Moj primerak Black Lamb and Grey Falcon Rebeke Vest, bogato ilustrovan autentičnim fotografijama, poklonila mi je Deni Koul, gazdarica Clock Housa u seocetu Kolzhil u blizini Oksforda gde sam boravio desetak dana. Clock House je zapravo nekadašnja i perionica veša tamošnjeg zamka koji je sav izgoreo u požaru. Bio sam smešten na gornjem spratu kuće, u ne baš urednoj sobi-biblioteci sa razbacanim knjigama bez reda po prašnjavim policama. A preostala prazna mesta bila su prepunjena crtežima i fotografijama slikara Alberta, umrlog Denina supruga, koji je do sovjetske intervencije u Mađarskoj bio ubeđeni komunista, a onda je prešao u zelene. Simboliku poklona vidim dvojno – fabijanstvu Vestove i simpatijama koje su Deni i Albert negovali prema prirodnim lepotama posleratne Jugoslavije, posebno prema Jadranu i Ohridu.
Izdanje je iz 1941., što znači iz perioda kad je Britanija već uveliko u ratu (od 3.09.1939.) protiv Hitlerove Nemačke, i neposredno pre sklapanja pakta sa SSSR-om (12.07.1941.). Sigurno je potstaknuto fašističkom okupacijom Jugoslavije, kao svojevidna solidarnost i podrška jednom malom potencijalnom savezniku. Vestina knjiga, iako napisana nekoliko godina ranije, izražava velike simpatije ka ljudima iz ove daleke balkanske zemlje.
Poređenje sa Zamišljajući Balkan (Imaging the Balkans) Marije Todorove spontano se nametnulo jer sam ovu knjigu, glorifikovanu u univerzitetskim krugovima, poneo sa sobom iz Makedonije da je još jednom prepročitam, pa je ispalo da sam ih u biblioteci kolzhilske sahat-kule čitao takoreći uporedno (u društvu sa još jednim uzbudljivim štivom koje sam našao u metežu prašnih knjiga – prepiske između Hakslija i Lorensa. Zamišljajući Balkan je izdata 1997. Između nje i Vestine knjige stoji cela druga polovina 20. stoleća, sa svim komplikovanim balkanskim iskustvom koje se nataložilo u tom periodu.
Na samom početku ovog poređenja treba naglasiti ipak neke suštinske razlike; najčiglednija je ta da je Vestina knjiga posvećena prostoru tadašnje Jugoslavije, što znači da su izostavljeni neki važni činioci balkanskog lonca – Rumunija, Albanija, Grčka i Bugarska. S druge strane, i pored očiglednog saučesništva, putopisi Britanke su protkani doživljajima egzotičnog, ili bar nekadašnjeg, što je bio (i ostao) jedan od britanskih stereotipa o Balkanu i njegovoj različnosti. Zamišljajući Balkan, pak, ima sveophvatnu naučnu ambiciju, kako na istorijskom, tako i na političkom i kulturološkom planu (iako studija Todorove nije stigla da obuhvati poslednju epizodu jugo-kolapsa – rat na Kosovu i etnički konflikt u Makedoniji): analitički da se protumači stereotip Balkana kao “evropski kmet, anticivilizacija, alter-ego Evrope, njena tamna strana”. Ono što je posebno budilo moju čitalačku radoznalost za ove dve knjige je to kako je u njima prikazana Makedonija – uoči II. svetskog rata, kod Vestove, i u nedavnoj prošlosti, kod Todorove. U svakom slučaju, iako žanrovski različite, knjige ove dve autorke su jedne od najdominantnijih za oslikavanje ovog regiona, čitane i citirane, svaka u svoje vreme, iz različitih aspekata, ali uvek sa pijetetom.
