Moje ime je Zarif Alidini. Rođen sam na prvi dan meseca Ramazana, 1967. godine u selu Mlike, opština Gora, na obroncima Šar Planine. Od 1989. godine živim i radim u Novom Sadu na „Visokoj tehničkoj školi strukovnih studija“, u skriptarnici. Zaposleni u toj školi, kao i studenti, misle da sam Albanac. Nekoliko puta sam pokušao da im objasnim da Albanci i Gorani nisu isti narod. Uzalud. Muslimanske sam veroispovesti, moja zemlja bila je Jugoslavija a himna „Hej Sloveni“. Sada nemam himnu, a ni zemlju. Veliki sam navijač beogradskog Partizana. U džamiju ne idem. Dvadeset i kusur godina nisam išao, otkako sam se preselio u Vojvodinu. Molitve sam skoro pa zaboravio. Ujutro, i uveče pred spavanje izgovorim „El Fatihu“ sa pruženim dlanovima ka nebu jer mi je samo to ostalo u pamćenju. Kur’an nikada nisam čitao. U Novom Sadu neki poznanici zovu me „slanina“. Ja im to ne zameram. Verujem da je to samo šala. Trudim se da živim mirno i radno. Na poslu svakoga dočekam sa smeškom. Javim se na lep način i priupitam za zdravlje. Iako mog naroda ima poprilično dosta u Novom Sadu, ne družim se sa njima iz jednog jednostavnog razloga, zato što nisam poslastičar. Moj otac bio je stočar. I tako je unazad generacijama u našoj familiji. Još kao osnovac odlučio sam da ne želim biti stočar i izrazio sam želju da nastavim školovanje. Otac me je upisao u srednju školu u Prizrenu gde sam stanovao kod ujaka koji je sa svojom ženom u tom gradu držao poslastičarnicu. Bio sam solidan đak. Sa nepunih 22 godine odlučujem se za potez na koji se odlučilo devedeset posto moga naroda tokom naše istorije. Pečalbu. Sa prijateljem i zemljakom iz sela Mlike koji je bio zaposlen kod moga ujaka u poslastičarnici u Prizrenu, Taipom Sulejmanijem, odlazim u Novi Sad u potragu za boljim životom. I tako od 1989. godine posle nekoliko promenjenih radnih mesta uglavnom fizičkog posla, upoznajem čoveka dobrog srca koji me zapošljava na ovoj visokoškolskoj ustanovi u skriptarnici, gde i danas 2016. godine radim. Posao nije težak. Uglavnom sedim u maloj prostoriji punoj stručnih knjiga i skripti podbočen laktovima o sto, sa dlanovima na obrazima i razmišljam o fudbalu. Pratim sve lige. Nisam kladioničar niti ću ikada biti. O mojom strašću za fudbalom ne pričam ni sa kim iako bih možda voleo. Taip je prezauzet, a i fudbal ga ne zanima puno. Radi po ceo dan u svojoj poslastičarnici na Telepu koju je otvorio neposredno posle našeg dolaska u Novi Sad. Taip svoje slobodno vreme uglavnom provodi sa golubovima koje je držao dok smo bili na Kosovu. Takođe, doneo je i šarplaninca iz rodnoga kraja koji mu čuva posed i koga vodi u šetnju gotovo svako veče. Nekada svratim do njega na čaj i tulumbe. Samo sa njim pričam na „našenskom“ ili ti „goranskom“. Tako odolevam tome da ga potpuno ne izbacim iz upotrebe. „Našenski“ je jedan od najstarijih narečja srpskog jezika i veoma je sličan makedonskom jeziku.
