Aleksandar, sa druge strane, ne vodi građanske već spoljašnje ratove. Spoljašnji ratovi, znalo se to i u Montaigneovo vreme, a znao je i sam Montaigne, mogu biti sredstvo za rešavanje unutrašnjih napetosti. Upravo će to činiti Henri de Navarre kada postane Henri IV i primi katoličanstvo, možda zahvaljujući i Montaigneovom nagovaranju; počeće da vodi rat protiv Španije, kao način da se zaustave ratovi katolika i protestanata u samoj Francuskoj. Što je važan čas u istoriji Francuske jer time se okončavaju gradjanski ratovi, les troubles; rat se tako pokazuje kao bitan momenat u formiranju nacionalne svesti.
Ima mnogo onih koji u ovim vremenima tako razmišljaju smatrajući da bi ove uzavrele strasti medju nama mogle biti prenesene u neki rat sa našim susedima, iz straha da ti štetni sokovi koje trenutno vladaju našim telima, ako ne budu osušeni negde drugde, i dalje će uzrokovati visoku temperaturu i napokon dovesti do naše potpune propasti. I zaista je spoljni rat manje zlo od unutrašnjeg: ali ja ne verujem da bi Bog odobrio jedan tako nepravedan poduhvat kao što je nasrtanje i zapodevanje sukoba sa drugima zbog naše udobnosti.
I ovo je razmatranje u poglavlju pod naslovom O lošim načinima iskorišćenim za dobre svrhe (II, 28)
Istina, formiranje nacija, što znači i definitivno uspostavljanje nacionalne svesti kao kategorije koja poništava, ili makar treba da poništava, sve druge podele, ipak je stvar budućnosti. Tridesetogodišnji rat u kojem će Nemačka biti opustošena i razorena, praktično slično kao na kraju Drugog svetskog rata, to će pokazati. Za razliku od rata XX stoleća, ovaj posao će, najvećim delom, obaviti sami Nemci; nemačkom katoliku će biti mnogo bliži španski katolik od nemačkog protestanta kao što će nemačkom protestantu biti beskrajno bliži Švedjanin od njegovog katoličkog sunarodnika; mladi oficir i veliki čitalac Montaignea, Rene Descartes, učestvovaće u bici u Češkoj, na Beloj gori 1620. Formiranje nacija sve menja i u Prvom svetskom ratu i katolici i protestanti će biti deo iste vojske – mada su katoličko-protestantske kontraverze bile itekako prisutne samo neku deceniju ranije, još pri Bismarcovom ujedinjenju Nemačke. Verska razlika je bila glavni razlog otporu dela Austrijanaca opštenemačkom ujedinjenju, stvaranju Velike Nemačke sa Austrijom kao njenim delom. Austrijski kancelar Engelbert Dollfus (1892-1934) bio je ekstremni desničar, sklon, kao i Mussolini, idejama korporativne države, nemilosrdan u obračunu sa komunistima i socijalistima. Ubiće ga nacisti kao velikog protivnika Hitlera i Anschlussa; bio je i veliki katolik, želeo je da sačuva austrijsko katoličanstvo za koje je verovao da će biti ugroženo ulaskom u državu sa snažnim protestantskim elementom.
Ni sam Montaigne, uostalom, ne bi, po kriterijumima nacionalizma, mogao proći kao preterano dobar Francuz. On obožava Pariz; taj grad je slava Francuske i jedan od najotmenijih ukrasa sveta i od detinjstva Parizu pripada Montaigneovo srce (III,9).
Moramo mu verovati na reč; on govori o jednom Parizu kakav mi ne poznajemo. Ne samo zato što je ovo grad pre Haussmanovih urbanističkih poduhvata, probijanja Velikih bulevara koje svaki stranac neizostavno vezuje za pojam Pariza, a mnogi Francuzi i danas u tome vide varvarsko uništenje srednjevekovnog grada, upravo onoga kojeg je poznavao Montaigne; i Louvre je izgledao drukčije, onda kada je tu ulazio Montagne idući na dvor. Pont Neuf (Novi most), danas najstariji postojeći pariski most, počinje da se gradi, gradnja se odugovlači i prekida i Montaigne beleži
Fortuna me je veoma ozlovoljila prekinuvši gradnju lepog novog mosta u našem velikom gradu i uskratila mi nadu da ću ga pre smrti videti u upotrebi (III,6)
i bio je u pravu, most je završen neku godinu nakon njegove smrti.
