.
Te večeri, kada se pojavljuje u komšiluku sa zavojem oko glave, Zlate, najkrupniji dečak u mahali, potsmeva mu se – „šmokljane čalmosani“, a on mora da podnosi ovo šikaniranje, iz jednostavnog razloga, jer ga se plaši.
Pre nego što će ih „organizovano“ postrojiti za doček Predsednika, u školi se održava priredba. U jednočinki “Deda i unuk“ on glumi unuka, a deda mu je Vane. Iza zavese, dok na sceni učenica Sonja Stojanovska recituje „Titov naprijed“ ugleda u publici svoje roditelje, u drugom redu, iza direktora i nastavnika, kako ukočeni i ponosni očekuju njegov nastup (Vane, sav znojav: “Kaži mi, kako ide ono, kad mi sediš u krilu, šta mi kažeš?“, on: “Ovako, deda, hoću da me povedeš sa sobom na njivu…“, nastavnik: „Hej, vas dvojica tamo, tiše!“). Pa ipak, na opšte zadovoljstvo, jednočinka je odigrana kako treba, i on, pohvaljen od nastavnika, očevim osmehom iz publike i s dve-tri majčine suze radosnice, poletno otrča do ulice Maršala Tita. Ali, onda ga dočekuje Zlate i gordost mu splasnu kao mehur od sapunice.
Najzad, drug Tito se pojavljuje. Sa poluotvorenog prozora velike crne limuzine maše njegova desna ruka u beloj rukavici. „Tito! Tito!“, ori se iz brojnih grla oko njega, i upravo tada, u tim posebnim trenucima, dobija jak šamar preko ušiju. – Prebiću te kao mačku – procedi Zlate uz zmijski šapat usred aplauza i udruženih tonova Hej Sloveni još ste živi… koje školski hor počinje da peva dok limuzina sa Titovom desnom rukom koja otpozdravlja promiče pored njih. U glavi mu odzvanja od pljuske, pomešano sa … dok za narod srce bije njihovih sinova… tako se boji da ga Zlate ne tresne još jednom… živi živi duh slovenski živjeće vjekovma… zna da se onaj iza njega ceri, „vrati mu, udari ga“ jedan slabašan glas pokušava da ga ohrabri, zalud prijeti ponor pakla zalud vatra groma… završava harmonično hor, iako je limuzina s drugom Titom već daleko odmakla. – Molim te, Zlate, nemoj – zacvile, ponižen i prebijen.
Zlate
Zlate dugo ostaje najveći i najjači u društvu. Posle zemljotresa, još je okrupnjao, te nameće svoju volju, kad zatreba i ponekim udarcem, te se tako svi, uz pritvorno kikotanje motaju oko njega, preplašeni da ih ne zatvori u lift zgrade iznad “Putnika” i da ih unutra, u tesnom prostoru, pritiskajući dugme za najviši, šesti sprat, “malo prodrma”. Ovakvu ponižavajuću situaciju trpi do dolaska druga Tita u Skoplje, kada su svi učenici iz njegove osnovne škole, sa crvenim pionerskim maramama i svetloplavim titovkama, a oni primerni i sa ispeglanim belim košuljama i plavim pantalonima i svaki peti sa papirnom zastavicom FNRJ na drvenom štapiću, raspoređeni od Železničke pa sve duž ulice Maršal Tito (ne slučajno podudaranje) u dva reda: on kao niži u prvom, Zlate je, nažalost, iza njega, a doček traje već ceo čas: limuzine sa drugom Titom još nema na vidiku, a deca postaju sve nemirnija, dovikuju se preko ulice, guraju se, blebeću i kikoću se, i pored neprestanih opomena nastavnika. – Blesane jedan smotani! – bolno ga udari Zlate u slabine: – Gde ti je čalma, bre? Zna, upaničen, da sledi tortura rečima i perdašenjem. – Skinuo sam je… još odavno… – promrmlja uz bedni osmeh (još bednije jer Zlate ne može da ga vidi). – Zašto bre? Lepo ti je stajala – kaže Zlate, iako ga je najmanje deset puta do sada video bez čalme, produžavajući da ga maltretira otpozadi kratkim, nevidljivim udarcima. Ponižavanje neće prestati do dolaska druga Tita koji za inat nikako da se pojavi.