Kao što napomenuh, moj život se svodi na posao i fudbal. Ponekad kada sam dobre volje i kada je lepo vreme, odem da gledam „Fk Proleter Novi Sad“ koji je sada u drugoj ligi, tačnije „Prvoj srpskoj ligi“. Desi se da uz lepo vreme i igrači dobiju želju za fudbalom pa se čak i na tim livadama može videti dobar potez ili neka lepa akcija. Kada Vojvodina igra sa Partizanom na „Karađorđu“, kupim kartu za zapadnu tribinu, uzmem dve kesice semenki i uživam u najbitnijoj sporednoj stvari na svetu gledajući najdraži moj Partizan. Još više ga volim iz razloga zato što su dva moja zemljaka branila boje tog kluba. Fahrudin Jusufi nekada davno, i Miralem Sulejmani u skorijoj prošlosti. Otkako sam ovde u Vojvodini još uvek mi se nije desilo da mi na poslu neko otpozdravi na „našenskom“ pa tako nikada nisam ni naročito patio za rodnim krajem. Dođu mi tako neki dani uglavnom pred „Đurđevden“ da se zaželim zelenih brda Šare, zurli i tapana, išaranih mladih devojaka spremnih za udaju koje igraju kolo. Ali se brzo vratim u stvarnost mišlju da tamo života nema i da je tako živo samo za Đurđevdan kada se sa svih strana sveta Gorani sjure u rodni kraj. Moja kuća zjapi u Gori prazna. Pošto sam sin jedinac ostala je meni, ali je nisam obišao nikako od 1999. godine i onih sukoba koji su se tada izdešavali. Plašljiv sam čovek i nisam ratoboran. Nikada nisam bio junak i verujem da rat nikome nije doneo dobro. Dok sam bio mali moj deda Abdulah mi je govorio da čovek treba ispuniti svoj dan radom, veseljem i ljubavlju. Da će jedino tako Allahu biti drag. I toga se držim i dan danas. Voleo sam priče svoga dede. Uspavljivao bi me bajkom da je naša porodica došla nekada davno u Goru iz Sirije, jedne daleke zemlje na Istoku, karavanima i kamilama, trgujući na ovim prostorima mirisima i začinima. Govorio je da su se naselili tu na Šari zato što su bili oduševljeni lepotom te planine i nepreglednim zelenim pašnjacima. Oni su tu izgradili džamiju još pre osmanskih osvajanja Balkana i živeli miran stočarski život. Naučili su jezik kojim je pričalo lokalno stanovništvo sa obe strane Šare i dali u amanet sinovima da nikada ne napuste ovaj divan kraj. Kasnije kada sam odrastao shvatio sam da ta priča nije bila bajka. Deda Avdo je govorio istinu. U Istanbulu se čuvaju u arhivima grada zapisi na arapskom da je u selu Mlike u Gori arapska familija došla karavanima i sagradila džamiju pre osmanskih osvajanja, da je živela mirnim i bogougodnim životom. Pored te džamije koje je renovirana imaju i nišani tih doseljenika ispisani na arapskom što dodatno potvrđuje dedinu priču.
I tako sam se odlučio pisati ovu ispovest jer posle dvadeset sedam godina uhvatio sam sebe da svakodnevno mislim na rodni kraj, poreklo, Mlike i Goru. Noćima čeznem da obiđem porodični dom, čujem ezan sa naše male džamije, platim zurladžije i tapandžije da sviraju. Da ječi Gora visoka, da pijem vodu studenu „od taja češma šarena“ i to sve zbog jednog studenta sa kojim sam pre neki dan imao susret. Taj dečko kome ni imena ne znam, došao je na prozor skriptarnice da kupi knjigu i rekao: „Šo rabotaš zemljak?“ verovatno pre toga primetivši moje ime ispisano na vratima skriptarnice. Ostao sam zatečen. „Prvi Vojvođanin koji je shvatio da nisam Albanac“, pomislio sam u sebi. Ali sam odmah nakon te misli uvideo da jedan Vojvođanin nikako ne može znati „našinski.“ Predstavio se, od uzbuđenja mu nisam ni ime zapamtio, rekao je da je iz Prištine, da je došao živeti ovde posle rata sa svojom porodicom i da je ove godine upisao ovu školu u kojoj sam i ja bio zaposlen. Odsek zaštite. Gledao sam u njega izbečen nekoliko trenutaka. Drugo je to kad pričam sa Taipom ili bilo kojim drugim Goraninom. Ali ovo je prvi put da sam negde daleko od mog rodnog kraja od jednog mladog dečka koji nije iz mog naroda na ovakav način bio ispoštovan. Očekivao sam da na to „šo rabotaš“ doda „slanino“ i bilo bi mi lakše, jer bi onda shvatio da je sve ovo samo zezancija jednog dečkonje koji je obavešten dobro i koji je istraživao po internetu o Gori i Goranima. Ali to nije usledilo. Stajao je nasmejan, čak srećan što je video nekoga sa Kosova i prozborio sa njim. Kada sam mu pružio knjigu koju je tražio i dalje ćuteći, dodao je: „Blagodaram, neka ti je airljija“ pružio mi ruku i otišao.