Katedrala Notre Dame je tu ali ne sasvim ista; polovinom XVI stoleća su je oštetili hugenoti i kasnije je pretrpela još oštećenja i, još gore, nekih rekonstrukcija. No, njena okolina je potpuno drukčija i teško da bi ijedno vidjenje nje, kakvo može imati sadašnji posmatrač, moglo biti i Montaigneovo. I nemojmo današnje značenje pojma Pariz prenositi u druga vremena: Pariz je tada, velikim delom, grad verskog fanatizma, grad kojim vlada vodja Ligue, vojvoda od Guisa, grad koji ne trpi kralja Henria III jer ga smatra odveć popustljivim prema hugenotima, što znači da nije dovoljno dobar katolik.* Obe optužbe su dobrim delom neopravdane ali tada pariske barikade imaju sasvim drugo ideološko značenje nego u doba Velike revolucije i tokom XIX stoleća, mada su u sviim slučajevima prisutni i fanatizam i krvoločnost.
Ja sam Francuz samo po ovome velikom gradu
kaže nam Montaigne i Screech oseća potrebu da ovde stavi fusnotu, da objasni: da je on po tome i Francuz, ne samo Gaskonjac. Možda; Montaigne nam ovu rečenicu ne objašnjava ali Screechovo objašnjenje jasno svedoči koliko ovakva rečenica može neprijatno zvučati modernom senzibilitetu, vaspitanom u nacionalnom duhu. Istina, Screechova tvdnja ne zvuči sasvim nezasnovano: 1548. u Bordeauxu i okolini dolazi do tzv emeute de la gabelle, pobune zbog solarine, gde je uvodjenje poreza na so bio povod; to je bila i pobuna Guyenne protiv Francuske, pobuna regiona protiv centra, pokušaj da se zadrži samostalnost, makar u okviru države. Taj je deo odskora bio priključen Francuskoj a pre toga je, uglavnom, bio pod vlašću engleske krune,što je za hugenote predstavljalo i povoljnije stanje stvari. 26. aprila godine 1585. okupljena masa u Marseillu prvo kliče kralju a onda dodaje još jedna usklik: Vive la France. Dogadjaj dovoljno zanimljiv da, pod tačnim datumom, biva zabeležen
Ono što nam Montaigne kasnije govori, nije sasvim u saglasnosti sa Screechovom opaskom:
Ne zato što je Sokrat to rekao već zato što se i ja tako osećam, i možda se samo tako i osećam, ja sve ljude smatram svojim sunarodnicima; i prihvatam Poljaka kako bih prihvatio i Francuza; stavljajući nacionalne veze posle opštih i zajedničkih. Ne žudim mnogo za slatkom rodnom grudom. Poznanstvo potpuno novo i potpuno moje čini mi se vrednim kolika i ona svagdašnja i slučajna, proistekla iz komšiluka. Prijateljstvo koje sami stvorimo najčešće prevazidje ono koje nam nametne zajedništvo podneblja ili krvi. Priroda nas je u svet pustila slobodne i nesputane ali mi sebe utamničimo u nekim područjima...
Potom Montaigne objašnjava kako, kada je negde u inostranstvu, ne voli da sreće Francuze niti da se druži sa njima: naduveni su i sve što nije francusko, sve što im je strano, odmah proglašavaju varvarskim. Štaviše: pitanje da li mu na putovanjima nedostaje francuska kuhinja navodi ga na smeh; interesovanje za lokalnu kuhinju je, inače, važan deo njegovih Putničkih dnevnika; on tu žali što sa sobom nije poveo kuvara – ali ne kao što će mnogi i tada i kasnije činiti, zato da bi mogli da jedu onako kako su se navikli – već zato da bi kuvar naučio da sprema nepoznata jela i na nepoznat način, te da bi ta strana jela mogao spremati kada se vrate kuće. Montaigneu ništa manje nedostaju i njegovi zemljaci u najužem smislu, Gaskonjci; dovoljno sam ih ostavio kod kuće, kaže, i radije će upoznati Grka ili Persijanca. Sve je to i deo jednoga programa: izoštriti sopstveni um novim iskustvima.