Treba posebno istaknuti osim žanrovskih razlika, i one međju autorskim osobenostima: Vest je napredna Engleskinja, član “fabijevaca”, avanturistkinja (dovoljno je reći da je njen pseudonim preuzet od lika bezobzirne Rebeke Vest iz Ibzenovog “Rosmeršolma”), intrigirana kao čovek sa strane, sa prepletom “jagnjeta i sokola” u balkanskom biću. Njena knjiga je u formi putopisa, kao neposredno svedočanstvo o sudbinskim i kulturološkim situacijama koje su joj se dešavale za vreme boravka u ondašnjoj Jugoslaviji. Todorova je Bugarka, čovek iznutra, a koja svoju balkansku analizu dograđuje izvan, u zapadnoj akademskoj sredini. U saglasnosti sa novim akademskim istragama kulturnih međuprostora, Todorova stvara egzemplarno, argumentovano delo o istinitijoj sliki Balkana i Balkanaca. Šire, oba dela (velika i po obimu, knjiga Todorove broji oko 300 stranica, ona Vestove, zajedno sa ilustracijama više od neverovatnih hiljadu!) mogu pripadati imagološkoj književnosti i podatljivi su za komparaciju: koliko se i kako u angažmanu ovih dveju nadarenih žena suočavamo sa predstavama regiona i Makedonije nekada i sada, koliko se one razlikuju, a koliko su ostale slične?
Što se odnosi do autorskih osobenosti, ovaj, o Balkancima, naročito onim paradoksalno etiketiranim kao “zapadni”, traumatični imidž, bar što se tiče umetnosti, pothranjuje se i odunutra: koliko li balkanskih romana, pozorišnih dela, filmova, instalacija je inspirisano našom plemenskom brutalnošću. Ova slika raslojenosti, nepristojnosti Balkana nalazi se, eto, i u imenu, mada je napor Todorove upravo suprotan – potvrđujući pluralni identitet na Balkanu, da pokaže i njegovu posebnost i njegovu organsku povezanost sa evropskom kulturom i istorijom.
Knjiga Rebeke Vest Belo jagnje i sivi soko, pak, iako transformiše podatke sa tuđeg egzotičnog prostora u formi putnog dnevnika jednog zapadnog pisca iz još uvek velike kolonijalne sile, je emotivno naklonjena, a pri tom oblikovana kao literalizovan putopis. Iako državljanin jedne politički superiorne države, Vest “prevodi” svoje iskustvo tadašnje jugoslovenske stvarnosti i kroz njenu ličnu misionarsku čežnju – potragu za pra-hrišćanstvom. Ova neobično lepa i strastvena žena, koja je plenila i svojim britkim umom, zavolela je balkanski prostor i zbog davnih legendi koje su hranile još romantičarske pohode Bajrona i Lamartina.
U poređenju sa Vestovom, Todorova je školovana na Balkanu, iako je doškolovana na Zapadu i sada je profesor balkanskih i jugoistočnih studija na američkim univerzitetima. Njena inostrana karijera dolazi i kao očekivani produžetak izvesnih privilegija koje je ona kao mlada imala u svojoj “ranijoj” državi – naime, njen otac, istoričar po struci, bio je bugarski ambasador u Grčkoj i predsednik prvog bugarskog višepartijskog parlamenta kao kandidat BKP-e. Kao većina istočnih intelektualaca prihvaćenih na Zapadu, ona će isticati svoje diverzanstko, “antiočevsko” raspoloženje prema tadašnjem režimu (najubedljiviji i podsticajan u tom korpusu emigrantsko- porodične ispovesti je, svakako, Viktor Erofeev), što ne poriče da je imala izvesnu pomoć (a zašto da ne!) zbog političke moći svog oca u izgradnji sopstvene karijere.
Otud, i pored očiglednih razlika u knjigama ovih dveju autorki, a upravo zbog njih, eve me pred, za mene, nimalo perifernog pitanja koje je zapravo bilo povod za ovo razmišljanje: kako one tretiraju Makedoniju?