I evo mene na poslu u mojoj maloj skriptarnici, pišem ovo na belom praznom papiru A4 formata, mislim i maštam o mom rodnom kraju i čekam da tom mladiću zatreba još neka knjiga da ga tada zagrlim, zahvalim mu se i izgovorim: „još uvek ima ljudi na ovom svetu.“
Zarif
Moje ime je Zarif Alidini. Rođen sam na prvi dan meseca Ramazana, 1967. godine u selu Mlike, opština Gora, na obroncima Šar Planine. Od 1989. godine živim i radim u Novom Sadu na „Visokoj tehničkoj školi strukovnih studija“, u skriptarnici. Zaposleni u toj školi, kao i studenti, misle da sam Albanac. Nekoliko puta sam pokušao da im objasnim da Albanci i Gorani nisu isti narod. Uzalud. Muslimanske sam veroispovesti, moja zemlja bila je Jugoslavija a himna „Hej Sloveni“. Sada nemam himnu, a ni zemlju. Veliki sam navijač beogradskog Partizana. U džamiju ne idem. Dvadeset i kusur godina nisam išao, otkako sam se preselio u Vojvodinu. Molitve sam skoro pa zaboravio. Ujutro, i uveče pred spavanje izgovorim „El Fatihu“ sa pruženim dlanovima ka nebu jer mi je samo to ostalo u pamćenju. Kur’an nikada nisam čitao. U Novom Sadu neki poznanici zovu me „slanina“. Ja im to ne zameram. Verujem da je to samo šala. Trudim se da živim mirno i radno. Na poslu svakoga dočekam sa smeškom. Javim se na lep način i priupitam za zdravlje. Iako mog naroda ima poprilično dosta u Novom Sadu, ne družim se sa njima iz jednog jednostavnog razloga, zato što nisam poslastičar. Moj otac bio je stočar. I tako je unazad generacijama u našoj familiji. Još kao osnovac odlučio sam da ne želim biti stočar i izrazio sam želju da nastavim školovanje. Otac me je upisao u srednju školu u Prizrenu gde sam stanovao kod ujaka koji je sa svojom ženom u tom gradu držao poslastičarnicu. Bio sam solidan đak. Sa nepunih 22 godine odlučujem se za potez na koji se odlučilo devedeset posto moga naroda tokom naše istorije. Pečalbu. Sa prijateljem i zemljakom iz sela Mlike koji je bio zaposlen kod moga ujaka u poslastičarnici u Prizrenu, Taipom Sulejmanijem, odlazim u Novi Sad u potragu za boljim životom. I tako od 1989. godine posle nekoliko promenjenih radnih mesta uglavnom fizičkog posla, upoznajem čoveka dobrog srca koji me zapošljava na ovoj visokoškolskoj ustanovi u skriptarnici, gde i danas 2016. godine radim. Posao nije težak. Uglavnom sedim u maloj prostoriji punoj stručnih knjiga i skripti podbočen laktovima o sto, sa dlanovima na obrazima i razmišljam o fudbalu. Pratim sve lige. Nisam kladioničar niti ću ikada biti. O mojom strašću za fudbalom ne pričam ni sa kim iako bih možda voleo. Taip je prezauzet, a i fudbal ga ne zanima puno. Radi po ceo dan u svojoj poslastičarnici na Telepu koju je otvorio neposredno posle našeg dolaska u Novi Sad. Taip svoje slobodno vreme uglavnom provodi sa golubovima koje je držao dok smo bili na Kosovu. Takođe, doneo je i šarplaninca iz rodnoga kraja koji mu čuva posed i koga vodi u šetnju gotovo svako veče. Nekada svratim do njega na čaj i tulumbe. Samo sa njim pričam na „našenskom“ ili ti „goranskom“. Tako odolevam tome da ga potpuno ne izbacim iz upotrebe. „Našenski“ je jedan od najstarijih narečja srpskog jezika i veoma je sličan makedonskom jeziku.