Naravno: bilo bi pogrešno videti u Montaigneu modernog globalistu. Njegov doživljaj je deo antičkog kosmopolitizma; sam pojam je i nastao u poznoj antici. Aleksandar je upravo želeo da izmeša kulture i narode, da spoji različite običaje; Plutarh nam opisuje kako se oblačio nekom mešavinom makedonskog i persijskog, varvarskog, kaže Plutarh, stila; što su Makedonci bolno doživljavali. Kada su ga upozorili da će se sve grčko, zbog grčke malobrojnosti, u ovom mešanju izgubiti, Aleksandar je odgovorio: šaka soli izmeni ukus čitavog kazana. Istorija je pokazala da je bio u pravu.
Montaigneovi stavovi nisu nimalo skandalizovali njegove savremenike, uključujući i kraljeve i velikaše; neki savremenici, posebno neki katolici, bili su mnogo više užasnuti onim što su smatrali preterano mekim Montaigneoveovim stavovima po verskom pitanju zbog čega će se, istina samo na par sati, Montaigne naći i u Bastilli, u času kada katolički ekstremisti, tzv Ligue, drže vlast u Parizu. Montaigne se čini bliskim umerenoj katoličkoj struji, les politiques, koja u zapletenosti verskog sukoba pokušava iznaći neku vrstu kompromisa. Poduhvat prilično nemoguć, jer ga suštinski ne žele ni mnogi katolici, ali ni mnogi hugenoti; kada se čini da ovi drugi ispoljavaju više sluha, to je obično, kao što je u istoriji najčešće slučaj, posle velikih poraza, kada se može birati samo izmedju kompromisa i propasti. Što više pobedjuju, katolici su kompromisima sve manje skloni.
Antiklerikalistički, često i antireligiozni, ali zato nacionalistički, mislioci XIX stoleća su osudjivali verske ratove u ime religiozne tolerancije, mada je najčešće njihova mera tolerantnosti jako padala kada se suoče sa nacionalnim; kao da je mržnja i ubijanje medju pripadnicima raznih nacija išta logičnija i opravdanija nego medju pripadnicima raznih vera. Jedan od najvećih i najuticajnijih francuskih istoričara, Jules Michelet (1798-1874), uzgred budi rečeno iz protestantske porodice, istovremeno je bio jedan od najvećih kritičara Montaignea. Montaigne je, po njemu, neko ko se izolovao u svojoj kuli da bi posmatrao svoje snove**, primedba koja bi se, iole pažljivijim proučavanjem Montaigneove biografije ali i analizom Eseja, lako mogla oboriti. Za Micheleta Montaigne, prevashodno, nije dobar gradjanin i to je, sa stanovišta republikanca XIX stoleća, neoprostiv greh. Michelet je propovednik jedne nove religije u kojoj centralnu kategoriju predstavlja Republika Francuska; i prvi deo ove sintagme je isto tako bitan kao i drugi. Čovek koji Francusku voli samo zbog Pariza u ovom sistemu vrednosti mora biti veliki grešnik. Montaigne bi, s obzirom na svoja shvatanja o obaveznosti poštovanja običaja sredine – o čemu će još biti reči – verovatno u Micheletovo vreme bio bolji Francuz; to jeste, bio bi dobar Francuz onoliko koliko je, u svoje vreme, bio dobar katolik. Što opet mnogima, verovatno i Micheletu, ne bi bilo dovoljno, kao što već nije bilo; jer pripadnici Ligue su ga, kao sumnjivog katolika, trpali u zatvor, a papski cenzori su ga 1676. stavili na Index.
