Uzleteo sam iz nečega što je poprimalo obrise snežne mećave, a sleteo u osunčanu i suvu Podgoricu, i tu blagotvornu idilu zimskog juga nije mogao da pokvari ni mrzli severac koji je zasipao negde odozgo, sa onih planina koje smo preleteli dolazeći ovamo. Uostalom, ovde među čempresima i palmama nema snega, to je jedino važno: moje se umereno kontinentalne zime svode na pokušaje izbegavanja te mrske, odvratne tvari koja mi se mulja pod nogama, na molitve da je ne bude, na kletve zato što je ima. Nedavno sam iz suvog i zelenog Srema otišao u snežnu Ljubljanu na dva dana, a sada je taj dug vraćen, višak snega je anuliran, ponovo sam na pozitivnoj nuli, dva lepa i zelena podgorička dana uravnotežila su ovo zimsko računovodstvo, vreme je za povratak.
Na malom aerodromu usred zetskog polja povelika je gužva, na metal detektoru jednog je deliju i iz cipela izulo, vijuga dugačak red Odlazećih, koji se potom raspoređuju po izlazima, ali ti izlazi pompezno nazivani gejtovima tek su obične staklene kapijice po nekoliko metara jedna od druge, svi smo nekako izmešani u iznuđenoj intimnosti, i mi odlazeći ka Beogradu i oni tek koji metar dalje, zapućeni u Prištinu, bacamo se po čekaoničkim stolicama dok ih sve ne popunimo, samo što jedni drugima ne posedamo po glavama. Čekaj malo, reče li u Prištinu?! Da, setićete se možda: bio je to grad kojem smo tepali da je glavni u jednoj Autonomnoj Pokrajini, a sada stanuje zajedno s nama još samo u vremenskoj prognozi na državnim televizijama, tek da se zna da mi službeno i neodustajno držimo da taj grad ima nešto posebno s nama i mi s njim, pa makar i ovako, virtuelno. Pa mu valjda ni kiša ni sneg ne mogu pasti ako to mi prethodno ne overimo u našem Hidrometeorološkom zavodu. A ako i padaju, mi to ne priznajemo, nego je to neko kvazipadanje, skroz ilegalno, sasvim jednostrano.
Sedim na klupici uz sam rub gejtovskog kafića, tog poslednjeg mesta za okrepu na čvrstome tlu; za stolom na metar od mene sedi mladi par u očekivanju leta za Prištinu; on je nekako upadljivo ozbiljan, možda pomalo krut, jedan od onih mladih očeva koji činjenicu svoje razmnoženosti nosaju svetom kao orden, a ona, eh, ona je neupadljivo doterana i upadljivo lepa. Njihova me ćerkica od tri-četiri leta, nedvojbeno buduća lepotica, radoznalo odmerava u pauzama vijanja sa godinu-dve starijim bratom, pa brzo zaboravlja na mene, vičući za njim: Andi!, Andi!, ili bar meni tako to njeno dozivanje zvuči, pa onda ciči radosno zvrkasto zvrkajući po aerodromu, opijena i oduševljena samom činjenicom trčanja i naganjanja. Brat je taman toliko stariji da bude lukaviji, pa joj vešto izmiče, krije se od nje vragolasto, malo-malo pa ga gubi sakrivenog u masi putnika beogradskih i putnika prištinskih, među kojima ovaj dječarac veselo trčkara ne mareći za jedan prećutni Viši Red sumornog sveta odraslih, pogdegde se na tren zaustavi i pritaji se od sestrice, a neko ga, švrćkana, pogladi po glavi u prolazu, kao da više sebi nego njemu potvrđuje da svet je i dalje na svom mestu, i svi mi s njim i u njemu.
Naravno da nam avioni kasne, ta zašto ne bi kasnili kad već mogu: njihov malo, naš malo više; razvlači se ovo južnjačko popodne i već mrak naleže na spoljni svet sa one strane stakla, putnici beogradski i putnici prištinski strpljivi su, možda rezignirani, zavaljeni po stolicama ili rašetkani između njih, ali nekako, čini mi se, nepogrešivo uspevaju da ne komuniciraju jedni s drugima, osim ponekog okrznuća pogledom, usputnog, upadljivo ništa-ne-značećeg.