Kao što napomenuh, moj život se svodi na posao i fudbal. Ponekad kada sam dobre volje i kada je lepo vreme, odem da gledam „Fk Proleter Novi Sad“ koji je sada u drugoj ligi, tačnije „Prvoj srpskoj ligi“. Desi se da uz lepo vreme i igrači dobiju želju za fudbalom pa se čak i na tim livadama može videti dobar potez ili neka lepa akcija. Kada Vojvodina igra sa Partizanom na „Karađorđu“, kupim kartu za zapadnu tribinu, uzmem dve kesice semenki i uživam u najbitnijoj sporednoj stvari na svetu gledajući najdraži moj Partizan. Još više ga volim iz razloga zato što su dva moja zemljaka branila boje tog kluba. Fahrudin Jusufi nekada davno, i Miralem Sulejmani u skorijoj prošlosti. Otkako sam ovde u Vojvodini još uvek mi se nije desilo da mi na poslu neko otpozdravi na „našenskom“ pa tako nikada nisam ni naročito patio za rodnim krajem. Dođu mi tako neki dani uglavnom pred „Đurđevden“ da se zaželim zelenih brda Šare, zurli i tapana, išaranih mladih devojaka spremnih za udaju koje igraju kolo. Ali se brzo vratim u stvarnost mišlju da tamo života nema i da je tako živo samo za Đurđevdan kada se sa svih strana sveta Gorani sjure u rodni kraj. Moja kuća zjapi u Gori prazna. Pošto sam sin jedinac ostala je meni, ali je nisam obišao nikako od 1999. godine i onih sukoba koji su se tada izdešavali. Plašljiv sam čovek i nisam ratoboran. Nikada nisam bio junak i verujem da rat nikome nije doneo dobro. Dok sam bio mali moj deda Abdulah mi je govorio da čovek treba ispuniti svoj dan radom, veseljem i ljubavlju. Da će jedino tako Allahu biti drag. I toga se držim i dan danas. Voleo sam priče svoga dede. Uspavljivao bi me bajkom da je naša porodica došla nekada davno u Goru iz Sirije, jedne daleke zemlje na Istoku, karavanima i kamilama, trgujući na ovim prostorima mirisima i začinima. Govorio je da su se naselili tu na Šari zato što su bili oduševljeni lepotom te planine i nepreglednim zelenim pašnjacima. Oni su tu izgradili džamiju još pre osmanskih osvajanja Balkana i živeli miran stočarski život. Naučili su jezik kojim je pričalo lokalno stanovništvo sa obe strane Šare i dali u amanet sinovima da nikada ne napuste ovaj divan kraj. Kasnije kada sam odrastao shvatio sam da ta priča nije bila bajka. Deda Avdo je govorio istinu. U Istanbulu se čuvaju u arhivima grada zapisi na arapskom da je u selu Mlike u Gori arapska familija došla karavanima i sagradila džamiju pre osmanskih osvajanja, da je živela mirnim i bogougodnim životom. Pored te džamije koje je renovirana imaju i nišani tih doseljenika ispisani na arapskom što dodatno potvrđuje dedinu priču.
I tako sam se odlučio pisati ovu ispovest jer posle dvadeset sedam godina uhvatio sam sebe da svakodnevno mislim na rodni kraj, poreklo, Mlike i Goru. Noćima čeznem da obiđem porodični dom, čujem ezan sa naše male džamije, platim zurladžije i tapandžije da sviraju. Da ječi Gora visoka, da pijem vodu studenu „od taja češma šarena“ i to sve zbog jednog studenta sa kojim sam pre neki dan imao susret. Taj dečko kome ni imena ne znam, došao je na prozor skriptarnice da kupi knjigu i rekao: „Šo rabotaš zemljak?“ verovatno pre toga primetivši moje ime ispisano na vratima skriptarnice. Ostao sam zatečen. „Prvi Vojvođanin koji je shvatio da nisam Albanac“, pomislio sam u sebi. Ali sam odmah nakon te misli uvideo da jedan Vojvođanin nikako ne može znati „našinski.“ Predstavio se, od uzbuđenja mu nisam ni ime zapamtio, rekao je da je iz Prištine, da je došao živeti ovde posle rata sa svojom porodicom i da je ove godine upisao ovu školu u kojoj sam i ja bio zaposlen. Odsek zaštite. Gledao sam u njega izbečen nekoliko trenutaka. Drugo je to kad pričam sa Taipom ili bilo kojim drugim Goraninom. Ali ovo je prvi put da sam negde daleko od mog rodnog kraja od jednog mladog dečka koji nije iz mog naroda na ovakav način bio ispoštovan. Očekivao sam da na to „šo rabotaš“ doda „slanino“ i bilo bi mi lakše, jer bi onda shvatio da je sve ovo samo zezancija jednog dečkonje koji je obavešten dobro i koji je istraživao po internetu o Gori i Goranima. Ali to nije usledilo. Stajao je nasmejan, čak srećan što je video nekoga sa Kosova i prozborio sa njim. Kada sam mu pružio knjigu koju je tražio i dalje ćuteći, dodao je: „Blagodaram, neka ti je airljija“ pružio mi ruku i otišao.
I evo mene na poslu u mojoj maloj skriptarnici, pišem ovo na belom praznom papiru A4 formata, mislim i maštam o mom rodnom kraju i čekam da tom mladiću zatreba još neka knjiga da ga tada zagrlim, zahvalim mu se i izgovorim: „još uvek ima ljudi na ovom svetu.“