Ali, pojmovi kao što su “gradjanin” ili “nacionalist” u Francuskoj Montaigneovog vremena nisu postojali ili, ako i jesu, imali su drukčija značenja. Zgrožen gradjanskim ratovima, Montaigne neće govoriti o “nacionalnom jedinstvu” jer taj pojam, u njegovo doba, jednostavno ne postoji; on će biti zabrinut za sudbinu toga velikog zdanja koje jeste monarhija, ugroženog idejama reforme i reformacije, dakle različitim novinama. Rušenjem postojećih institucija ruši se Država. Montaigne prevashodno, osim kada ne govori o “nama”, govori o Državi i njenoj ugroženosti; ona je iznad svega, ili bi makar trebalo da bude iznad svega. Iz čega bi, takodje, bilo pogrešno oglasiti Montaignea za konzervativnog etatistu, kao što je pogrešno smatrati Platona totalitaristom, bez obzira što je Država mogla poslužiti kao inspiracija kasnijim teoretičarima totalitarizma. Čuvajmo se da neke termine primenjujemo na vreme u kojima oni još nisu postojali. Svako od nas pripada svome vremenu i može se kretati samo u postojećim kategorijama mišljenja i vrednosti; ako vremenskom kontekstu ne posvetimo dovoljnu pažnju, onda uistinu prodajemo ili kupujemo mačku u džaku. Biti Francuz ili, svejedno, biti Srbin, nije imalo isto značenje pre nekoliko stoleća i danas. Nacija je istorijska kategorija, a onako kako je danas shvatamo relativno nova kategorija, ali je izražena ideološka potreba da se njen nastanak i postojanje pomeri u što davniju, suštinski mitsku prošlost, in illo tempore.
___
* Géralde Nakam, Montaigne et son temps, les événements et Les Essais, Librairie A.-G. Nizet, Paris, 1982. Str 91
** Prema Sarah Bakewel, Howe to Live, 256, Vintage Books, 2010
(Iz knjige u rukopisu, Kula i zvono, ogledi o Montaigneu)
Veliko zdanje monarhije
Aleksandar, sa druge strane, ne vodi građanske već spoljašnje ratove. Spoljašnji ratovi, znalo se to i u Montaigneovo vreme, a znao je i sam Montaigne, mogu biti sredstvo za rešavanje unutrašnjih napetosti. Upravo će to činiti Henri de Navarre kada postane Henri IV i primi katoličanstvo, možda zahvaljujući i Montaigneovom nagovaranju; počeće da vodi rat protiv Španije, kao način da se zaustave ratovi katolika i protestanata u samoj Francuskoj. Što je važan čas u istoriji Francuske jer time se okončavaju gradjanski ratovi, les troubles; rat se tako pokazuje kao bitan momenat u formiranju nacionalne svesti.
Ima mnogo onih koji u ovim vremenima tako razmišljaju smatrajući da bi ove uzavrele strasti medju nama mogle biti prenesene u neki rat sa našim susedima, iz straha da ti štetni sokovi koje trenutno vladaju našim telima, ako ne budu osušeni negde drugde, i dalje će uzrokovati visoku temperaturu i napokon dovesti do naše potpune propasti. I zaista je spoljni rat manje zlo od unutrašnjeg: ali ja ne verujem da bi Bog odobrio jedan tako nepravedan poduhvat kao što je nasrtanje i zapodevanje sukoba sa drugima zbog naše udobnosti.