Onaj ko zna i onaj ko pamti setiće se da je devedesetih, napose onih ranih, bivalo sličnih scena upadljive, mada pristojne i tihe međusobne nevidljivosti po aerodromima i banhofima Evrope, među putnicima beogradskim i putnicima zagrebačkim, a danas već je baš sasvim drugačije, evo i naši predsednici češće viđaju jedan drugoga nego svoje familije. Ono što je bilo zameo je vetar, mrtvi doduše nisu poustajali, ali su živi shvatili da živom čoveku nema druge doli da gleda na sve četiri strane sveta i da slobodno nazove dobar dan svakome koga vidi, jer se drugačije ne može i jer drugačije ne valja.
Napokon će, evo, i avioni poleteti, prvo njihov, ubrzo i naš, Andi i njegova sestrica zauvek mi neznanog imena i njihova lepa mati i njihov odlučni otac staju u red za čeking, brzo će ta deca zaboraviti podgorički aerodrom i svoje jurcanje po njemu, jer šta je detinjstvo ako ne niz senzacija koje sustižu jedna drugu, a od kojih ti ogromna većina iščili iz glave najkasnije sa odrastanjem? I to je dobro, jer njih dvoje, Andi i sestrica mu, već žive u jednom svetu u koji nama starijima valja tek dospeti, u svetu u kojem let za Beograd i let za Prištinu ne znače baš ništa osim onoga što zapravo znače, a to je tek to da neki ljudi lete ovamo a neki onamo, a da sve drugo među njima zapravo je isto, jer su i oni samo tek to što jesu, očevi i majke, sinovi i kćeri, i nema se tu više šta za reći, dobar dan i doviđenja, ugodan let i hvala što ste leteli sa tim-i-tim erlajnzom, u ime posade pozdravlja vas vaš kapetan, dođite nam opet, arevuar.
Vreme odloženih letova
Uzleteo sam iz nečega što je poprimalo obrise snežne mećave, a sleteo u osunčanu i suvu Podgoricu, i tu blagotvornu idilu zimskog juga nije mogao da pokvari ni mrzli severac koji je zasipao negde odozgo, sa onih planina koje smo preleteli dolazeći ovamo. Uostalom, ovde među čempresima i palmama nema snega, to je jedino važno: moje se umereno kontinentalne zime svode na pokušaje izbegavanja te mrske, odvratne tvari koja mi se mulja pod nogama, na molitve da je ne bude, na kletve zato što je ima. Nedavno sam iz suvog i zelenog Srema otišao u snežnu Ljubljanu na dva dana, a sada je taj dug vraćen, višak snega je anuliran, ponovo sam na pozitivnoj nuli, dva lepa i zelena podgorička dana uravnotežila su ovo zimsko računovodstvo, vreme je za povratak.
Na malom aerodromu usred zetskog polja povelika je gužva, na metal detektoru jednog je deliju i iz cipela izulo, vijuga dugačak red Odlazećih, koji se potom raspoređuju po izlazima, ali ti izlazi pompezno nazivani gejtovima tek su obične staklene kapijice po nekoliko metara jedna od druge, svi smo nekako izmešani u iznuđenoj intimnosti, i mi odlazeći ka Beogradu i oni tek koji metar dalje, zapućeni u Prištinu, bacamo se po čekaoničkim stolicama dok ih sve ne popunimo, samo što jedni drugima ne posedamo po glavama. Čekaj malo, reče li u Prištinu?! Da, setićete se možda: bio je to grad kojem smo tepali da je glavni u jednoj Autonomnoj Pokrajini, a sada stanuje zajedno s nama još samo u vremenskoj prognozi na državnim televizijama, tek da se zna da mi službeno i neodustajno držimo da taj grad ima nešto posebno s nama i mi s njim, pa makar i ovako, virtuelno. Pa mu valjda ni kiša ni sneg ne mogu pasti ako to mi prethodno ne overimo u našem Hidrometeorološkom zavodu. A ako i padaju, mi to ne priznajemo, nego je to neko kvazipadanje, skroz ilegalno, sasvim jednostrano.