Već sam podvukao žanrovske razlike dveju knjiga: s jedne strane, intimni dnevnik o jednom sporom putovanju, sa Severa ka Jugu, putovanju ka nepoznatom. “Sve ono što sam znala o južnim Slovenima – bilo je nasilje”, zapisaće Rebeka Vest davne 1934., pre polaska na svoju “turneju”. Tamo, na licu mesta, ona upoznaje svet koji pre toga nije poznavala. Prema voznom redu, Makedonija (geografija je tu nepotkupljiva) je na kraju, kao pretposlednja stanica, pre Kosova. Vest pristiže noćnim vozom u Skoplje, suočavajući se sa orijentalnom atmosferom grada. Slede dve stotine stranica posvećenih Makedoniji (631-833 str.), o predelima, ljudima, običajima, “tajnim” ritualima, dve stotine stranica koje čekaju da budu prevedene na makedonski.
S druge strane, u bibliografiji na kraju knjige “Imaginarni Balkan”, gde je, naravno, navedena i knjiga Vestove, pribeležena su samo četiri makedonska izvora od tri autora: “Britanska bibliografija o Makedoniji” Hrista Andonova–Poljanskog, “Bibliografija putopisa o balkanskom poluostrvu za vreme turske vlasti” i “Balkan u delima stranih putopisaca za vreme turske vladavine: janičari, haremi, robovi” Aleksandra Matkovskog i “Islamizacija u Makedoniji” Metodija Sokolova. Znatno manje u odnosu na korišćene izvore od autora iz drugih balkanskih država. Odrednica “Makedonija” najopširnije se spominje u problematičnom kontekstu makedonskog pitanja posle Berlinskog dogovora (str. 172-3), preko citata engleskih putopisaca Harija de Viga, Gofa i Fostera o “nezrelom, neprosvećenom intelektu makedonskog seljaka… represiji i kompletnom nedostatku obrazovanja i prirodnoj sklonosti za divljaštvo”.
Todorova u svojoj knjizi spominje Vestovu usputno dva puta, citirajući njen ironičan stav za stereotipe o Balkanu kod britanskih putopisaca iz XIX veka. Prenosim taj citat: “Engleski putnik u XIX veku, uglavnom, imao je nepovoljno mišljenje o podanicima Osmanlijskog carstva hrišćanske veroispovesti, jer su bili prljavi, nepismeni i nenasiti (kao siromašni ljudi, oni su često takvi morali biti), ulizice i nevaspitani (kao uplašeni ljudi, oni su često takvi morali biti). On ih osuđuje onako kao što osuđuje stanovnike novog industrijskog pakla u i Jorkširu koji baš vole da smrde, piju džin bez mere i da budu grubi i nepristojni. Iako mu je drago što su ti njegovi nesrećni sunarodnici predmet misionerskog rada filantropa iz viših i srednjih slojeva, on je istovremeno i srećan što su ovi hrišćani-Sloveni pod kontrolom Turaka, koji su toliko prefinjeni, tako kulturni, širokogrudi, dostojanstveni, gostoljubivi i isključivo čovečni”.
Kao pripadnik naprednih “fabijevaca”, Rebeka Vest se zalagala za aktivno društveno delovanje u korist obespravljenih, za obezbeđenje tzv. nacionalnog minimuma za životni standard građana. Fabijevci (Fabian Society), osnovani januara 1884., sa simbolom “hrabre kornjače”, gde je Vest bila učlanjena zajedno sa Dž. B. Šoom, H. Dž. Velsom, Haroldom Laskijem, Ani Besant, Leonardom Vulfom… bila je intelektualna, socijalistički orijentisana grupa, koja je, prema Marvinu Periju, “… imala nameru da deluje kao obrazovno telo za podizanje svesti o nedostatku kapitalističkog društva sa ciljem da učini socijalizam pristupačnijim za Engleze”. Odbijajući nasilni put revolucija, fabijevci su agitovali za sniženje radnog vremena, za obezbeđeno socijalno i penzijsko osiguranje, za ravnopravnost žena, za mogućnost obrazovanja za siromašne, za logične argument u političkim kampanjama naspram manipuliranja emocijama glasača (pitanja koja su, bar u balkanskim okvirima, i danas nerešena). Fabijevci su kasnije uticali na ideologiju Laburističke partije Britanije. Njihova napredna politička pozadina vidljiva je i kod Vestove – putopisca koji je i pored sve svoje opsesije arhaičnim i ritualnim na ovim prostorima, vrlo zainteresovana za individualne sudbine malih ljudi i njihovu borbu za opstanak.