I ovo je razmatranje u poglavlju pod naslovom O lošim načinima iskorišćenim za dobre svrhe (II, 28)
Istina, formiranje nacija, što znači i definitivno uspostavljanje nacionalne svesti kao kategorije koja poništava, ili makar treba da poništava, sve druge podele, ipak je stvar budućnosti. Tridesetogodišnji rat u kojem će Nemačka biti opustošena i razorena, praktično slično kao na kraju Drugog svetskog rata, to će pokazati. Za razliku od rata XX stoleća, ovaj posao će, najvećim delom, obaviti sami Nemci; nemačkom katoliku će biti mnogo bliži španski katolik od nemačkog protestanta kao što će nemačkom protestantu biti beskrajno bliži Švedjanin od njegovog katoličkog sunarodnika; mladi oficir i veliki čitalac Montaignea, Rene Descartes, učestvovaće u bici u Češkoj, na Beloj gori 1620. Formiranje nacija sve menja i u Prvom svetskom ratu i katolici i protestanti će biti deo iste vojske – mada su katoličko-protestantske kontraverze bile itekako prisutne samo neku deceniju ranije, još pri Bismarcovom ujedinjenju Nemačke. Verska razlika je bila glavni razlog otporu dela Austrijanaca opštenemačkom ujedinjenju, stvaranju Velike Nemačke sa Austrijom kao njenim delom. Austrijski kancelar Engelbert Dollfus (1892-1934) bio je ekstremni desničar, sklon, kao i Mussolini, idejama korporativne države, nemilosrdan u obračunu sa komunistima i socijalistima. Ubiće ga nacisti kao velikog protivnika Hitlera i Anschlussa; bio je i veliki katolik, želeo je da sačuva austrijsko katoličanstvo za koje je verovao da će biti ugroženo ulaskom u državu sa snažnim protestantskim elementom.
Ni sam Montaigne, uostalom, ne bi, po kriterijumima nacionalizma, mogao proći kao preterano dobar Francuz. On obožava Pariz; taj grad je slava Francuske i jedan od najotmenijih ukrasa sveta i od detinjstva Parizu pripada Montaigneovo srce (III,9).
Moramo mu verovati na reč; on govori o jednom Parizu kakav mi ne poznajemo. Ne samo zato što je ovo grad pre Haussmanovih urbanističkih poduhvata, probijanja Velikih bulevara koje svaki stranac neizostavno vezuje za pojam Pariza, a mnogi Francuzi i danas u tome vide varvarsko uništenje srednjevekovnog grada, upravo onoga kojeg je poznavao Montaigne; i Louvre je izgledao drukčije, onda kada je tu ulazio Montagne idući na dvor. Pont Neuf (Novi most), danas najstariji postojeći pariski most, počinje da se gradi, gradnja se odugovlači i prekida i Montaigne beleži
Fortuna me je veoma ozlovoljila prekinuvši gradnju lepog novog mosta u našem velikom gradu i uskratila mi nadu da ću ga pre smrti videti u upotrebi (III,6)
i bio je u pravu, most je završen neku godinu nakon njegove smrti.
Katedrala Notre Dame je tu ali ne sasvim ista; polovinom XVI stoleća su je oštetili hugenoti i kasnije je pretrpela još oštećenja i, još gore, nekih rekonstrukcija. No, njena okolina je potpuno drukčija i teško da bi ijedno vidjenje nje, kakvo može imati sadašnji posmatrač, moglo biti i Montaigneovo. I nemojmo današnje značenje pojma Pariz prenositi u druga vremena: Pariz je tada, velikim delom, grad verskog fanatizma, grad kojim vlada vodja Ligue, vojvoda od Guisa, grad koji ne trpi kralja Henria III jer ga smatra odveć popustljivim prema hugenotima, što znači da nije dovoljno dobar katolik.* Obe optužbe su dobrim delom neopravdane ali tada pariske barikade imaju sasvim drugo ideološko značenje nego u doba Velike revolucije i tokom XIX stoleća, mada su u sviim slučajevima prisutni i fanatizam i krvoločnost.
