Koncert grupe Usta na usta u skopskom MKC-u 1982. trebalo je da zaokruži uspešnu godinu benda: često smo bili na prvom mestu top-liste “Tri gonga” kod Đoke Georgieva, pobedili smo na rok-festivalu u Ohridu, bili smo predgrupa Bijelog dugmeta na starom skopskom sajmištu. Bend je izrastao od kabaretskih performanasa USTA, pa su u nastupima bile prisutne sceničnost i improvizacije, koje su nas, mislim, izdvajale od tadašnje makedonske rok-scene u naponu.
Velika sala MKC-a bila je prepuna, u atmosferi iščekivanja, instrumenti postavljeni na bini, a crni ozvučeni klavir postavljen napred, prema publici. Mogu da prizovem ceo prizor od pre takoreći 40 godina, ali se tačnog datuma ne mogu setiti, a ni Ermis, iako pamtimo da se tog dana desio zemljotres, jedan od onih koji su posle katastrofe godinama s vremena na vreme zatresali grad.
Pre koncerta, zemljotres, a i sama pomisao na njega, bili su predaleko od radoznalog uzbuđenja koje je vladalo među posetiocima, dok smo se mi iz benda dogovarali kako štosno da počnemo nastup. San, Kučkar, Nonte i Žarko su se popeli na binu, uzeli instrumente, počeli da ih štimaju i da me traže: – Sašo! Sašo! Pa gde je Sašo, kud je izašao sada?! Skrivalica je naravno bila dogovorena, kao što je bio očekivan i efekat kod publike – okretali su se, komentarisali, neki su se pridružili izvikujući moje ime. Posle nekoliko minuta, probio sam se kroz tu gužvu glasova, “evo me, evo me”, kao bajagi dotrčao ko zna odakle, seo za klavir i uz improvizaciju započeo prvi song. Koncert je počeo, pesma za pesmom, ušli smo u ritam i mi i publika.
Nonte je solirao, publika đuskala, kad odjednom, tresak! Ali ne od nekog otkačenog rifa sa Nonteove gitare, nego direkno iz podzemlja. Zemljotres! Gitarski solo se u trenutku prekida, svi uz vrisak poleteše prema izlazu, gurajući se u žurbi glavom bez obzira da što pre pobegnu podmuklom Zlotvoru. Kakva panika, kakva dezorganizacija!
Svi pobegoše, osim nekolicine koji su do tada podskakivali u ritmu muzike, a sada su s podsmehom posmatrali begunce. I ja sam ostao da sedim za klavirom, možda zato što sam se ukočio od straha, ali i zbog stampeda mladih, uplašenih tela. Sve je bilo tako brzo i iznenadno. Nije mi preostalo ništa drugo osim da se vratim crno’belim tipkama i počnem da improvizujem, dok su mi se u glavi vrtele svakakve misli. I tada se iz blizine začu neki glas, čiji glas?, nisam znao, pored klavira je stajao mladić, dvadesetogodišnjak, i reče: – Dobro odsvirano.
Tako sam se upoznao s Ermisom Lafazanovskim, koji je posle nekoliko godina objavio svoju prvu knjigu pripovedaka “Pola božjeg luka“, a decenije kasnije romaneskne bisere “Hrapeško”, “Nedelja”, “Istorija ljudi koji su umrli od straha”. Ali tada je još bio mladić koji je voleo rok-muziku.
I nije se uplašio zemljotresa.
Zemljotres i Ermis
Koncert grupe Usta na usta u skopskom MKC-u 1982. trebalo je da zaokruži uspešnu godinu benda: često smo bili na prvom mestu top-liste “Tri gonga” kod Đoke Georgieva, pobedili smo na rok-festivalu u Ohridu, bili smo predgrupa Bijelog dugmeta na starom skopskom sajmištu. Bend je izrastao od kabaretskih performanasa USTA, pa su u nastupima bile prisutne sceničnost i improvizacije, koje su nas, mislim, izdvajale od tadašnje makedonske rok-scene u naponu.
Velika sala MKC-a bila je prepuna, u atmosferi iščekivanja, instrumenti postavljeni na bini, a crni ozvučeni klavir postavljen napred, prema publici. Mogu da prizovem ceo prizor od pre takoreći 40 godina, ali se tačnog datuma ne mogu setiti, a ni Ermis, iako pamtimo da se tog dana desio zemljotres, jedan od onih koji su posle katastrofe godinama s vremena na vreme zatresali grad.
Pre koncerta, zemljotres, a i sama pomisao na njega, bili su predaleko od radoznalog uzbuđenja koje je vladalo među posetiocima, dok smo se mi iz benda dogovarali kako štosno da počnemo nastup. San, Kučkar, Nonte i Žarko su se popeli na binu, uzeli instrumente, počeli da ih štimaju i da me traže: – Sašo! Sašo! Pa gde je Sašo, kud je izašao sada?! Skrivalica je naravno bila dogovorena, kao što je bio očekivan i efekat kod publike – okretali su se, komentarisali, neki su se pridružili izvikujući moje ime. Posle nekoliko minuta, probio sam se kroz tu gužvu glasova, “evo me, evo me”, kao bajagi dotrčao ko zna odakle, seo za klavir i uz improvizaciju započeo prvi song. Koncert je počeo, pesma za pesmom, ušli smo u ritam i mi i publika.
Nonte je solirao, publika đuskala, kad odjednom, tresak! Ali ne od nekog otkačenog rifa sa Nonteove gitare, nego direkno iz podzemlja. Zemljotres! Gitarski solo se u trenutku prekida, svi uz vrisak poleteše prema izlazu, gurajući se u žurbi glavom bez obzira da što pre pobegnu podmuklom Zlotvoru. Kakva panika, kakva dezorganizacija!
Svi pobegoše, osim nekolicine koji su do tada podskakivali u ritmu muzike, a sada su s podsmehom posmatrali begunce. I ja sam ostao da sedim za klavirom, možda zato što sam se ukočio od straha, ali i zbog stampeda mladih, uplašenih tela. Sve je bilo tako brzo i iznenadno. Nije mi preostalo ništa drugo osim da se vratim crno’belim tipkama i počnem da improvizujem, dok su mi se u glavi vrtele svakakve misli. I tada se iz blizine začu neki glas, čiji glas?, nisam znao, pored klavira je stajao mladić, dvadesetogodišnjak, i reče: – Dobro odsvirano.
Tako sam se upoznao s Ermisom Lafazanovskim, koji je posle nekoliko godina objavio svoju prvu knjigu pripovedaka “Pola božjeg luka“, a decenije kasnije romaneskne bisere “Hrapeško”, “Nedelja”, “Istorija ljudi koji su umrli od straha”. Ali tada je još bio mladić koji je voleo rok-muziku.
I nije se uplašio zemljotresa.