U svom predugom periodu čekanja, u svojevidnom getu, da se postane deo integrisane Evrope, R. Makedoniji, od strane njenih najbližih suseda još uvek joj nije dozvoljeno da koristi sopstveno ime, ne priznaje joj se sopstveni jezik i sopstvena crkva. Još uvek joj se nameće strah od neuspeha. Njen kulturni identitet, toliko puta dokazivan putem folklora, muzike, književnosti, pozorišta, filma, još uvek ne može da potkrepi njeno ravnopravno mesto u zajednici evropskih država. Još uvek smo za Evropu s jedne strane neshvaćeni domorodci, s druge, nejednaki, čak i opasni!
Za makedonskog čitaoca, knjige Rebeke Vest i Marije Todorove, jedna napisana u period kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, druga u savremenosti, kada se makedonski identitet još uvek osporava, mogu da budu, pored neospornog uživanja u tekstu, otrežnjavajuće štivo. Putni dnevnik od pre sedamdesetak godina jedne pametne, mada zanesene Britanke, i pored sve ondašnje političke, a i intimne staromodnosti, napisan je s većom svešću o posebnosti makedonskog identiteta od savremene naučne studije Todorove, koja pokazuje ponekad da misaoni talenat i moderna naučna tehnologija mogu da ostanu vezanih očiju.
Zamišljeno belo jagnje i oštrovidi sivi soko
Moj primerak Black Lamb and Grey Falcon Rebeke Vest, bogato ilustrovan autentičnim fotografijama, poklonila mi je Deni Koul, gazdarica Clock Housa u seocetu Kolzhil u blizini Oksforda gde sam boravio desetak dana. Clock House je zapravo nekadašnja i perionica veša tamošnjeg zamka koji je sav izgoreo u požaru. Bio sam smešten na gornjem spratu kuće, u ne baš urednoj sobi-biblioteci sa razbacanim knjigama bez reda po prašnjavim policama. A preostala prazna mesta bila su prepunjena crtežima i fotografijama slikara Alberta, umrlog Denina supruga, koji je do sovjetske intervencije u Mađarskoj bio ubeđeni komunista, a onda je prešao u zelene. Simboliku poklona vidim dvojno – fabijanstvu Vestove i simpatijama koje su Deni i Albert negovali prema prirodnim lepotama posleratne Jugoslavije, posebno prema Jadranu i Ohridu.
Izdanje je iz 1941., što znači iz perioda kad je Britanija već uveliko u ratu (od 3.09.1939.) protiv Hitlerove Nemačke, i neposredno pre sklapanja pakta sa SSSR-om (12.07.1941.). Sigurno je potstaknuto fašističkom okupacijom Jugoslavije, kao svojevidna solidarnost i podrška jednom malom potencijalnom savezniku. Vestina knjiga, iako napisana nekoliko godina ranije, izražava velike simpatije ka ljudima iz ove daleke balkanske zemlje.
Poređenje sa Zamišljajući Balkan (Imaging the Balkans) Marije Todorove spontano se nametnulo jer sam ovu knjigu, glorifikovanu u univerzitetskim krugovima, poneo sa sobom iz Makedonije da je još jednom prepročitam, pa je ispalo da sam ih u biblioteci kolzhilske sahat-kule čitao takoreći uporedno (u društvu sa još jednim uzbudljivim štivom koje sam našao u metežu prašnih knjiga – prepiske između Hakslija i Lorensa. Zamišljajući Balkan je izdata 1997. Između nje i Vestine knjige stoji cela druga polovina 20. stoleća, sa svim komplikovanim balkanskim iskustvom koje se nataložilo u tom periodu.