Ja sam Francuz samo po ovome velikom gradu
kaže nam Montaigne i Screech oseća potrebu da ovde stavi fusnotu, da objasni: da je on po tome i Francuz, ne samo Gaskonjac. Možda; Montaigne nam ovu rečenicu ne objašnjava ali Screechovo objašnjenje jasno svedoči koliko ovakva rečenica može neprijatno zvučati modernom senzibilitetu, vaspitanom u nacionalnom duhu. Istina, Screechova tvdnja ne zvuči sasvim nezasnovano: 1548. u Bordeauxu i okolini dolazi do tzv emeute de la gabelle, pobune zbog solarine, gde je uvodjenje poreza na so bio povod; to je bila i pobuna Guyenne protiv Francuske, pobuna regiona protiv centra, pokušaj da se zadrži samostalnost, makar u okviru države. Taj je deo odskora bio priključen Francuskoj a pre toga je, uglavnom, bio pod vlašću engleske krune,što je za hugenote predstavljalo i povoljnije stanje stvari. 26. aprila godine 1585. okupljena masa u Marseillu prvo kliče kralju a onda dodaje još jedna usklik: Vive la France. Dogadjaj dovoljno zanimljiv da, pod tačnim datumom, biva zabeležen
Ono što nam Montaigne kasnije govori, nije sasvim u saglasnosti sa Screechovom opaskom:
Ne zato što je Sokrat to rekao već zato što se i ja tako osećam, i možda se samo tako i osećam, ja sve ljude smatram svojim sunarodnicima; i prihvatam Poljaka kako bih prihvatio i Francuza; stavljajući nacionalne veze posle opštih i zajedničkih. Ne žudim mnogo za slatkom rodnom grudom. Poznanstvo potpuno novo i potpuno moje čini mi se vrednim kolika i ona svagdašnja i slučajna, proistekla iz komšiluka. Prijateljstvo koje sami stvorimo najčešće prevazidje ono koje nam nametne zajedništvo podneblja ili krvi. Priroda nas je u svet pustila slobodne i nesputane ali mi sebe utamničimo u nekim područjima...
Potom Montaigne objašnjava kako, kada je negde u inostranstvu, ne voli da sreće Francuze niti da se druži sa njima: naduveni su i sve što nije francusko, sve što im je strano, odmah proglašavaju varvarskim. Štaviše: pitanje da li mu na putovanjima nedostaje francuska kuhinja navodi ga na smeh; interesovanje za lokalnu kuhinju je, inače, važan deo njegovih Putničkih dnevnika; on tu žali što sa sobom nije poveo kuvara – ali ne kao što će mnogi i tada i kasnije činiti, zato da bi mogli da jedu onako kako su se navikli – već zato da bi kuvar naučio da sprema nepoznata jela i na nepoznat način, te da bi ta strana jela mogao spremati kada se vrate kuće. Montaigneu ništa manje nedostaju i njegovi zemljaci u najužem smislu, Gaskonjci; dovoljno sam ih ostavio kod kuće, kaže, i radije će upoznati Grka ili Persijanca. Sve je to i deo jednoga programa: izoštriti sopstveni um novim iskustvima.
Naravno: bilo bi pogrešno videti u Montaigneu modernog globalistu. Njegov doživljaj je deo antičkog kosmopolitizma; sam pojam je i nastao u poznoj antici. Aleksandar je upravo želeo da izmeša kulture i narode, da spoji različite običaje; Plutarh nam opisuje kako se oblačio nekom mešavinom makedonskog i persijskog, varvarskog, kaže Plutarh, stila; što su Makedonci bolno doživljavali. Kada su ga upozorili da će se sve grčko, zbog grčke malobrojnosti, u ovom mešanju izgubiti, Aleksandar je odgovorio: šaka soli izmeni ukus čitavog kazana. Istorija je pokazala da je bio u pravu.
Montaigneovi stavovi nisu nimalo skandalizovali njegove savremenike, uključujući i kraljeve i velikaše; neki savremenici, posebno neki katolici, bili su mnogo više užasnuti onim što su smatrali preterano mekim Montaigneoveovim stavovima po verskom pitanju zbog čega će se, istina samo na par sati, Montaigne naći i u Bastilli, u času kada katolički ekstremisti, tzv Ligue, drže vlast u Parizu. Montaigne se čini bliskim umerenoj katoličkoj struji, les politiques, koja u zapletenosti verskog sukoba pokušava iznaći neku vrstu kompromisa. Poduhvat prilično nemoguć, jer ga suštinski ne žele ni mnogi katolici, ali ni mnogi hugenoti; kada se čini da ovi drugi ispoljavaju više sluha, to je obično, kao što je u istoriji najčešće slučaj, posle velikih poraza, kada se može birati samo izmedju kompromisa i propasti. Što više pobedjuju, katolici su kompromisima sve manje skloni.
