Teško da ima ičega otrcanijeg od dosetke kako je “putare iznenadio sneg u februaru”, jedino svakako starije i otrcanije od toga sama je ta bela, vlažna, hladna i neugodna tvar koja pada na zemlju da pokrije sve žive i mrtve, onako džojsovski, sve osim zverinjeg traga koji, naprotiv, efikasno otkriva: eno, pogledaš u čisti i nedirnuti snežni nanos, i ugledaš stazu kojom je prošla Zver, lepo se vidi i odakle je došla i kuda se zaputila. Možda je to, ta zverootkrivačka svrha, bila deo božije promisli, jer drukčije je nemoguće objasniti čemu uopšte služi ta besmislena i štetna mokra pojava koja u grdobna zimska doba dušmanski prekrije zelenu lepotu sveta i sakrije je od čovekovih očiju, tako da mu se ceo svet u kojem živi doima stranim i neprijateljskim, sluzavim i hladnim. Pa čoveku ostane samo to da tužno i nemoćno gleda u tu pojavu te da čeka da je nestane, i da se pod njenim vlažnim tragom ponovo ukaže rodna mu planeta, da ponovo sine u njegovim očima zelena i šarena lepota trećeg kamena od Sunca.
Praštaj, nedužni čitaoče, nije da me nešto bilo posebno udarilo na poetsku stranu, nego eto tako, duga je to bila noć, duga i ružno snežna, pa sam dumao o tome i koječemu drugom drndajući se autobusom od Zagreba u petak uveče do Beograda u subotu ujutru, a između Zagreba i Beograda, između petka i subote, padao je sneg, sneg i još snega, a nas smo šestoro, dva vozača i čak četvoro putnika, zavejani odozgo i zasoljeni odozdo lagano promicali kroz panonsku noć i na koncu se bezbedno dovukli kuda smo i naumili, jureći za nekim svojim svrhama između tih dveju rođačkih zemalja u kojima žive ljudi sasvim obični, mada opet i poviše čudni: ima li igde drugde da ljudi govore, misle i žive tako strahovito slično, a da su toliko uložili u to da se tako malo razumeju?
Ono što uopšte nisam znao te noći dok sam se – uprkos svakome naizgled razumnom savetu – kotrljao niz posavske predele ka ušću te najduže južnoslovenske reke, jeste da je te noći bilo ljudi sa mnogo većim saobraćajnim problemima od mene, i to ne makar kojih i kakvih, nego su evo lično predsednik Srbije i predsednik Hrvatske morali ostati i zanoćiti na Jahorini, gde su se inače našli ne zarad skijanja nego susreta sa bosanskim glavarima, koji su množina naravno, jer vam je Bosna eto danas takva, zemlja množine. Kako god bilo, išli su tamo naši glavari, svi đuture, kanda da nama, svojim podanicima, pokažu kako je među njima, a samim tim i među nama, iznova sve u najboljem redu, što biće da im i nije uspelo jer su malo šta o malo čemu dogovorili, ali su zato Tadić i Josipović uspeli da se zaglave u smetovima tamo na Jahorini planini – koju ni sivi soko preleteti ne može, bar ne onaj pomalo karakušljivi, onaj koji, siromah, u pesmi živi, pošto se u prirodi ne snalazi najbolje – i da vascelu noć (onu istu koju sam ja utrošio klackajući se autoputem između njihovih zemalja, tužno obespredsedničenih) provedu tamo, u toj zatrpanoj bosanskoj gori, nepristojno mnogo metara nad nivoom mora.
A šta li su radili tamo ti naši predsednici, kako li su ubili noć? Sigurno nisu šljemali ili jurili dame lakog morala, nisu oni takvi, a i ne bi bilo uzorito. Možda su igrali društvene igre, možda četovali i lajkovali, ili su tek trivijalno spavali, a mora da se dobro spava na tim visinama, na kojima se ionako ništa drugo ne može raditi. Ne mislim na visine državničke nego nadmorske.
I dok su tako dva naša predsednika spokojno lalala, a da ja o tome baš ništa nisam znao, nas se šestoro doklatilo do graničnog prelaza, za pet munuta prešlo hrvatsku kontrolu, da bismo se onda na srpskoj strani zaglavili čitavih pedeset i pet minuta, iz neznanih i nama neobjašnjenih, a možda i neobjašnjivih razloga. Noć je beskrajno sporim korakom odmicala ka jutru, sneg je sipao i sipao po krovu kao da je ceo svemir rešio da nam se istrese na glave, a mi smo čekali, čekali, čekali… Puka je sreća, ili nečiji trenutak slabosti, što smo uopšte ikada prošli, što još nismo tamo, na granici, na ledini između zemlje jednog usnulog predsednika i zemlje drugog usnulog predsednika, koji eto idilično čekahu da im se prokrči put, pa da nam se vrate, dakako bez suvišnih graničnih formalnosti. One su rezervisane za nas, nedostojne podanike, a ta tačka u prostoru između područja nadležnosti jednog i drugog jedan je bezdani limb u koji možeš upasti duboko, možda i tako duboko da te satima, danima ili mesecima ne pronađu. Evo, nas je pronašlo nakon jednog dugog i besmislenog sata, a moglo nas je nikada ne pronaći, čini mi se, i nikome ništa.
I to je ta stvarnost tih naših zemalja i onoga između, a sve ostalo su odviše lepe priče, dostojne svečanih vladarskih terevenki. I o tome bi trebalo vladari da misle i da učine da to nestane, ali nije baš da oni znaju i da mare, to je ispod njihovog radara. A i ta Panonija, brate mili, duboko je to dole, ne vidi se to s Jahorine, gde sunce još samo noću ne sija, ali zato nam sijaju predsednici, na mesečini ili bez nje.