Na samom početku ovog poređenja treba naglasiti ipak neke suštinske razlike; najčiglednija je ta da je Vestina knjiga posvećena prostoru tadašnje Jugoslavije, što znači da su izostavljeni neki važni činioci balkanskog lonca – Rumunija, Albanija, Grčka i Bugarska. S druge strane, i pored očiglednog saučesništva, putopisi Britanke su protkani doživljajima egzotičnog, ili bar nekadašnjeg, što je bio (i ostao) jedan od britanskih stereotipa o Balkanu i njegovoj različnosti. Zamišljajući Balkan, pak, ima sveophvatnu naučnu ambiciju, kako na istorijskom, tako i na političkom i kulturološkom planu (iako studija Todorove nije stigla da obuhvati poslednju epizodu jugo-kolapsa – rat na Kosovu i etnički konflikt u Makedoniji): analitički da se protumači stereotip Balkana kao “evropski kmet, anticivilizacija, alter-ego Evrope, njena tamna strana”. Ono što je posebno budilo moju čitalačku radoznalost za ove dve knjige je to kako je u njima prikazana Makedonija – uoči II. svetskog rata, kod Vestove, i u nedavnoj prošlosti, kod Todorove. U svakom slučaju, iako žanrovski različite, knjige ove dve autorke su jedne od najdominantnijih za oslikavanje ovog regiona, čitane i citirane, svaka u svoje vreme, iz različitih aspekata, ali uvek sa pijetetom.
Treba posebno istaknuti osim žanrovskih razlika, i one međju autorskim osobenostima: Vest je napredna Engleskinja, član “fabijevaca”, avanturistkinja (dovoljno je reći da je njen pseudonim preuzet od lika bezobzirne Rebeke Vest iz Ibzenovog “Rosmeršolma”), intrigirana kao čovek sa strane, sa prepletom “jagnjeta i sokola” u balkanskom biću. Njena knjiga je u formi putopisa, kao neposredno svedočanstvo o sudbinskim i kulturološkim situacijama koje su joj se dešavale za vreme boravka u ondašnjoj Jugoslaviji. Todorova je Bugarka, čovek iznutra, a koja svoju balkansku analizu dograđuje izvan, u zapadnoj akademskoj sredini. U saglasnosti sa novim akademskim istragama kulturnih međuprostora, Todorova stvara egzemplarno, argumentovano delo o istinitijoj sliki Balkana i Balkanaca. Šire, oba dela (velika i po obimu, knjiga Todorove broji oko 300 stranica, ona Vestove, zajedno sa ilustracijama više od neverovatnih hiljadu!) mogu pripadati imagološkoj književnosti i podatljivi su za komparaciju: koliko se i kako u angažmanu ovih dveju nadarenih žena suočavamo sa predstavama regiona i Makedonije nekada i sada, koliko se one razlikuju, a koliko su ostale slične?
Što se odnosi do autorskih osobenosti, ovaj, o Balkancima, naročito onim paradoksalno etiketiranim kao “zapadni”, traumatični imidž, bar što se tiče umetnosti, pothranjuje se i odunutra: koliko li balkanskih romana, pozorišnih dela, filmova, instalacija je inspirisano našom plemenskom brutalnošću. Ova slika raslojenosti, nepristojnosti Balkana nalazi se, eto, i u imenu, mada je napor Todorove upravo suprotan – potvrđujući pluralni identitet na Balkanu, da pokaže i njegovu posebnost i njegovu organsku povezanost sa evropskom kulturom i istorijom.