Antiklerikalistički, često i antireligiozni, ali zato nacionalistički, mislioci XIX stoleća su osudjivali verske ratove u ime religiozne tolerancije, mada je najčešće njihova mera tolerantnosti jako padala kada se suoče sa nacionalnim; kao da je mržnja i ubijanje medju pripadnicima raznih nacija išta logičnija i opravdanija nego medju pripadnicima raznih vera. Jedan od najvećih i najuticajnijih francuskih istoričara, Jules Michelet (1798-1874), uzgred budi rečeno iz protestantske porodice, istovremeno je bio jedan od najvećih kritičara Montaignea. Montaigne je, po njemu, neko ko se izolovao u svojoj kuli da bi posmatrao svoje snove**, primedba koja bi se, iole pažljivijim proučavanjem Montaigneove biografije ali i analizom Eseja, lako mogla oboriti. Za Micheleta Montaigne, prevashodno, nije dobar gradjanin i to je, sa stanovišta republikanca XIX stoleća, neoprostiv greh. Michelet je propovednik jedne nove religije u kojoj centralnu kategoriju predstavlja Republika Francuska; i prvi deo ove sintagme je isto tako bitan kao i drugi. Čovek koji Francusku voli samo zbog Pariza u ovom sistemu vrednosti mora biti veliki grešnik. Montaigne bi, s obzirom na svoja shvatanja o obaveznosti poštovanja običaja sredine – o čemu će još biti reči – verovatno u Micheletovo vreme bio bolji Francuz; to jeste, bio bi dobar Francuz onoliko koliko je, u svoje vreme, bio dobar katolik. Što opet mnogima, verovatno i Micheletu, ne bi bilo dovoljno, kao što već nije bilo; jer pripadnici Ligue su ga, kao sumnjivog katolika, trpali u zatvor, a papski cenzori su ga 1676. stavili na Index.
Ali, pojmovi kao što su “gradjanin” ili “nacionalist” u Francuskoj Montaigneovog vremena nisu postojali ili, ako i jesu, imali su drukčija značenja. Zgrožen gradjanskim ratovima, Montaigne neće govoriti o “nacionalnom jedinstvu” jer taj pojam, u njegovo doba, jednostavno ne postoji; on će biti zabrinut za sudbinu toga velikog zdanja koje jeste monarhija, ugroženog idejama reforme i reformacije, dakle različitim novinama. Rušenjem postojećih institucija ruši se Država. Montaigne prevashodno, osim kada ne govori o “nama”, govori o Državi i njenoj ugroženosti; ona je iznad svega, ili bi makar trebalo da bude iznad svega. Iz čega bi, takodje, bilo pogrešno oglasiti Montaignea za konzervativnog etatistu, kao što je pogrešno smatrati Platona totalitaristom, bez obzira što je Država mogla poslužiti kao inspiracija kasnijim teoretičarima totalitarizma. Čuvajmo se da neke termine primenjujemo na vreme u kojima oni još nisu postojali. Svako od nas pripada svome vremenu i može se kretati samo u postojećim kategorijama mišljenja i vrednosti; ako vremenskom kontekstu ne posvetimo dovoljnu pažnju, onda uistinu prodajemo ili kupujemo mačku u džaku. Biti Francuz ili, svejedno, biti Srbin, nije imalo isto značenje pre nekoliko stoleća i danas. Nacija je istorijska kategorija, a onako kako je danas shvatamo relativno nova kategorija, ali je izražena ideološka potreba da se njen nastanak i postojanje pomeri u što davniju, suštinski mitsku prošlost, in illo tempore.
___
* Géralde Nakam, Montaigne et son temps, les événements et Les Essais, Librairie A.-G. Nizet, Paris, 1982. Str 91
** Prema Sarah Bakewel, Howe to Live, 256, Vintage Books, 2010
(Iz knjige u rukopisu, Kula i zvono, ogledi o Montaigneu)