Još pre pola godine, među dečacima iz komšiluka pojavljuje se sa zavojem oko glave. Rezultat pada među alejama gusto posađenih paradajza, u bašti dedine kuće u Pajko-mahali. Svuda unaokolo iznikli poluzreli plodovi, zelenkasto-roze lopte, odozgo se nebo spustilo najniže što može, a on trči li trči i posle sve one pritajenosti u stanu na četvrtom spratu, sada najslobodnije oseća svu radost kretanja, kao tek probuđeno ždrebe što jedva čeka da se pusti u galop. I tada pred njim iskrsnu debeli, crni Miki, i sam zbunjen direktnim susretom. Iako ga poznaje, iako se mazi i prede u njegovom krilu, sad se odjednom nakostreši kao crni veštac i pobeže. Potrča za njim ne pazeći na udubljenje između puteljka i aleje, noga zape i on se stropošta, udarajući glavom u zašiljen vrh jednog od štapova za potporu stabala, zari nos u zemlju, a licem mu poteče lešljiva, bljitava tečnost. Bespomoćan, umazan zemljom i krvlju, uskoro i slanim suzama, iako još nesvestan bola koji će da usledi nakon što ga njegovi (majka plačući, otac iznerviran zbog tolike trapavosti „šeprtlje“) hitno odvedu u bolnicu na šivenje i previvanje.
Te večeri, kada se pojavljuje u komšiluku sa zavojem oko glave, Zlate, najkrupniji dečak u mahali, potsmeva mu se – „šmokljane čalmosani“, a on mora da podnosi ovo šikaniranje, iz jednostavnog razloga, jer ga se plaši.
Pre nego što će ih „organizovano“ postrojiti za doček Predsednika, u školi se održava priredba. U jednočinki “Deda i unuk“ on glumi unuka, a deda mu je Vane. Iza zavese, dok na sceni učenica Sonja Stojanovska recituje „Titov naprijed“ ugleda u publici svoje roditelje, u drugom redu, iza direktora i nastavnika, kako ukočeni i ponosni očekuju njegov nastup (Vane, sav znojav: “Kaži mi, kako ide ono, kad mi sediš u krilu, šta mi kažeš?“, on: “Ovako, deda, hoću da me povedeš sa sobom na njivu…“, nastavnik: „Hej, vas dvojica tamo, tiše!“). Pa ipak, na opšte zadovoljstvo, jednočinka je odigrana kako treba, i on, pohvaljen od nastavnika, očevim osmehom iz publike i s dve-tri majčine suze radosnice, poletno otrča do ulice Maršala Tita. Ali, onda ga dočekuje Zlate i gordost mu splasnu kao mehur od sapunice.
Najzad, drug Tito se pojavljuje. Sa poluotvorenog prozora velike crne limuzine maše njegova desna ruka u beloj rukavici. „Tito! Tito!“, ori se iz brojnih grla oko njega, i upravo tada, u tim posebnim trenucima, dobija jak šamar preko ušiju. – Prebiću te kao mačku – procedi Zlate uz zmijski šapat usred aplauza i udruženih tonova Hej Sloveni još ste živi… koje školski hor počinje da peva dok limuzina sa Titovom desnom rukom koja otpozdravlja promiče pored njih. U glavi mu odzvanja od pljuske, pomešano sa … dok za narod srce bije njihovih sinova… tako se boji da ga Zlate ne tresne još jednom… živi živi duh slovenski živjeće vjekovma… zna da se onaj iza njega ceri, „vrati mu, udari ga“ jedan slabašan glas pokušava da ga ohrabri, zalud prijeti ponor pakla zalud vatra groma… završava harmonično hor, iako je limuzina s drugom Titom već daleko odmakla. – Molim te, Zlate, nemoj – zacvile, ponižen i prebijen.