Knjiga Rebeke Vest Belo jagnje i sivi soko, pak, iako transformiše podatke sa tuđeg egzotičnog prostora u formi putnog dnevnika jednog zapadnog pisca iz još uvek velike kolonijalne sile, je emotivno naklonjena, a pri tom oblikovana kao literalizovan putopis. Iako državljanin jedne politički superiorne države, Vest “prevodi” svoje iskustvo tadašnje jugoslovenske stvarnosti i kroz njenu ličnu misionarsku čežnju – potragu za pra-hrišćanstvom. Ova neobično lepa i strastvena žena, koja je plenila i svojim britkim umom, zavolela je balkanski prostor i zbog davnih legendi koje su hranile još romantičarske pohode Bajrona i Lamartina.
U poređenju sa Vestovom, Todorova je školovana na Balkanu, iako je doškolovana na Zapadu i sada je profesor balkanskih i jugoistočnih studija na američkim univerzitetima. Njena inostrana karijera dolazi i kao očekivani produžetak izvesnih privilegija koje je ona kao mlada imala u svojoj “ranijoj” državi – naime, njen otac, istoričar po struci, bio je bugarski ambasador u Grčkoj i predsednik prvog bugarskog višepartijskog parlamenta kao kandidat BKP-e. Kao većina istočnih intelektualaca prihvaćenih na Zapadu, ona će isticati svoje diverzanstko, “antiočevsko” raspoloženje prema tadašnjem režimu (najubedljiviji i podsticajan u tom korpusu emigrantsko- porodične ispovesti je, svakako, Viktor Erofeev), što ne poriče da je imala izvesnu pomoć (a zašto da ne!) zbog političke moći svog oca u izgradnji sopstvene karijere.
Otud, i pored očiglednih razlika u knjigama ovih dveju autorki, a upravo zbog njih, eve me pred, za mene, nimalo perifernog pitanja koje je zapravo bilo povod za ovo razmišljanje: kako one tretiraju Makedoniju?
Već sam podvukao žanrovske razlike dveju knjiga: s jedne strane, intimni dnevnik o jednom sporom putovanju, sa Severa ka Jugu, putovanju ka nepoznatom. “Sve ono što sam znala o južnim Slovenima – bilo je nasilje”, zapisaće Rebeka Vest davne 1934., pre polaska na svoju “turneju”. Tamo, na licu mesta, ona upoznaje svet koji pre toga nije poznavala. Prema voznom redu, Makedonija (geografija je tu nepotkupljiva) je na kraju, kao pretposlednja stanica, pre Kosova. Vest pristiže noćnim vozom u Skoplje, suočavajući se sa orijentalnom atmosferom grada. Slede dve stotine stranica posvećenih Makedoniji (631-833 str.), o predelima, ljudima, običajima, “tajnim” ritualima, dve stotine stranica koje čekaju da budu prevedene na makedonski.
S druge strane, u bibliografiji na kraju knjige “Imaginarni Balkan”, gde je, naravno, navedena i knjiga Vestove, pribeležena su samo četiri makedonska izvora od tri autora: “Britanska bibliografija o Makedoniji” Hrista Andonova–Poljanskog, “Bibliografija putopisa o balkanskom poluostrvu za vreme turske vlasti” i “Balkan u delima stranih putopisaca za vreme turske vladavine: janičari, haremi, robovi” Aleksandra Matkovskog i “Islamizacija u Makedoniji” Metodija Sokolova. Znatno manje u odnosu na korišćene izvore od autora iz drugih balkanskih država. Odrednica “Makedonija” najopširnije se spominje u problematičnom kontekstu makedonskog pitanja posle Berlinskog dogovora (str. 172-3), preko citata engleskih putopisaca Harija de Viga, Gofa i Fostera o “nezrelom, neprosvećenom intelektu makedonskog seljaka… represiji i kompletnom nedostatku obrazovanja i prirodnoj sklonosti za divljaštvo”.