Zatrpani i odtrpani
Teško da ima ičega otrcanijeg od dosetke kako je “putare iznenadio sneg u februaru”, jedino svakako starije i otrcanije od toga sama je ta bela, vlažna, hladna i neugodna tvar koja pada na zemlju da pokrije sve žive i mrtve, onako džojsovski, sve osim zverinjeg traga koji, naprotiv, efikasno otkriva: eno, pogledaš u čisti i nedirnuti snežni nanos, i ugledaš stazu kojom je prošla Zver, lepo se vidi i odakle je došla i kuda se zaputila. Možda je to, ta zverootkrivačka svrha, bila deo božije promisli, jer drukčije je nemoguće objasniti čemu uopšte služi ta besmislena i štetna mokra pojava koja u grdobna zimska doba dušmanski prekrije zelenu lepotu sveta i sakrije je od čovekovih očiju, tako da mu se ceo svet u kojem živi doima stranim i neprijateljskim, sluzavim i hladnim. Pa čoveku ostane samo to da tužno i nemoćno gleda u tu pojavu te da čeka da je nestane, i da se pod njenim vlažnim tragom ponovo ukaže rodna mu planeta, da ponovo sine u njegovim očima zelena i šarena lepota trećeg kamena od Sunca.
Praštaj, nedužni čitaoče, nije da me nešto bilo posebno udarilo na poetsku stranu, nego eto tako, duga je to bila noć, duga i ružno snežna, pa sam dumao o tome i koječemu drugom drndajući se autobusom od Zagreba u petak uveče do Beograda u subotu ujutru, a između Zagreba i Beograda, između petka i subote, padao je sneg, sneg i još snega, a nas smo šestoro, dva vozača i čak četvoro putnika, zavejani odozgo i zasoljeni odozdo lagano promicali kroz panonsku noć i na koncu se bezbedno dovukli kuda smo i naumili, jureći za nekim svojim svrhama između tih dveju rođačkih zemalja u kojima žive ljudi sasvim obični, mada opet i poviše čudni: ima li igde drugde da ljudi govore, misle i žive tako strahovito slično, a da su toliko uložili u to da se tako malo razumeju?
Ono što uopšte nisam znao te noći dok sam se – uprkos svakome naizgled razumnom savetu – kotrljao niz posavske predele ka ušću te najduže južnoslovenske reke, jeste da je te noći bilo ljudi sa mnogo većim saobraćajnim problemima od mene, i to ne makar kojih i kakvih, nego su evo lično predsednik Srbije i predsednik Hrvatske morali ostati i zanoćiti na Jahorini, gde su se inače našli ne zarad skijanja nego susreta sa bosanskim glavarima, koji su množina naravno, jer vam je Bosna eto danas takva, zemlja množine. Kako god bilo, išli su tamo naši glavari, svi đuture, kanda da nama, svojim podanicima, pokažu kako je među njima, a samim tim i među nama, iznova sve u najboljem redu, što biće da im i nije uspelo jer su malo šta o malo čemu dogovorili, ali su zato Tadić i Josipović uspeli da se zaglave u smetovima tamo na Jahorini planini – koju ni sivi soko preleteti ne može, bar ne onaj pomalo karakušljivi, onaj koji, siromah, u pesmi živi, pošto se u prirodi ne snalazi najbolje – i da vascelu noć (onu istu koju sam ja utrošio klackajući se autoputem između njihovih zemalja, tužno obespredsedničenih) provedu tamo, u toj zatrpanoj bosanskoj gori, nepristojno mnogo metara nad nivoom mora.
A šta li su radili tamo ti naši predsednici, kako li su ubili noć? Sigurno nisu šljemali ili jurili dame lakog morala, nisu oni takvi, a i ne bi bilo uzorito. Možda su igrali društvene igre, možda četovali i lajkovali, ili su tek trivijalno spavali, a mora da se dobro spava na tim visinama, na kojima se ionako ništa drugo ne može raditi. Ne mislim na visine državničke nego nadmorske.
I dok su tako dva naša predsednika spokojno lalala, a da ja o tome baš ništa nisam znao, nas se šestoro doklatilo do graničnog prelaza, za pet munuta prešlo hrvatsku kontrolu, da bismo se onda na srpskoj strani zaglavili čitavih pedeset i pet minuta, iz neznanih i nama neobjašnjenih, a možda i neobjašnjivih razloga. Noć je beskrajno sporim korakom odmicala ka jutru, sneg je sipao i sipao po krovu kao da je ceo svemir rešio da nam se istrese na glave, a mi smo čekali, čekali, čekali… Puka je sreća, ili nečiji trenutak slabosti, što smo uopšte ikada prošli, što još nismo tamo, na granici, na ledini između zemlje jednog usnulog predsednika i zemlje drugog usnulog predsednika, koji eto idilično čekahu da im se prokrči put, pa da nam se vrate, dakako bez suvišnih graničnih formalnosti. One su rezervisane za nas, nedostojne podanike, a ta tačka u prostoru između područja nadležnosti jednog i drugog jedan je bezdani limb u koji možeš upasti duboko, možda i tako duboko da te satima, danima ili mesecima ne pronađu. Evo, nas je pronašlo nakon jednog dugog i besmislenog sata, a moglo nas je nikada ne pronaći, čini mi se, i nikome ništa.
I to je ta stvarnost tih naših zemalja i onoga između, a sve ostalo su odviše lepe priče, dostojne svečanih vladarskih terevenki. I o tome bi trebalo vladari da misle i da učine da to nestane, ali nije baš da oni znaju i da mare, to je ispod njihovog radara. A i ta Panonija, brate mili, duboko je to dole, ne vidi se to s Jahorine, gde sunce još samo noću ne sija, ali zato nam sijaju predsednici, na mesečini ili bez nje.