Sedim na klupici uz sam rub gejtovskog kafića, tog poslednjeg mesta za okrepu na čvrstome tlu; za stolom na metar od mene sedi mladi par u očekivanju leta za Prištinu; on je nekako upadljivo ozbiljan, možda pomalo krut, jedan od onih mladih očeva koji činjenicu svoje razmnoženosti nosaju svetom kao orden, a ona, eh, ona je neupadljivo doterana i upadljivo lepa. Njihova me ćerkica od tri-četiri leta, nedvojbeno buduća lepotica, radoznalo odmerava u pauzama vijanja sa godinu-dve starijim bratom, pa brzo zaboravlja na mene, vičući za njim: Andi!, Andi!, ili bar meni tako to njeno dozivanje zvuči, pa onda ciči radosno zvrkasto zvrkajući po aerodromu, opijena i oduševljena samom činjenicom trčanja i naganjanja. Brat je taman toliko stariji da bude lukaviji, pa joj vešto izmiče, krije se od nje vragolasto, malo-malo pa ga gubi sakrivenog u masi putnika beogradskih i putnika prištinskih, među kojima ovaj dječarac veselo trčkara ne mareći za jedan prećutni Viši Red sumornog sveta odraslih, pogdegde se na tren zaustavi i pritaji se od sestrice, a neko ga, švrćkana, pogladi po glavi u prolazu, kao da više sebi nego njemu potvrđuje da svet je i dalje na svom mestu, i svi mi s njim i u njemu.
Naravno da nam avioni kasne, ta zašto ne bi kasnili kad već mogu: njihov malo, naš malo više; razvlači se ovo južnjačko popodne i već mrak naleže na spoljni svet sa one strane stakla, putnici beogradski i putnici prištinski strpljivi su, možda rezignirani, zavaljeni po stolicama ili rašetkani između njih, ali nekako, čini mi se, nepogrešivo uspevaju da ne komuniciraju jedni s drugima, osim ponekog okrznuća pogledom, usputnog, upadljivo ništa-ne-značećeg.
Onaj ko zna i onaj ko pamti setiće se da je devedesetih, napose onih ranih, bivalo sličnih scena upadljive, mada pristojne i tihe međusobne nevidljivosti po aerodromima i banhofima Evrope, među putnicima beogradskim i putnicima zagrebačkim, a danas već je baš sasvim drugačije, evo i naši predsednici češće viđaju jedan drugoga nego svoje familije. Ono što je bilo zameo je vetar, mrtvi doduše nisu poustajali, ali su živi shvatili da živom čoveku nema druge doli da gleda na sve četiri strane sveta i da slobodno nazove dobar dan svakome koga vidi, jer se drugačije ne može i jer drugačije ne valja.
Napokon će, evo, i avioni poleteti, prvo njihov, ubrzo i naš, Andi i njegova sestrica zauvek mi neznanog imena i njihova lepa mati i njihov odlučni otac staju u red za čeking, brzo će ta deca zaboraviti podgorički aerodrom i svoje jurcanje po njemu, jer šta je detinjstvo ako ne niz senzacija koje sustižu jedna drugu, a od kojih ti ogromna većina iščili iz glave najkasnije sa odrastanjem? I to je dobro, jer njih dvoje, Andi i sestrica mu, već žive u jednom svetu u koji nama starijima valja tek dospeti, u svetu u kojem let za Beograd i let za Prištinu ne znače baš ništa osim onoga što zapravo znače, a to je tek to da neki ljudi lete ovamo a neki onamo, a da sve drugo među njima zapravo je isto, jer su i oni samo tek to što jesu, očevi i majke, sinovi i kćeri, i nema se tu više šta za reći, dobar dan i doviđenja, ugodan let i hvala što ste leteli sa tim-i-tim erlajnzom, u ime posade pozdravlja vas vaš kapetan, dođite nam opet, arevuar.