Todorova u svojoj knjizi spominje Vestovu usputno dva puta, citirajući njen ironičan stav za stereotipe o Balkanu kod britanskih putopisaca iz XIX veka. Prenosim taj citat: “Engleski putnik u XIX veku, uglavnom, imao je nepovoljno mišljenje o podanicima Osmanlijskog carstva hrišćanske veroispovesti, jer su bili prljavi, nepismeni i nenasiti (kao siromašni ljudi, oni su često takvi morali biti), ulizice i nevaspitani (kao uplašeni ljudi, oni su često takvi morali biti). On ih osuđuje onako kao što osuđuje stanovnike novog industrijskog pakla u i Jorkširu koji baš vole da smrde, piju džin bez mere i da budu grubi i nepristojni. Iako mu je drago što su ti njegovi nesrećni sunarodnici predmet misionerskog rada filantropa iz viših i srednjih slojeva, on je istovremeno i srećan što su ovi hrišćani-Sloveni pod kontrolom Turaka, koji su toliko prefinjeni, tako kulturni, širokogrudi, dostojanstveni, gostoljubivi i isključivo čovečni”.
Kao pripadnik naprednih “fabijevaca”, Rebeka Vest se zalagala za aktivno društveno delovanje u korist obespravljenih, za obezbeđenje tzv. nacionalnog minimuma za životni standard građana. Fabijevci (Fabian Society), osnovani januara 1884., sa simbolom “hrabre kornjače”, gde je Vest bila učlanjena zajedno sa Dž. B. Šoom, H. Dž. Velsom, Haroldom Laskijem, Ani Besant, Leonardom Vulfom… bila je intelektualna, socijalistički orijentisana grupa, koja je, prema Marvinu Periju, “… imala nameru da deluje kao obrazovno telo za podizanje svesti o nedostatku kapitalističkog društva sa ciljem da učini socijalizam pristupačnijim za Engleze”. Odbijajući nasilni put revolucija, fabijevci su agitovali za sniženje radnog vremena, za obezbeđeno socijalno i penzijsko osiguranje, za ravnopravnost žena, za mogućnost obrazovanja za siromašne, za logične argument u političkim kampanjama naspram manipuliranja emocijama glasača (pitanja koja su, bar u balkanskim okvirima, i danas nerešena). Fabijevci su kasnije uticali na ideologiju Laburističke partije Britanije. Njihova napredna politička pozadina vidljiva je i kod Vestove – putopisca koji je i pored sve svoje opsesije arhaičnim i ritualnim na ovim prostorima, vrlo zainteresovana za individualne sudbine malih ljudi i njihovu borbu za opstanak.
U svom predugom periodu čekanja, u svojevidnom getu, da se postane deo integrisane Evrope, R. Makedoniji, od strane njenih najbližih suseda još uvek joj nije dozvoljeno da koristi sopstveno ime, ne priznaje joj se sopstveni jezik i sopstvena crkva. Još uvek joj se nameće strah od neuspeha. Njen kulturni identitet, toliko puta dokazivan putem folklora, muzike, književnosti, pozorišta, filma, još uvek ne može da potkrepi njeno ravnopravno mesto u zajednici evropskih država. Još uvek smo za Evropu s jedne strane neshvaćeni domorodci, s druge, nejednaki, čak i opasni!
Za makedonskog čitaoca, knjige Rebeke Vest i Marije Todorove, jedna napisana u period kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, druga u savremenosti, kada se makedonski identitet još uvek osporava, mogu da budu, pored neospornog uživanja u tekstu, otrežnjavajuće štivo. Putni dnevnik od pre sedamdesetak godina jedne pametne, mada zanesene Britanke, i pored sve ondašnje političke, a i intimne staromodnosti, napisan je s većom svešću o posebnosti makedonskog identiteta od savremene naučne studije Todorove, koja pokazuje ponekad da misaoni talenat i moderna naučna tehnologija mogu da ostanu vezanih očiju.